Волујак је наша Ајфелова кула а Зеленгора наш торањ у Пизи

Из Херцеговине су се вијековима људи селили или бјежали гдје је ко могао и стигао, милом или силом –  највише у своју матицу; а све то због великих зулума окупатора или због неиздржљиве глади. Они што су остајали причали су: Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели.

 

Неки силник војсковођа – ко зна да ли одушевљен или разочаран, да ли побједник или поражени, ко зна гдје, коме и на којем језику, рекао је да на земаљској кугли нема чудније земље од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Љети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; зими снијегом и ледом окована и замрзла. И љети и зими – више неслана него слана.

Волујак је наша Ајфелова кула, а Зеленгора наш торањ у Пизи.

У рано прољеће, чим сњежни намети, и до три метра, почну да се топе, постаје мокра и блатњава. Вода куља са свих страна, али ће је бројне јаметине прогутати. Час је отворена и свијетла, као у љетно подне, час закопчана и мрачна као наквашен шињел војника на Вучијем долу крај Билеће, пред крвави почетак битке са Турцима. Дању колико– толико прегледна и прозрачна, ноћу мрачна и тешка као млински камен. Када се откине глас од уста оног што дозива – све се руши и на небу и на земљи. Настаје страх, дрхтање, молитва. То покреће лавеж паса, у чијој близини вребају гладни курјаци. Али херцеговачки кнез Григорије је спреман да се порве са најјачим вуком и да га задави. Затим се чује циктави птичји жагор, као пред највећу олују. Није ни чудо што се тада јави блејање јагњади, вечање козлића и плач дјетета у колијевци која се сама заљуљала па никако да стане. Кад векне јарац – то се оглашава ђаво. Изгледа да свако живи тада очекује глас тужаљке која оплакује и живе и мртве. Почиње да звони и сат на највишој кули, отпуштају се зупчасти точкови; не откуцава сате већ мрачне вијекове.

radoslav-bratic

Препричавају се пророчке ријечи тог силника  да ће Срби од турбана убрзо изгубити државу, а да ће се Херцеговина двадесетак година и послије тога одржати. Свако ко је чуо те ријечи у страху је гунђао и пљувао три пута на манитог пророка. Али никада се не зна из чијих уста говори ђаво, а из чијих анђео. Прерушених лица је много. Зато се у Херцеговини бацују толике чини да се нечастивом пресијече пут. И увијек се три пута пљуне на три стране свијета. А окрет на четврту – значи помолити се Витлејемској звијезди.

Када тај што прича осјети да му више не вјерују, да није убједљив јер муца, он из врата пусти мало крви да сви у јези почињу да плачу и да му се предају у патњи. Мало их је који се и тада разбјеже. И онај који ни у шта није вјеровао – сада вјерује.

И шта год у Херцеговину путник у глави донесе, већ на сљедећем кораку то се мијења и не важи. И осиљене стигне голгота. Можда је тада најбоље узети мало чаја од траве очајнице која се још зове мацина трава или сури рак, па испрати грло и уста.

Из Херцеговине су се вијековима људи селили или бјежали гдје је ко могао и стигао, милом или силом –  највише у своју матицу; а све то због великих зулума окупатора или због неиздржљиве глади. Они што су остајали причали су: «Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели». Говорили су: «Сви смо на Косову постали, али нијесмо тамо и остали!»

Раније, док није било добрих или боље рећи никаквих путева, у вријеме грчких колонија, а потом властеле Немањића, овдје су споро и ријетко стизале вијести о догађајима у свијету. А можда је тако било и боље. Вијести о добру нама никада нису намијењене нити слате, а онима о злу увијек се надамо. Без обзира шта се гдје ружно догоди и ко је зато крив – нас ће стићи казна. Тако нам је горе записано, није важно на каквом језику и писму. Ми смо створени за муку и патњу. За друго и не знамо. Лакше нам је заплакати и закукати него рећи помоз Бог  или добар дан!

Неки путник из Млетака је негдје испричао, а глас до нас ко зна како и којим путевима свратио, да му Херцеговина личи на пали лист јасике, који ношен звиждуком вјетра изгледа бубуљичав као лице младе жене пред порођај. Ишарана уским каменим друмовима којима у журби пролазе трговачки каравани, најчешће крвавих коњских копита, носећи свакојаке товаре, у жудњи да на циљ стигну што прије и да што више зараде. Разговарају и мрсе на свакојаким језицима, али се трговци у подвалама и у рачуну лако разумију. Главе су им налик на кантар или на вагу чиме мјере и процјењују своју добит. Ко зна шта се све крије у њиховим њедрима и у коњским бисагама. Не зна се као што се не зна ни колико је Херцегово наоружање. Путници не знају да је испод сваког већег камена,  за који стопалима запињу, безимени гроб и да су многе плоче у озиданим оградама некада биле дио турске куле, стражарнице или чардака. Испод тих стјенчуга леже склупчане змијурине, гује присојкиње, шаргани и поскоци, наше домаће животиње. Када би камен знао да говори била би то историја пуна несланих јела и ужаса.

Неки поп, свуда гдје би дошао, причао је о црвеној линији која се у поноћ види у овом крају, док траје мјесечева мијена, која спаја живе и мртве, Исток и Запад, земаљску стварност и људске снове. Да ли су то ријечи претње или молитве, ко ће знати.  Та стаза освјетљава тајновити пут што води у непознато. Ко то не умије да види, кажу да ће кроз живот лутати као кроз помрчину. Удараће главом у зидове и најгоре препреке. И неће знати одакле је пошао ни гдје се упутио. Онај ко примијети свјетлећу путању умјеће да распозна чуда и да оствари што је наумио. Свјетлост ће му дати снаге да храбро погледа и смрти у очи, без језе и цмиздрења. Неће се више плашити ни гласа који дозива нити ноћног шушња у грмљу.

