Ђаво се не да описати, прерушава се и мијења, бјежи од свјетла дана у ноћ и таму. У Херцеговини га зову Зелени Десило, у другим крајевима има хиљаду имена.

Ујутро ђаво изгледа као најбољи човјек, у подне као Григоријево шугаво јаре, а увече личи на страшило постављено ни на небу ни на земљи. Час личи на коња, час на вука, а често се претвори у пијевца или пса. Испричаћу вам како сам га срео.

Све је више створења с анђеоским главама и ђавољим грудима, све више дјеце с анђеоским лицима и ђавољим очима: разроких, прекавих и буљавих. Ђаво се скрива под разним именима; када би се могло завирити у божију матичну књигу, запрепастио би се свако колико је анђеоских лица добило ђавоља имена а колико је ђавољих утвара примило ореол доброте и мучеништва.

Скоро све што Херцеговци у животу раде, од рођења до смрти, није ништа друго до одбрана од ђавола. Жена у другом стању крије се и склања од свих мјеста гдје ђаво воли да привири. А таквих мјеста има највише. Када се дијете роди, нема времена за радост, одмах надвлада страх и смишља се заштита од ђавола и вјештица. Мајка дјетету ставља тисов­ину за уво, амајлију под колијевку, горку траву у пелене. Када је свадба, око младе се бацају зова и пелин, у гаће младожење љутика, да би се ђаволу пресјекао пут. На сахрани сандук мрца се кади, гроб се опаја, а на слику покојника ставља се црна каница. За крсну славу славска икона се штити од ђавола, а божићни полазник машом удара у главњу призивајући анђеле и забадајући тако ђаволу трн у око. Када се заоре прва бразда, посипа се светом водицом да се њива очисти од легла сатанских. Пошто се сабере љетина и снопље жита поређа на гувну, на врх наклађаја се стави посуда с водом да се ђаво утопи, ако дође. Прије вађења меда из кошница, пчелињак мора да се заштити од ђавола и то коњском главом. Прије почетка градње куће, прије шишања оваца, прије паљења клачине, морају се очистити ђавоље чини. Под кућне наћве, под врата штале, ставља се сув брабоњак од овце и цвијет зановети – ђаволи ће да бјеже и рањиво да циче. Када се писмо шаље војнику, не стави ли се у њега зрно тамјана, ђаволи ће га скренути и однијети на погрешну страну. И највећи су се плашили и стрепили од ђавола. Када се Душан крунисао за цара, између средњег прста и кажипрста држао је амајлију против ђавола. Кажу да је српско царство пропало зато што је потоњи цар био забораван и није бацао чини против ђавола.

На дан Материца треба посебно бити опрезан, тада су ђаволи најопаснији. Као што и онај који преписује Библију мора бити чист и окупан, тако нико на Стражњи или Туциндан не смије псовати јер се ђаволу отварају очи и показује пут. На Богојављење и на Часне вериге, Григорије увијек распарује чарапе и тада му ђаволи ништа не могу. На Чисти понедјељак и на Лазареву суботу, Јешна лисичијом масти намаже дјецу по лицу да их ђаволи не заведу. Једино за самоубице нема спаса, јер им ђаволи одмах зграбе душу. Зато се они и сахрањују изван гробља. Не би ти се Григорије у петак обријао ни за живу главу, јер би му ђаво преко ноћи посисао крв. Бјежи с пута када сретнеш баксуза  ђаволи му испод трепавица вире. Народ зна, када звијезде с неба бјеже да је тога часа негдје побјегао неки осуђеник на смрт, зато нико не пали свјетиљку да га не би ухватили стражари. Када стане жрвањ у млину, треба бацити главњу у понор и покренути млински камен неколико пута унатраг. Тако ће ђавола ухватити несвјестица и побјећи ће из млина. Ниједан зид не треба започињати каменим облуцима, јер су то ђавољи хљебови.

Можда ђаво највише личи на Јешну када ујесен, обучена у црно од главе до пете, отпочне да тка на разбоју, теглећи и навлачећи пређу с вратила кроз брдо. Пређу је навила у брлогу гдје се у глуво доба ноћи окупљају ђаволи и воде своје ђавоље коло. Вратило се лагано окреће и отпушта дуге црне нити, без краја и почетка. А ткаља једнако пљуцка и нешто шапуће, гледајући час у небо час у црну земљу, мрсећи пређу очима и бацајући у њу неки отров. Запиње чунком да провуче нит потке, вуче брдо на ову а ђаво на ону страну. Зна да не ваља прекинути пређу намотану на чунку, баш као што се не ваља умивати на кућном прагу. Када се усправи у пасу, види се колико јој је једно око ђаволски мрачно а друго анђеоски плаво, као да се бече и свађају. Доњи зуби у вилици су јој као ниска ђердана, чврсти као од станца камена, а горњи – осути кречњак који се црни и распада од кише и влаге. Какав несклад и каква аљкавост природе! Свуда су ђаволи посијали своје сјеме. Види се како анђео управља њеним срцем а глава јој се трза између анђела и ђавола. Лијева рука смјерно и одлучно уткива вунену пређу и претвара је у кабаницу којом ће се укућани штитити од мраза, а десна рука одбацује трње, камење, земљу и све оно што ђаво подмеће и гдје уноси пометњу. Вратило јој придржава Григорије и кори је, јер му је крива за све недаће од Христа до данашњих дана.

„Нема народа као што смо ми у којем се ђавоље сјеме одмах прими и тако брзо проклија. Јер ђаво је увелико умијешао прсте у нашу прошлост. Да није тако, зар бисмо олако свог врховног бога Црнобога претворили у ђавола. И тако олако своје вође дизали до божанског трона и онда их још лакше гурали у блато. Да није тако, зар би Вукашин на свога сина потегао сабљу која ће га и самог посјећи“, виче Григорије и гледа право жени под грло, као да га је опсјенио сам ђаво.

„Зар су српски великаши морали толико да се жене туђинским женама?“ узврати му Јешна храбро, као да је у њој срце Марка Краљевића.

„Је ли се Стеван Немања оженио Јевдокијом византијском принцезом. И оћерао је због тога што му је била шугава и невјерна. Је ли се краљ Радослав, син Стеванов, оженио кћерком епирског цара. Милутин се прво оженио кћери с бугарског царског двора, а затим византијском принцезом која је била још дјевојчица. Стеван Дечански се оженио из владарске цариградске куће. Ђурађ Бранковић се оженио Јерином Проклетом“, набраја, као да се преслишава, Григорије.

„Као да нијесу имали својих жена, као да вам ми не ваљамо. Ђаво је ту умијешао прсте и све их вукао у бијели свијет“, прекори га Јешна.

Како само Григорије плане када му се женски глас умијеша и омета га у ономе што је и сам хтио рећи. Звизну Јешни шамарчину да јој се вратило оте из руку и одмота, и оно с ткањем и оно с пређом. Све се врати опет на почетак. Ђавоља рука не да анђеоској ништа да доврши. Ђаво наводи људе на гријех и трује им душу. А ђаво је настао тако што се богу противио, као што се Јешна противи Григорију.

„Зар би Вук Бранковић, из такве господске породице, издао на Косову, да га ђаво не обрлати и не врати с бојишта“, преузе Григорије причу која му и припада. Јешна ђаволски шути и покушава да размрси повјесмо. „Зар би Милош онако подмукло убио кума Карађорђа – а кумство је у народу највећа светиња од свих светиња на овом свијету – да га није ђаво опчинио и наговорио“, цикну Григорије. Ко је могао него ђаво натјерати официре да онако свирепо убију свога краља Александра и његову жену, да окрваве руке. И што би се онако гложили Немањићи, Карађорђевићи, Обреновићи и Петровићи, да црни ђаво није умијешао своје црне канџе. А ђаволу пакла никад не мањка.

Ко је могао него сам Господ бог да уреди, у Првом свјетском рату, да бројчано мала српска војска побиједи и проћера онолику њемачку војску? А ђаво да удеси да људи из истог народа подијељени границом Фрања Јосифа, пуцају једни у друге. Ко је могао него ђаво да доведе таквог човјека, као што је био генерал Симовић, да изврши државни пуч? Само најцрња сотона је могла да створи онакву особу као што је Хитлер био и да гурне цијели свијет у пакао. Као што је само ђаво, у потоњем рату, могао да окрене комшију против комшије, да се лате ножева и кидишу једни на друге. Само најцрњи од свих ђавола могао је да напуни толике јаме безданице покланом дјецом, женама и људима, само зато што су други народ и друге вјере. Ко је могао него највећи ђаво да створи онакав ужас и метеж.

Ко је могао други до ђаво да комунистима код нас сагради толике виле и да им да толико богатство. Тито је, кажу, имао тридесет и седам вила, а веле да је био ко најбољи човјек и да за тим није жудио. Ђаво му је то све подметнуо. Да није тако, не би се представљао радничком мајком и бринуо о сироти­њи. И он и сви око њега из рата су изашли као гоље и пролетери. Држали су говоре и борили се да свима буде добро и да сви буду једнаки. И одједном таква похлепа и грабеж за богатством. Међу њима су били најбољи синови свих народа. Само их је ђаво могао наћерати да униште све што је грађанско, да газде претворе у просјаке а просјаке у кулаке. То што се шушка да је Тито имао толико богатство – помињу се сандуци злата заплијењени од краља четрдесет прве – и да је то све он себи приграбио, могао је само ђаво да му потури и да само ђаво за то зна. И то што износе да је имао четрнаест вјенчаних жена и толико ванбрачне дјеце само су ђавоље опсјене. И четрдесет осме само га је ђаво могао од Стаљина одбранити. Није ни Стаљин тек тако добио надимак Коба – то је ђавоља ријеч. Кажу да је стријељао и уморио пет милиона највиђенијих Руса, а да је кроз Гулаг прошло више од двадесет а неки веле и осамдесет милиона људи. И сад нека ми неко каже да то није ђавоље дјело. Цијели је свијет у вријеме ибеа окренуо Титу леђа, а он се одржао на власти. А то може издржати само ђаво.

Као што се прича да је био пробисвијет а не марксиста. И да је тридесет пете учествовао у чисткама најумнијих земљака. Све су то само ђавоље приче, које ђаволи испредају и праве мађије око оног вратила испод црне пређе, које навија Јешна на разбоју.

Зашто Тито није ослободио Јасеновац, највећу гробницу Срба, Јевреја и Цигана? И зашто никада послије рата није тамо отишао? Па, ђаволи му нијесу дали. Као што причају да је парола Боље рат него пакт, из двадесет седмог марта 1941, била ђавоља парола, јер да је није било не би толико народа изгинуло. Може бити. Али Срби се нијесу ни с Турцима ни с Аустријанцима мирили, па им ђаволи нијесу дали ни против Нијемаца да мирују. Кажу да су пос­тојала четири Тита: Рус, Нијемац, Италијан и Хрват. Да ли је Тито уопште био Јосип Броз или неко други, можда обичан дезертер аустроугарске војске? И то су ђавоља питања и на њих само ђаволи умију одговорити. Да ли их постављају ђаволи који око њега коло играју или неки други, то само они знају.

Ко је тако могао завадити борце из потоњег рата и наћерати их да један на другог пљују него сам ђаво.

Један другом ђавоље буве у уши бацају. Само да им ђаво опет не подметне нож у руке и да се међусобно не почну клати. Ђавољи прст је опет на видику, он пријети и тражи главе. А сва та ђавоља дјела могла су проћи зато што су комунисти бацили крст из руку, престали да се крсте и иду у цркву, тако да су се сврстали на страну ђавола. Само је ђаво могао да их натјера да забораве на Божић и крсну славу. Ко је могао други да нареди да се поруше толике цркве и манастири него сам ђаво. И да пошаљу у затвор толико родољуба. Ко је могао основати Голи оток и смислити онакве начине мучења него ђаво, најцрњи и најђаволскији од свих црних ђавола. Тако се кажу, није радило чак ни у Гулагу нити у Аушвицу.

„А који је теби био ђаво те ме ноћу оте и одведе од родитеља, кад си могао лијепо да ме испросиш и као човјек са сватовима одведеш?“ упита Јешна.

„Свака невина дјевојка има у себи ђавола. Зато сам те ноћу уграбио и довео уз помоћ ђавола, ђавољег старог свата и ђавољег дјевера“, рече Григорије. „И прва наша брачна ноћ била је ђавоља. Ђаволи су нам држали стражу, чуо сам их како око куће цвиле и плачу“.

Нигдје се толико не псује као у Херцеговини и Црној Гори. А псовке су ђавољи рјечник и ђавоље дјело. Како неко може да ти псује сису из које си задојен или поњаву на коју си испао из мајчиног стом­ака, и још да ти каже да је на њој раније ђаво спавао? Како неко може псовати таву на којој свети Никола прига приганице, када је он најзапречитији светац? Или да псује магаре на коме је Исус Христос јахао? Како неко може да псује јаја на којима лежи квочка, из којих ће се излећи пијевац да кукурикањем буди народ иза пола ноћи, опомињући га и бранећи од ђавола? Како неко може псовати кишовит дан и невријеме када је то дјело Свевишњег? Све то ђаволи раде а људи опсјењени само извршавају њихова дјела.

Ко је могао него ђаво одвратити Херцеговце да не прихвате Сартров и Дедијеров поклон Билећи – да саграде велику библиотеку и дарују им на хиљаде књига, да тамо смјесте Раселов суд праведних? Ко је могао него црни ђаво пола Херцеговине да потопи, скупљајући сву воду овога свијета у Билећко, Фатничко и Поповско језеро? Ко је могао наговорити Стамену, најљепшу дјевојку у девет држава, да одбије онолике просце и да остане усиђелица? Ко је могао него ђаво да онако завади оца и сина Кукуријека, да се један другом желе крви напити? Ко је могао него црни ђаво послије рата да расели онолики народ из Црне Горе и Херцеговине по Војводини и којекуда још, а да њихова огњишта зарасту у травуљину и коров? Ко је могао него најцрњи ђаво и његова свита убиједити попа Стевана, највјернијег слугу божијег, да баци крст и кандило и почне причати нове богохулне приче? Ко је могао него црни ђаво удесити да се Трифун разведе под старе дане? Ко је могао него црни ђаво да нам усред ноћи запали кућу и останемо без игдје ишта, на ледини? Ко је могао него црни ђаво да наћера Милуна да се ожени онаквом ругобом и смутљивицом? Ко је могао него црни ђаво да убиједи Милуна да оре на Ђурђевдан, као да нијесу црвена слова, па како онда да му ишта роди? Ко је могао него црни ђаво да овако исквари језик политичара да их више нико не разумије ни шта ни коме говоре? И зашто многи данас више личе на ђаволе него на људе? Јесу ли им то смутили ђаволи из пакла, вилењаци из вјетра или нечастиви са земље?

Зар није Григорије био кренуо правим путем а ђаво га скренуо и све му забрљао? Ђавољи глас чуо – ђавољи му га човјек донио. Зар Јешна није ђаво а не жена када смије онакве ријечи говорити свом мужу, када га онако прекида усред приче? 3ар Милун, онако прождрљив, није пао право у руке ђаволу? Од онаквог божијег човјека постаде шејтан, гариб, ђавовратар, ђавомраз, врашко, ђаласан, ђаволук, злојеб, ђавомуд, злогук, некрст и чума. Само је ђаво могао усред зиме да пресуши извор на Григоријевом имању, који никада од постанка није пресушио. Само ђаво – нико други – може донијети толике сњегове и мразеве у Херцеговину. Када мећава удари и мраз све заледи, тада ђаво купи сватове и кћерку удаје. Сваки Херцеговац мисли да је баш та млада њега запала. Само је црни ђаво могао онако ископати Велинкину кућу, да јој умре муж и петоро дјеце. А мање би страдања било кад би народ знао да се ђаво једино не може претворити у овцу и пчелу, да има само једну ноздрву и да се показује ономе који се није прекрстио за четрдесет дана.

Нигдје као у Херцеговини нема толико ђавола и њихових дјела. Камене гомиле су њихови дворци, ту станују ђавољи цареви и краљеви. Нигдје толико ђавољих имена. Ђавоља јама, Вражје подине, Ђавоље брдо, Вражје језеро, Ђавоља устиколина, Вражја главица, Ђавољи мост, Вражица, Ђавоље полице, Вражји камен. Ђавољи до, Вражје ливаде, Ђавоља цеста, Вражје гувно, Ђавољи врх, Вражја пећина, Ђавољи гребен, Ђавоље прескакало, Ђавољи стрменац, Ђавоља њива, Вражје локве, Ђавољи потоци. Вражји дуб, Ђавоља уметаљка, Вражје вододерине, Ђавоље корито, Вражја чатрња, Вражје котило, Вражје ступе, Ђавољи прњавор, Вражја уста, Ђавоља усјеклина, Вражје уво, Вражји палац, Ђавољи опанак, Ђавоље козе, Вражје букве, Ђавоље влаке, Ђавоља планина, Вражје баре, Ђавоље луковаче, Вражја продо. Нигдје ни једног божијег имена. Је ли заиста ту Бог давно рекао: лаку ноћ, а ђаво: добро јутро! Да није светог Илије који громом убија демоне, ми бисмо се начисто звали ђавољи становници, ђавољи народ.

Зашто Херцеговци и Црногорци толико воле да сједе крај брзака, на гувнима и на раскрсницама? А зна се да су ту ђавоља коначишта.

Загрми ли из облака – чуће се ђавоље цвиљење. Чујеш ли музику пред кишу – знај да то ђаво свира. Кажу да се тада ђаво сакрије човјеку у лијеву ногавицу, жени под сукњу или под сјекиру на ћепалу. Зато свети Илија гађа громом у дрвљаник. Ђаво мора да се удари три пута да би цркнуо. Зато се не смије гасити ватра на огњишту уочи крсне славе да се ђаво не би ушуњао у славску погачу. Зато Григорије тако дува и пухће када прича, стално пљује, да би се одбранио од ђавола. Као да је увијек загледан у ону фреску у дечанском манастиру гдје је насликан сусрет Бога и ђавола. Ђаво се боји бијелог лука и змије. Зашто толико по Херцеговини расте купина а винове лозе нема? Зато што је Бог створио винову лозу а ђаво купину. Зашто тако тешко у сумрак корача Григорије враћајући се кући? Зато што му ђаво чучи на лијевом рамену а на десном анђео, а да он за то не зна.

Најлакше је ђаволу да заведе дијете на крштењу. Када дијете иде натрашке – то га ђаво води. Или када се у сну трза и грчи – то се ђаволи с њим играју. Или када неко пљуне на божићни бадњак – то је ђавоље дјело. Чим падне мрак – не гледај се у огледалу – умјесто себе видјећеш ђавола.

Како ђаволичу Херцеговци и Црногорци, и колико куну, добро је да и трава ниче, да и сунце избија. Грешнији смо него цијели свијет на земаљској кугли. Не знају се Херцеговци ни насмијати ни нашалити а да ђавола не удјену свуда. Све ће ти ђаво макнути. Ђаво му донио, ђаво ће му однијети. Ђаво ти одрао кожу и под језик ти ставио трн. Ђаво ти спава у торби и ручак ће ти појести. Милији им је ђаво у устима него комад најбоље пршуте на туђој свадби. Драже им је споменути ђавола него најљепши глас да чују. Прву ријеч коју изговоре бабе кад угледају дијете јесте – ђаволе мали. Прва ријеч коју дијете изговори јесте – ђаво. И прва ријеч која је при постању Херцеговине уопште изговорена мора да је била – ђаво. Када видиш како је смркнут и црн у лицу Григорије, одмах знај да је тог дана све што је радио ђаволисао.

Ђаво ти однио црну срећу. Ђаво ти посисао и оно што си добио из мајчиних груди. Ђаво ти искренуо вечеру. Ђаво ти џигерице полизао. Срећа ти кукала, а ђаво ти уз гусле пјевао. С анђелима спавао, а ђаволима погачу ломио. Бијесан с ђавољијем роговима скакао. Манит ђавоље море локао. У ђавољем лонцу варенику ти варили. У ђавољем логору војску служио. Ђавољом бритвом туђе грање сјекао. На ђавољој свадби барјак носио с ђавољом јабуком на врх копља. Ђавоље ти вино из ђавољег бокала сипали. У ђавољем колу играо и поскакивао. Из ђавољег брзара сир јео. Ђавоље око ти умјесто лампе свијетлило. Умјесто мачке ђаво ти пред кућом мијаукао. Ђавоље масло у стапу мео. Ђаво те у шуму окренуо.

Можда ће и Херцеговци једном престати да ђаволичу. То ми је вјероватно таман колико је вјеровати да ће ђаволи почети чинити добро. Ако је ђаво хром и у тако присним односима с вуком, могло би се помислити да је и наш Вук Караџић био ђаво а његова слова ђавоља азбука. Али није тако. Он је слова измислио и приче сакупљао и тако се против ђавољих сила борио.

А ђаво нити оре нити копа, већ о злу мисли и ради. Сретнеш ли жену чији табани и пазухе миришу на бијели лук, знај да је ђавоље дјело и да је то вјештица. Оне имају рутаве ноге и прси, бркове испод носа, крваве очи и оштре зубе. Виде једнако напријед и назад. Зато су попови у прошлости имали онолико посла. Погледаш ли такву жену право у очи – поћи ће јој пјена на уста. Она брка кајмак у шкиповима, она неда усјевима да никну. Она ће ти подметнути куван мозак миша или жабе. А Григорије у свакој жени види ђавола а не жену. За сваку ће рећи да јелуша, ђаволица, ђавољача, ђавлиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђаволмуза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза, ђавлоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња, ђаветиња, Луцифер, подземљуша, кусуља, андрак, црњула, непоменик, устријељеница, брадаљуша, ђатара, налетница, црна поган, анатематењакуша, ђавосмрад. За сваку ће рећи да не збори као други народ него ђавосиља, ђаволиче, ђаволише, ђавовлачи, ђавлија, ђавлека. Ђаволи јој језик тресу. Да то и није жена него сатанило. За сваку ће рећи да би јој презиме боље пристајало Ђаво, Ђаволовић, Ђавлетић, Ђарепина, Ђаснаја, Ђавотић, Ђакетало.

Заборавили сте оно због чега све ово и причам, обећање с почетка: да вам опишем мој сусрет с ђаволом.

Ишао сам једног дана – бијаше сунце као да је љето а не касна јесен – кроз шуму. Одједном се узмутило вријеме, удари киша из неба и из земље. Ни под пазухом ми није остало ништа суво. Утрчим у једну напуштену колибу, да се склоним. Таман што сам ушао, кад на врата бану неки Видоје, потпуно сув, ни капи кише на њега није пало. Запрепастим се, а он се смије. Кад проговори, видим да има сотонине зубе. Знао сам да је то ђаво над ђаволима. Правим се да ништа не схватам. Али он започе. Не бој се – ја сам ђаво, али знај да смо с вашом кућом у кумству и да вам никад нећу ништа лоше учинити. Само пази, када будеш прелазио мостић на ријеци, узми прут од лијеске и три пута млатни. Иначе ћеш пасти у воду и удавити се. И не иди путем којим си наумио јер тамо је у једном гају наше коначиште. Будеш ли видио лице ђавола, прекрсти се и реци било шта, ђаво ће побјећи. Не воли људски говор. Иди дужим путем и остаћеш здрав. И тако сам урадио. Још ми је рекао: цар Трајан је постао сатана. Све његове рушевине склониште су ђавола.

И ако је неко од вас који ову причу слуша прерушен у ђавола, ја му кажем да ће му позлити. Зато је ова прича и испричана као одбрана од ђавола.

Ој ђаволе, окле ти је ћаћа

Не можемо никад бити браћа!

Не знам откуд толико ђавола у нас. Знам да мораш поклопити сваку посуду у кући јер ђаво тамо воли да уђе више него игдје друго. Зато се треба молити светом Илији који громом убија демоне. Он воли и да једе мјесец, али Бог то све надокнађује. Када се олуја подигне и стане ковитлати прашину, реци: часни га крст убио! Остави амајлију под дрвљаником у старом бунару и под жрвњем воденичким. Остави свијећу да гори у некрштен дан. Стави тамјан под кућну стреху и у шупље дрво. Бјежи од ораха, трњине и врбе. У трње забоди глогов колац и чућеш ђавоље дерање. Кад ђавола не видиш – најближи је. Кад га не чујеш – најгласнији је. Ђаво је јавни ту­жилац, а Бог је врховни судија. Само што се ја плашим да њих двојица понекада тајно сарађују.

Јешна приводи ткање крају. А Григорије лупа по сукну, провјерава да се ђаво није негдје сакрио.

Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају. С ђаволом не прави никакав уговор. Угледаш ли три сложна човјека, буди опрезан јер можда су то три ђавола: Луцифер, Велзевув и Левијатан, који се боре против Светог тројства. Зато свецу запали једну свијећу а ђаволу двије, па ће можда одустати од зла. Увијек се чувај да те не ухвати у своје ђавоље коло. Пљуни три пута на лијеву страну и викни: анатема га било! А-нате-га-мате-било! Далеко му лијепа кућа. Не знам ни шта ми би те га споменух.

Ђавоља прича, Радослав Братић (Из књиге „Страх од звона“ )

Чланак Ђавоља прича – Радослав Братић се појављује прво на Билећа.рс.

Уочи славе, дјед је у великој бризи и мислима: да ли је све припремио и урадио како треба. Дјеци даје поклоне, извлачи скривене играчке које је до тада ко зна за кога чувао. Увече је први легао, да сјутра пред званицама буде одморан. Ми смо се за њим увлачили под покривач, тихо и нечујно. И таман, када би нас први сан ухватио, дјед би се закашљао и почео да преврће. „Нијесам затворио врата од штале“, говорио је тихо, да се оправда што се облачи и излази у ноћ. Устајао је кашљући, показујући себи тако пут. Ником није приговарао, нити је волио да му се мијешамо у посао. Чекали смо га, претварајући се да спавамо. Убрзо се враћао, свлачио и опет лијегао. По његовом дисању знали смо да је напет као пушка и да је сан далеко од њега. Опет ће он, убрзо, да устане, да доврши неки посао који је заборавио. Заправо, поправљао је и довршавао оно што смо ми заборавили.

Што се Милуна тиче, њему је свеједно који је светац, само нека се слави, нека се ждере и пије. Зна он да је пред свима једнако грешан и мали. Јуче је клао овна за крсну печеницу, по рукама су му још трагови крви. Од рођења је уредно боговима приносио жртву, и сам се осјећа жртвом пред лицем заштитника светог Томе. Није ни видио како се отимао наш ован, колико је било нијемог очаја у његовом посљедњем батргању. Као да је хтио нешто важно да му каже. С муком су га шчепали и привукли до ћепала гдје се сијеку дрва и гдје се одвајкада приносе жртве. Милун, који сада изгледа блажено и тражи милост, јуче је оштром камом овну пререзао гркљан. И одједном је сада потпуно миран. Јаков је пред том сликом вриснуо од страха и жалости, плачући као новорођенче, као да га неко бије или да га јуре вукови – а јурили су га и ове зиме. Ован се отргао и тако недоклан млатио ногама и главом по земљи у самртном хропцу. Боже, како данас могу јести његово месо, зар та слика од јуче никоме не смета Да ли су то одједном сви заборавили? Чим је мали видио овнујску главу натакнуту на ражањ, одмах је отрчао у мајчино наручје, одмах је устима шчепао за сису. Прићапио се за мајку, као да би хтио натраг у утробу. Растом је велики, мора да чучне да би сису ухватио.

До јуче сви су се жалили на старост, сиромаштво и болест, а данас се хвале како свега имају. Не чара Госпава, не баје Велинка, не прориче Милица. Не љути се нико на Свевишњег да је баш њега заборавио. Пред светим Томом лица су радоснија и пунија. Љубе му слику и тако с ње бришу прашину. Она вјечита кукњава преобрати се у благослов и наду да ће бити боље. До јуче само ријечи патње и говор о смрти, а данас отварање тешких челичних капија срца и пута за срећу која ће доћи.

Од раног јутра Голуб, наш даљи рођак, пристиже као прва званица на крсну славу. Окренуо ћурак наопако, као да диже народ на устанак и иде право на бојно поље а не на славско пиће. Добро је да се бар годишње два пута – за крсну славу и за Божић – сјете својих обичаја. Да се покрене звоно на цркви и отме од сна и рђе. Тако се и Голуб, налик на змију, пресвлачи неколико пута у години. Пред мијењање новог руха и он је много тромавији као и змија, ништа не једе нити пије, а очи су му тамније и некако тешке. Груди су му прекривене, скоро оковане ратним медаљама. Сјајкају се и својим бљеском плаше дјецу. Такмиче се: Карађорђева звијезда, Орден легије части и поратно ударничко одликовање. Чим уђе у нашу кућу, приђе икони на зиду, око које је Огњен извјешао породичне слике а крај њих поставио љековито биље. Нешто му шапну испред лица, можда је то похвала и молба свецу или ће прије бити јасно разграничење цркве од државе. И чукундјед му и дјед и он били су и остали вјерни свакој новој власти. Ту, крај Голуба, већ је стигао и Милун, већ чати Оченаш и тиме свима показује да је и у његовом срцу љубав, а не вјечита свађа и мржња. Лице му покривају црне и густе обрве тако да се не види никаква патња.

Чим Голуб сједе у чело стола, одмах снажно потегну за уво малог Јакова (кога час зову Витковић а час Микетић, по очевом и мајчином оцу) и похвали га како је порастао. У истом трену га и казни и помилова. Дјечак буљи у Голубов нос, кроз који воде два широка тунела, очекујући ваљда да ће се неко чудо на улазу појавити. Јер то је прије кука за вађење канти које падну у чатрњу него што је обични људски нос за дисање. Вјечито шмрче и кркља као да је покупио сву прљавштину овог свијета. За малог су све ријечи лажне без поклона, бар једног шупљег коромана или поморанџе. Али таквих дарова од Голуба не би. Шупљи му џепови од капута, није имао гдје да их стави. Суша и сиромаштво ове године завезали су у сто петљи свачији новчаник.

„Само да мали престане муцати, биће нам то највећи поклон од светог Томе!“ рече Голуб и сасу чашу жежене конављанске ракије у своје грло. Иако се сви уздржавају да о томе говоре – он то помену. Послије треће чаше запјева из свега гласа, али тек тада схвати да је први стигао и да још нема ко да га прати. Ако он води гангу нема ко да пјева: Ооо, ако он пјева Ооо, личиће на кријештање, а не на пјесму. Брзо се сабра и обрати Јакову: „Шта мислиш, мали, зашто Херцеговци пјевају гангу, а не какву другу пјесму? Сви очу: Ооо-ооо, и то тако што само један води пјесму а да се никада не разумије шта тачно пјева!“ Не сачека ни да мали трепне, а одговори: „Е, ја ћу ти рећи! Зато да не би власт разумјела шта о њој лају! Крију га и штите да се не чује кога псује и на кога режи. Не можеш народ зајебати ни уништити, па макар да с њим влада и најцрњи режим. И кад каже неко да је болестан, не вјеруј му, јер он тада говори да је држава болесна и да је власт на издисају. Они и не пјевају већ јече и кукају. То је жалост за изгинулим у ратовима и биткама, али и побуна против сваке власти, па и ове. Хоће да кажу да су јунаци бипи само они што су под земљом а да су ови што су остали све сами изроди. Само луд то не умије да види!“ Загушио се од смијеха, очигледно да се диви својим ријечима. „То кукање није жалост за онима што их више нема него за овима што су овакви!“ Док је тријезан, овај човјек говори против цркве, против попа и његовог ђакона, против тамјана и свијећа, а чим се напије, увелико хвали бога и његове апостоле. Он има два лица, једно за радне а друго за свечане дане. Милун само одобрава главом, он никада ником не противурјечи.

Пристигоше и остале званице обучене у најљепшу херцеговачку ношњу. Ко се мало боље разумије, видјеће да су на њима све сами знаци жалости. Црни дијелови на џемадану жалост су за девет Југовића. Црнило на гетама жалост је за страдањем Христа. Црна појасна каница на рајтозлама изражава тугу за посјеченим херцеговачким главарима из турских времена. Црна марама на глави жена вјечита је туга за пропашћу косовског царства. Све званице су загледане у нову капу – заврату неког Велизара из Гацка, као главни знак чојства и јунаштва. Окрећу је на све стране као божићну плећку. Голуб пољуби круг на капи – црвено поље косовско, а затим црну каницу – жалост за изгубљеном косовском битком и српским царством.

„Хоће ли се икада ова изврнута четири ћирилична слова С окренути једно према другом и српска неслога прећи у слогу? Али крсна слава и Божић једине су двије светиње“, рече Голуб, „када је и коретнима допуштено запјевати.“

Испијају се чаше, досипају се изнова. Голуб завуче језик до у дно чаше, толики му је да јој лиже само дно. Улази за Јевдокијом и Госпава, пратећи је као ђакон попа у цркви. Голуб глође јагњећи гњат, навалио као да је смак свијета, може лако и да се удави. Прича и жваће, не зна да тако дроби ријечи, да меље и уништава своју сопствену памет. Халапљив је и на јело и на пиће и на жене. А не зна да су судржаност и испосништво главне врлине мудрих и дуговјечних. Чаше звоне као црквене оргуље, тресу се и једна другој нешто говоре. Једна је донесена из Баната, а другу донесе Алекса из Америке. „Шта ти је човјек“, гунђа Спасоје, „мрав, ништа друго. Ове чаше су више видјеле свијета него сви ми заједно. Када би знале описати зној копача руде, потом шта су све видјеле по фабрикама, улицама и продавницама Америке, куда су их све носили, па путовање преко океана до Биша, била би то прича какву нико никада од нас није чуо. А тек каква би била прича о штрајковима америчких рудара, о тешком животу наших људи којих има на свим дијеловима земаљске кугле. А можда ова чаша и прича, само је ми не разумијемо. Као што можда и Јаков говори, али му глас нико од нас не чује.“

Када се званице сакупише, кум Трифун скочи на ноге да се прави славска свијећа. Дигао је руку, фали му само барјак па да буде главни сват или вођа у најжешћој битки. Јакову намјестише волујски јарам на рамена а руке му забацише и провукоше кроз тељиге, тако ће лакше да га држи. То је кажу, воља светог Томе, који ће малог да избави и спаси од муцања. А ко се мало загледа, видјеће да на њега насрћу сви, нико поред њега с миром не прође. Иза славског стола подиже се тијело мајчиног рођака, Ринде. Унесе се малом у лице. Као да ће да копа и да рови по њему. И рече: „Као што близанац свети Тома није вјеровао док није замочио прст у рану – тако ни ти, мали, нећеш вјеровати док не осјетиш Исусове муке распећа!“ Ринда загледа Јакова са свих страна као када вук у планини наиђе на изгубљено јагње. До њега рукама тресе Трифун и ваља крсну свијећу Светог тројства. Заклања видик Ринди, пресијеца га напола. Дланови су му пуни жуљева, остаје траг тврдих печата на загријаној маси воска. Искочила му жила на врату, као седлани колан на нашој кобили.

