Уколико посједујете неке фотографије пошаљите их на мејл адресу golubkures2020@gmail. com или их однесите лично у просторије Гимназије.

Чланак 80 година Гимназије у Билећи – Акција прикупљања старих фотографија се појављује прво на Билећа.рс.

Један његов ђед био је командир чете при ослобађању Скадра. Као барјактар је и погинуо, а тај барјак, на коме је било преко 400 рупа од пушчаних зрна, краљ Никола је даровао Руском цару, као знак највећег братског поштовања и љубави. И сада се чува у Лењинградском музеју.

Његов отац био је школовани правник и начелник Унутрашњих послова у Подгорици двадесетих година 20. вијека, а стриц му је био командант Подгорице.

Послије три године и три мјесеца, са Голог отока пребацују га у Билећу. И у овом злогласном логору имао је среће да буде љекар. И то Управник. Судбина је хтјела да је спасио живот исљеднику који га је највише тукао и кињио у Београду и који му је поломио ребра. Излијечио га је, а шта би и могао друго да уради онај кога народ зове – душа од човјека.

Чланак Сјећање на др Радослава Кркелића се појављује прво на Билећа.рс.

Живко Јањић био је познати архитекта, али и личност широких интересовања која је оставила траг као сликар, писац, пјесник, композитор и музичар. Рођен је 1937. године у Билећи, а свој радни вијек провео је у Билећи, Дубровнику и Херцег Новом.

За вријеме живота оставио је значајан траг у архитектури, а један од његових најзначајнијих пројеката је дворана „Парк“ у Херцег Новом,  који је награђен Борбином наградом за архитектуру 1987. године. Стручни жири истакао је да доприноси истакнутој улози архитектуре у историјском и културном амбијенту Боке.

Зграда МУП-а у Херцег Новом такође је Живков печат,  као и Шехитлук у Бањалуци, лијечилиште у Игалу, поште у Херцег Новом и Игалу, а био је аутор и бројних урбанистичких планова за више градова и насеља дуж приморја  укључујући Бијелу, Игало, Топлу, Рисно, Радановиће, Петровац и Бар.

Завичајни музеј у Билећи који је изграђен 1969. године, а нажалост изгорио у пожару 1993. године такође је један од симбола његовог рада, пројекат за музеј су урадили Живко Јањић и ЈураЈ Неидхард.

Остварио се и као писац  и пјесник, а његови најзначајнији наслови су: „ Бити Херцеговац или не бити“, „Црна удовица“ и „Недовршени храм“. У његовом наслову „ Бити Херцеговац или не бити“ види се његова приврженост родној груди, према којој је љубав изразио и ријечима.

Мало је познато да је био веома талентован за музику, a једно од његових најзначајних остварења је композиција „Требишњица“.

На следећем линку можете послушати цијелу композицију https://youtu.be/IDfzX0LLrew.

Херцеговци су имали прилику да 2013. године у Билећи присуствују његовој изложби старих фотографија.

Живко Јањић преминуо је 7. маја 2017. године, а сахрањен је на породичном гробљу на Савини. Оставио је дубок траг као свестрана личност повезујући архитектуру, књижевност и музику на јединствен начин, а све из унутрашње потребе и непоновљивог осјећаја за љепоту, склад и мјеру.

Дајана А.

Чланак Сјећање на Живка Јањића – архитекту, писца, музичара и композитора се појављује прво на Билећа.рс.

Послије великог пожара 2023. године, у ком су и храм и гробље били угрожени и одбрањени великим напорима мјештана и надлежних служби, започете су активности на реализацији пројекта проширења и уређења паркинга при храму Покрова  Пресвете Богородице у селу Хоџићи.

Активности су започете да би се између осталог направио и противпожарни појас око Храма и гробља.  Урађено је и идејно решење паркинга, радови на формирању противпожарног појаса, измјештање електровода, набавка и уградња расвјете и видеонадзора, набавка магацинског контејнера и алата за одржавање простора око Храма, набавка и уградња ивичњака, копање темеља за потпорне зидове, армирање и бетонирање, реконструкција улазних капија.

Све досадашње је реализовано захваљујући помоћи добрих људи, а у наставку радова планирано је насипање завршног слоја тампона, асфалтирање, довожење земље, формирање зелене површине и градња стабала.

Чланак Завичајни клуб Билећана у Србији уручио донацију храму у Хоџићима се појављује прво на Билећа.рс.

Др Петар Сворцан је истакнути хуманиста и стручњак, специјалиста интерне медицине са субспецијализацијама из гастроентерологије и хепатологије . Обављао је дужност директора КБЦ „Звездара“, а у истој установи води и Клиничко одјељење за гастроентерологију и хепатологију.

