Осим манастира Добрићево, Косијерево, Перовића моста, под језером је остало римско насеље у Панику са луксузним грађевинама, купатилима, термама, и богатим мозаицима
Крајем 50-их година прошлог вијека у јавности су се појавиле прве вијести о плану да се потопи долина ријеке Требишњице, чиме би се створила највећа домаћа акумулација – Билећко језеро, чија би огромна водена снага покретала турбине Хидроелектране Требишњица.
Становници долине највеће европске понорнице, углавном сељаци Мируша, Паника, Ораха, Чепелице и Врела Требишњице почели су се озбиљно бринути сазнавши да је њихова будућност запечаћена и да ће се њихова имања ускоро наћи на дну будућег језера.
Изградња бране у Гранчареву почела је септембра 1964. године и без обзира на то један мањи дио мјештана живио је и даље у убјеђењу да овај велики грађевински подухват неће успјети и да неће бити потопљени и присиљени на исељење, због порозности крашког терена, безбројних понора, јама и пећина које неће моћи задржати водену акумулацију.
Ускоро по селима у долини Требишњице која ће бити потопљена изашле су комисије за експропријацију земљишта и процјену имања.
Новчаним обештећењем мјештани неће бити задовољни, сматрајући да надокнада није правична и да су их тадашње комунистичке власти увелико оштетиле отимајући њихова имања у бесцјење. Услиједиле су жалбе које су биле узалудне, брана се убрзано градила, а са њеном градњом је отпочело и исељавање, за које можемо рећи да је био егзодус српског становништва које је једино и насељавало долину ријеке. Напуштају се вјековна огњишта, најљепши предјели и невиђене љепоте билећке општине надолазећој воденој стихији.
Истовремено у долину Требишњице пожурили су да стигну научници археолози и историчари. Хтјели су испитати сакрива ли долина ријеке нешто од наше историјске и културне баштине. Под условом да сакрива и да је то вриједно били су ријешени да се то открије и спаси. Тада се знало за само три објекта: за чувени Манастир Добрићево и исто тако познати Манастир Косијерево у долини ријеке и за Арсланагића мост, данас Перовића мост у Горици више Требиња, на тлу друге помоћне акумулације. Изузимајући на десетине средњовјековних стећака, надгробних споменика православних Срба, за друге објекте није се знало, или су сазнања била недовољна и непотпуна.
Завод за заштиту споменика културе БиХ и Земаљски музеј у Сарајеву побринуће се да се долина Требишњице опсежно претражи, како би савјест науке остала мирна када долина буде претворена у велико језеро. Систематска археолошка истраживања почела су већ 1957. године, када је истраживачка екипа Земаљског музеја из Сарајева обишла археолошко налазиште локалитета данашњег Паника, идентификованог као римско насеље Леусинијум.
Требало је забиљежити археолошке локалитете на којима би се спровела истраживања. Већ 1959. године организује се мање пробно копање као и детаљан преглед терена у организацији Завичајног музеја у Требињу, у коме учествују Љубинка Којић, управник музеја и Илија Пушић, кустос музеја у Херцег Новом. Пробна копања извршена су и сљедеће 1960. године у истом саставу и утврђено је да се римска насеобина протезала у окружењу од 20 хектара. Нова истраживања локалитета Паник почињу 1967. године. У долину Требишњице Земаљски музеј упутиће свог вишег научног сарадника, једног од најутицајнијих и у европским земљама по научним радовима признатог археолога др Ирму Чремошник.
Ова истакнута жена научница која је уздуж и попријеко прокрстарила Босну и Херцеговину, тражећи остатке културе минулих вјекова, наћи ће се једнога дана заједно са још једном великом научницом, већ помињаном Љубинком Којић у долини Требишњице. Њих двије стигле су и нашле су се међу сељацима Чепелице, Ораха и Паника, водећи разговоре са старосједиоцима и трагајући за тајнама градина, тумула и „громила“ које су лежале у долини.
За кратко вријеме и са скромним средствима које им је обезбиједио Завичајни музеј Требиња, откриле су трагове који су наговјештавали да воде до значајних археолошких налазишта. Готово на самој површини, под веома танким слојем земље и камена откривени су обриси староримских насеља за које доктор Ирма Чремошник каже да су по величини највећи до тада пронађени у Босни и Херцеговини.
У међувремену, јавиће се у долини Требишњице нека врста „асуанског проблема“ у малом. Наиме, приликом изградње највеће бране на свијету на ријеци Нил у Египту код града Асуана, археолози су у веома кратком временском року морали измјестити и тако спасити велико културноисторијско насљеђе древног Египта. И овдје, у долини Требишњице, морало се пожурити да се до споменика дође прије воде.