„Знаш ли ти, мали, ко је у сриједу био у Витанији, у дому Симона Губавога?“ упита Ринда, иначе звонар у бишовској цркви. Мали се зноји, притиснут тежином јарма издјељаног руком неког мајстора Лазара Пивљанина. Такво име требало би да заштити дјецу од урока.

Трифунови прсти играју, око крпице ваљају и сабијају восак донесен из манастира Добрићева. Јединог манастира у овом дијелу Херцеговине. Томе као да се и Ринда чуди, што богомоља више овдје нема, па рече: „Што Милутин у овом крају не направи своју задужбину, или је сумњао у нашу вјеру или се бојао да му је војске на разруше?“

„Шта би ти, мали, рекао када би знао да се Исус облачио у најобичније одијело и да је био ситан и изразито ружан створ?“ Лице малог се кочи, не знамо да ли више од ријечи или од тежине јарма који му је наваљен на плећа. Увија се и грби, и сам све више личи на распеће. Када Госпава чу шта пијани Риндин језик везе – побјеже као да на њу сасуше најврелију воду. Не каже се џабе: опрости боже пијаном шта говори и лудом шта мисли!

„Лично сам видио мјесто гдје се Христ родио“, рече Трифун, а да не трепну.

„Јеси, колко што је и пртљаг од седам сандука злата, Петра II, стигао у Лондон“, одговори му Ринда.

„Знаш ли ти, мали, ко чува платно – мртвачки покров у којем је Исус био умотан?“ Јаков се затресе под тежином јарма и под замахом снажних Трифунових руку, које дотјерују крсну свијећу, замало паде. „Оно је закопано под темељима наше цркве!“ рече Трифун, пунећи тако неком благошћу властито лице. „И не вјеруј многима који се хвале и измишљају, не вјеруј ни Микеланђелу који је у Страшном суду, у Сикстинској капели, Исуса представио као младића без браде. Таква дјела су гријех и она нас кушају. То је слика за наивне и невјерне. Исти тај мајстор сачинио је чувени кип,

гдје је Исус приказан потпуно наг. Питам ја тебе и свакога зашто је Ватикан оскрнавио дјело тако што је једно стопало кипа прекрио бронзом? Знаш зашто: да би народ љубио метал умјесто мрамора И тако био понижен!“ Тим ријечима нас опомену куда је све ходао и шта је видио. Мали једва чује Трифунове ријечи, заглушује их пјесма званица и сопствени зној који му улази у очи и у уши.

Када Трифун заврши свијећу Светог тројства, унесе се малом у лице: „Васкрсли Господ поново се јавио да би увјерио свог брата, светог Тому. И рече Господ Томи: “Пружи руку твоју и метни је у ребра моја, не буди невјеран него вјеран. Послије је коцка пала на Тому да оде у Индију, гдје је он основао цркву и придобио народ и великаше за вјеру своју. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме је Тома крстио жену и сина, послао је пет војника да прободу свеца са пет копаља. Прије смрти своје и предаје душе Христу, Тома је, као и други апостоли, на чудан начин био пренесен у Јерусалим на погреб пресвете Богородице. Стигавши доцкан, он горко зажали, те по његовој молби отворише гроб, али не нађоше тијела у њему. Господ бијаше узеб матер своју у насеља своја небеска. И тако Тома откри још једно чудо и врати се у Индију, гдје би сахрањен.“

На Трифунове ријечи надовеза се Ринда и малом рече да је свети Тома од Исуса био кажњен да залијева главњу док поново не озелени. А то значи вјечно. „Па сад види, мали, како пролазе невјерни и непослушни!“ На те ријечи се љутну Огњен, не да никоме да му куди крсну славу. И рече да је свети Тома био највећи Христов учењак, највећи наш светац. И најправеднији апостол. Нико се не узбуђује што је малом крв ударила у лице и што липсава под тежином јарма „Ово дијете има да буде први пјевач у Херцеговини“, рече Ринда, „па нам неће онда Конављани прекрајати наше пјесме и пјевати како су они били главни јунаци, а не ми!“

Трифун пољуби своје дланове који су ваљали свијећу и рече: „Мораш да разликујеш, мали, светог Тому од Томе Дефуркина. Он је био велики испосник и побједник демона. Као што мораш знати да је живјела и света мученица Томаида, рођена негдје у Александрији, коју свекар хтједе да обешчасти, али му се она није дала. Због тога је старац закла, али тог тренутка и он је ослијепио.

Слијеп од страсти свекар је расјече

Ал’ убицу слијепо пристиже –

Двострук слијепац по Паклу гамиже

А сви ми знамо који је свекар код нас нападао своју снају. Постојао је и Тома Јуродиви који је знао често да се прави луд. Прича се да му неки Анастасије није хтио дати милостињу за манастир, него му удари шамар. Тома га прокле и старац од тих ријечи умрије првог дана. А свети Тома Јуродиви склопи очи другог дана. То је онај исти шамар, мали, који пуче у нашој продавници. Ти знаш како се тај који га удари провео. Постојао је и свети Тома Малејин који најприје бијаше војвода, храбар и богат човјек. А онда је све оставио и замонашио се. Лијечио је болесне и спашавао невољне. И на крају свети Тома, патријарх цариградски, који уз помоћ свог испосника прорече велику несрећу и биједу за грчко царство. Кад дозна да се његово пророчанство остварило, он се помоли Богу да му узме душу, и тога дана заиста је испушти. Зар ти такав човјек не личи на нашег пророка Мата Глушца, коме се многи подсмјехиваше и шпрдаше?“

Иза славског стола издужи се врат дједа Стевана који рече: „Ти ћеш, мали, морати да преправиш Горски вијенац! Истрага потурица мора брже да се ријеши и спроведе!“

Коначно Трифун са малог скиде волујски јарам. Дјечаково мршаво тијело се усправи. Све званице поскакаше на ноге пред Трифуновом пламтећом шимишљиком којом упали свијеће. Када се сви прекрстише, Трифун их окади тамјаном, а затим и сва мјеста у кући гдје се сједи и спава. Нарочито окади прозоре и врата да би тако спријечио улазак вјештица и вампира у кућу. Можда је било женске чељади којој се то није допало. Ко зна шта и када у њиховим срцима тутњи и бије.

„Не само што треба препјевати Горски вијенац већ и Смрт Смаил-аге Ченгића треба потпуно изнова преорати и наново га испјевати. Обавезно убацити пјесму о два Микетића који су учествовали у убиству овог силника. Оно што су зборили да је можда Његош творац пјесме – није истина. Јер да је он то спјевао, приказао би агу као кукавицу, а не као јунака и не би изоставио наше претке који су били највећи јунаци!“

Најпослије окадише и школску торбу малог, коју ће убрзо окачити о раме, да му се ђаво не увуче у њу и да га не би наопако учио свему – супротно од онога што ће га учити његов учо. Мада рекоше да је и учитељ некрст и највећи невјерник.

Негдје предвече, када свијећа догорје, када свети Тома климну главом – кум Трифун први то осјети, гурну малом у руку парче крсне погаче, наквашене црним вином, да угаси свијећу. Ринда рече да је то Исусова крв, од чега се мали уплаши и задрхта. Парче хљеба из руке малог паде на под, а Трифун му звизну такву шамарчину да су се затресли и темељи куће. Одмах се сви уозбиљише, као да је на помолу велика несрећа. Ринда личи на поскока који у лов иде послије заласка сунца. Навалио да дотуче малог; зна ако почне змију тући а не доврши да ће му пола снаге однијети. Био би у стању тај седам дана да туче силну Сулејман-пашину војску, као што је то крај Спужа радио велики херцеговачки јунак Лазар Сочица.

Први се огласи Трифун и рече да је то увод у лијечење Јаковове муцавице. По Риндиним ријечима мали се препао љекара, као што га се сви Херцеговци боје, и зато је почео муцати и кркљати док говори. А пошто се клин клином избија, званице се обукоше у бијеле чаршаве (донесе их однекуд кум Трифун), да су личили на праве љекаре. Од неке жене узеше неколико шиваћих игала и почеше малог боцкати. Да би олакшао плач, Голуб му гурну мараму у уста. А Велизар шутну дјечака ногом у задњицу не би ли му бољку излијечио. Најзад Трифун подиже малог, чији плач више нико жив не чује, зарони му главу у дрвени кабао пун хладне воде. Дјечак је кркљао и давио се. Одједном се крсне званице претворише у сотоне које боду Јакова иглама по тијелу, пуштају му крв, шамарају га и ударају, даве и стискају, неће ли га излијечити. Ставише му пијавице у њедра да га изуједају и исишу вишак крви – стари народни лијек, ко зна ко га измисли и у каквом облику до нас стиже.

Мајка би хтјела да заштити малог, али ко чује женску ријеч?

„Хајде сада реци мали: Ако ова пита није насаран-саклајисана, узми сарансака па је насарансаклајиши! Хајде реци: Ја сам Јаков Микетић, муцавац, говно од говна, балега од балеге!“ виче пијани Ринда, кезећи своје раштркане зубе, као што је дрвеће раштркано у овом крају Херцеговине.

„Говно је твој ћаћа био“, одбруси му кум Трифун и тако малог оте из канџи пијаног Ринде. Иако је требало да ове ријечи малог заштите од урока, Трифун их не прећута.

„Гарантовано ће га муцавица проћи за три дана!“ рече Ринда, као да правда своје погане ријечи, затим са себе баци бијели чаршав. Пјесма опет све заглуши. Дјечији плач се утопи у овој вици коју је ракија појачавала, а мали отрча, дочепа се мајчине дојке и поче да сиса. Госпава у њих буљи: „Зато су Херцеговци толико високи и јаки – јер сисају све док не пођу у школу. Не пушћају женску сису ни кад су мали ни кад одрасту!“ Али Ринда ником не да да га прекида и исприча што је наумио. Говоре из њега ракија и вино. „Кад смо били на Сутјесци“, обухвата Ринда и своје борачке подвиге, „Сава је стално излијетао и јурио први. Вичем му – немој, човјече, тако трчати, не иди цик него трчи цак! А он ме не слуша, излијеће право гдје не треба, и метак га погоди посред чела. Морао сам на чело колоне. Исто тако, послије рата, кад смо Стаљин и ја играли карте, примијетим како брка краде и увлачи карте у рукав. Скочим тог тренутка и пљуснем му такву шамарчину да није знао гдје је ни шта ради.“ Једино је заборавио да исприча како је спавао с руском царицом. На крају је рекао да је највише господе било из Требиња и Гацка, тридесет и осам породица биле су властелинске и имале своје породичне грбове. „Међу њима: Љубибратићи, с којима смо близак род по мушкој линији, Старчићи који су нам трећи рођаци, Пићевићи који су нам били кумови, са Красомирићима смо се ородили, а једино Прељубовиће нијесмо вољели. Познановиће и Дражојевиће увијек смо у сватове звали за барјактаре. Кобиљачићи и Јамометићи су исто наше братство. Земићи и Чемеровићи с нама су једна фамилија.“ На крају је рекао да је и Черчил његов тетак.