Поред рада у клиничком центру, ангажован је и у научном и наставном пољу као редовни  професор интерне медицине на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Свој допринос је дао и кроз бројне међународне конференције и богате научне публикације.

Чланак Светосавска повеља општине Билећа иде у руке др Петру Сворцану се појављује прво на Билећа.рс.

Начелник општине Миодраг Парежанин у свом обраћању изразио је захвалност и понос што имамо прилику да живимо у времену великог хероја који је љубав према отаџбини показао бранећи свој народ и слободу.

„Од тренутка када смо примили тужну вијест о смрти војводе Славка Алексића, са поносом и тугом читамо све о њему написано, изговорено и забиљежено и све је то доказ његове величине. На нама је да памтимо, да учимо генерације које долазе да се не заборави колико је Билећа велика, колико је јунака и војсковођа дала. Војвода Алексић је био јунак, штитио је своје како за вријеме ратних дејстава, тако и у миру чувајући достојанство ратника и част јунака“, додао је Парежанин.

Он је истакао да ће име војводе Алексића да живи вјечно заувијек уписано у историју, великим јуначким словима.

Испред БОРС-а, присутнима се обратио Бранко Граховац, предсједник Одбора породица погинулих бораца ВРС, рекавши да је војвода Алексић по свим међународним конвенцијама ратовања био прави српски борац.

„Његова дјела ће се у наредном периоду показати да нису ништа мања од оних дјела Цара Лазара, Милоша Обилића и других српских јунака“, додао је Граховац.

О ратном путу војводе Алексића, његовој храбрости, чојству и јунаштву говорили су његови саборци и пријатељи, Мирослав Радовановић и Аћим Вишњић. Они су истакли да је војвода Славко Алексић био идеолог, патријархалан човјек и неко ко је обиљежио модерну српску историју.

Присутни су имали прилику да се упишу у књигу жалости која је отворена у Дому културе „Јевто Дедијер“.

Алексић је остао упамћен као храбар и частан борац на сарајевско- романијском ратишту. Био је један од обновитеља четничког покрета у Сарајеву 1990. године. године. Након убиства старог свата испред Старе цркве на Башчаршији 1. марта 1992. године, постаје командант Новосарајевског четничког одреда са сједиштем на Грбавици. За војводу га је именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993. као и Момчило Ђујић 27. јануара 1999. године.

Истакао се у борбама за одбрану Грбавице, и три пута је рањаван. Између осталог, са Новосарајевским четничким одредом је држао српске положаје на Јеврејском гробљу, гдје су се водиле најжешће борбе на линији разграничења Српско Сарајево – Сарајево, између Војске Републике Српске и АРБиХ. Командовао је одредом руских добровољаца у Српском Сарајеву. Након НАТО бомбардовања Републике Српске 1995. и након потписивања Дејтонског споразума, у марту 1996. је предводио излазак српске војске и становништва из Грбавице и изношење крста на Враца и Миљевиће.

Војвода Славко Алексић сахрањен је данас на породичном гробљу у селу Богдашићи код Билеће.

Извор: Радио Билећа

Чланак Одржана комеморација војводи Славку Алексићу се појављује прво на Билећа.рс.

Овим споразумом  и званично су ојачане везе између Билеће и Сурчина, као и Републике Српске и Србије. У наредном периоду очекују се значајни пројекти и сарадње у областима културе, привреде и спорта, а све на обострану корист општина Сурчин и Билећа.

Начелник Билеће упутио је ријечи захвалности господину Дангубићу истакавши да је општина Сурчин учествовала на сајму привреде у Билећи, као и да је председник општине Сурчин обезбедио превоз учесницима Ћоровићевих сусрета из Билеће и Београда.

Подсјећања ради, иницијатива о братимљењу Билеће и Сурчина потекла је од страе Завичајног клуба Билећана у Србији на састанку и сијелу прошле године.

Чланак Слава општине Сурчин – Потписан споразум о братимљењу Билеће и Сурчина се појављује прво на Билећа.рс.

Завичајни клуб Билећана у Србији и ове године је на традиционалном Сијелу одржаном 15.новембра окупио велики број Билећана и пријатеља Билеће и Херцеговине. Евент центар „С“ ове године је било мјесто скупа, а преко 350 гостију уживало је  у разноврсној и богатој вечери, програму, звуцима завичаја, али и вриједним наградама које су могли да освоје на свима већ познатој томболи.

Овогодишње сијело имало је посебну димензију, а придружили су  се гости из: Требиња, Сечња, Гацка, Калиновика, Фоче, Чајнича, Грахова, Дрвара, Гламоча, Новог Сада, Суботице, Краљева, Врњачке Бање и бројних других градова и општина, а Билећани су се показали као добри и гостољубиви домаћини.

