Сви смо притиснути тежином очеве погане гуке на грлу од које копни и тањи
се као притка за дозрели грах. Топи се пред нашим очима а да му нико не зна
бекнути ни ријечи.
Распукла очева рана цвјета и распрскава се на све стране. Неки му отров
излази из меса. По рубовима се хвата кора, стврдњава се у густу слуз. Из ње зјапи
црна сукрвица, стеже му душник и ђаволски покреће болове – преобраћа оца у
карикатуру. Живац који иде од ува и грана се по лицу – окива му главу, титра и
сијева пуноћом отрова и чемера. Љуто га опомиње на крхкост живота.
Сâм сам крај кревета на којем отац лежи, личи на распеће. Свезао се језик
и мени и њему, све су му ријечи мрске и бљутаве. Пиљи кроз моја прса и гледа
пут шљивика. Губи се између дрвећа ко зна у каквим све сликама. (Као да се моли
за спас а ми то не чујемо.) Тамо ће видјети лопту, уваљану од длаке Јешнине
крмаче. Сад зна ко ју је очупао да је личила на сотону. У свему ће наново открити
тајне, и своје и туђе.

Рана очева, која изнова и на пречац букну – задобио је у потоњем рату –
сада га враћа у блатњаве ровове да се присјети свих страдања и мука. Тако се
живот заокружава и сраста у патњу.
Видим га како стиска знојаве шаке и у мислима јуриша. Али затеже вратни
мишић, од чега се отац стресе, стиска зубе и грчевито се бори подижући се уз рам
кревета. Као да је опкољен са свих страна наслагама мрака и позивима на
предају. Сваки његов покрет изазива ми сузе – не умијем ни створитељу помоћи.
Окреће се лагано према зидним фотографијама да бар с њих уграби још мало
живота. На једној, међу дјецом, с руком јуначки уздигнутом увис, стоји његов отац
пун снаге и здравља. Мора да му се та слика сада чини одвећ лажном. О, какав
раскорак између оног шта види и оног шта осјећа! Лице очево је овлажено, нису то
сузе већ зној и грч прошлости. Нечега се из младости управо сада присјећа. Е,
клето, кад би се то бар за трен поновило! Подмукло се хвата скрама горчине на
његовим губицама. Суве су и укрућене. Натекле су и споља и изнутра. Изгледа да
ће се као бомба распрснути и озлиједити све здраве. Надима се црвенило, личи
на упаљач гранате. А колико нас је само грдио и плашио да не чачкамо по
зидовима кућа и ограда гдје још притајено леже утиснуте бомбе и муниција из два
рата. Смијали смо му се и ругали док граната не однесе обје руке Ђорђијевог
сина. И дан-данас ћопав и богаљаст, остатком руку млатара.
„Мали, гдје си?“ Отац ме непрестано зове и једнако мјерка колико личим на
њега. Видим како му се доље-горе језик помјера, нешто шапуће. Кроз прозоре и
врата куће чујем гласове да је болест неизљечива. Али ко може у то одједном да
повјерује? Приносим му трљаво лице, жар јагодица, али ме отац створитељ не
види, очи су му већ замрачене. Из њих као из крашких јама, куљају дим и магла.
Прекривају сваког и све чине нејасним. Сигурно му личимо на авети. А колико је
само доброте, колико је храбрости изашло из тог човјека!
Нико у кућу да привири, плаше се налетне болести. Сви у великој преши,
што даље од наше куће, замичу у планину да беру ошвице од лијеске и да их
потопе у воду, за пошивање штала. Јер киша све залијева и све труне,
бесповратно се слика свијета разграђује. Ако се тако настави, доћи ће се до краја

брзо, заправо до новог потопа и почетка. А довољно је да неко закука и да се сви
збуне и смету.
Не дођоше оцу ни четири брата из Војводине које је стално у болести звао,
а који пред рат одселише на добровољачку земљу. Никог да врисне и да растјера
болест која се као пожар шири. Једини се Шпиро раскорачио испред задружног
дома и виче:
„То је саботажа! У највећој акцији и пропаганди, кад хоће стране силе да нас
прогутају – он лежи!“ А не види како се и његов и свачији живот троши, како га
раздире нека унутарња силина и – одједном спласне.
Синоћ, по вечерама, поп је некуд журно замакао, вукући за собом своју црну
пелерину и метући пут којим иде. Изгледао је преплашено, као црна рашчерупана
птица пала међу звијери. Видим га још како му вјетар баца мантију, намиче је на
жбуње поред пута, а он је тегли и отима, заврће и подавија навише. Пас се
натуштио за њим, али он ће се одбранити – полетјеће ако затреба. Као да је
послат од владике да оцу дâ дозволу за улазак у други свијет.
Нема Мијата да дође и да жестоко опсује свог створитеља, па да се онда
клепне по горњој усни, пун страха и кајања. Нема ни Босиљке која је толико пута
молила оца да јој запали трут или балегу у пчелињаку како би отпочела с
вађењем меда. Вољела је и превише очеву руку која је и на њене сисе падала.
Нема ни Косе која зна све шта се и у сусједној Италији ради. Зна ко је спалио
Мусолинијеву слику на дан ослобођења Билеће, зна ко је с ким у завађи, зна како
иде трговина коња и магаради између нас и Талијана, зна пошто ће нам ове јесени
Латини продавати суве смокве и вино. Зна једнако ко је убио краља Александра и
шта ће бити на Велики петак код цркве. Зна све вијести од јуче и од сјутра.
Отац се шаком ухвати за довратник куће, опипа га – то је слика судара свега
са Створитељем. Нека га сила вуче доље али се он усправља и уздиже нагоре.
Као да се не ослања на ноге, као да негдје у њему постоје прекид и провалија, што
га чини избезумљеним и несигурним. Иза зидова се нешто помјера као да стоји
засједа; све се повезало у завјеру и чека да се огласе клепетуше и чактари, и да
најаве смрт. Тако ће да дају знак Угљеши да извуче украдене а сада пожутјеле
задружне даске и да мајсторски отпочне с кројењем сандука. О, Боже, чује ли ико
један дјетињи глас цвиљења, како већ данима кука и пишти иза куће?
У шапатима отац постаје јунак првог реда па опет лик с подоста сумњи:
многи не знају како се држао при проневјери задружног кајмака. Али ми знамо да
је он само открио лопове кад су провалили у нашу шталу и да се противио великој
сјечи шуме и продаји јапије за извоз у стране земље. „Сјекли су Римљани, Турци,
Аустријанци и свако ко је на нас насртао. И сад, опет, нова власт да сијече и да
нас глоби… Не дам да се кида и чупа из утробе земље, не дам и квит!“ Бранио је
све што су његов отац и он подигли.
Док су се, готово преко ноћи, сви изјашњавали: ко је за Тита а ко за
Стаљина, отац је јечао и тако изазивао Шпирову сујету. Ништио је сваку политику,
чинио је лажном при својој муци.
„Ко зна зашто он јечи и за ким све жали?!“ – говори Шпиро који би био
спреман да га одмах испита и ухапси ако може. Али се и он плаши очеве погане
болести, црне као отров атомске бомбе бачене на Хирошиму. „Не зна се шта то он
шапуће ни чији је то језик… Треба му претрести строжак на којем лежи!“ Трнуо сам

од тих ријечи, пред дивљачким Шпировим погледима који директно циљају у врх
куће, у састав крова, као да раскивају и разваљују атуле. Али, све је остало само
на пријетњи. Спасила је оца болест и ћутање. А знам га добро – да је здрав, нашао
би мана и критиковао би задружну и сваку другу власт која удара намете на
сељаке и хвата их за гушу, која хоће да посијече наш велики храст у чијој се
шупљини скривао за вријеме рата и спасио се да не буде заклан. Био је борац од
почетка рата, али ко зна како би данас објаснио све што му ни самом није било
јасно и гдје би замуцао.
Мајка је трчала кроз криве вратнице већ дотрајалог плота, запињала из све
снаге да исплијеви маслачак по раној салати путерици и да почупа казалац и штир
по раштану, да на вријеме ишпарта леје за лук и за блитву. Када трчи такво
створење, мора да остају трагови бола. Руке су јој биле рањаве, једнако од ашова
и мотике. Умјесто да зине испред оца, да слуша и да памти. Xаба јој је сав труд,
коров се и даље шири – све ће да прекрије, да сатре и уништи. Удара већ и на зид
куће, прошива га с јужне стране гдје још има сунца. Све и свако мора да се брани
од сатирања и изненадне трулежи. Нема више времена ни да осјети бол у шаци
од убода плетеће игле. Цркавала је од терета много више него што може и што
треба. Упадала је задихана и пометена у кућу, у преши је хватала бочице лијекова
и гурала их оцу у уста, пиљећи и тражећи слику пресвете Богородице на зиду. У
томе је већ било неке наде. А тек у благом смијешку који се јави на очевом лицу
када бол умине! Потом му је у уста сасипала млаз жуте текућине, јаког и
непријатног мириса. То га је опијало и отупљивало, и на бол и на живот који су га
отуд-одовуд још нападали.
Шпирова акција, да се сакупи и одстрани алат старе и труле краљевине и
свих других капиталистичких фирми, до оца није допирала. Испред задружног
дома, на специјално направљеном стубишту, као кад се човјек вјеша, окачен је
сточић на којем је нешто писало на њемачком. Око тог сточића, као око какве
наказе, окупио се народ, а Шпиро је извирио са својом шијом кроз задружни
прозор и рекао: „Знамо шта се скрива по болесничким и другим кућама и на
каквим јастуцима појединци леже!“ Можда је мислио на очев извезени јастук, а то
је колонистички дар, успомена из Баната.
А ту, надомак руке, крај огњишта, пара му очи (и џигерице) истесано бурило
за воду које треба још мало да изблања и да му навуче челичне стеге. Алат је
распоређен очевом руком – према његовој замисли, да увијек има преглед над
свим. Али нешто се увијек скрива и недостаје. Затури се длијето с облим резачем,
само се откотрља и сакрије. Велика тесла и бургије висе изнад врата; осјећа се
зној очевих руку који је ушао у дрво и у метал. Није ни чувени Видак Мастиловић
умио оправити млински гат нити навести правилан удар воде на млинску осовину
док му отац није показао. Ту је и ракијско буре, које је започео да прави, с девет
великих обруча. У њ ћемо да саспемо конављанску ракију купљену за крсну славу
и за све свеце и празнике у години. Тако ће многи бар једном да се поднапију и да
забораве на глад уз рат, на страхоте које су преживјели. Све то оца задиркује и
изазива, но ко то види.
Очева уста се надимају и грче, можда баш сада хоће нешто важно да нам
каже, неку тајну сачувану из многих логора. Али из грла излази само тихи јаук.

Кроз прозор мирише млада трава и тражи вриједног косца. Тек се сада види
колико је природа сурова и како свако зна да пљује и унижава немоћног. Совица
испред наше куће одједном је незграпна и тврда, сигурно се отац љути како је
лоше зид озидао. Изгледа му сувише искривљен и жут. Као да ће одмах да се
сруши на његове груди. Војничке ципеле су окачене на зидном клину изнад
кревета, придржава их дебео чвор шњура. Крај њих висе фишеклије и руксак
затечен још из Првог рата. Ко би рекао да ће се у том додиру спојити два свјетска
пожара! На заклопу руксака је рупа од кугле која је прошла кроз очеву бедру. Он је
живи буквар, препун успомена. Шта све у том руксаку није прошверцовано кроз
Херцеговину и кроз Далмацију, од жуте требињске шкије до сувих шипурака и
свакојаких љековитих трава. Само о томе могао би се исплести роман, али живот
и очева болест гоне у другом смјеру, мијешају времена: шта је било, шта је сад и –
шта ће бити. Једном је отац, из Боке, донио пун руксак разних женских шнала,
игала и шила за прављење опанака. (Не каже се џабе: „Боде ко Огњеново шило!“)
Увијек је некако измицао испред џандарских очију и кундака. Жандаре никад није
волио. Кад би га упитали: Куда је пут за Шипачно?, он се правио невјешт као да
никада није чуо за такво мјесто. „Шта ти је ђавоље Шипачно?“ – чудио се и
заметао траг, јер је знао да никад не иду по добру већ по злу гласу. Позлаћени
џепни сат с ланцем, склупчан, стајао је на шкрињи као каква светиња, сам је за
себе радио не показујући никоме ништа, куцао је без навијања и без ичије
контроле. Једино га је дјед за живота носио и потезао из дубине сукнених
рајтозни, да види колико је одмакло подне, вазда зачуђен: шта покреће то чудо од
казаљки. Уосталом, он се свему чудио и над свим се зграњавао. Увече је с не-
вјерицом загледао у бројеве – као да гледа огромне цијене иза задружног банка –
слушао и осјећао тика-така куцање налик на дамаре, све док га сан не би
савладао. („Тика-така, и тако живот прође!“) Као да је чекао да из те справе изађе
дух његовог оца да му се поклони. Није могао да схвати како му за трен младост
прође, како се тако немилосрдно живот скраћује и топи.
Зар се више нико не сјећа проповиједи носатог и увијек мало припитог попа
Зимоњића који је вазда говорио, и малом и великом: „Не чини зло, чиниш га себи!“
Али ко може у то да повјерује? И сам поп је заборављао на своје ријечи па је
једном каменом звизнуо Алексину бизу да је скичала цио божији дан и савијала се
између својих кучића. „Није се једнако молио Богу за свакога, за болесног и
здравог, за јаког и нејаког. Да јесте, не би једни цркавали од глади а други лудјели
од обијести!“ – говорила је Јешна свакоме у лице.
Танасије, који сједи под крушком (цијелу је младост у њеном хладу провео),
убацује камичке у димњак Мијатове куће, али може док га овај не види. Ево и
Димитрија, сав је знојав и згурен, са жаљењем што није дошао да се одавно у све
уплете. Неће моћи ни киша да падне ако је он не најави. Знам, одмах ће да се јада
и да кука на свог рођеног брата с којим не говори и на кога фркће као да му је
највећи крвник а не најближи на свијету. Као да нијесу из исте сисе сисали. Да те
страх ухвати и да не вјерујеш – поновићемо то и стотину пута.
Суша је била све жешћа у тим данима ишчекивања и очевих мука.
Сасушена трава жалосно стрши из испуцале и жедне земље. Помаља се Јешнина
глава са сиједом косом као да је по њој расла власуљара. Врућ вјетар пржи и у