Када се званице поднапише, Ринда не остави ни тада малог на миру, него га пита: „Шта мислиш, мали, зашто у нашем Бишу, на споменику жртава фашизма нема имена погинулих од домаћих издајника?“ И одмах одговара: „Зато што смо били највеће кукавице и јаде и на то пристали. Бојали се да се онима који су нас клали замјеримо. Зашто Невесиње, чувени устанички крај, остаде пука сиротиња, а ни Биш никада неће добити пут, ни амбуланту, ни продавницу? Зато, мој мали, што су увијек из овог краја најгори били на власти и што су се бојали и своје сјенке. А да те и не питам зашто баш у Гацку смјестише термоелектрану? Па зато да би потровали овај народ.“ Мали се насмија на те ријечи, смијешан му је Ринда који се наљутио и ражестио на сав бијели свијет. А Ринда му одбруси: „Ништа немој да се смијеш, немој мислити да ту нема и твоје кривице! Јер дијете је криво за сва зла овог свијвта. Оно је повезано с најгорим сотонама!“

Заврши се слава Микетића, разиђоше се званице, а те ријечи остадоше да звоне у Јакововој глави: „Дијете је криво за сва зла овог свијета!“

(Из књиге Страх од звона)

Извор: Билећа.рс

Чланак ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ ЗА СВЕ БИО КРИВ-Прича Радослава Братића се појављује прво на Билећа.рс.

У селу Милавићи код Билеће недавно су откопани остаци цркве из ранохришћанског периода. Археолози сматрају да црква потиче из петог века. Осим темеља у центру богомоље откривена је необично вредна крстионица у облику крста исклесана у камену.

На овом локалитету који се налази између Билеће и Берковића раније су научници пронашли и минђуше и дугмад за које се сматра да потичу из средњег века.

Ово археолошко откриће указује да су на простору данашње билећке општине хришћани живели и имали своје храмове још пре хиљаду и петсто година.

Истраживања у Милавићима трају већ пет година.

„Археолошко налазиште Црквина у Милавићима обухвата некрополу са стећцима и активно православно гробље, а некропола са стећцима друга је по величини у Херцеговини, после Крекова у Невесињу, каже Љиљана Врућинић, археолог Републичког завода за заштиту културно-историјског насљеђа РС.

Пронађени су зидови чије контуре нису у потпуности јасне, али је посебну важно било откриће крстобразне крстионице. Прелиминарни закључак је да је то ранохришћански период, сматра Врућинићева.

Проналазак крстионице, изузетно ретког и једног од најлепших налаза који је пронађен на овом простору, па и шире, као наушнице које вероватно означавају припадност слоју елите, али и бројни други покретни артефакти говоре у прилог тези да је археолошко налазиште Милавићи једно од најзначајнијих код нас.

Међународни тим археолога ради на истраживањима у Билећи, која су од међународног значаја јер резултати треба да дају допринос европским открићима о начину живота у средњем веку на овим просторима, изјавила Моника Милосављевић професор Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, преноси Срна.

Истраживања у Билећи су део великог европског пројекта разоткривања тајне стећака, где се све они налазе и шта значе за средњовековно друштво. Тај пројекат у Билећи трајаће наредних пет година, рекла је Милосављевић и додала да су ове године истраживали у околини Билеће на две локације у селу Баљци, где су пробна истраживања почела прошле године, и у селу Милавићи где се већ низ година ископава локалитет Црквине.

Ова археолошка истраживања веома су значајна за културно наслеђе овог краја, имајући у виду и то да Билећа има снажан историјат истраживања на локацијама пре потапања Билећког језера, са низом фантастичних локација попут Паника са познатим мозаицима и показатељима хришћанства, који су међу најранијим на овим просторима.

Међународни тим археолога истраживача у Билећи предводи Саша Чавал из Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности и Археолошког института Универзитета Станфорд у сарадњи са професорима из Београда, Бањалуке и Љубљане.

Пројекат археолошких истраживања у Билећи финансира Европски истраживачки савет, уз подршку општина Билећа и Берковићи.

На налазишту у Милавићима завршена је још једна фаза археолошких ископавања која спроводи међународни тим истраживача.

„Открили смо једну касно античку цркву димензија 8 са 13 метара што је за пети век врло велика грађевина и то у крају за који до сада немамо никаквих извора да је тако нешто велико некад овде постојало. Постоји топоним Црквина и гробље у Милавићима, сви смо мислили да је то средњи век. Сада се показало да је то још неких 700 година старије него што смо мислили“, каже др Чавал и наводи да откривена крстионица из петог века добро очувана и да је одличан пример касно античке архитектуре.

„Људи требају да знају да је овај простор био врло богат и био је изузетан. Стварно можете да будете весели да имате нешто што нико други нема“, каже др Чавал.

Археолог др Љубица Срдић истиче да раде по најсавременијим методама археолошких истраживања у свету, а да је у њихов посао од 2019. године када су започели истраживања до сада било укључено око 30 доктора наука свих струка.

Научници посебно наводе значај истраживања на Баљцима која би требало да дају одговоре на питања о животу у средњем веку на овим просторима.

Поред гробља које је под Унесковом заштитом на Баљцима има више од 100 различитих тумула, има и земљених и камених хумки. Открили смо један средњовековни гроб из 14. века, а пронашли смо и остатке праисторијског гроба са жељезним копљем, две бронзане игле, тако да смо одмах знали да тулум потиче из гвозденог доба, а анализа нам је потврдила да је то из четвртог века пре Христа“, објашњава др Луција Грахек, научница са Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности

Ови историјски остаци значајни су не само за научнике, него и остале људе. Мало ко зна за ова вредна историјска налазишта у околини Билеће. Можда би надлежни могли да направе бар  информативну табла да се на Баљцима налази гробље под Унесковом заштитом а у Милавићима црква и крстионица из петог века.

Чланак Код Билеће откривена црква стара више од 1500 година се појављује прво на Билећа.рс.

Када је рат протутњао, нова власт је одмах запосела краљевске виле и дворце на Дедињу и другим местима. Музеји, библиотеке и легати су прочишћени, избачени су непожељни документи, књиге, списи, фотографије. Историја има своје ломове када уводи нову грађу. Много тога је склоњено у тајне архиве а још више спаљено и уништено. Новоговор је увео строга правила свога стила.

Прича о украденим, а потом у земљу враћеним сандуцима злата имала је безброј варијаната и различитих сведока. Лица су им остала непозната. Вероватно су неке вести у чаршију пуштали странци, друге политичари, а неке опет поражена страна. Већина се само у једном слаже – да је после рата лакше било изгубити главу него у самом рату.

Кажу да је било и таквих који су се властима сами пријављивали а да нису знали због чега. У великом страху су сами себи постали сумњиви. Најчешће речи које су гласно изговаране биле су: издајник и непријатељ. А то је могао свако за трен постати, без изузетка.

Кажу да је неки човек из Топлице престао да говори на дан ослобођења и сви су га сматрали глуваћем и мутавцем. Тако је издржао десет година и спасао главу. Нит га је неко шта могао питати ни за било шта окривити, а још мање од њега тражити одговор.

Када је прошла ибеовска фртутма и Хрушчов стигао у Београд, човек из Топлице је први пут проговорио. Тада се сазнало да је он био краљев аутомеханичар и надзорник крунске гараже.

После убиства краља Александра, деветог октобра тридесет четврте године, у Марсељу, његов аутомобил је враћен на Калемегдан, у Музеј принца Павла (краљица је с њим учествовала на тркама, иако је имала троја својих кола.). То је била најпосећенија установа у коју су долазиле ђачке и студентске екскурзије, радници и народ из разних крајева земље.

Ђаци су дечјим листовима слали своје саставе, приче о ауту који су видели. Слика с клонулом главом круне на задњем седишту аутомобила обишла је свет, уз сензације и нагађања светских новинара.

Они који су организовали убиство највише су га тобож жалили. Слали су телеграме, давали изјаве и обећавали да ће ухватити терористе. Дипломатија има два језика, јавни и тајни.

Аутомобил је био смештен у посебну салу и ограђен црвеним канапом, налик на гајтан. Изгледао је црњи него што је био, некако снужден и са осећањем кривице. Папучица с које је атентатор пуцао висила је као осуђеник који је признао злочин, попут пераја морског пса којим прво млатне и ошамути жртву а онда је поједе.

Кров је био навучен а прозорско стакло спуштено да се не би видели крвави трагови убијеног српског краља Александра и француског министра Бартуа. Неко их је прао, али се људска крв никада не може опрати.

Трагови остају месецима и годинама. Народ је стајао и пролазио у тишини, као поред мртвачког одра. Има тренутака када су речи празне и безначајне. Само би се каткада зачули јецаји оданих монархиста. Краљева одећа, део наоружања и личних ствари били су смештени у неколико витрина.

 До почетка рата кроз тај музеј прошло је више милиона знатижељних лица. Немци који су окупирали земљу, ваљда због осећања кривице, за све време рата, кажу, нису дирали ни музеј ни краљев аутомобил. Све је остало како је и било.

После рата, најпознатији Титови генерали наводно су виђени како се возикају у Александровом ауту. Радили су то обично после каквих забава и пијанки, ко зна да ли из неке потајне жеље да још више уздигну себе или да се наругају једном срушеном режиму и његовој пропалој власти. Окрвављено задње седиште било је замењено или пресвучено. Кров од кола није се више могао отварати.

Аутомобил је убрзо дат Дому ЈНА, да би послужио вишим официрима када иду на параде и војне слетове. Али недуго затим, променише му намену и у њега почеше товарити зелениш, месо и хлеб које су набављали у продавницама и на пијаци за потребе војне кухиње. Задње седиште избацише и уместо њега наместише дрвену гајбу, у коју су стављали оно што купе. На предњим су седели возач и главни кувар који је ишао у набавку.

Мириси су се мешали, па је често унутра било тешко издржати јер су остаци хране трулили и буђали се. Неки вешти мајстор је направио стаклену преграду по средини кола, између предњих седишта и задњег дела – гајби. Ауто су ретко прали и још ређе поправљали. У његовом старењу и корозији мора да су видели и пропадање Краљевине.

Иако је то била прилично стара марка кола, мотор му је као за инат прецизно радио и није посустајао. А мотор је као срце у човека, док је он здрав, спољашњи изглед није много важан. Звук му је подсећао на тиху хуку невремена пре кише.

Изгледао је унесрећен и понижен. Као да се људским пркосом бранио и опстајао. Црна боја његовог лица била је све блеђа, љуштила се и откривала прве шире пукотине. Десно огледало које открива опасности иза леђа пукло је и тако се слика света распала надвоје.