Трговци који долазе из разних праваца и путева, свраћају у крчме на коначиште, да одморе и себе и коње, бјежећи од ноћи која злослутно хучи и од свега непознатог. Склањају се од невремена и разних изненађења, јер ноћ је свачија. Коњи су им очешљани и чисти, миришу на своје газде; само да се не помијешају са нашим – пуни су коњских мува, обадова и крпеља. А не дај ти Боже да ти се крпељ залијепи за тијело – исисаће крв. Нама то не смета, јер смо навикли и отпорни смо на свако зло. Када по нама мили – фино нас чешка по леђима.

Иначе није истина да је дуван тек послије Колумба стигао у Херцеговину, јер су у крчмама пушили осушени лист татуле, откада је свијета и вијека. ]ат се правио умјесто од хартије од листа лепушине или винове лозе. Имамо ми много таквих изума, само што нам то у свијету не признају.

Иза себе и око себе, из крајева одакле долазе путници увијек понешто остављају од својих навика и обичаја. Доносе и препричавају вијести које су чули или су сами додали јаких зачина, онако како се то ради у непознатим предјелима, међу непознатим људима, гдје их нико не може допунити нити исправити. Знају да присоле и да пресоле. Они што их слушају учтиви су колико и сумњичави, јер никоме осим Богу не вјерују. И у шта ко може убиједити вратара на двору Херцега Стефана, који је већ одавно више на небу него на земљи. Када се моли Свевишњем, он не чује ни муње ни громове. Када исколачи очи – не зна да ли би неког заклао или какву снашу уз зид притиснуо.

bileca2

Видјеће путник шиљасту кулу у Кључу која је уронула у небо, као нож забоден у некога у одбрани, а да му се не види ни почетак ни крај. Кроз кровне олуке двора –  прве ударене у овом крају, гргољи киша. Једном од стражара који стоји мирно се залијева у обућу, али се он не помјера.

Међу путницима има чудних лица и фаца, као да су их правила страшила, а не људи. Причају о ратовима и о епидемијама из којих су једва умакли. Када им прича не успије, озари их по лицу нешто попут коприве или какве друге отровне траве. Чешање не помаже ни оштрим ноктима, јер одмах букне натеклина и потекне крв. Међу њима је пуно разметљиваца и фалxија, има и оних што споро отварају губице као да циједе кроз зубе воду у којој су испирали злато. Натежу и продају ријечи тако да други закључи  да је у њима посљедњи грам соли. [епуре се налик на младог пијетла који се пропиње али не може да кукурикне. А можда је то само израз њиховог опреза и неповјерења да сакрију своје тајне и лоше намјере.

Све што причају остаће да лебди док не стигну нови путници са својим вијестима, да још више замуте и оно што је изгледало бистро. Ријетке од њих могуће је прочитати као просту књигу која има лош почетак и још гори крај. Све је боље него да започну причу о Косовском боју, јер о томе највише зна Херцегов пушкар Јерг из Нирнберга. Тобож жале због српског пораза, а нико од толиких земаља и народа Србима не притече у помоћ. Праве се да тугују, а подсмијех им избија не из лица већ из обрва.

Када се неко од путника упусти у замршену причу и осјети да ће пропасти од превеликог шока, само дода: «Рекао ми један важан човјек, на путу». Тако скине одговорност са себе и уздигне се да зна велике људе. Осјећа се тада спашен и заштићен, све док га не простријели око нашег попа Дамјана. Истина је вазда негдје тамо а не овдје. Владари су, по њиховим ријечима, добри и праведни, а ми треба сами да закључимо какав је наш. Херцегов вратар када то чује громогласно кашље и ставља до знања да знамо да нас подбуњују својим лукавством. То су лисице, а не људи. Наш поп ће им рећи да су девет Југовића и њихов отац из села Југовићи код Гацка. Не остаје путнику ништа друго него да се запањи или да се прави да није чуо.

Каквих је све чудака међу нас долазило и шта нам све нијесу причали. И трговаца и дипломата и шпијуна и ко зна каквих још луталица и лудака. Увијек причају о другима, а прећуткују све о себи и својима.

Неки трговац из Задра, који се представио као Јејина, ваљда зато што има нос и очи као у истоимене птице, навраћао је често у Кључ и у Церницу, нашу престоницу (то је исто мјесто, са два имена.) Чим мало попије хвалио би папу, његову вјеру и праведност. Упамћен је по црној дугој коси која је прекривала његов врат и чело, налик на овна. Можда се и крио да га нико не препозна, због какве преваре или је бјежао од потјере. Када је поново стигао након двије године – био је готово потпуно ћелав. Сви су га гледали у чуду и одмицали се од њега као од губе. Узалуд је вадио дипле из торбе и свирао не би ли придобио пажњу бар дјеце. На крају је рекао да му је перику згулио и успут отео неки напасник.

Разбојника и насилника је било свуда. Правили су засједе, отимали робу и новац трговцима, и онда када би им они, наводно, понудили милостињу.

Извјесни Франциско Ступа, први је испричао  да се у Републици светог Влаха увелико производи стакло (ars vitrei) и да су херцеговачке занатлије на Приморју усавршиле  израду  прозора, мурала и витража. Када су за то чули Сандаљ  и Стефан, одмах су уговорили поруџбину разних пехара и чаша. Баљда ће се то примити и у нашем народу.

Донесоше им прво огледало. А ми се у овој земљи, као црви развијамо, паримо и умиремо у мајчиној утроби. Због тога се готово никада у другом огледалу не огледамо.

 

Радослав Братић

(Одломак из романа Трг соли)

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email