Најпознатији билећки посластичар: Шампион у прављењу шампита

Нагиб Еминовић, најпознатији билећки посластичар (Фото:Моја Херцегоивна)
Данас, код Нагиба нема посла. Криза и беспарица учинили су своје, а ни он нема новца да реновира објекат. Ријетки су они који још увијек наврате код Сласта да се засладе.

 

БИЛЕЋА – Нагиб и Налифера Еминовић једини су Горанци који живе у Билећи. Овај народ познат је по пићу бози, овчијем сиру и посластичарству, па зато и не чуди што је управо захваљујући Еминовићима, 60-тих година прошлог вијека Билећа добила своју прву посластичарницу.

О Горанцима као народу не зна се много. Због сличности са албанским презименима многи их мијешају са Албанцима. Упркос константном притиску асимилације, Горанци су успјели да сачувају свој идентитет, културу и обичаје. У Гори на Шар планини, некада их је живјело више од 50.000, а данас их је тамо петоструко мање.

Нагиб Еминовић каже да је његов покојни отац  у Билећу доселио давне 1951. године. Нагиб је рођен у овој малој херцеговачкој општини, а ту живи и данас.

– Њега су Шиптари хтјели да убију доле и онда је он једноставно побјегао. Радио је једно вријеме у Пљевљима, па је отишао у Никшић, одакле га је пут навео у Билећу – прича нам Нагиб.

Принцес крофне, хурмашице, шампита, тулумбе, баклава, само су неке од оријенталних посластица које се могу наћи у Нагибовој посластичарници.

За „Моју Херцеговну“ овај Билећанин са сјетом се присјећа како је његов отац продавао прве колаче које је правио по доласку у Билећу.nagib2_mojahercegovina-620x930

– Када је отворио сластичарну, није одмах  било посла. Отац би колаче спаковао у једну корпу и носио би их на жељезничку станицу. Тамо их је продавао. Када је дошла војска, онда се ситуација промијенила и почели смо баш добро да радимо – каже наш саговорник.

Рецепте, наслијеђене од покојног оца, Нагиб пажљиво чува, а у прављењу колача, надалеко му, каже, нико није раван.

– Ја рецимо кад направим шампиту, то је савршенство. Не дозвољавам да било ко каже да ће у бившој Југославији ико боље од мене шампиту направити. Баклаву исто тако добро правим. Ту су и тулумбе које су код мене заиста одличне. Да не причам о принцес крофнама, индијанерима и осталим посластицама које правимо. Нигдје у Билећи тога нема – хвали се наш саговорник.

У Нагибовој сластичарни некада су се гостили војници, те бројни угледни Билећани. И они најмлађи ишли би на колаче „код Сласта“, како су га од миља звали. Данас, код Нагиба нема посла. Криза и беспарица учинили су своје, а ни он нема новца да реновира објекат. Ријетки су они који још увијек наврате код Нагиба да се засладе.

– Они који су код мене долазили раније, дођу и данас, али толико их је да можеш на руци да их избројиш. И шта да радим?! Тако је како је, из ове коже не могу нигдје – прича нам Нагиб са сјетом.

За Горанце кажу да су изузетно гостољубиви домаћини, а у то смо се и ми увјерили. Иако смо дошли ненајављени, Нагиб нас је љубазно дочекао. Његову супругу Налиферу нисмо затекли у локалу, али нам је Нагиб радо причао о своме народу, култури, обичајима и о томе како је упознао своју животну љубав.

– Ми смо се упознали преко пријатеља. Они су исто били Горанци. Њени родитељи имали су радњу у Чапљини, а ја сам ишао тамо као фудбалер. Видио сам је, упознао и тако сам се оженио са њом – говори наш саговорник.

Горанци су као православци посљедњи примили ислам, па није ни чудо што је календар њихових празника шаролик и богат. Славе Бајрам, али и неке православне празнике.

– Наш језик је старомакедонски, а славимо Бајрам, Божић и Ђурђевдан. Код нас се Ђурђевдан шест дана слави – каже Нагиб.

Горанци раније нису склапали мијешане бракове. Међутим, данас се то промијенило. Нагибова дјеца нису одабрала Горанце за своје животне сапутнике, а то му, каже, ни најмање не смета.

– Мој син оженио се са Српкињом, а кћерка је такође отишла за Србина. Она живи у Зрењанину, а син у Београду. Немам ништа против тога, то је за мене стварно дивно – истиче Нагиб.

Гдје год да оду Горанци увијек маштају да се врате у своју постојбину. Ако не за живота, онда им је жеља да у Гори буду сахрањени. Исто жели и Нагиб, чији родитељи и брат почивају тамо одакле су потекли.

Иако због кризе живот у Билећи за Нагиба није нимало лак, он се нада да ће упркос свему успјети да превазиђе проблеме и да ће његова сластичарна једнога дана поново бити мјесто гдје ће Билећани радо навратити на укусан колач.

 

Извор: Моја Херцеговина (Неда Петковић)

It's only fair to share...Email this to someone
email
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter