Похвала Билећи

Панорама Билеће

Силазећи од Бијеле Рудине, прво се види мали трокут језера и неколико кућа, онда све накратко заклони брдо, да би се од Пријевора видио већи дио, а из Обала цијели град. С југа, од Требиња, најприје се заплаве брда око језера, па језеро, а већ се из Ораха види у даљини, као неки споменик, са узглављем од силосȃ и боровине. Са истока искрснe изненада, као и сунце, иза Влахиње. А са запада се долази најравније, кроз Подосоје и кроз Билећко поље.

Билећа, прострта између Златишта, Хаџибеговог брда, Модропца, Дубовца, Тухора и Торича, изнад великог језера и његовог извора, извора Требишњице.

Мали град. Обични људи, херцеговачки једноставни и сложени. Живот по старој мјери, помијешан са потпуним новинама. Врлина, честитост, стид и људство − скупа с пороцима и гријехом. Кристални карактери људи „од образа” („Све дам, образ не дам!”), и они кротки („чоек бежђавола”), и врхунски лукави и сналажљиви „стођаволи”. И средњи, у којима је све ово, али се некако држе средине.

Билећа почетком прошлог вијека

Херцеговци у свим својим многоструким димензијама. Људи који су заиста највеће богатство овог каменитог и кршевитог краја, који увијек могу да изненаде, у сваком смислу. И сталожени и плаховити, као и крш у коме живе вијековима. Свуда расељени, са још јаким језгром. Отворени, а опет чувајући клијет срца, „од себе” господствени, људи приче и живог говора, орни за шалу, бистри, оштроумни, окретни, способни, трезвени, страствени, ватрени, тврди, осјетљиви.

Најтачнији и најјезгровитији опис Херцеговаца, и Билећана, изрекао је владика Атанасије Јевтић: „Херцеговци су љути људи пуни сунца”. Или како каже народна пјесма: „Питају ме: Одакле си, жути? Из Билеће, Херцеговац љути!”

Билећани личе на свој „крас”, на свој љути крш испод ког тече понорница: у дубинама, невидљиво и неочекивано, скривено, жубори жива вода.

Билећани су изнад свега животољубиви, слободољубиви и борбени, свакодневно, за своју тврду родну груду, за ближње, за опстанак и поштен живот, за успјех и напредак. Та свакодневна борбеност и слободољубивост, кад треба, постаје војничка и ратничка, јуначка и витешка.

Код Билеће је војвода Влатко Вуковић побиједио Турке непуну годину прије Косовског боја, а пред одлазак на Косово причестио је војску у цркви Архангела Михаила у Трновом долу код Меке Груде.

У бици на Вучјем долу, који је преко брда, учествовало је шеснаест билећких чета.

У Великом рату Билећана је било у Галицији, Албанији, на Крфу, на Солунском фронту.

У Билећи је кратко вријеме постојао логор за политичке затворенике-комунисте, и тада је спјевана чувена „Билећанка”. Онда је Други рат све уздрмао, почињени су страшни злочини (Корићка јама, „ослобођење” Билеће), партија ових бивших затвореника је побиједила, направила логор за своје неистомишљенике, и прекинула континуитет старине и предања.

Потопљени су извор и долина Требишњице, најљепша и најпитомија долина Источне Херцеговине, са микроклимом можда чак и бољом него у долини Неретве, и направљено је једно од највећих вјештачких језера.

Извор Требишњице потпљен изградњом језера

Два манастира, Добрићево из 13. (са фрескама Георгија Митрофановића из 16/17. вијека) и Косијерево из 14. вијека, пренесени су на двије обале језера, непотпуно и прилично осиромашено, а ранохришћанска црква у Панику из 4. вијека, заједно са остацима још старијег насеља Леусинијума, потопљена је. Сачувано је нешто стећака, чије је поријекло прећуткивано, што је дало простора за разне манипулације и полуистине.

