ИНТЕРВЈУ ТИЈАНА БОШКОВИЋ – Билећанка којој се диви цео свет

Појавила се као из бајке, из земље чуда, својом игром, понашањем на терену и ван њега и, изнад свега, својим спортским потенцијалом задивила је цео свет, а тек јој је двадесет година

Све око ње, баш као што је и она сама, апсолутно је посебно и без дилеме другачије од уобичајеног. Да изречено није флоскула с примесама претеривања, без покрића, већ непобитна истина, доказ је и то што је она данас, са само 20 година, оно што многи засигурно никада неће бити – истинска спортска звезда и хероина с ореолом божанства. Бар је тако, веровали или не, доживљавају у многољудној Кини, где њен фан-клуб тренутно има чланова колико и други највећи град у Србији становника.

О Вама, Тијани Бошковић, у тој земљи свакојаких чуда, с одушевљењем и уз изразе невероватног поштовања казују да играте одбојку налик на чаролију…

– То је стварно истина. И сама сам била изненађена овом причом, али је једноставно тако. Заправо ни сама нисам знала колико ме људи тамо прате и воле све док ове године нисмо играли завршницу Гран прија у тој необичној земљи. Њихови фанови су заиста посебни. Пре и после сваке утакмице добијали смо гомилу поклона, а тамошња страст према одбојци је фасцинантна. После овог што се догодило у Кини, признала сам и себи и другима да ниједан успех не бих постигла да не волим ово што радим и да нисам максимално посвећена ономе у чему уистину уживам. У Кини су то очигледно препознали.

Да ли само у Кини? Већ трећу сезону носите дрес Езечибашија из Истанбула, и Турци Вас такође обожавају. Новинари у граду на Босфору Вашу игру изједначавају са савршенством.

– Турска лига је убедљиво најјача лига, не само у Европи већ и на свету. Људи с нескривеном радошћу прате одбојку. Не само утакмице националне лиге већ и репрезентацију. Радујем се што је много оних који у Турској гледају моје утакмице и који ме од срца подржавају.

На другој страни, више него поуздани извори саопштавају да сте данас за саиграчице у српској репрезентацији исто што и црвено слово у календару.

– Све то што говорите је нешто што сам и сама чула. Не знам како све да коментаришем, али то је нешто као истина која нормалном човеку мора да прија. И ја то не кријем. Уосталом, одбојка је нешто што ми омогућава да будем бољи човек, да научим како да се борим, односно да и у победи и у поразу будем велика.

А да сте громада, не само спортска већ и људска, доказа је безоброј. Може ли се Ваша спортска величина мерити бројем освојених медаља?

– Може, наравно. Све је почело још у основној школи, у мојој Билећи. Прве сам освојила на школским такмичењима, затим сам колекцију увећала као пионирка и кадеткиња у дресу ОК Херцеговац. Све те медаље, а било их је заиста много,данас су за мене нешто посебно. Невероватно су ми драге и у полицама сећања заузимају посебно место. По пресељењу у Београд обукла сам дрес ОК Партизан Визура и за четири године радовала сам се освајању неколико титула првака Србије, тријумфима у Супер купу и Купу Србије…

И у репрезентацији Србије, за коју сте хтели и срцем и телом да играте, углавном знате само за успехе. Српски национални дрес први пут сте обукли 2013.

– Од тада до данас освојила сам сребро на Еурофу, затим злато на Јуниорском првенству Европе, односно сребро као сениорка на Светском купу, бронзу на ЕШ, сребро на ОИ у Рију, онда и бронзу на светском Гран прију и коначно злато на недавно завршеном сениорском шампионату Старог континента у Бакуу.

Баку и шампионат Старог континента 2017. памтићете и по другим лепим и потпуно заслуженим признањима. Са 29 поена у финалу против Холанђанки, што је била тачка на Ваш азербејџански одбојкашки краснопис, стигли сте са Србијом до шампионског трона, другог у историји ове земље од осамостаљења. Награда?

– Уследило је заиста вредно признање, на које сам поносна. Проглашена сам за најкориснију одбојкашицу (МВП) ЕШ 2017.

Имате, кад су трофеји у питању, готово све. Много више него што би неки људи остварили и за два живота. Или се бар тако чини. Да ли је небо Ваша граница и о чему још сањате кад је одбојка у питању?

– Признајем да сам са својих 20 година заиста остварила доста тога на спортском пољу. Али „много” је релативан појам. Надам се да оно право тек долази. Верујем да је још доста такмичења и изазова који ме очекују. Конкретно, још увек немам медаљу са Светског првенства и не кријем жељу да и њу освојим. Ту су и такмичења с клубом, пре свега Лига шампиона, која је за свакога па и за мене велики спортски изазов.

Рођени сте на празник – 8. марта 1997. у прелепом Требињу. Одрасли сте у Билећи, у породици са безброј врлина. Отац Љупко је радио као војно лице, мајка Весна такође, старија сестра Дајана данас игра одбојку у Пољској, а брат Вук, најмлађи од троје деце у породици Бошковић, кошаркаш је Игокее.

– До 2011. смо сви били заједно, а онда смо се сестра и ја преселиле у Београд. Ове године је и брат отишао за Бањалуку, тако да су мама и тата сада сами. Верујем да им није лако без нас, али опет све је то, како кажу, за наше добро. Лепо је све ово радити када знате да вас ваши најближи подржавају и бодре. Радујемо се сваком заједничком сусрету и окупљању. Има у томе неке посебне лепоте, позитивног хаоса и гужве, среће због срећног детињства у срећној породици.

Отац је Херцеговац, мајка такође. За Херцеговце кажу да су поносан народ, частан и поштен једнако према другима колико и према себи?

– Сви кажу да смо посебни, гостопримљиви и љубазни, искрени и отворени. Сваки пут кад одем у Херцеговину, јако сам срећна. Тамо људи мој успех доживљавају као свој и радују се и славе га исто као ја. Јесте, јако сам носталгична и сваки пут радо идем у Билећу јер знам да ћу увек бити лепо дочекана и да ћу бити окружена позитивним људима и искреном љубазношћу. Признајем и да сваки пут једва чекам да пробам ајвар баба Олге, домаћи хлеб баба Љубице и најбоље производе из мени омиљене млекаре „Пађени”.

На легендарном балкону Скупштине Београда, после тријумфа у Азербејџану, учинили сте необичан гест.

– С нескривеном радошћу носила сам заставу Србије на којој је писало Билећа. Било је то моје још једно велико хвала граду у којем сам одрасла, мојој Билећи.

Породица је од памтивека највеће богатство свакога од нас. Како то изгледа кад је херцеговачка фамилија на окупу и како је то изгледало на журки у Земуну о којој се шире разне приче?

– После освојене медаље прошле године на ОИ у Рију, мој стрико Зуко је направио породично окупљање уз роштиљ. Ред је, рекоше тад, да се освајање медаље прослави. Сви су били на окупу: тата и мама, брат, стрико и стрина, ујак и ујна, рођаци и родице, тетак и тетка, најближи пријатељи… Сви осим сестре Дајане, која је тада била у Америци на колеџу. Био је то предиван, незабораван дан пун љубави и среће. Зато морам да кажем и ово: подршка породице за мене је нешто најважније и нешто без чега не бих могла да будем оно што јесам.

Ви сте омиљени у породици, али откуда прича да сте и „мали изрод”?

– Јесам. Сви осим мене навијају за Црвену звезду. Тата каже да ме је тетка купила чоколадама и поклонима још док сам била мала па да због тога навијам за Партизан. А ја кажем да не знам зашто баш Партизан. Једноставно, тако је од малих ногу, и док сам била у Београду, признајем, редовно сам пратила кошаркашке утакмице црно-белих.

Као основац одлучили сте да тренирате карате, а онда се појавио Зоран Видаковић.