хладу као на сунцу. Као да се ово љето истргло испод сваке контроле и као да све
опет улази у хаос.
Нахерило се и искривило дрвено расушено корито, па се не зна ни чему
служи. Пчеле млитаво слијећу на некадашњу барицу, замислимо је и живимо
макар трен од маште. Гуштери и жабе се мијешају, у овом божијем огњу додирују
се и преплићу. Само да змије не јурну на чатрњу, нећемо се имати одакле ни воде
напити. Кад почну да се паре, сплету се у заносу и тако остају по неколико сати.
Ако се Танасије мало боље загледа, схватиће да је много пута у животу
видио такву слику пејзажа – а то значи да се његов живот жалосно понавља. Ако
погледа горе, у крошњу дрвета, видјеће како Никодије лежи заглављен у рачвама.
Као да је мало у ватри шенуо. Он прича о великој поплави коју је прошле ноћи
уснио. Снивао је воду како носи куће и стоку и људе. „Сви тако лебде, нико се не
дави. Одједном се изли муљ и замути воду. И ту се обре Огњен, блијед и мршав,
испи надушак бурило воде. Вјетар га диже и однесе у облаке!“
„Можемо ли икад кишу дочекати?“ – упита неко кога и не видимо. „Је ли
Огњенова болест зло за све нас?“ Једна млада дјевојка протрча путем, уђе код
Стамене. И не видјесмо која је. Прије него што закорачи кућни праг, извади бијелу
сису и судари се са женом која је увалила руке у тијесто, натирући ражани хљеб, и
која је у чуду гледа.
„Ник’о ми је младеж преко ноћи… Снивала сам како је шикнула крв из њега.
А из ране изби свјетлост и све нас обасја! Чујем неки зуј у ушима који ме
ошамућује. Шта ће бити с нама?“ – виче дјевојка. Али ни на то ни на остала бројна
питања нема одговора, чим Стамена ћути. Ко зна хоће ли га икада и бити.
Гуштери и бумбари цркавају у свеопштој овој драми, и њих ти мора бити
жао. Стока липсава, тјерају је на ријеку да се напије; док се врати – опет ожедни.
О, узалудног ли посла и живота! Заједничке канте за воду отужно стоје на нашој
чатрњи, нагризене све јачом рђом. Нико их не дира иако има још мало воде на дну
чатрње; сви се боје трагова подмукле очеве болести. И не тражи нам више нико
црни шиш за пржење кафе који колонисти донесоше кад се вратише из Војводине.
Путем повише наше куће, у цик зоре, чује се пјесма. Неко пуца од здравља и тјера
своје.
Из очевог кашета шири се дувански мирис и изазива жељу за пушењем. И
да хоћеш, такав дуван не можеш сакрити. Очева лула стоји на синији, на дну су
гареж и никотински отров. Како да се и сада не сјети Мијата који му је донесе из
Дубровника?
Отац се тргну и јекну. Мајка на тај знак одмах трчи у планину са великим
жбаном на леђима. То је борба са злом, за све оно што је подстиче да живи. Из
пећине ће да донесе сњежне грудве, да утоли очеву горчину и жеђ.
Мој плач се чује од јутра, нико не мора да ме тражи. „Шта онај мали по вас
дан пјева?“ – виче Шпиро чије је уво поклопило цијели Биш.
Тврдим шакама отац мрви снијег и хвата се за грудву као за спасење. Зинуо
је да ослободи ватру, да је истјера из уста. Гута снијег и привија га на рану без
престанка. О, страшног ли мученика! Бол га опет покреће и раздире му гркљан.
Мајка се надви изнад њега, дала би му живот да може. Извади лијеву сису, чисту и
бијелу као летњи облак, приноси је као ђетету и замузе му рану млијеком. То је
исти онај лик Богородице над паћеником. Измијешаше се сукрвица из ране и

бијела течност из мајчиних груди. На то мјесто приви му боквицу, љутику и пелин
помијешан с медом. Ове траве увијек иду заједно. Тако се потрефило, природа их
сложила. И на крају му приви цвјетове што их посла некакав видар Салатић са
Богдашића. Док му је то привијала, пуцало је нешто у гредама и жиокама,
развраћало кућу. Од тог пуцања свима нам се ледила крв у жилама. Слутили смо
шта најављује.

Болеснику не би лијека. У тајнама које је размјестио и оставио по шкрињама
и по кутијама у кући, отац се смири без ријечи и без јаука. Укочи му се лице,
смрскано и пуно жутила. Глава му је оборена надесно, руке уздигнуте у замаху,
ухватио је трен распећа.
Мајка не кука већ цвили. Јелисавета плаче и тужи, помиње претке (некима
брка имена) заклињући их и опомињући да се на оном свијету лијепо гледају.
Пала на кућни праг, онако у црњади поклопила улаз, па не да никоме ни да уђе ни
да изађе.
Тек када мрца уредно окупаше (да не улазимо у појединости јер све је
кукњава и патња), увише га у нови бијели чаршав и спустише у Угљешин сандук
(Угљеша је пијан и не схвата догађај); жене у црњади одмах нападоше на старе
шкриње и фиоке тражећи очеву слику. Јешна зарива нокте у ткање и с напором
извлачи кашете испод кревета. (Искупи се маса свијета за трен, ту су и они којима
отац никада није рекао ни „помоз’ бог!“) Ко се не би заклео да је отац стајао
усликан на заједничкој породичној слици која је висила изнад кревета? А сада се
сви чуде и крсте како тај лик са слике нестаде… Неки, опет, веле: „Можда је слика
изблиједила и нестала када је Огњен издахнуо. С њим се повукла у ништавило.“
Све испретураше, али слике нигдје, као да се није сликао ни за војну буквицу.
„Како ћемо га оплакати, како ће тужаљка набрајати када нема слике? У шта
ће гледати? Пукнуће брука!“ – виче Госпава. Јер мртвац се у Херцеговини, онај
што умре од тешке болести или се утопи, одмах затрпава и забрављује. Спречава
се болест да не изађе кроз сандук који се ушипљује, а понекад се и воском спајају
даске.
Усред тог тражења, превртања и рушења, Челава у штали снажно рикну и
исказа сву крављу бол. Жедна је, прејела се соли.
Прекопаше све сандуке и торбе, кутије склоњене с очију и од чађи, још
једном се увјерише да слике нема. Када тумбе изокренуше све што је годинама
кућено и остављано, Госпава (која циља право у моје чело) викну: „Нека Мали
стане уз сандук – чити је отац, ко да му је главу откино! У њега нека гледају док
мрца оплакују!“ Свима лакну. Њен глас одзвони као спасење, као да се нешто
одломи и пред ноге им паде. Смањише се општа пометња и збуњеност. Црнило
женских марама, и онима који гледају издалека, говори да је смрт ужас, бол, плач
и кукњава.
Онако умрљаног и уплаканог, зграбише ме двије жене и почеше да ме
свлаче. Јешна вуче џемпер на ову, Госпава на ону страну, не боли их што глава
не може да ми прође и што поруби режу као оштрица ножа. Тегле и вуцају на све
стране, као да хоће да ме разапну. (Знам, ово ми се Госпава свети што сам јој
ономад разбио прозор.) Узалуд се отимам и кријем, скинуше ме до голе коже. Као

да сам од мајке испао, једино нема слузи ни пометине. Видим како очеву одјећу
износе из куће – боље рећи, за крајеве је вуку, бацају на гомилу и перу по хиљаду
пута руке. Зграбише ме на пречац и скуљаше у лимени шкип с врућом водом, у
онај исти у којем су малочас оца окупали. Осјећа се хладноћа ивица метала,
осјећа се да га је прије трен смрт додирнула. У јецајима и плачу не чују се моји
крици. Дрљају ме ноктима и судоперама, притискају снажним леденим шакама.
Јелисавета ме предано насапуња по задњици, па између ногу, запе јој длачица за
прст и она је ишчупа. Примаче је носу као да мирише гранчицу бејтурана. Госпава
рече: „Бар да оде чист на онај свијет“, видјећи у мени лијепог мрца. Јелисавета ме
мало намаза шпиритом, „да га црви одмах не дохвате“.
Како је само зинуо Велизар, мора да жали што му свену кртола у њиви без
имало влаге. Или мисли како ће закрпити појату кад нема млаћевине. Увијек је
одсутан, ништа га не може потрести. Као да никада неће цркнути ни крепати. Мало
даље, мир и тишина, као у часовима искупљења.
Чим су ме окупали и намирисали, почеше да ме облаче. Неко позади већ
шапуће: „Још се није охладио, још се задах не осјећа!“ Најприје ми навукоше
очеву бијелу кошуљу (зачудо је нису бацили у стрњиште), у један рукав сав могу
да станем. Обукоше ми очеве ширитне рајтозне, затим ципеле које је мајка
трампила за вуну код Имоткиња. Најзад долази и очев жућкасти капут у којем се
изгубих, али ме он бар покри и заклони од злих очију. У очевим џеповима вазда је
било ораха и љешника, чујем их и сада како звоне. Заврнуше рукаве и извукоше
ми руке; тегли ме Мијат за прсте – од зглобова их одваја. Једна жена, с лицем
пуним длака као да је мушко, дрља ме чешљем по глави и уређује. Мајка је
убеућена, ништа од свега не види.
Неко рече да је мртвац спреман. Тај исти ме зграби и посади уз очев
сандук. Чуо сам неко мрмљање и кријештање вампира који су се радовали лешу.
Три жене у црњади клекнуше крај лијеса; мараме им саме попадаше на земљу.
Као да су се зажељеле плача и кукњаве.
Нека Косара тужећи рече да ће дух умрлог остати у мајсторијама које је иза
себе оставио. Описује му стас, лице, руке, ноге, као да је била смртно заљубљена
у њега. (Мајка би цркла од љубоморе да је при свијести. Можда би је ћушнула од
сандука.) Велича га, али не умије да смисли ништа што би слику смрти надјачало.
Нека Латинка, која одмах на почетку паде у занос, рече да је велика рана и жалост
што овако младо, дјетиње створење одлази у земљу. Рече и то да ћу као мрц
украсити гробље, закитити сву околину… И у тим ријечима никоме ништа не би
чудно. Једино Токица и Милија облијећу народ и гледају да ли сам стварно умро.
Токица је заплакао, превише се и он удубио у догађај. Жена се бусала у груди и
лелекала: „Гдје ће твоје књиге, твоји друзи и учитељи, рано грдна…“ Падала је у
очај и губила се, а јецање жена је прати као у школском хору. (Много их је који
оплакују судбину, и своју и свачију.) У Велизаровом гласу је више помаме него
туге. Пауна кукајући чупа косе али јој глас губи мелодију. Као да јој је ово само
вјежба за главне кукњаве широм Херцеговине. Највише зајеца Митар (ко би се
надао да му је срце толико мекано) када Пауна преко мене отпоче да поздравља
мртве.
„Поздрави ми Стојана и кажи да су му жива два тића… Реци Стаки да јој је
Митар остао неожењен!“ Неке ријечи се преобраћају у отвореном ждријелу

Госпавиних уста и жежу као ватра на Духове. Било би природно да удари олуја и
да се побуни против смрти све што може да гмиже. (Али је нема.) Нека жена је
обгрлила гроб своје кћери и љуби ледени камен. Раздире сопствену џигерицу. Око
свјеже хумке, окупили се људи и лелечу; мушки гласови су груби и сурови за
кукњаву.
Ноге су ми укочене, пуне леда. Осјећам да нешто по њима мигољи – мора
да су црви и бубе, јер имају на то права.
Прхну врана у близини; о, њене ли радости што је далеко од свега!
Косара тужећи рече да је „мрц лијеп ко вила“! То је први пут да чух неку
њежну ријеч о себи из њених уста. Такве ријечи мора да је жежу.
Док оплакује час мене час оца, чује се кркљање јагњади које Небојша коље
за ручак послије сахране. Замахује ножем и боде их под гркљан, страх је то
гледати. Откуда му толика челична храброст и вјештина.
Ријеч узе Шпиро, управник задруге. Гледа негдје високо изнад свију нас. Не
допиремо му до ока. Као да ће се обратити самом Богу. Бечи му се замашћени
врат од задружног кајмака. Он похвали мрца, тек га спомену, а потом рече: „Све
ибеовске заблуде збрисаће земља!“ И одмах пређе на говор о изградњи језера,
поправкама школе и уређењу новог гробља. Сица, на све стране му штрца
пљувачка из уста. Као да је на каквом задружном збору. Започиње говор о обнови
и изградњи, о проласку новог пута преко ледина и њива. Страдаће матер сваком
ко писне другачије. Ту мало и оца дира, али је одмакао у говору па га не спомиње.
Народ се утишава, нарикаче не знају да ли и даље да плачу. Кад заврши говор о
путу, Шпиро застаде. Као да је ту очекивао пљесак макар ђака, али нема ни њих
ни учитеља. С леђа га гура његов помоћник, опомиње га да треба закопати мрца.
Али Шпиро тјера своје. Може му се, тако га је запало. Ипак, неће ничија довијека!
Кум Никодије, који ме додирује лактом, чим тужаљке завршише кукњаву и
на-брајање, подиже ме и хтједе да ме спусти у раку. А кад дође к себи, кад виђе
шта ради, горко заплака… Тек тада схвати да сам жив и да сам само очева слика
за оплакивање.
Видим Методија како замахује и удара красном, загрће очев сандук. Као да
копа чатрњу, напреже се и зноји. Жене и људи прилазе и бацају грумење земље
на мрца. Понеко баца и гвоздени новац да умрли има за трошак на оном свијету.
Неки су мирни, као да не присуствују светом смртном чину. Свега има, свакојаких
ликова и фаца. Али, земља ће да плави и вода ће да носи муљ (и људске кости) с
једног мјеста на друго. Од пакла до раја, од раја до пакла. Све ће да се изравна и
успоставиће се више суровости и реда.
Омеђени смо гробљем са свих страна. Тек стрши мали узани отвор
излазних врата. За трен ће многи заборавити и гдје су били.

Враћамо се кући, ја и мајка, с црном мисли и слутњама из пустоши
гробљанске. Не могу да се сјетим ничег што би ме одвојило од очеве слике. Све
наоколо нас задиркује и пријети нам, у свему се јавља очево лице.
Кад се, они што се вратише с гробља, добро наједоше и поднапише, кад
ударише у приче далеко од смрти и сахране, неки Стојан Мастиловић гракну и

запјева из свега гласа. Нека жена спрам њега закука – сложише се пјесма и
кукњава. Стојан рече: „Покојник је волио да пјева!“ и тако се од свега опра.
Истог дана, пред ноћ, дотрча Прокопије да уграби очеву косу која је била
најоштрија у седам села, и уз њу затражи наковањ, водијер и белегију. Ко да је
баш то чекао. Из срца је гладан, вазда му је мало – не види наше црнило и сузе.
За њим дође и млинар и заиска седам џакова изатканих од најбоље вуне, с
посебним шарама у средини. По вечери бану и Круна, уздигнутог и шиљастог
носа, као да је својом памећу засјенила све од постања до овог часа. Заиска
мађарску машину за чешљање вуне – прву коју отац, кад дође из заробљеништва,
донесе у ово мјесто. Мајка свима одмахну главом, а Круна љутито свој шиљасти
нос забоде пут траве и фркну кроз шљивик. Ево га, сјутрадан, наредио се ко да ће
у сватове, главу помоли и Мојсије, за кога не знам ни је ли био на сахрани.
Затражи нам и четири точка од запрежних кола, донесена из Војводине, скована
ручно од посебног дрвета и гвожђа. Оде и он празних руку. Убрзо, преко ноћи, ти
нам точкови нестадоше. Не знамо ко их украде али знамо да их на кола не смије
ставити, јер ће мајка рећи: „Ово је моје!“
Над свим стварима још увијек се осјећа очево око како све контролише и
свим управља. Осјећа се и његова рука како палцем гребе и биљежи да је још ту.
Јелисавету је научио свачему. Код Димитрија остаде разбој који је отац направио
од јаворовог дрвета, с лаким приљубљеним брдилима за збијање пређе. А Мијату
остави коњски самар на који узјахује Босиљка и смјешта своје раскречене и
накриве ноге. Вољела је да се примакне и да га додирне врућом женском бедром.
Подсјећа на оца и његова одјећа, строжак и дуња пуна кокошијег перја,
бачени на гомилу близу куће. Неко је распори, из ње се диже перје, као да небо
осњежи и побијеље. Све ће само да иструли. Сву ноћ је Круна завлачила прсте у
очев строжак, видјели смо је, не би ли нашла који дукат ако је отац, можда, у
болести заборавио да га извади. Није њу страх што по мјесечини може да се
судари с очевом душом која, по Госпавиној причи, овуда лута и лелуја.
Изненада, испред зоре, букну ватра у близини куће. Сви смо, голи и боси,
бјежали уз вриску и галаму, али тек видјесмо да је неко запалио очеве покриваче,
дуњу и сламарицу. Ватра букну, пријетила је да захвати и нашу кућу.
„Један ибеовац мање“, рече Шпиро некоме до себе. А тај му одговори: „Није
он ибеовац никад био!“
„Био би да се кукавички не разбоље“, рече Шпиро и шмугну у густу
помрчину коју је палио пламен осветљавајући његову црну прилику. Али се убрзо
ватра стиша и угаси.
Дјеца једнако бјеже од мене, плаше се да ме додирну. Велизар виче: „Гле,
ено га мрц се диго!“ А Јешна додаје: „Ђаво му црну срећу однио, гледај,
повампирио се! Једном смо га оплакали, а он васкрсну… Море бит да то и није он
него његова душа бјежи од вампира! И опет ће нам убацит кркалу у чатрњу па се
нећемо имат окле напити воде.“

Пред спавање, чујем очев шапат, прекор и љутњу. Шта год урадим, отац
каже: „Не ваља тако!“ Трчи за мном – хоће да ме бије и гази. Видим његов осушени
лик како се губи, како се мршти над сваким урађеним послом. Заглушује га

дерњава нашег вола који од очеве смрти једнако жаловито риче. И никоме другом
не дâ у јарам да га упрегне.
Данима смо сакупљали љетину, грабили и збијали оно мало што је од суше
остало. (А Јешна пролази путем и крсти се са свих пет прстију као нико њен, чуди
се како и мене нису закопали.) Раж смо повезали у снопове и унакрсно их
поређали у наклађаје. Сложили смо их онако како је то отац чинио, а на врх смо
метнули суву траву да зрно не иструли. И тек што смо спремили оштре танке
дренове млатњаче (као да ћемо млатити змију) да на гувну истјерамо зрно из
класова, мајка ноћу скочи из сна и нешто викну, није се разумјело шта. Ујутро, кад
смо се разбудили, рекла је: „Сањала сам ти оца, рекао је да пресложимо све
снопове, иструлиће жито и омемлати као никад до сада!“
Одмах смо приступили преношењу снопова, одмах смо све промијенили и
наглавачке изокренули. Али са страхом да је све касно, с кајањем да је понеки
клас почео да клија.
Што год урадимо, мајка одмах каже: „Можда отац не би тако урадио…!“ И
одмах се заустављамо сметени и збуњени. Почињемо све из почетка и све
друкчије.
Све нас ствари опомињу и њиме плаше. Мотају се неке сјенке око наше
куће, и ноћу и дању када је олуја. Час нам се чини да је отац давно отишао, час
опет изгледа да је то било сада. А када у помрчини зачујемо ударце на тавану,
знамо да то његова снажна али њежна рука изнад нас удара и бди.

Чланак Слика без оца-Радослав Братић се појављује прво на Билећа.рс.

Председник Народне скупштине Србије Владимир Орлић угостио је данас децу из Херцеговине – Република Српска. У свом обраћању, Орлић је изразио задовољство што има прилику да поздрави ученике из Херцеговине који су, како је рекао, код своје куће.

– Овај Дом, као што знате, припада не само свим грађанима Републике Србије, он припада свакоме ко је део нашег народа, где год да живи. Добро нам дошли – поручио је Орлић.

Он је рекао да Народна скупштина представља историјски и културни споменик и сведочи о постајању и трајању наше државе и народа. Додао је и да Дом Народне скупштине представља место где се спроводи државна политика, која подразумева изградњу државног и националног самопоуздања кроз јасне резултате.

– Том политиком данас водимо рачуна и о нашој блискости, чувамо своју културу, језик, негујемо своје ћириличко писмо и бринемо о сваком човеку, а посебно нам је битно да ту бригу покажемо за припаднике српског народа, где год да они живе.

Додао је да држава води политику јачања Србије, која се огледа кроз отварање фабрика, градњу аутопутева и железница, али и кроз улагања у школе, универзитете, нове технолошке паркове и институте, клиничке центре.

– То је све ваше и оваква политика је усмерена и према вама. Ту и такву политику у Србији предводи председник Републике Србије Александар Вучић, спроводи је Народна скупштина, а реализује је Влада Србије – поручио је Орлић.

Председник Скупштине се захвалио организаторима и заменику председника Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Милимиру Вујадиновићу, који су омогућили деци боравак у Србији.

Орлић је послао поруку ученицима да искористе ове дане да упознају лепоте Србије и да осете њену љубав.

– Сви ми знамо да са љубављу коју ви имате за Србију мало шта на овом свету може да се пореди. Увек гледајте и ви шта можете да учините за своју Србију, а да знате у њу сте, као и сваки град у њој, свако место, а посебно у овај Дом, увек више него добродошли, јер ово је ваша кућа – закључио је Орлић.

Педесет најбољих ученика основниих школа из Херцеговине бораве у петодневној посети Србији захваљујући ангажовању Дејана Стошића из Смедерева,  бившег народног посланика, члана управе Завичајног клуба Билећана и великог добротвора који је организовао више хуманитарних акција помоћи Херцеговини, одакле су његови преци.

Чланак Најбољи херцеговачки ђаци код председника Скупштине Србије се појављује прво на Билећа.рс.

Више од четири вијека почивао је у тишини Вујо Драгојев, родоначелник Вујовића, највећег херцеговачког братстава, на ледини обраслој грабовином, шибљем и купином, заборављен од свог бројног потомства.

Вујо је сахрањен са супругом Тодором, по којој су Тодорићи и добили име на Старом гробљу испод Њива. Зараван испод Главице где се налази нешто више обрадивог земљишта зову Њиве. Ниже испод Њива је пропланак окован каменим брежуљцима и шумским растињем.

Ту је сахрањен први Вујо, родоначелник великог братства Вујовића.

Гробље је напуштено крајем XVIII вијека, када је Симо Николин основао ново гробље на Побрњачи ближе Чардаку. Негдје у то вријеме и Попадићи су основали своје гробље на Кљеновачи у Часницама. До тада су и они сахрањивани у гробљу под Њивама, гдје почива њихов поп Јован.

Морали су да траже нова мјеста за сахране јер на тој ледини више није било простора за укоп.

Са прохујалим вијековима Старо гробље је запуштено, претворено у пусту ледину са напуштеним мртвим душама. Временом гробље је све више зарастало у шипражје и тако падало у заборав.

Запуштена гробна ледина била је суморна слика која покреће јад и тугу у дубини душе сваког човјека, а посебно Вујовог рода. Нико не хаје за покојнике, а многи и не знају да су постојали. Преци Вујовића највећег братства у Херцеговини пали су у трајни заборав. Спавали су мирно у утроби земље, испод зараслог шумарка, окованог кршом и каменом.

Из Вујова гроба расло је грабово растиње, изданци храста и јасена, издижући се у небо. Гране се на вјетру повијају, а лишће трепери, као да шапуће: На његове невоље и патње није се имао коме жалити. Многа зла су га прогонила и сатирала на путу од Куча до Тодорића где је на крају нашао вјечни мир и тихи заборав од свог потомства.

Жарко Р. Симовић у књизи ,,Вујовићи у Херцеговини и њихови огранци—Вујови потомци“ описао је поријекло и родослов великог братства Вујовића у Херцеговини.

Жарко је подсетио на запуштену ледину где почива родоначелник свих Вујовића. Организовао је акцију да се обнови гробно место Вуја Драгојевог и да се стави плоча са натписом:

              ,,Ође почива родоначелник братства ВУЈОВИЋА

                                                В У Ј О

Са супругом Тодором и својим потомцима из    

                данашњих породица: СИМОВИЋ, СТЕВОВИЋ И  ПОПАДИЋ

                          Захвални његови потомци 2022 год.

Вујо Вујица доселио се из Риђана, са Грахова у првој половини XVI вијека, прије више од 400 година. Од њега до данас прошло је петнаест пасова – кољена и више од 32 породице разних презимена које воде поријекло од њега.

Процењује се да данас постоји више десетина хиљада његови потомака који живе на свим меридијанима свијета.

Вријеме је ипак, најбољи судија. Ко чини добро и остане човјек међу људима, добром му се враћа.

Данашња покољења нису заборавила Вуја ни послије 400 година. Сложно братство из Тодорића, Вујових потомака оплеменише гробље и подигоше му споменик.

Овим обиљежјем је сачувана породична традиција и име Вујово, да знају будуће генерације одакле потиче највеће братство Вујовића у Херцеговини.

Билећа.рс

Чланак Подигнут споменик родоначелнику братства Вујовића се појављује прво на Билећа.рс.

У болници „Свети апостол Лука“ у Добоју у 85. години живота у вјечност је отишао Војислав Војо Гњато, новинар и писац, али прије свега један диван, пажљив, учтив и добар човјек.

Мада је већи дио живота провео у Добоју, никад није заборавио Херцеговину и родну Билећу.

Написао је четири књиге прозног садржаја: „Билећке вињете“,“Улица камених кућа“, Билећка раскршћа“ и Билећка трилогија“ у којима је оживио и освјежио успомене на свој родни крај и живот људи на живописном херцеговачком кршу.

Утисак је да се историја Билеће не може изучавати без његових аутентичних записа.

Био је и први колумниста портала Слободна Херцеговина на коме је објавио више од стотину прича о Билећи.

Судбина је одредила да своје посљедње дане, са симптомима короне, проведе у болници „Свети апостол Лука“ о којој је знао све. Написао је монографију поводом 50 година рада ове болнице, а његова посљедња књига, публикована почетком ове године, била је посвећена 70. рођендану ове здравствене институције.

Војислав Војо Гњато рођен је 26. новембра 1937. у Билећи (Република Српска). Основно школовање завршио је у родном граду, а економску школу у Добоју. Дипломирао је 1974. на Факултету политичких наука – Одсјек социологије у Сарајеву.

Завршио је постдипломску наставу за магистарске студије из области јавног здравства на Медицинском факултету Свеучилишта у Загребу 1981. године.

Био је члан је Удружења новинара Републике Српске. Оснивач је и уредник добојског листа „23. август“, информативног гласила здравства региона Добој.  Био је један од уредника „Ars medice“ Београд, часописа за истраживање и развој здравства. Написао је више стручних радова из области примарне здравствене заштите и приручника у области стручног усавршавања здравствених радника.

Сахрана ће бити у петак, 9. децембра 2022. године, у 13 часова у Добоју.

Слободна Херцеговина

Чланак Војислав Војо Гњато отишао у вјечност се појављује прво на Билећа.рс.

Билећани, њихови пријатељи и гости поново су се окупили, после двије године паузе због пандемије коронавируса, на традиционалном Билећком сијелу у Дому војске у Београду.

Сијело које већ годинама организује Завичајни клуб Билећана у Србији било је прилика да се опет окупе пријатељи од Билеће до Сечња, да се чују приче из завичаја, да се заигра и запјева.

Свештеник Бранко на почетку је благосиљао окупљање Билећана, а после тога председник Завичајног клуба Миодраг Дунђеровић обратио се скупу и изразио задовољство због поновног окупљања.

И у тешким временима епидемије коронавируса Клуб није правио паузу у радом, а посебно су поносни што је након вишегодишњег рада прикупљена заоставштина Рајке Мерћеп, једне од најзначајнијих умјетница двадесетог вијека поријеклом из Билеће.

Вриједна збирка њених дјела прикупљена је, урађен је и каталог са радовима, а председник се захвалио посебно академском сликару Жељку Милинићу који је дуги низ година радио на томе, као и донаторима који су омогућили откуп.

Клуб је добитник и плакете за Владе Републике Српске за хуманитарну активност.

Присутне је поздравио и начелник општине Билећа Веселин Весо Вујовић, захваливши се клубу на бројним акцијама усмјереним ка Билећи, у нади да ће сарадња још више се продубљивати.

На Сијелу су уручене захвалнице добротворима клуба без којих бројне идеје не би биле спроведене.

Захвалнице су добили Здравко, Слободан, Гордан Давор и Митар Мишељић, који су омогућили откуп вриједних дјела Рајке Мерћеп, затим Раде Вујовић, Милош Дангубић, Дарија Кисић, Саша Бајчетић, Ненад Вукоје и његова „Мљекара Пађени“.

Раде Вујовић сваке године помаже вриједне ученике и студенте из Билеће, а ове године наградио  је три бруцоша из Билеће и пожелио им срећу током школовања. Награде су добили: Ивона Шакотић, Адриана Столица и Андреј Парежанин.

Вече Херцеговаца незамисливо је без пјесме и  игре, а звуке родног краја донијела су пјевачка група „Ерцеговина“ из Сечња, и КУД „ Батајница“.

Оно што је посебно обрадовало окупљене је томбола, организатори су се потрудили да обезбједе вриједне награде.

Неке од њих су ваучер за двије особе у хотелу „Москва“, Будва, ваучери за третмане и масаже, домаћа пршута, слика „ Нар“ Пера Миленића, а највриједнија награда на овом сијелу биле су гусле које је израдио Драгић Бугарин.

Програм су водили Никола Тркља, Сања Вуковић и Дајана Алексић, а за добру атмосферу био је задужен Боле Бенд.

Дајана Алексић
Фото: Милан Кисић

Чланак Нема весеља до Билећког сијела се појављује прво на Билећа.рс.

Најбоља одбојкашица на свету и капитен репрезентације Србије Тијана Бошковић захвалила се грађанима Републике Српске и њене родне Билеће који су протеклих дана свим срцем навијали за њу и њене саиграчице.

„Поздрављам све људе из Републике Српске и наравно моје Билеће. Хвала за огромну подршку свих ових година посебно у протеклих пар недјеља док смо биле на Свјетском првенству“, поручила је Бошковићева у видео поруци по повратку у Београд са великог такмичења.

Она је навела да није стигла свима да се захвали, али да је осјетила ову подршку.

„Испратила сам на друштвеним мрежама да је било организовано гледање утакмица испред основне школе у коју сам ишла, а добијала сам и поруке од школских другара. Срце ми је пуно и надам се да ћемо у будућности и даље заједно да се радујемо“, поручила је Тијана својим Билећанима.

Одбојкашице Србије одбраниле су титулу светског првака, после убедљиве победе над селекцијом Бразила са 3:0, по сетовима 26:24, 25:22, 25:17.

Српске одбојкашице светско првенство су завшиле убедљиво, без иједног пораза, а у 12 мечева изгубила је само пет сетова.

Тијана Бошковић проглашена је за најбољу играчицу и коректора Светског првенства.

У најбољем тиму првенства, осим Бошковићеве, су још двије одбојкашице Србије – техничар Бојана Дрча и либеро Теодора Пушић.

Златним одбојкашицама у Београду је приређен је свечани дочек испред Скупштине града Београда.

Чланак Тијана Билећанима: Хвала на подршци, срце ми је пуно се појављује прво на Билећа.рс.

Боро је изјавио да су он и његове комшије велики навијачи Ђоковића и да је због тога у дворишту поставио ову таблу.

„Најпре сам у дворишту куће ставио натпис на коме је стајало – Улица Новака Ђоковића, а након освајања 21. гренд слем титуле одлучио сам да то преименујем у Трг Новака Ђоковића.

Роган каже да Ђоковића воли зато што је велики спортиста, који је учинио много доброчинстава и свуда је вољен и прихваћен.

Новак је заслужио да његово име краси неку већу улицу или Трг, али то је моја скромна захвалност њему – рекао је Роган за Срну

И док неки у својим градовима љубав и поштовање према спортским звездама исказују, углавном, кроз цртање графита и мурала, овај Билећанин из велике љубави према Новаку Ђоковићу, поставио je таблу са његовим именом и тако на свој, оригиналан начин, исказао захвалност најбољем српском спортисти свих времена.

Билећани су познати као велики навијачи Новака Ђоковића. После велике победе и прве Новакове титуле на  Ролан Гаросу на друштвеним мрежама забележно је како младић из Билеће, славећи испаљује рафал из аутоматске пушке.

Кад Новаку није ишло, кад је губио опет су Билећани послали поруку.

На тениском терену исписали су речи охрабрења најбољем српском спортисти послије изненадног испадања са Олимпијских игара у Рију – Главу горе шампионе.

Чланак Трг Новака Ђоковића у Билећи се појављује прво на Билећа.рс.

У задњих тридесет година 20. и прве двије деценије 21. вијека, у Херцеговини је много шта изгубило вриједност или, како се то модерно и стручно каже, девалвирало. Девалвирао је новац, људска ријеч, морал, а у задње вријеме школство, па најпослије и држава, до које више мало ко држи. Али ништа није, тако сурово и безочно, бачено под ноге и погажено као учитељ и приганица. То двоје је, све негдје до шездесет и неке прошлога вијека, имало своју високу цијену и вриједност. Учитељ бијаше први човјек, а приганица главна част. И мало је шта било тражено као учитељ и приганица. А онда се, доласком новог времена, то обоје сурвало и појефтинило као ријетко шта друго.

     Неписменом и непросвијећеном народу ничега није било потребно као учитеља. А њих, оно некако одмах послије Другог свјетског рата, не бијаше много па се свако село, које је коначно схватило да се без школе и знања не може напријед, трудило да га има. И како су били тражени, имали су и све привилегије: добру плату, сеоско па и градско поштовање и пажњу, која се огледала и у позивима на гозбе и разним врстама поклона што су учу следовали. Осим тога, најљепше дјевојке су се удавале за учитеље, а и учитељице су могле да бирају момке.

     На високој цијени била је и приганица. Понекад и понегдје је још зову и уштипак, али је у Херцеговини најчешће баш приганица. То је била главна посластица на свадбама, сахранама, славама и свим другим скуповима гдје се јело и пило. А ништа једноставније него направити приганицу: умијеси се тијесто, сачека да накваса па се онда, грудвица по грудвица, пржи на уљу. Ако се у тијесто стави и које јаје, онда се добије модернија варијанта, па се више не зове приганица него крофна.

     Многи је млади Херцеговац, у годинама непосредно по Другом свјетском рату, сањао да буде учитељ. Билећки професор Лука Шутоња је о свему томе имао и своју занимљиву причу.

     -Кад сам, оно одмах по рату, сазнао за се и почео да се полако примичем свијету одраслих, одлучио сам да постанем неко и нешто, па да онда носим кравату и одијело и то не било какво него од енглеског штофа званог камгар и да се, коначно већ једном, наједем приганица. И тако се упишем у учитељску школу, која бијаше на високој цијени, па је с успјехом и завршим. Мислио сам, од прве ћу плате сашити одијело од камгара, а уз то и приганица се наситити. Али, чим заврших и запослих се, учитеља је већ било на сваком кораку па почеше да губе вриједност. Смањише им плате, а и народ више није трчао за њима.

Најпослије, по сеоским сијелима, почеше и ђевојке да пјевају: „Некад бјеше воља јака, да се удам за сељака. A сад ми је младој жеља, узет фина учитеља. Та је служба врло проста, учитеља има доста“. Те, шта ћу и како, видим да од учитеља и њиховог заната нема ништа, па се упишем на факултет и завршим за професора. Али, док сам ја завршио и запослио се, почеше и професори да губе вриједност у сваком погледу. Смањише им плате, а и јединице ђацима више нису смјели превише да давају.

