Херцеговина

Рајко Петров Ного - рад Мома Капора
Крај велике, можда наметне громиле, код оне куће, до оне цркве, под оном шумом и небесима, испод оног мрамора грчког, почивам најзад и ја.

Сањам.
Сан ми се скаменио.
Кућа се наслања на цркву. Црква на шуму. Шума на небо. На кући нема врата. У кућу се кроз цркву улази. На цркви врата зазидана.
Сједам на изваљени стећак. На грчки греб.
Гргоље извори. Бију горска врела. Вода се разлијева и кратко стаче у моћну ријеку. Ту одмах и понире.
Сањам.
И у сну ми се спава
.
Крај оне куће, до оне цркве, испод оне шуме, под оним небом — дубодолину плави вода. Оздо шикљају вруље.
Које је, чије је ово језеро. Модро од неба. Тавно од шуме. Смарагдно. До очног бола прозирно.
И рибе у њему јарких боја, рибе свакојаке. Рибе које лете.
И руља, шарена, до паса већ у води, голим рукама хвата љескаву рибу.
Како је долазила вода се и повлачи.
У муљу дрхтуре окрвављени и рибе и људи.
Муљ чврсне.
Већ сасушена, земља пуца. 
Трака је стала. 
Кадар се укочио. 
Призор се скаменио. 
У сну — сан ми се скаменио. 
И стотжу се пута на различне начине поновио.

Тамо сад расте зова.
Трошна колиба под шиндром моја је родна кућа. И шума је моја. Моје је и небо. 
Али откуда црква.
Умјесто куће које нема и цркве које ту никад није ни било — шума је црква. 
И над њом кубе неба.
А докле око допире свуда около, и доље до Хумнине докле око не сеже, све је то иста порта.
Све што је икад живо над јамом затучено, у џомбу строваљено, у понор бачено — у порти ове цркве почива.

Крај велике, можда наметне громиле, код оне куће, до оне цркве, под оном шумом и небесима, испод оног мрамора грчког, почивам најзад и ја.
Мени се спава.

Рајко Петров Ного

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


20 − seven =

*