На ону која је прошлост и ону у којој се види садашњост. Десна папучица отпала је и однела отисак убице из Марсеља. Ауто је подсећао на неку велику препотопску животињу која је угинула, а друге, ситније звери и бубе оглодале је до костију. Али ова „племенита животиња“ је имала чврсту кичму и још је давала знаке живота.

Кожу су јој одерали, а очи, срце и мозак и даље су радили. Борба између живота и смрти свуда је присутна. А онда, једног дана, као и у животу сваког човека када остари и сроза се до самог дна, аутомобилу је намењена нова улога.

Дању је лежао паркиран у слепој улици, одмах до зграде Дома армије. А ноћу, када се заврши рад кухиње, у металним кантама и бурадима њиме су превожене помије до војничког имања.

Тамо су товљене свиње за армијске мензе широм нове Југославије. Возило је све више личило на деградираног официра који је много погрешио али не зна се шта. Одузети су му одликовања и чинови, скинуте еполете и други знаци отмености. Понижен је пред собом, пред својом војничком трупом и целим светом. Још се видела француска марка Делаге, производња из 1928. године.

Као и његов господар, краљ Александар, гурнут је у смрт људском таштином, немаром и осветом. Нигде није било сажаљења, лепог геста ни лека. Изгледао је као напуштено псето на улици, са ретким педигреом али без господара. Препуштено на милост и немилост свакојаком свету.

Помије које је превозио краљев аутомобил аљкаво су затваране у бурадима и кантама па су га испод поклопаца прскале и прљале, затварајући му тако ноздрве и плућа. Остајале су ружне маснице и мрље које су као најотровнија киселина продирале и гризле његову утробу. О, Боже, зашто допушташ такав немар и злобу!

То више није био онај мотор, ни његов звук. Тутњао је, брундао и повраћао. Као старац који избацује сукрвицу, као најгори астматичар у дубоким годинама. То није она фина мелодија машине већ љуто и болесничко шкргутање зубима.

Множиле су се ране и ожиљци по његовом телу, откривале се бразготине и флеке. Прљав и умашћен свуда, и споља и изнутра, личио је на каквог осуђеника на кога свако насрће. Видели су се већ и подочњаци, као код човека, без икаквог лека и завоја. Од осам цилиндара, као осам људских носева, два су престала да раде. Био је то почетак краја једне светле биографије.

Када је извесни Брљо, приучени борац, аутомеханичар, једне ноћи покушао да га упали, аутомобил је само крештао и кркљао. Као прехлађени логораш у каменолому Голог отока. Личио је на рањеника коме убрзано отиче крв а нико се не досећа да му притрчи и залечи ране. Приучени борац, аутомеханичар, шутнуо је ногом у врата, љут и бесан што мора да се бакће једном буржоаском крнтијом.

По наредби војних власти, сутрадан је мртвац закачен за војни камион и одвезен на сметлиште код куле Небојша. Нису га оставили на точковима већ су га гурнули и преврнули на леђа. Било је то као тужна сахрана једне часне особе и крај једне бурне историје. Онако испрљан, умашћен и испљуван, постао је скровиште за пацове и мраве, али и за храбре врапце и голубове.

Постао је олупина једног времена и заборава. Лепили су се за њега свакојаки инсекти и бубе. Черупали су га пролазници и сиромаси, део по део, кидали и одвлачили ко зна зашто и за какве намене. Мотор је први нестао без трага, а иза њега је остала слика налик на ждрело заклане животиње.

Два фара – та два краљева ока – скинута су брижном руком неког мајстора и љубитеља старих аута, и занавек спасена. Био је то крај једног аутомобила названог принц. Иако су Французи, после рата, нудили велике паре да га откупе.

Да сваки догађај има више лица постарао се да докаже лист Политика од 17. фебруара 1995. године, где је објављен текст господина Душана Пејака, који тврди да је краљев аутомобил марке Делаге стигао у Лозницу 1951. године, без крова и преправљен. У том граду служио је за обуку возача.

По његовим речима, дотрајали ауто није отеран на сметлиште већ је продат у старо гвожђе. Исто сведочи и мајстор Стеван Стојанац, који каже да је аутомобил избачен из музеја по наређењу генерала Дапчевића. Господин Раденко Јаношевић, велики познавалац аутомобила, тврди да су поклон добили од Народне технике Лознице, крајем 1954. године.

Претходно се ауто налазио на отпаду 7. јула. Трећи сведок, господин Вељко Станковић, официр у пензији, који је био старешина јединице безбедности Војног музеја на Калемегдану, тврди да је генерал Дапчевић издао наређење да се кола уклоне, али да војска није злоупотребљавала овај експонат. Свако прича своју причу.

После непуних пет деценија, умало да Титова кола доживе исту судбину краљевог аутомобила. Када је већ беснео рат у Хрватској и Босни, председник југословенске владе који је, позван или непозван, бануо преко океана, возикао се и сликао у Титовом ауту. Нешто је причао на прилично заборављеном матерњем језику и покушавао да ухвати ретки осмех бившег власника кола.

Новине су објавиле вест да ће се аутомобил продати на лицитацији, а новац употребити за пренос Титових остатака у Кумровец или на неко друго место. Један сељак, очигледно добро упућен у догађаје за време прошлог и овог рата, одмах је понудио велику суму новца, у девизама.

Кажу да је у писму стајало и образложење зашто га купује. Наводно, желео би да се мало возика, а потом би у ауту превозио помије за прехрану стоке на свом салашу. На лицитацију су се јавили бројни купци, а стигле су понуде и овог пута од Француза. Поједини Титови саборци су се увредили и видели у том догађају непријатељски чин.

Спречили су то и, колико је познато, кола још нису продата, а кад ће – не знамо.

Радослав Братић

Чланак Живот и смрт једног принца се појављује прво на Билећа.рс.

Више од четири вијека почивао је у тишини Вујо Драгојев, родоначелник Вујовића, највећег херцеговачког братстава, на ледини обраслој грабовином, шибљем и купином, заборављен од свог бројног потомства.

Вујо је сахрањен са супругом Тодором, по којој су Тодорићи и добили име на Старом гробљу испод Њива. Зараван испод Главице где се налази нешто више обрадивог земљишта зову Њиве. Ниже испод Њива је пропланак окован каменим брежуљцима и шумским растињем.

Ту је сахрањен први Вујо, родоначелник великог братства Вујовића.

Гробље је напуштено крајем XVIII вијека, када је Симо Николин основао ново гробље на Побрњачи ближе Чардаку. Негдје у то вријеме и Попадићи су основали своје гробље на Кљеновачи у Часницама. До тада су и они сахрањивани у гробљу под Њивама, гдје почива њихов поп Јован.

Морали су да траже нова мјеста за сахране јер на тој ледини више није било простора за укоп.

Са прохујалим вијековима Старо гробље је запуштено, претворено у пусту ледину са напуштеним мртвим душама. Временом гробље је све више зарастало у шипражје и тако падало у заборав.

Запуштена гробна ледина била је суморна слика која покреће јад и тугу у дубини душе сваког човјека, а посебно Вујовог рода. Нико не хаје за покојнике, а многи и не знају да су постојали. Преци Вујовића највећег братства у Херцеговини пали су у трајни заборав. Спавали су мирно у утроби земље, испод зараслог шумарка, окованог кршом и каменом.

Из Вујова гроба расло је грабово растиње, изданци храста и јасена, издижући се у небо. Гране се на вјетру повијају, а лишће трепери, као да шапуће: На његове невоље и патње није се имао коме жалити. Многа зла су га прогонила и сатирала на путу од Куча до Тодорића где је на крају нашао вјечни мир и тихи заборав од свог потомства.

Жарко Р. Симовић у књизи ,,Вујовићи у Херцеговини и њихови огранци—Вујови потомци“ описао је поријекло и родослов великог братства Вујовића у Херцеговини.

Жарко је подсетио на запуштену ледину где почива родоначелник свих Вујовића. Организовао је акцију да се обнови гробно место Вуја Драгојевог и да се стави плоча са натписом:

              ,,Ође почива родоначелник братства ВУЈОВИЋА

                                                В У Ј О

Са супругом Тодором и својим потомцима из    

                данашњих породица: СИМОВИЋ, СТЕВОВИЋ И  ПОПАДИЋ

                          Захвални његови потомци 2022 год.

Вујо Вујица доселио се из Риђана, са Грахова у првој половини XVI вијека, прије више од 400 година. Од њега до данас прошло је петнаест пасова – кољена и више од 32 породице разних презимена које воде поријекло од њега.

Процењује се да данас постоји више десетина хиљада његови потомака који живе на свим меридијанима свијета.

Вријеме је ипак, најбољи судија. Ко чини добро и остане човјек међу људима, добром му се враћа.

Данашња покољења нису заборавила Вуја ни послије 400 година. Сложно братство из Тодорића, Вујових потомака оплеменише гробље и подигоше му споменик.

Овим обиљежјем је сачувана породична традиција и име Вујово, да знају будуће генерације одакле потиче највеће братство Вујовића у Херцеговини.

Билећа.рс

Чланак Подигнут споменик родоначелнику братства Вујовића се појављује прво на Билећа.рс.

Зараван у брдима изнад Билеће, ушла је у гусле и опевана народним песмама у којима се описује страшна битка када су 29. јула 1876. године најхрабрији Херцеговци, Брђани и Црногорци до ногу потукли моћну турску војску.

„Да си откуд, царе, био

На крвавом Вучјем Долу,

Ти се не би уставио,

Ни у самом твом Стамболу“

Вучији до је место где се сабљама и крвљу искивала слобода. Турску војску, са око 45.000 војника, распоређену у 24 батаљона са 12 топова предводио је Мухтар паша а српске снаге са око 14.000 бораца наступале су у 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона са четири топа.

Неколико дана пре битке, црногорски Сјеверни одред, после боја са Турцима код Невесиња, по великој врућини превалио је 60 километара да би заузео положаје у Врбици, селу северно од Вучијег дола.

Турци су два дана пре битке стигли у Билећу, а 28 јула  кренули су ка Вучијем долу. Међутим, направили су кључну грешку јер су раздвојили снаге у више колона. Осман паша је ишао ка Врбици и Вучијем долу а Селим паша је хтео да заобиђе противничке линије.

У зору 29 јула турска претходница је заузела коту Ковчег и кренула ка Кокоту, а снаге под Осман пашом су преко Радмиловића Дубраве ишле ка Вардару.

Црногорци и Херцеговци чекали су на Кокоту и Вардару, а кад су Турци пришли на пушкохват кренули су у силовит јуриш. У борби прса у прса, где нож и јатаган доминирају, турска војска није имала превише шанси против горостасних момака. Осим тога Црногорци су имали и модерне Гасерове ливоре са шест метака.

Без подршке артиљерије херцеговачко-црногорска војска разбила је турски башибозук који се панично повлачио. Северни одред на јуриш је заузео коту Ковчег и уништио турску артиљеријску посаду, запленио топове. На том месту погинуо је и Селим паша.

Десно крило Северног одреда разбило је турску колону коју је предводио Осман паша, заробило цео турски батаљон заједно са Осман пашом и запленили све топове који су још били на мазгама.

Мухтар-паша успео је да развије војску за борбу, али су његови војници убрзо бацили оружје и панично побегли ка Билећи. Уништене су две турске бригаде а сам паша је успео да утекне.