Нико више о њима није водио бригу нити је за њима трчао. Какав црни професор кад их има на сваком кораку. Истовремено, ни приганице више нијесу биле на цијени. Престадоше да их прже и траже. Није их више било на јеловнику у најсиромашнијим кућама, а не на свадбама, сахранама и славама. Замијенише их крофне и нека друга модерна јела. И тако, година по година, прође и радни вијек и дочеках пензију, а нити саших камгарно одијело нити се наједох приганица. Остадох жељан једног и другог.

     Како је херцеговачко село слабило и расељавало се, тако су и учитељ и приганица губили вриједност. Данас херцеговачко село скоро да и не постоји. Уз то двоје, у Херцеговини је и шумар потпуно изгубио вриједност. Можда у Босни још увијек нешто и вриједи, али у Херцеговини, гдје се дрво може користити једино за огрев а и таквога је све мање, он је давно постао неважан.

     Неки дан сам, онако у кафани на беспослици, расправљао са друштвом о тој теми. Сложили смо се да су одавно изгубили вриједност учитељ, а с њим и сви остали просвјетни радници, приганица и шумар. Један херцеговачки мудреша вели да ту није крај и да се у нас девалвација наставља. Питамо га како то мисли, а он објашњава.

     -Нијесу у нас само просвјетни радници изгубили вриједност, него и школа. Нико више не држи до школе, а и до знања све мање. Диплому можеш купити на сваком кораку. И с таквом дипломом не само да се можеш запослити, него и предсједник државе постати. У таквим приликама и књига, која је некад била света ствар, потпуно је девалвирала. Данас сви пишу књиге, али их мало ко више чита. Оне које се читају и продавају у стотинама хиљада примјерака, не пишу паметни и образовани него познати и популарни. На сајму књига у Београду, причају ми људи, лани је најпродаванија била књига коју је написала некаква ријалити звијезда. А то ти је некаква, не знам ни шта је, што би у нас рекли, ономо она. Ето ти народа и народне свијести, шта чита и шта га занима. Али шта ћеш ти кад је то тако дозвољено. И све то говори и о нама колико и о њој која се ничега не стиди нити од чега суспреже. Девалвирали смо у сваком погледу. Изгубили се, па нас просто нестаје из дана у дан. Ништимо и испаравамо на сваком кораку. И само се питам, шта је сљедеће на реду?

     И заиста – шта ће, идућих година, доћи на ред за девалвацију?

     Ту се херцеговачки мудријаш мало замисли, па из пуних уста мирно вели:

     -Породица. А куку онима који тај дан дочекају.

     Препадосмо се од тих његових ријечи, подигосмо сви главе и разрогачисмо очи. И таман кад заустисмо да му кажемо да породица неће и не може девалвирати, он додаде:

     -Па нема шта друго. Ево, сјетите се само, шта је некад значила ријеч професор. Пред њом смо сви устајали на ноге, поштујући знање и школу. А данас, или професор или кењац, исто ти се хвата. То још само служи као окиће које, испред имена и презимена, стављају они који сматрају да тиме добијају на значају и да ће им, на основу тога, порасти цијена. Али варају се, све је девалвирало, па и професор.

     У том тренутку, сјетих се наших херцеговачких професора, који више нису међу нама: Рајка Бокића, Јована Гузине, Ивана Теофилактова, Анта Фигурића, Вере Вукмирице, Твртка Конаета, Јованке Ноне Кукурић, Недељка Контића, Живорада Гаџе, Данила Сикимића, Драгана Л. Анђелића, Митра Ковачевића, Махмута Пузића, Голуба Куреша, Мирка Домаћиновића, Мојсија Милошевића, Брана Кокоља, Момчила и Даре Папић, Миљана Шекарића, Гедеона Стајића, Новака Студа Мандића, Арслана Дервишкадића, Влада Дабарчића, Гојка Лучића, Милије Перишића, Слободана Бижића,  Чедомира Савића, Душана Ковачевића, Сава Алексића, Слободана Бјелогрлића, Чеда Кошутића, Николе Мићића…

     Њихова професија је давно девалвирала. У сјећањима својих ученика они никада не могу девалвирати. Зато и вас, који сте у свијету и којима ово писмо и пишем, подсјећам на њих. Били сте њихови ученици, помогли су вам да се у свијету боље снађете, па их се баш сада и сјетите.

Шћепан Алексић

Чланак Учитељ и приганица се појављује прво на Билећа.рс.

– Име и презиме?

– Момило, Гојка, Капор

– Датум рођења?

– 8. април 1937.

– Место рођења?

– Суђено ми је да се родим у Фиренци, где су се родили сви сликари које волим. Некад су бебе и даље доносиле роде. Моја рода је принудно слетела у Сарајево због вечне магле која ту влада вековима.

– Место пребивалишта?

– У облацима Ђанг Рајнхарта.

– Занимљиво?

– Академски сликар и наивни писац. За сликара сам учио, а за писца нисам. Уосталом, где се то учи? На пример, лав Николајевич Толстој је био гроф, Антон Павлович Чехов, лекар, Франсоа Вијон сецикес и Антоан д Сент Егзипери, авијатичар – да не помињемо Чарлса Буковског, који је био поштар.

– Од чега живиш?

– Из недостатка доказа.

– Шта највише презирете?

– Власт.

– Чега се бојите?

– Да се не плашиш.

– Омиљени филм?

– Аталанта, Жана Вигоа.

– Омиљена књига?

– Мали Принц, Егзиперија.

– Омиљени књижевни лик?

– Стендалов Зилијен Сорел.

– Кад кажем Београд, мислим…

– 011

– Цвет?

– La petit fleur, у извођењу Claude Liter.

– Пиће?

– Шљива мађарска здравица.

– Цигарете?

– Кент и дуван, звани Требиње.

– Шетња?

– Око Лабудовог језера.

– Odeća?

– Проза у фармеркама.

– Постоји ли вечна љубав?

– Нисам вечан, па не знам.

– Колико си жена имао у животу?

– Недовољно.

– Чиме освајају жанр?

– Не знам, никад нисам освојио ни једну жену. Одувек су ме освајали, дозвољавајући ми, наравно, тобоже, био сам главни.

– Без чега не можеш да замислиш живот?

– Без мене.

– Шта мислите који је најсветији тренутак у животу?

– Причешће,

– Шта је за вас потпуна срећа?

– Има једна дивна песма у прози, амерички песник Карл Санберг, звани Срећа, о човеку који посећује учене људе, филозофе и мудраце, питајући их шта је срећа била, а нико није могао да одговори на то питање.

Једне недеље, шетајући Централ Парком у Њујорку, видео је мађарску породицу како седи на ћебету; пије пиво из бурета и неко свира хармонику док се деца играју. Схватио је да је срећа. Срећа је, наиме, нешто нам је веома близу, али је откривамо или касно или никада.

Чланак Моја рода је принудно слетела у Сарајево се појављује прво на Билећа.рс.

Билећани који живе у Србији ове године неће моћи да се окупе на чувеном Билећком сијелу, али најбољи билећки студенти на Београдском унитеверзитету моћи ће да се пријаве на конкурс који ће ускоро бити расписан.

Уз помоћ наших добротвора, који већ годинама помажу ову акцију, обезбеђене су награде за троје најбољих студената.

Рокови за пријаву на конкурс као и датум уручивања награда биће објављени на нашем сајту, ФБ сраници и групи Завичајног клуба Билећана.

Чланак Награде за најбоље билећке студенте се појављује прво на Билећа.рс.