Црквеност и патриотизам истискивани су из живота, са трагичним посљедицама, али нису угушени. Резерве и залихе праве човјечности претрајале су до новог буђења и обнове.

Билећка Школа резервних официра пјешадије била је међу пет војних школа у свијету.

Билећка гимназија била је надалеко чувена, највише по професору математике Голубу Курешу, чије име данас носи.

Билећка бригада и посебно Билећки добровољци били су међу најнеустрашивијим јединицама Војске Републике Српске у посљедњем рату.

Некако истовремено са тим ратним вихором, усред тог вихора, Црква у Херцеговини и у Билећи пропојала је и васкрсла. У Добрићево, пренесено у Орах, на обалу Билећког језера, тада је дошао и до краја остао архимандрит Симеон Биберџић, Сточанин, духовник најплеменитијег српског соја, прави Херцеговац, кога су вољели и поштовали сви, и Срби и не-Срби, кога су рођачки звали „игуман Слобо”, и за кога су чак невјерујући комунисти говорили: „Не вјерујемо у Бога, не идемо у цркву, али патријарху Павлу и игуману Слобу − скидамо капу”.

Билећанин је и монах Георгије Витковић, један од најпоштованијих светогорских подвижника крајем 20. вијека.

Билећа је светосавски град, и Билећани су светосавски народ: саборни храм посвећен је Светом Сави.

Билећани су: пророк Мато Глушац, учитељ Лука Стијачић, револуционар Владимир Гаћиновић, етногеограф Јевто Дедијер, писци Меша Селимовић, Момо Капор, Радослав Братић, вајарка Рајка Мерћеп, поријеклом глумац Младен Секуловић (Карл Малден), редитељи Душан Вукотић („Билећа је варош мала, ал је досад два Оскара дала“), Фадил Хаџић, поријеклом Емир Кустурица (двије Златне палме и осталe награде и дјела)…

Билећки камен, који храни и одржава град и људе посљедњих двадесет пет година, уграђен је у куће, у српске и комшијске богомоље, у европске градове.

Билећко сунце и билећки ваздух дају храни, плодовима, свему што овдје расте и зри, некакав стари добар укус.

Посебно богатство Билеће и Билећана је језик: кад се накалеми школом, то је онај најчистији српски језик, који је темељ, мјерило и узор. Искристалисан и зрео, билећки језик је најслађа срж и најпуније језгро: мјера између претврдоће невесињског, гатачког, и никшићког, и мање или више отегнутог требињског, неретванског и мостарског. Матерња мелодија дира најтање струне срца, нарочито кад говоре мала дјеца, што је запазио и Андрић. Билећка ганга је други акорд матерње мелодије, онај епски, каменити, као неки укрштај првобитног Божијег стварања, које се осјећа у кршној природи, и топле мекоће прекаљеног човјечног срца.

У Билећи је, под окриљем „Просвјете“, у оквиру Ћоровићевих сусрета писаца, покренут часопис за књижевност и културу „Нова Зора“, да настави рад старе Шантићеве и Ћоровићеве „Зоре“.

Заставу Билеће чине два бијела крста на црвеној позадини: два царства, земаљско и небеско, „двије колијевке“, двије реалности, обе у знаку Христовог Крста, обе на црвеној основи, која је јединство земаљске и небеске жртвености као једини темељ свега истинског и правог.

Данашња Билећа још се није опоравила од посљедица посљедњег рата, и далеко је од свога правог лика, али непресушни потенцијал њених људи, који се стално обнавља у новим нараштајима, даје здраву наду да ће Билећа бити боља, љепша и здравија.

 

 Од Попова поља до Билеће љепшег краја никад бити неће!

Ој, билећка дуга вала, у теби је моја мала!

Кад загрми од Билеће, крстиће се и ко неће!

Никаква ме сила неће одвојити од Билеће!

Бог вам, људи, дао срећу, добро дошли у Билећу!

 

 

  Зоран Шаренац

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email