У Бици на Вучјем долу погинуло је и рањено више од 4.000 Турака, убијен је Селим паша, три миралаја (пуковника), 168 другим официра, заплењено око 3.000 пушака и 21 застава.

Лука Филипов Драгишић из Пипера заробио је дивизијског генерала Осман-пашу.

Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених.

Велика победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом. Руски цар Александар II наградио је орденом књаза Николу као и команданте војводе Божа Петровића, Петра Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова.

Битка на Вучјем Долу наговестила је коначан одлазак Османске царевине из црногорско-херцеговачких брда.

Убрзо, после Берлинског конгреса, у Херцеговину је дошао други окупатор, а Црна Гора је добила независност.

Данас преко Вучјег дола простире се државна граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Волим да знам

Чланак Место где је кована слобода се појављује прво на Билећа.рс.

На Вујовом гробу, при заласку сунца, са узвишене планине Ситнице, трну посљедњи сунчеви зраци пред ноћну таму која притиска гробну тишину. Ноћу на његову хумку пада свјетлост благе мјесечине, свијетлећи тамо где нема живота.

Планина Ситница, гурава и висока, вјечно га чува и нико га не може отргнути из њеног загрљаја. Била му је дарежљива мајка, која му је дала све  што  је могла да пружи. И тако Вујо, под затртом хумком, вјечно почива у густом, запуштеном шумском честару, камените Херцеговине.

На заравни испод Главице налази се нешто више обрадивог земљишта – Њиве. Ниже испод Њива налази се пропланак, окован каменим брежуљцима и шумским растињем, где је сахрањен први Вујо, родоначелник великог братства Вујовића.

Место се зове „Старо гробље под Њивама“.

Осим Вуја, ту је сахрањена његова супруга Тодора и многи њихови потомци. Гробље је напуштено крајем XVIII вијека, када је Симо Николин основао ново гробље на Побрњачи, ближе Чардаку. Негдје у том времену и Попадићи су основали своје гробље на Кљеновачи у Часницама. До тада су и они сахрањивани у гробљу под Њивама, гдје почива њихов поп Јован. Морала су се тражити нова мјеста за сахране, пошто на тој ледини није било више простора за укоп.

Ово гробље је настало почетком XVII вијека и старо је преко 400 година. С прохујалим временом оно постаде запуштена ледина, са напуштеним мртвим душама. Како је вријеме пролазило, тако је и гробље све више у заборав падало.

Никаквог обиљежја нема, крста нити споменика који би упућивао да је ту гробље, да ту Вујо вјечно почива са својим потомцима.

Запуштена гробна ледина одаје суморну слику која покреће јад и тугу у дубини душе сваког човјека, а посебно Вујовог рода. Из хумки је израсло шипражје и високо дрвеће које покрива утамљене гробове.

Широко разапето небо изнад њега изгледа да још више својим ћутањем притиска душе покојника. Ипак, једино их још оно, с времена на вријеме, оплакује кишним сузама и залијева траву на старим хумкама. Трава висока и власата повија се на вјетру час на једну час на другу страну, као да пјева успаванку помијешану са плачом.

У прољеће, на понеким хумкама израсте покоји каћун, љубичица и кукуријек са својим звончићима, китећи гробове. Као да знају да нико неће свјеже цвијеће донијети и поклонити се Сјенима наших, давних предака.

Хумке, са јесењим мирисом опалог лишћа, одишу опроштајем, тугом и спокојством. Зими, под снијегом, дубоким муком у гробној тишини.

Нико не хаје за покојнике. Многи и не знају да су постојали. Пали су у трајни заборав преци Вујовића, највећег братства у Херцеговини. Мирно спавају у утроби земље, испод зараслог шумарка, окованог кршом и каменом.

Данас из Вујова гроба расте грабово растиње, изданци храста и јасена, издижући се у небо. Гране се на вјетру повијају, а лишће трепери, као да шапуће:

– Спавајте спокојно. Ми смо ваши одани, вјечни, чувари. Ваше душе су дубоко у таму утонуле. Наше жиле и корјени су чврсто обавиле ваше гробове. Ми смо ваши чувари.

Свака хумка остала је тајна без биљега и имена, почива у тихом забораву и за њом нико не хаје, нити пушта сузу.

На гранама дрвећа раширених изнад гробља, црни кос и сјеница вију гнијезда за младе птиће, цвркућу и пјевају раздрагане пјесме које су некад биле једини пријатељи Вују у самоћи. Истински су му остале вјерне, никад га нису напустиле.

Нажалост, то није случај са његовим потомством, којему је удахнуо живот и оставио све што је имао. А имао је много своје крчевине, своје гене и велико покољење.

На своје невоље и патње није се имао коме жалити, а колико су га притискале и мучиле само је он знао. Многа зла су га прогонила и сатирала на путу од Куча до Тодорића, где је на крају нашао вјечни мир и тихи заборав од свог потомства.

Потомцима је остао узор човјека коме се треба дивити, поносити и са гордошћу изговарати име ВУЈО!

Можда се неко од толико твојих насљедника нађе да посјети гроб и запали свијећу за покој души, у знак захвалности за небројано потомство које си оставио са хромом Тодором, по којој је и мјесто добило име Тодорићи. Не би било неочекивано да ураде и нешто више – да поставе крст, симбол хришћанства, са натписом:

,,Овдје почива у миру Вујо Драгојев из Куча, родоначелник Вујовића и многих њихових братстава и родова. Нека те анђели чувају када те твоји потомци заборавише:’

Све твоје патње и страдања овјековјечио си плодом покољења- више од 32 породице са десетинама хиљада душа. Оста само утјеха: ,,Благо оном ко довијек живи имао се рашта и ротити.“

Жарко Симовић

Чланак Запуштени гроб родоначелника највећег херцеговачког братства се појављује прво на Билећа.рс.

Мили моји, како је светла ноћ у Пребиловцима уочи Велике Госпојине. И како се у глуво доба ноћи кристално јасно чује сваки звук. Како је овде бистра свака суза и како је свети сваки грумен ове земље.

Тешко је заспати у Пребиловцима. А, како заспати међу зидинама у којима су некад живели људи а ноћас празне зјапе према небу? Како себи наћи мира кад сваки дамар заболи само што крочите на ову свету земљу, како, кад је овде ноћ тако светла и кад се овде, у глуво доба ноћи, кристално јасно чује сваки звук.
И, кад на трен зађем с оне стране, сањам их. Како лупају кундацима на врата, како воде људе кроз село, а ја се бојим, мили моји.

Кад разазнам за себе, видим, да је то био само сан, покуља светло на прозоре и лавеж паса однекуд из даљине и ходам по соби, и истрчао бих напоље да се нагледам оног светла што куља са небеса.

Како је лепа и светла ноћ у Пребиловцима уочи Велике Госпојине. Кад се све умири и кад је камен топао, и свака звезда кристално чиста, и кад замиришу тамјан и пелин и кад се пребиловачка црква Христовог Васкрсења купа у стотинама боја док празник силази са небеса.

У глуво доба ноћи навиру питања. Много њих. Је ли и онда, а Илиндан само што је био прошао била оваква ноћ, овако јутро, је ли било овако мирно, тихо, лепо? Је ли мирисао пелин са брда около? Шта су она дечица сањала те ноћи, јесу ли се били расанили ујутру кад су их повели у школу?

Шта је онда у тој ноћи пробудило звер? Или звер није ни спавала него је одувек била овде? Чекала тренутак? Је ли звер и ноћас, овде негде, близу, чека ли?

Пред зору у Пребиловцима читам књигу какве нема на свету. Написао је Ацо Драгићевић, мештанин, кућа му је одмах поред школе у Пребиловцима. Оне школе. Зове се „Угашена огњишта“. У њој је прича о 36 пребиловачких угашених огњишта и о 50 породица из којих нико није преживео. Ацо је 1941. изгубио двојицу браће по оцу, Мома и Васа, имали су једва три и шест година.

У књизи записано овако: „У селу Пребиловци и његовим засеоцима Кулине, Грлић, Брдо, Ријевци, Мрвићи и Краварица живело је око 1.000 становника. Од Илиндана па до Велике Госпојине 1941. од десеторо чељади, погибију је, у просеку, избјегло само једно“.

Ова књига нема ни крај ни почетак као што ни прича испричана у њој нема ни крај ни почетак.

Ова је књига од камена, као што је у Пребиловцима све од камена, и куће, и ограде, и путеви и споменици, и црква, само је небо плаво, и само душе Пребиловчана нису од камена.

Испред пребиловачке школе, на заравни на којој је оног 6. августа остало празно 80 колевки, у подне, тишина је неподношљива. Од ње боле уши. Да је барем пас да залаје. Да је поцепа.

А учионица, она учионица у школи у центру села у којој су сатима, данима, пред децом силовали учитељицу Стану Арнаут, па онда девојке из села, девојчице од осам година, у њој се губи разум. У тој учионици, ко застане, па послуша, чује гласове анђела. Ни крик, ни јаук, ни плач, ни вапај, само појење анђела, мили моји.
Како је само плаво небо изнад школе у Пребиловцима. Само што на небу нема птица. Залуд сам их мили моји, данас, тражио данас и ноћас, нисам видео ни једну.

У засеоку Грлић, у коме је до 1941. живело стотину и више душа, сада нема ни једне живе. Кад сам предвече, уочи Велике Госпојине, у чести у сред засеока питао Аца што нема птица, где су, Ацо је знао одговор. Рекао ми је – „и птице траже неког да му певају, а, коме овде да запевају…“

У учионици о чије су зидове разбијали главе деце, са белих зидова гледају очи дечака. И девојчица, мили моји. Плаве, зелене и смеђе, изван сваког бола и патње. И очи њихове учитељице Стане. Кад су је, измрцварену, после три дана убили, бацили јој тело у Ждракановића башчу, мештани нашли тело па га сахранили у селу.
На гробљу, крај цркве Христовог Васкрсења изрешетани су крстови, мили моји.

Док смо по Грлићу тражили кућу Милорада Екмечића, Ацо ми испричао једну причу. Кад су се преживели, после пар месеци сабрали у селу, на Никољдан, уместо плача, селом кренула песма.

-Мене сеја са дна јаме звала, мили брале…

Како да човеку ум не стане усред Пребиловаца?

У пристранку изнад школе су зидине куће Трипка Ћирића. Трипко имао десеторо деце, ни једно није претекло. Од Стане која је имала 26, до Слободана од три године. А између њих – Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Ангелина…

Мили моји… Десеторо деце…

У дворишту куће Трипка Ћирића на августовској припеци миришу смокве и маслине и цвета пелин и замирише тамјан. Празне зидине пуне снова побијене дечице. Девојачких и дечачких снова. О животу, о срећи, о радости, о некој играчки, о новој хаљини… Туга уједа у дворишту куће Трипка Ћирића.

Мало даље су зидине кућа Шарића, па Брњашића, па Банђура, па Булута…

Јока Булут се 14 дана под црепом куће скривала од усташа, кад је изашла, нашла свог момка Милана Булута. После се нису раздвајали све до смрти, у избеглиштву, 1992. године у Требињу. Милан Јоки написао стих: „Ти најљепша жено, за тебе живим и за тебе ћу умрети“

Љубав надјачала.

Вас цели дан гледали смо прекјуче Ацо и ја зидине кућа по Пребиловцима. У глувој тишини. А свака зидина црква, на свакој цркви звоник и на звонику звоно. А у сваком звону запис, да се не заборави, да се добро упамти.

Ко то не види, ко не схвати, боље да овде није ни долазио.