– Први спорт који сам тренирала заиста је био карате. Ускоро сам схватила да овако џигљава немам неку перспективу у извођењу ката и борби, па сам одлучила да пређем на одбојку, која је поред каратеа била једини спорт који су тренирале девојчице у Билећи. Прво сам тренирала с млађим узрастима, али убрзо након тога тадашњи тренер првог тима Зоран Видаковић, с којим се и данас често виђам и чујем, пребацио ме је у сениорску екипу, где сам наставила да тренирам. Једини проблем је био тај што нисам могла да заиграм за сениорску екипу јер нисам имала 14 година. И данас се с нескривеном радошћу сетим колико сам патила што дани споро пролазе и колико сам била срећна кад сам одиграла прву утакмицу у сениорском дресу.

Оно што је снимио Зоран Видаковић запазили су и Турци на јуниорској Балканијади у Бањалуци. Истина, у исто време тата Љупко је једног скаута београдске Црвене звезде молио да његов тим појачају два вансеријска талента, ћерке Дајана и Тијана. Одговор је био да они таквих у Београду имају на десетине…

– Турци су после тога били више него упорни. Поготово први човек Галатасараја. Ја сам тад имала 13 година и, искрено, не сећам се баш свих детаља. Знам само да смо добили позив од Галатасараја да будемо њихови гости и да сестра и ја тренирамо пар дана у Истанбулу. Људима из Турске се свидело како Дајана и ја тренирамо и нудили су нам њихов пасош и још доста тога да пређемо и играмо за Турску, што ми, наравно, нисмо прихватили.

Турци уистину нису жалили паре за Ваше довођење, подсећали су Вашег оца и менаџера какву је каријеру у Турској направио Мирсад Јаховић, такође спортиста (кошаркаш) са ових простора, који се под турским именом Туркчан и те како прославио. На крају је цех, краћом суспензијом, платила наша репрезентативка Весна Читаковић, која је у то време носила дрес турске екипе?

– Весна је само покушала да им објасни да ми долазимо из Републике Српске и да смо Српкиње те да је сасвим нормално што не желимо да прихватимо оно што су нудили. Али они изгледа нису могли то да разумеју.

На Балканијади у Бањалуци тражили сте да се фотографишете са репрезентативком Србије Стефаном Вељковић. То је био наговештај новог животног пута?

– Била сам тада бескрајно срећна. Сећања на ту Балканијаду 2010. године још су свежа. Пришла сам Стефани и питала је да се сликамо. Данас, седам година касније, заједно смо се попеле на кров Европе. Невероватно је колико су се неке ствари брзо издешавале.

Ваш муњевит успон предвидела је још једна репрезентативка Србије. Реч је о Весни Читаковић, која Вас је видела као 14-годишњакињу на делу и усхићено причала о девојчици „којој лопта не пада”. Потом се, врло брзо, догодио и први блистави тренутак који је био најава невероватне каријере. На Првенству Европе за јуниоре, вечито друга Србија је коначно постала прва. Да ли је тачна прича да сте у петом, одлучујућем сету тражили да све лопте иду на Вас?

– До 2014. године, Србија није имала златну медаљу с Јуниорског првенства Европе. Силно сам желела да са својом генерацијом испишем историју наше одбојке. Имале смо, дакле, силан мотив, а освајањем злата испуниле смо и нашу велику жељу.

Познаваоци тврде да је почетак Вашег спортског пута идентичан оном који је имао легендарни српски ас Иван Миљковић. Ви сте, као и он, на самом почетку каријере појавом најавили и талентом запањили много трофејније и искусније играче широм света.

– Тачно је да ме доста њих пореди са Иваном Миљковићем. Тачно је и да ми то заиста прија. Чак ми је и сам Иван после финала у Бакуу пришао и рекао да га својом игром подсећам на некога, а ја се, ево, и даље питам на кога је мислио.

Постоји и прича да сте уочи одласка на ОИ у Рију гласно питали све око себе шта мисле ко ће, осим Србије, још освојити медаљу.

