Било је историји човјечанства појава које су најбоље изражавале пропаст епохе, али сигурно нико није у таквој улози блистао као Славој Жижек. Прво је претворио философију у стендап комедију. Добио је шамаре од Чомског који га је назвао кловном, али упорни Словенац се није предао.

Отворене су му многе арене гдје тумачи стање ствари у свијету. Људи га слушају, али код мене се, по правилу, јавља необична слика. Када он проговори, мени то личи на тренутак када се са точка аутомобила у покрету откачи раткапна, котрља се и врти све док, послије кругова, чвонгања по асфалту, не налети на неки одбојник, тек тада престаје фрфљање.

 Када возим аутомобил, стисне ми се срце када на путу видим отпале раткапне како леже одбачене. Некада ми је неиздрживо жао, све мислим – није ваљда Славој?! Најчешће помислим да пронађем јако љепило и сваки пут када он има наступ, да се нађе начин да остане на точку. Тада једино постаје опасно да у фрфљању не отпадне точак.

То већ не би ваљало.

Прије седам дана је Славој Жижек, највећи словеначки философ послије Едварда Кардеља, написао ауторски текст за „РТ интернешенел“. Прво је исмијао корона вирус, за нијансу више од доктора Несторовића, упоредио је понашање европских влада и њихове најаве о мјерама заштите са комунистичком пропагандом у вријеме друга Тита. Наводно, једном је пронешена кроз СФРЈ непровјерена вијест да ће нестати тоалет папира. Нестало је тоалет папира, вели мега философ, због најава рестрикција у планираној економији комунистичке државе.

Пропаганда је узбунила народ, а народ испразнио полице из самопослуга. Свједоци смо да се исто десило са људима који су у Западној Европи напали супермаркете – нестало је уља, брашна, шећера. Не ваља свјетски систем, закључује мега философ. Као некада Чернишевски, сада он поставља питање: „Шта да се ради?“

Није прошло ни седам дана, раткапна се поново откачила. Славој је одговарао на питања водитеља вијести „РТ интернешенел“ поводом експанзије короне. Ни трага од оне „духовитости“. Сада у потпуно другом тону, овај пут је фрфљао сериозно, заборавио претходно исмијавање модерне куге и, између осталог, рекао да је у економској пропасти свијета неопходно да се уједине лијеве снаге и на интернационалном нивоу поразе националисте и све друге пошасти које стоје на путу проналаска вакцине у борби против смртоносног вируса.

Дакле, и корона би могла да буде, изворно, партијски опредељена у времену када ни Господ Бог не зна ко су љевичари, а ко десничари. Када би Кардељ устао из гроба, сигурно би рекао: „Зело добро, Жижек!“ Заборавила раткапна да су љевичари први патентирали национализам, да је, рецимо, Гарибалди био италијански националиста љевичар, али и масон.

Морал су дефинисали Платон, Кант, Ниче, Исус Христ, али пошто нису превише елаборирали о неморалу, мени се чини да је ту наступио неспоразум када је у питању либерални љевичар из Словеније, професор аустроугарске провенијенције. Када се неко осмјели да се упушта у све бјелосвјетске теме, анегдотским рјечником објашњава све што се пред нашим очима дешава. Студентима широм свијета, пошто немају поређење, он је славан, а то је најважније. Нема везе што је глуп.

Све што бане у ваше куће преко екрана притиском на даљински, из било којег извора дође до вас слика и тон, ви сте им већ добацили конопац који ће вам, на крају, бити добар једино за вјешање. Ви постајете свједок сарадник глобалистичког подземља чији рад, поред осталих, покрива Жижек.

Све то у вријеме када је људски неморал услов за успјех, у времену када залази сунце цивилизације којој смо се до јуче дивили. Тада су сви они ваши гости преко екрана само варалице које мамузају мртвог коња из чије лешине излазе модели које код нас копирају старлете, проституке које су легализовале своју грађевину, политичари који се богате, а на крају из тог свијета долази и корона вирус. Ако га је човјек направио, или ако је стварно поједен заједно са шишмишом, он покрива обе стране наше безнадежности.

Ми смо већ одавно заражени. Зар нисмо одрасли и ми и наша дјеца и унуци у временима кад је важније шта говори спортиста или глумац о нечем важном, а не доктор наука који зна о чему се ради, вирусолог који није могао да нађе вакцину, јер је био плаћен као возач шлепера.

То је била цивилизација за коју се чинило да може све, а сада смо свједоци да не може ништа. Вирус је стигао прво као философ раткапна који нам је дуго мутио поглед на видик, нисмо били свјесни пропасти због ових његових опсени. Сваки спортиста који је намлатио лову, важнији је био од научника, вирусолога, онколога.

Сви који су млатили неизмјерна богатсва су постали бољи филозофи и економисти, боље знали историју од историчара, свака курва на популарним телевизијама је знала како да се организује породични живот од мирног и поштеног свијета.