На литургији 6. августа ове године, на дан Светих мученика пребиловачких, у цркви се окупило скоро хиљаду душа. Дошли Пребиловчани расути свуда по свету, да кажу да их још има и да ће их бити. И да памте.

Мили моји…

Невиђени масакр над женама, децом и старцима

Усташе су у Пребиловцима од 6. августа 1941. па до Велике Госпојине те године под командом Ивана Јовановића званог Црни, масакрирале 826 од укупно 994-оро Срба из тог села. Великом већином били су то жене, деца и старци. Већина Срба живи су бачени у јаму Голубинку, други су на најбестијалније начине убијани на лицу места. Усташе су најпре опколили село, сатима су затим трајале оргије садизма и бестијалности, нарочито над девојчицама од 12 до 15-так година. Једина преживела из школе у Пребиловцима, Мара Булут испричала је да су усташе вадиле бебе из колевки и дечје главе разбијале о зидове учионица пред очима мајки јадне деце.

Писмо италијанског генерала Мусолинију

Размере стравичног злочина у Пребиловцима навеле су талијанског генерала Алесандра Лузана да напише писмо Мусолинију у коме говори и детаљима усташких бестијалности.
– У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! – само је део овог стравичног сведочанства.

Учитељицу силовали па убили пред децом

-Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! – стоји даље у стравичном писму италијанског генерала Лузана Мусолинију.

Јаме пуне костију

Спелеолошка организација „Зелена брда” током 1990. гоидне извадила је из јаме Голубњача у Ржаном долу остатке више од 1.000 српксих жртава. Из јаме Шурманци су извадили остатке 800 а из јаме на Бивољем брду остатке преко 1000 жртава.

Током последњег рата, 1992. све куће у Пребиловцима поново су спаљене и срушене. Спомен-костурница у Пребиловцима у коју су биле кости Срба из Пребиловаца и околних села минирана је и сравњена са земљом од стране хрватских снага. На месту спомен-цркве у којој су биле кости око 4.000 Срба извађених из јама 1990—1991. године направљена је депонија отпада.

Пре августа 1941. године у Пребиловцима живело је око 1.000 Срба, до 1992. било их је око 150, сада их је у селу једва 50-так. Године 2015. у селу је освећена нова црква у коју су похрањене кости Срба побијених 1941. године, оно што је од костију остало после минирања 1992. године. Од тада у цркви је крштено 20-так деце.

Зоран Шапоњић

Чланак Село у коме ни птице немају коме да певају се појављује прво на Билећа.рс.

У задњих тридесет година 20. и прве двије деценије 21. вијека, у Херцеговини је много шта изгубило вриједност или, како се то модерно и стручно каже, девалвирало. Девалвирао је новац, људска ријеч, морал, а у задње вријеме школство, па најпослије и држава, до које више мало ко држи. Али ништа није, тако сурово и безочно, бачено под ноге и погажено као учитељ и приганица. То двоје је, све негдје до шездесет и неке прошлога вијека, имало своју високу цијену и вриједност. Учитељ бијаше први човјек, а приганица главна част. И мало је шта било тражено као учитељ и приганица. А онда се, доласком новог времена, то обоје сурвало и појефтинило као ријетко шта друго.

     Неписменом и непросвијећеном народу ничега није било потребно као учитеља. А њих, оно некако одмах послије Другог свјетског рата, не бијаше много па се свако село, које је коначно схватило да се без школе и знања не може напријед, трудило да га има. И како су били тражени, имали су и све привилегије: добру плату, сеоско па и градско поштовање и пажњу, која се огледала и у позивима на гозбе и разним врстама поклона што су учу следовали. Осим тога, најљепше дјевојке су се удавале за учитеље, а и учитељице су могле да бирају момке.

     На високој цијени била је и приганица. Понекад и понегдје је још зову и уштипак, али је у Херцеговини најчешће баш приганица. То је била главна посластица на свадбама, сахранама, славама и свим другим скуповима гдје се јело и пило. А ништа једноставније него направити приганицу: умијеси се тијесто, сачека да накваса па се онда, грудвица по грудвица, пржи на уљу. Ако се у тијесто стави и које јаје, онда се добије модернија варијанта, па се више не зове приганица него крофна.

     Многи је млади Херцеговац, у годинама непосредно по Другом свјетском рату, сањао да буде учитељ. Билећки професор Лука Шутоња је о свему томе имао и своју занимљиву причу.

     -Кад сам, оно одмах по рату, сазнао за се и почео да се полако примичем свијету одраслих, одлучио сам да постанем неко и нешто, па да онда носим кравату и одијело и то не било какво него од енглеског штофа званог камгар и да се, коначно већ једном, наједем приганица. И тако се упишем у учитељску школу, која бијаше на високој цијени, па је с успјехом и завршим. Мислио сам, од прве ћу плате сашити одијело од камгара, а уз то и приганица се наситити. Али, чим заврших и запослих се, учитеља је већ било на сваком кораку па почеше да губе вриједност. Смањише им плате, а и народ више није трчао за њима.

Најпослије, по сеоским сијелима, почеше и ђевојке да пјевају: „Некад бјеше воља јака, да се удам за сељака. A сад ми је младој жеља, узет фина учитеља. Та је служба врло проста, учитеља има доста“. Те, шта ћу и како, видим да од учитеља и њиховог заната нема ништа, па се упишем на факултет и завршим за професора. Али, док сам ја завршио и запослио се, почеше и професори да губе вриједност у сваком погледу. Смањише им плате, а и јединице ђацима више нису смјели превише да давају.

Нико више о њима није водио бригу нити је за њима трчао. Какав црни професор кад их има на сваком кораку. Истовремено, ни приганице више нијесу биле на цијени. Престадоше да их прже и траже. Није их више било на јеловнику у најсиромашнијим кућама, а не на свадбама, сахранама и славама. Замијенише их крофне и нека друга модерна јела. И тако, година по година, прође и радни вијек и дочеках пензију, а нити саших камгарно одијело нити се наједох приганица. Остадох жељан једног и другог.

     Како је херцеговачко село слабило и расељавало се, тако су и учитељ и приганица губили вриједност. Данас херцеговачко село скоро да и не постоји. Уз то двоје, у Херцеговини је и шумар потпуно изгубио вриједност. Можда у Босни још увијек нешто и вриједи, али у Херцеговини, гдје се дрво може користити једино за огрев а и таквога је све мање, он је давно постао неважан.

     Неки дан сам, онако у кафани на беспослици, расправљао са друштвом о тој теми. Сложили смо се да су одавно изгубили вриједност учитељ, а с њим и сви остали просвјетни радници, приганица и шумар. Један херцеговачки мудреша вели да ту није крај и да се у нас девалвација наставља. Питамо га како то мисли, а он објашњава.

     -Нијесу у нас само просвјетни радници изгубили вриједност, него и школа. Нико више не држи до школе, а и до знања све мање. Диплому можеш купити на сваком кораку. И с таквом дипломом не само да се можеш запослити, него и предсједник државе постати. У таквим приликама и књига, која је некад била света ствар, потпуно је девалвирала. Данас сви пишу књиге, али их мало ко више чита. Оне које се читају и продавају у стотинама хиљада примјерака, не пишу паметни и образовани него познати и популарни. На сајму књига у Београду, причају ми људи, лани је најпродаванија била књига коју је написала некаква ријалити звијезда. А то ти је некаква, не знам ни шта је, што би у нас рекли, ономо она. Ето ти народа и народне свијести, шта чита и шта га занима. Али шта ћеш ти кад је то тако дозвољено. И све то говори и о нама колико и о њој која се ничега не стиди нити од чега суспреже. Девалвирали смо у сваком погледу. Изгубили се, па нас просто нестаје из дана у дан. Ништимо и испаравамо на сваком кораку. И само се питам, шта је сљедеће на реду?

     И заиста – шта ће, идућих година, доћи на ред за девалвацију?

     Ту се херцеговачки мудријаш мало замисли, па из пуних уста мирно вели:

     -Породица. А куку онима који тај дан дочекају.

     Препадосмо се од тих његових ријечи, подигосмо сви главе и разрогачисмо очи. И таман кад заустисмо да му кажемо да породица неће и не може девалвирати, он додаде:

     -Па нема шта друго. Ево, сјетите се само, шта је некад значила ријеч професор. Пред њом смо сви устајали на ноге, поштујући знање и школу. А данас, или професор или кењац, исто ти се хвата. То још само служи као окиће које, испред имена и презимена, стављају они који сматрају да тиме добијају на значају и да ће им, на основу тога, порасти цијена. Али варају се, све је девалвирало, па и професор.

     У том тренутку, сјетих се наших херцеговачких професора, који више нису међу нама: Рајка Бокића, Јована Гузине, Ивана Теофилактова, Анта Фигурића, Вере Вукмирице, Твртка Конаета, Јованке Ноне Кукурић, Недељка Контића, Живорада Гаџе, Данила Сикимића, Драгана Л. Анђелића, Митра Ковачевића, Махмута Пузића, Голуба Куреша, Мирка Домаћиновића, Мојсија Милошевића, Брана Кокоља, Момчила и Даре Папић, Миљана Шекарића, Гедеона Стајића, Новака Студа Мандића, Арслана Дервишкадића, Влада Дабарчића, Гојка Лучића, Милије Перишића, Слободана Бижића,  Чедомира Савића, Душана Ковачевића, Сава Алексића, Слободана Бјелогрлића, Чеда Кошутића, Николе Мићића…

     Њихова професија је давно девалвирала. У сјећањима својих ученика они никада не могу девалвирати. Зато и вас, који сте у свијету и којима ово писмо и пишем, подсјећам на њих. Били сте њихови ученици, помогли су вам да се у свијету боље снађете, па их се баш сада и сјетите.

Шћепан Алексић

Чланак Учитељ и приганица се појављује прво на Билећа.рс.

То је место са кога су Херцеговци отишли да бране Косово.

Према народном предању војска војводе Влатка Вуковића, причестила се у малој цркви Светог Архангела Михаила у Трновом долу код Билеће, ноћ уочи поласка на Косово поље 1389. године.

Храбри Влаткови ратници, годину дана раније, 27. августа 1388. године, мало јужније, на Билећком пољу, потукли су турску војску и нанели јој први обзиљнији пораз на Балкану.

Црква у Трновом долу датира из 14. века, а током турске окупације неколико пута је рушена и уздизана.

По ослобођењу црква је темељно обновљена а поред ње је подигнута и чатрња на којој и данас стоји натпис: „Ова је чатрња подигнута за срећног владања његова величанства краља Алексанадра Првог, уз помоћ краљевске Владе господина Николе Пашића и трудом и заузимањем народа 1926.“

Црква у Трновом долу је и за време краљевине и за време СФРЈ била под заштитом државе. Данас има статус споменика под заштитом Републике Српске.

Зуб времена је учинио своје и потребно је да се црква обнови и заштити од пропадања.

Завод за заштиту споменика је урадио комплетан пројект обнове, обезбеђен је део средстава, а како наводе, потребно је још прикупити око 50. хиљада марака.

Локални мјештани су се организовали и направили, у сарадњи са Црквеном општином, одбор за обнову храма св.Архангела Михаила у Трновом долу.

Одбор је почео прикупљање средстава за обнову цркве у нади да ће ускоро почети и обнова ове необично вредног споменика српске националне баштине.

Чланак Мјесто са кога су Херцеговци кренули на Косово се појављује прво на Билећа.рс.