Иако су Хидроелектране Требишњица и Извршно вијеће БиХ показивали велико интересовање, нису обезбиједили довољно средстава. Јавила се дилема: или препустити да миленијумске тајне долине Требишњице заувијек прекрије вода језера или да се на основу закона стави вето на кумулацију воде прије него што се културноисторијско богатство спаси.
Стицајем срећних околности да из самог Паника води поријекло угледна личност америчке науке, професор Универзитета у Стенфорду у Калифорнији Вејн (Војин) Вучинић који је произвео на десетине доктораната археологије, неће допустити да се догоди ни једно ни друго. Он је сасвим случајно био упознат са тајнама у долини завичаја својих родитеља. Професор Вучинић долази у посјету старом крају и обилазећи ревир будућег језера сазнао је за открића др Ирме Чермошник и осталих научника. Заинтересовао се за цијели случај и по повратку у САД покренуће иницијативу на основу међународне помоћи да се нешто учини.
За овај проблем заинтересовала се и позната Смитсонова фондација. Послије одређених службених контаката са босанскохереговачким властима добијена је дозвола и потребна средства па ће долина Требишњице два мјесеца прије почетка пуњења водом постати стјециште великог међународног сусрета археолога и историчара.
На заједничком послу тога љета 1967. године нашли су се амерички археолози и историчари са нашим. Пројекат је израдио професор Вучинић и почетком августа почињу испитивања а затим и ископавања. Доћи ће и други стручњаци: представник Смитсонове фондације Џозеф Џед, професор Универзитета у Санта Барбари у Калифорнији Марио дел Кјаро, историчарка Маријан Венцл, ауторка дјела о стећцима у Југославији, доктор Здравко Марић, научни сарадник Земаљског музеја у Сарајеву, доктор Здравко Кајмаковић и велики број наших археолога, историчара и студената.
Поновним прегледом терена потврдило се да се у долини налази римско насеље и да се његови остаци простиру на много већој површини него што се у почетку претпостављало. Радови су усредсређени на важнија и водом најугроженија мјеста на локалитету Црквина уз саму Требишњицу која је требала прва да буде потопљена. Археолози су били изненађени богатством налаза. Одмах на почетку умјесто мањих здања откривена је велика луксузно грађена зграда коју су археолози означили „U-згарда“, због тога што се њена три крила групишу око једног четвртастог врта, око кога су били тријемови који су повезивали остале зграде.
У једном крилу луксузне грађевине откривени су сачувани остаци великог купатила (терме) с централним гријањем, у другом луксузне просторије које су служиле за пријеме и свечаности са врло раскошним мозаицима који приказују Орфеја са животињама и Музе. По оцјени стручњака умјетничка израда мозаика може се мјерити са најљепшим мозаицима пронађеним на тлу Италије. На локалитетима Драчева страна, Прло, Парежи пронађени су и други објекти, храмови, гробнице, остаци римског пута, фрагменти керамике, стубови, дијелови млина за прераду пољопривредних производа. На основу остатака у Панику може се закључити да је велика луксузна грађевина била намијењена за становање.
Овим открићима радови су били прекинути и археолози су се повукли задовољни пронађеним. У долину Требишњице почињу да плаве воде будућег језера. Са прекидом истраживања и напуштањем локалитета није се сагласила др Ирма Чремошник и Земаљски музеј у Сарајеву. Научница која је раније открила чувено античко налазиште у Вишићима у западној Херцеговини, вјеровала је да је налаз у Панику много значајнији али за даља истраживања била су потребна нова средства. Републички секретаријат за образовање и културу БиХ имао је за то разумијевања, па се др Ирма Чремошник половином октобра упутила у долину када је вода све више и више надолазила.
Настала је тада трка између научнице и њених сарадника и групе радника на једној и воде на другој страни. Због јаких октобарских киша које су тих дана непрестано падале, вода је надолазила брже него што се очекивало, допирући до самог истраживачког локалитета. Престанком падавина престала су и страховања да ће вода предухитрити стручњаке, па је настављено истраживање дало напокон одговор о карактеру пронађених ископина.
Утврђено је да је то староримско имање са низом привредних зграда и радионица. Пронађене су на крају и гробнице грађене у облику малих храмова, као и један мали храм. Вила пронађена у Панику спада у најрепрезентативније виле пронађене на тлу БиХ.
На локалитету Паник пронађен је и накит (наруквице, прстење, фибуле, игле), прибор за уљепшавање (пинцете), писање (стилос), украси за војне опреме за кола и коње, као и окови за покућство и врата. Пронађени су и фрагменти предмета за кућну употребу, пољопривредна оруђа, алатљике и украсни предмети. Од предмета за кућну употребу значајни су фрагменти кључева, брава, ножева и разних окова. На локалитетима Паника пронађена је и значајна количина римског новца, што нам говори да је економски и трговачки живот у овим крајевима био веома интензиван.
