Тијана – стварно најбоља на свету

Тијана Бошковић, са 19 година најбоља играчица на свету

Од Билеће до крова света. Пут који је, упркос „километражи“, великом брзином прешла српска одбојкашица Тијана Бошковић. Дуго прозивана великим талентом, сада већ искусна играчица, Бошковићева је квалитет доказала на недавно завршеном Светском клупском првенству. У дресу истанбулског Езачибашија, попела се на највиши степеник постоља, освојивши прву сениорску златну медаљу.

Међутим, ни то није било довољно како би се умеће ове 19-годишњакиње наградило, па је Тијана понела и наслове најкориснијег играча (МВП) и најбољег коректора првенства. И то у конкуренцији знатно искуснијих играчица.

Кажу да треба замислити жељу када први пут посетите једно место. Онда је сасвим јасно, чему се Бошковићева надала када је крочила на тло филипинске престонице, Маниле. Ројиле су се жеље, пошто млађана коректорка, до сада није имала прилике да игра ни на смотри најбољих клубова света. А чини се, да су јој се, као награда за све показано на терену, замисли претвориле у реалност, пошто је са далеког истока кући понела још једну медаљу, уз индивидуално признање. У великом финалу, њен Езачибаши савладао је италијански Поми Казалмађоре, после тајбрејка.

– Турнир је сам по себи  био одличан, јер су на њему учествовале најбоље екипе света – сумира утиске Бошковићева. – Било је занимљиво бити у таквом окружењу. Морали смо добро да се помучимо како бисмо дошли до титуле шампиона. Није нимало лако било остварити овај успех. Али је било дупло слађе, јер смо прва екипа која је успела да одбрани титулу – са поносом истиче.

А то „дупло слађе“ за Тијану је било тродупло. Још једно значајно признање завршило је у њеним рукама. У изузетно јакој конкуренцији, проглашена је најбољом.

– Не доживљавам те награде као притисак. Никад и нисам. Увек су ми мотив да се још доказујем, да покажем да могу и више и боље. Наравно да ми пријају. Млад сам играч и подстицај су ми да даље радим на себи – објашњава.

boskovic-ognjenovic

Како сама воли да истакне, појединачних награда не би било без саиграчица. А у Езачибаши је ове године окупио заиста велика имена. Са Тијаном у дијагонали стоји још једна ведета српске одбојке, Маја Огњеновић, а места у постави попуњавају још и Американке Рејчл Адамс и Џордан Ларсон, Рускиња Татјана Кошељева и Бразилка Таиса. „Дрим тим“, рекло би се.

– Атмосфера у екипи је веома добра. Заједно смо већ месец дана. Уклопиле смо се добро. Све девојке су врхунске играчице и може да се примети да константно напредујемо као тим. Мени је посебно драго, што је са мном и Маја Огњеновић. Знамо се већ три године и свакако је то велика предност за клуб, а и нама је лакше – са задовољством признаје.

Као ниску бисера, српска тинејџерка ниже медаљу за медаљом. Свет је задивила још пре три године на Европском првенству, и од тада је стандардни члан националног тима. Као већ искусна репрезентативка, са 84 наступа у дресу Србије, ову годину украсила је и наступом на Олимпијским играма, и постала део највећег успеха у историји наше женске одбојке.

– Олимпијске игре су сан сваког спортисте и ја сам веома поносно што сам са 19 година добила прилику да видим како све то изгледа и још освојим медаљу. Прву за нашу женску одбојку. Сада не бих могла да издвојим неки део који ми је посебно  остао у сећању, јер цело то искуство једна велика прича, у којој сваки део има свој значај – са усхићењем говори, а онда додаје: – Нажалост, остале обавезе су нас брзо навеле да наставимо даље. Нисмо имале прилике да дуго уживамо у том успеху, али то не значи да га се нећемо радо сетити кад год имамо прилику.

После такмичења на светском нивоу, Бошковићеву и њене саиграчице очекују такмичења на европском континенту. Надметања у турској лиги већ су почела, а припреме за Лигу шампиона увелико су у току. Резултати остварени последњих неколико месеци обећавају, али и обавезују. Очекује се много од читавог тима, али и од Бошковићеве, која не крије да је спремна за нове изазове, у које улази са високим амбицијама.

– Очекује нас такмичење на клупском нивоу. Већ смо одиграле меч првог кола. То су нови изазови на које се максимално концентрисане. Турска лига је веома јака, има велике клубове са врхунским играчима, који гарантују добру сезону. Изузетна је конкуренција. А потом играмо и квалификације за Лигу шампиона. Доста је жеља, срећом и сезона је дуга.

Много момената „за сва времена“ проживела је Тијана само овог лета. Око врата су јој засијале две највредније медаље на репрезентативном и клупском нивоу. А тек јој је 19 година.

На питање који од тих момената јој је најважнији, без оклевања је одговорила:

– Олимпијске игре су највредније искуство. Много ми је значило што сам представљала своју земљу. Доста сам научила и напредовала као играч. Сигурнија сам у себе и осећам да сазревам кроз сваку утакмицу. Генерално, читава сезона је оставила пуно утисака на мене. Много тога лепог се издешавало и не може бити другачије него да будем задовољна.

Сигурно је да је освојена олимпијска медаља, остварен сан. Међутим, како младости и приличи, из њега су се изродили нови. Већи, другачији, плаховитији. Можда и тежи за ухватити. Мада, вероватније и достижни, с обзиром на то каквим темпом је кренула Тијана.

– Тај сан је остварен, али то не значи да нема нових. Желим опет да идем на Олимпијске игре, да опет освојим медаљу. Сигурно бих волела да не останем на ономе што сам до сада освојила. Хоћу више. И сви ти трофеји и одличја која ми недостају у колекцији, вуку ме напред, мотивишу ме да радим још. Млад сам играч, дуг је пут преда мном – закључила је Бошковићева.

Како је већ неколико пута истакла пред Тијаном су тек велики изазови. Јер лакше је доћи до врха, него са на њему задржати. Јасно је да је српска репрезентација већ одавно у њој добила играча за будућност, али и садашњост. Сигурна је и она да ће бити још трофеја. А кад их је до сад било оволико, зашто да јој не верујемо.

 

Српска дружина на окупу у Манили

Недуго пошто су се растале, прославивши олимпијски вицешампионски наслов, српске репрезентативке поново су се нашле на истом месту. И то готово пола тима који је Зоран Терзић водио у Рио, укључујући и њега самог.

1dsad

У дресу Езачибашија у Манили су биле, већ поменуте, Бошковићева и Огњеновићева, боје сребрног Помија, бранила је Јована Стевановић, бронзану медаљу са Вакифбанком и признање за најбољег средњег блокера турнира освојила је Милена Рашић, док су на четвртом месту завршили Зоран Терзић, Силвија Поповић и Бојана Живковић са швајцарским Волером.

– Не тако давно смо све биле заједно у репрезентативним дресовима, међутим, морале смо свака на своју страну. На терену смо биле противници, али ван смо добри пријатељи. Добро се познајемо и волимо кад смо на окупу. Увек су то лепа дружења – нагласила је најмлађа међу њима.

 

Извор: Спортски журнал

It's only fair to share...Email this to someone
email
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

2 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


two × three =

*