– То је тачно. Од самог почетка репрезентативне године сам веровала да ће Србија узети медаљу на Олимпијским играма. Наравно да сам знала да нисмо били један од фаворита за освајање медаље, али ја сам једноставно имала неки добар осећај, који ме није преварио.

Још се памти Ваш сервис из полуфинала против САД-а, односно скок-сервис који себи на 14. поену у петом сету не би приуштили ни много искуснији одбојкаши. Сервирали сте и Србија се пласирала у финале…

– Имала сам ту срећу да сервирам на резултату 2:2 и 14:13 за нас. Добро се сећам тог тренутка и меч лопте. Отишла сам на сервис и рекла себи да ћу одсервирати најбоље што могу. Нисам мислила ни на поен ни на грешку, већ само на то да сервис буде добар. Американке су имале добар пријем, упасивили смо напад њиховог коректора и после Мајиног (Огњеновић) дизања и мог напада по паралели, отишле смо у финале Олимпијских игара. Био је то поен који никада нећу заборавити.

Човек који има бескрајно поверење у Вас је и српски селектор Зоран Терзић?

– Већ четири године сам у сениорској репрезентацији Србије. С великом захвалношћу констатујем да сам срећна што имам прилику да радим с једним од најбољих тренера данашњице. Трудим се да сваки савет Зорана Терзића и информацију усвојим на прави начин. Драго ми је што до сада нисам имала ниједан проблем с њим, а надам се да ће тако и остати.

 

Воли одбојку, музику и шпански језик

– Обожавам „Леџингтон банд”, њихове песме ми пријају без обзира на расположење. Била сам и на неколико њихових концерата и планирам да одем опет чим будем имала прилике.

Обавеза је много, али и даље све радите уз осмех. Многе Ваше вршњакиње летовале су и одмарале се, а Ви?

– И ја сам била на мору. Читавих 10 дана. Било је то прво летовање после дужег времена и, признајем, уживала сам. Све се догађало после квалификација за Светско првенство крајем маја.

Има ли још нешто што волите а да то многи не знају?

– Обожавам шпански језик и сигурна сам да ћу га научити. Турски такође желим да научим јер већ трећу годину у континуитету играм у Турској. Ускоро намеравам и да узмем професора турског језика како бих све и убрзала. Саиграчице из Турске се често изненаде како знам доста речи њиховог језика и запање се када им кажем да и ми користимо исте изразе за поједине појмове.

Истанбул је велики и леп град, како Вама изгледа?

– Истанбул је један од најлепших градова које сам имала прилику да видим. Иако у том граду живим више од две године, признајем да много тога од онога што га чини величанственим мегаполисом још нисам видела. Али видећу засигурно. Схватила сам и да доста сличности постоји између српске и турске културе, као и да је велика сличност у гастрономији. Ја волим турску кухињу, а сада знам и зашто.

Успеси те нису променили, остала си иста?

– Моји најближи знају каква сам, и то ми је најважније. А они који ме не познају, волела бих да (са)знају да сам иста она каква сам била као мала. Сада сам само мало старија и мало озбиљнија.

Има ли нешто што Вас нервира?

– Доста тога може да ме изнервира, али највише нервирам саму себе. Трудим се да учим на сопственим грешкама и да извлачим најбоље из тога. Може да ме расплаче и најмања ситница или глупост. Ваљда зато што сам јако емотивна особа. Срећа па су те сузе углавном радоснице. Најсрећнија сам кад видим да су и људи око мене срећни. Наравно, највише волим своју породицу и пар пријатеља које гледам као породицу и које ћу волети до краја живота.

Како себе видите у будућности, шта планирате, онако херцеговачки мудро?

– Уписала сам факултет за менаџмент, али тренутно не размишљам много о томе шта ћу радити кад престанем да се бавим одбојком. Мој одбојкашки пут је тек почео и надам се да ће трајати још дуго.

 

Извор: Експрес

 

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


thirteen − nine =

*