На основу археолошких налаза утврђено је да је комплекс грађевина на Драчевој страни настао крајем и почетком другог вијека, док је градска вила на Црквини изграђена крајем трећег и почетком четвртог вијека. Изнад римских грађевина, датираних у доба императора Публија Лицинија Галијена (253-268) , пронађена је мала старохришћанска црква, изграђена у шестом вијеку, а послије иза ње саграђена је још једна старохришћанска црква око које се сахрањивало становништво.
Један натпис који се тиче обнове моста и међаша на Требишњици, указује да су у долини поменуте ријеке у првом вијеку постојали велики посједи италске патрицијске породице Vesii. Фрагменти фресака и мозаика свједоче да је на овом римском посједу на овом локалитету у трећем вијеку била присутна хришћанска симболика, иако је у то вријеме хришћанство било забрањено. Могуће је да су власници посједа били Христови сљедбеници прије него што је хришћанство било од државе признато за званичну вјеру. Поменути археолошки налази значајни су зато што је ријеч о до сада најранијим откривеним траговима хришћанства у БиХ и на Балкану.
У модерној историографији се сматра да је у Леусинијуму траса римске комуникације прелазила са десне на лијеву обалу Требишњице. О постојању моста свједочи топономастика и један епиграфски извор. Мјештани су тврдили да се темељи римског моста могу видјети на мјесту Мостине када опадне водостај ријеке. Постојање моста потврђује и већ поменути гранични натпис уклесан у живу стијену више Манастира Косијерева, пронађен 1959. године.
Натпис говори о поправци моста и обнови међаша на ријеци Требишњици. Датира се у период 80. и 83. године нове ере на основу помена Луција Фунисулана Ветонијана, намјесника Далмације (80-83. године нове ере) по чијем налогу су и извршени поменути радови. Овај натпис из живе стијене исјечен је и данас се налази у музеју у Никшићу.
Истраживања која су спроведена на подручју Паника, тј Леусинијума (Црквине, Прло, Поткућнице, Драчева страна) открила су већи број археолошких налаза и највећи дио тих покретних налаза као и репрезентативних фресака и мозаика пренесен је у музеје. Највише у Земаљски музеј у Сарајеву, затим у Завичајни музеј у Требињу, а мањи дио у музеј у Билећи који се тада налазио у данашњој згради „Просвјете“.
Манастир Косијерево и Добрићево измјештени су на нове локације. Неће бити дозвољено да Арсланагића мост, задужбина Мехмнед-паше Соколовића остане под водом и он је измјештен јужније и њиме поново премоштена Требишњица.
Спасен је и измјештен одређени број стећака. Из Врела Требишњице (2 плоче), Мируше – Колањевићи (6 плоча), Паник (75 споменика) и Орах (3 споменика). Они су премјештени на нову локацију, вјештачку некрополу стећака код некадашњег Завичајног музеја који одавно више не постоји као такав и који ће на срамоту грађана и града Билеће од стране неодговорних општинских власти бити продан за потребе угоститељства.
Ова некропола формирана је 1967. године и броји 86 стећака и то 70 плоча, 42 сандука, 1 сљеменик и 3 крстаче и највећа је вјештачка некропола стећака на Балкану.
Напомињемо да је у селу Чепелици остало потопљено 60 споменика као и да је један дио репрезентативних споменика са натписима завршио у Земаљском музеју у Сарајеву. По причању очевидаца неколико стећака транспортовано је у САД и том акцијом руководио је већ помињани археолог Вејн Вучинић.
Билећани који су рођени у долини Требишњице, ту одрасли и живјели али и они који нису, свједоци су тих истраживања па се и данас присјећају тих времена, причајући о љепотама тих крајева, као што о томе говоре и свједоче римске виле и споменици.
Током археолошких истраживања и ископавања основне и средње школе из Билеће организовале су једнодневне ђачке екскурзије да би се ученици упознали са културноисторијским богатством.
Трка археолога и историчара са водама акумулационог језера Хидроелектрана Требишњице одлучена је у посљедњи час побједом научника иако ће много тога остати вјечно под водама језера и на тај начин оставити многа неријешена питања и сакривене многе тајне.
Дефинитивно воде Хидроелектране Требишњица испуниле су заувијек долину ријеке фебруара мјесеца 1968. године.
Богдан Томановић, професор историје
(Часопис Освит, бр. 32, јул – септембар 2016)
Leave a Reply