Програм је започео благословом свештеника Рада, а затим су се салом проломили традиционални херцеговачки звуци. И ове године пјевачка изворна група „ЕРЦЕГОВИНА“ из Сечња одушевила је све присутне и унијела радост и звуке завичаја на самом почетку вечери.

На изненађење свих присутних, специјални гост вечери био је народни гуслар Ђорђије Ђоко Копривица. Својим надахнутим извођењем показао је како се чува епска традиција, а у пјесми су му се прикључили и присутни.

Испред Завичајног клуба Билећана присутнима се обратио председник Клуба Миодраг Михи Дунђеровић и упознао госте са радом Клуба и акцијама спроведеним претходне године.

Гост Сијела био је и начелник Општине Билећа, Миодраг Мино Парежанин, који је поздравио све присутне и истакао важност оваквих окупљања и очувања веза са завичајем. Мишо Албијанић, председник Друштва гуслара и епске поезије „Цар Лазар“ уручио је начелнику Билеће „Лазареву повељу“.

Да млађе генерације чувају традицију и да се наслеђе преноси са кољена на кољено доказ је млади гуслар Мирослав Тановић који је својим извођењем увеличао  сијело.

Жена која годинама чува везу са завичајем, „амбасадор“ Сечња, Бранислава Брана Рудан поздравила је Билећане и госте, говорећи о важности везе Сечња и Билеће.

Завичајни клуб Билећана је ове године додијелио захвалницу  и повељу клуба. Захвалницу је добио Драган Мандић, док је повеља клуба отишла Неђу Тркљи, домаћину Сијела, без чијег залагања овогодишње Сијело не бисмо имали у оваквом облику.

Најбољи билећки студенти у Београду награђени су новчаним наградама које им је уручила Стана Поповић, којој Клуб посебно захваљује. Награде су добили: Павле Бјелица, Никола Парежанин, Ирина Делић, а специјалну награду за допринос раду Клуба добио је студент Стефан Вуковић.

Пред крај свечаног програма услиједило је извлачење томболе на општу радост присутних. Додијељено је преко 30 вриједних награда, од вечера у ресторанима у Београду и Херцеговини, одмора у Врњачкој Бањи, Сокобањи, Требињу, Херцег Новом, па до третана у масажним центрима, ваучера за стране језике и играоницу…Звијезде томболе су биле три главне награде: бедрица, пршут и гусле.

Најмлађи учесник Сијела, Вук Чомић, извлачио је срећне добитнике томболе.

И ово сијело протекло је  у знаку пјесме, игре, приче о завичају, а госте је остатак вечери забављао Бароко бенд.

У наставку можете погледати галерију фотографија са Сијела.

Чланак СИЈЕЛО БИЛЕЋАНА 2025 – Традиција која нас спаја се појављује прво на Билећа.рс.

На овогодишњем сајму Чомићу је додијељена и захвалница „Златно перо“ од Удружења српских писаца Словеније, а у образложењу наводе да је зарад доприноса због остваривања сарадње између два друштва књижевника као и помоћ у организацији заједничког књижевног програма.

Као члан Српског уметничког друштва Београд, Чомић је наступио на њиховом штанду заједно са председником друштва, књижевником Неђом Цицом Стојановићем, а активан је и у Клубу писаца „Чукарица“.

Чланак Наступ Срђана Н. Чомића на овогодишњем 68. Сајму књига се појављује прво на Билећа.рс.

-Бога ми, све ми је то јасно. Ал куд да идем кад ми душа ође остаје? Не пита ме дам ли јој. Наква дивља. Тврдоглава пуста. Ђе год ја макни њој нешто фали, шта јој гоћ на ови свијет понуди, њој к’о ваља, а тамо црче од некије јада… А ође? Е ође је већ мирна. Налет је бели било!

-Ма полако дијете, навићеш се. Навикне се иксан на све. Није се тешко на боље навић’.

-А како боље, кад ме душа боли? Накав је кастиг стис’о, па не пушта. Одем цркви, тамо једино мирује.

Не знам, отеше нам Косово… Цигане Црну Гору. Херцеговина се клета расели. Оста само камен на камену, к’о кад друго и нема ништа. Држе се још мало Босна и Србија. Крајине одавно нема. Упитам се некад, куд ће ови народ пусти? Куд? Је ли му боље васи вијек робоват’ Швабу и којекакву туђину? Не може се празна стомака. Безбели! Али узочас ми и стомак пун, кад ми је крвава рука а се за срце у’ватим. Боље да га не дирам. Нек’ не зна оно за ме, а ни ја за њ’.

Данијела Делић

Извор:Завичајни клуб Билећана у Србији

Чланак Из пера Данијеле Делић-УЧИ ДИЈЕТЕ се појављује прво на Билећа.рс.