У свијету гдје је реалност профана, спектакл сакралан, гдје научници немају своје мјесто, бићемо кажњени смрћу, јер нисмо имали снаге да раније схватимо да богатство не може све, а вјеровали смо у ту лаж. Џаба им паре, немају рјешење за сићушног ковида.

Емир Кустурица – Искра

Чланак Како су спортисти и глумци постали важнији од доктора наука се појављује прво на Билећа.рс.

Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу!

Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене.

Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање коријена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција!

Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници, који су већ 800 година на своме, пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо!

Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу!

Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток).

На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове.

Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба.

У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала.

Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала.

Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом.

Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина.

Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу.

Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога!

Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније.

Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима.

Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.”

Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори!

Пише: Емир Кустурица

Чланак КУСТУРИЦА: Има Бога – Чудо се десило у Црној Гори! се појављује прво на Билећа.рс.

Када је човјек натјеран да гази по плићаку времена у коме живи, није најгоре ако упореди властити живот са подрумом претрпаним стварима. Посебно ако повјерује како тамо још увијек има понешто да се нађе и да је најтеже ископати оно најважније! Ако тако нешто уопште постоји!

Када се одлучимо да кренемо у потрагу за најважнијм стварима, чека нас гомила, читава скаламерија се испријечи пред нама. Ако би тада човјек кренуо да претура по сталажама не би га гушила само прашина, нити би ствар била олакшана Рембрантовским зрацима свјетла који се пробију кроз прозорче, брзо би открио како и оно што није примјећивао као важно постаје једнако битно као ствари које су раније навирале ношене таласима сјећања.

Ипак, човјек мора себи, ако никоме другом, да полаже рачуне пошто се његов живот одвија у историји, никако у вакууму, иако су у свијету и код нас тврдили 90-тих да живимо вријеме постисторије, посебно наглашавајући да је територија неважна. Онда су САД бомбардовале СР Југославију не због заштите угрожених људских права и злочина него због помјерања војне силе према Истоку.

У том својеврсном Дранг нах Остен које су у два свјетска рата обављали Њемци и тако је стручно обиљежили, сада је Атланска сила показала мишиће не само нама него и Европи на чијем терену се одиграла драма. Освојена је нова територија.

Дакле у потрази за Истином која је похрањена у подруму, од нас најбоље скривена, постоје два пута. Идеја да једино пут до Бога води до Истине и њој супротстављени рационалистички пут који нас доводи до закључка којег је у филму „Сјећаш ли се Доли Бел” изговорио отац – пијани марксиста. Он је рекао: „Човјек је изгубљен случај!” Вјерујем да је он говорио о јединки, тачније узорку, како су је атлантисти назвали, „златна људска милијарда”.

То је по њиховој процјени број људи на планети који могу да живе колико-толико добро. Преосталих 5 милијарди по њима нема лијека, свакако су осуђени на пропаст те се, касније, с тим у вези, правдају ратовања и цивилизовање барбара те месијанска улога протестантског пуританизма.

Шта им треба питамо се? Добар купац који полако пристаје на улогу роба пошто ради за малу плату и нема историјску свијест, одговара улози која му је додјељена и вјерује да је подјела на богате и сиромашне судбина! Фатализам капитализма! Тако је и код нас било у пракси, поред успјешних приватизација, спортиста и умјетника, још једино научна памет код нас успјева да се роди, али тек када оде у печалбу докаже и уновчи своје способности.

Нови тип хомо сапиенс је потпуно отворено биће, убија вријеме гледајући ријалитије и порно филмове, воли да лаже, али не пристаје на илузије, не воли да ради, а желио би да буде богат, сања да ће му Бог преко Фејсбука послати најбољу дјевојку и једино је тада религиозан. Отворени је члан отвореног друштва спреман, не само на тортуре транснационалног капитала, него и трансексуалног егзибиционизма. Ако настави овако, ускоро би могао да тражи легализацију инцеста што су неки већ покренули у Сједињеним Америчким Државама!

Посљедице отјелотворених идеја пијаног марксисте нису само рационалистички закључци него и оно што ће тридесет година касније, у нашем плићаку, постати животна стварност, марксизам и либерализам су обједињени транснационалним капиталом обрћући капитал и човјека названог – изгубљени случај.

Још од Декарта и Волтера, преко Хегела и Канта, Карла Маркса, Запад је производио најбоље и најгоре, а оно што је до нас допрло је најчешће било оно најгоре. У дугом периоду од прихватања хришћанства, Западна црква је објединила библију, мач и камату, у поступку дехристијанизације фабриковала човјека убаченог у процес лишавања својстава гдје су материјални добици и комфор замјенили потребу за човечношћу и жртвовањем.

Да ли ћемо, поред свих ствари које смо већ продали, ставити на добош Истину! Ипак, још увијек нисмо поражени. Невјероватно је да смо ми, уз Русе, преостали дио хришћанске културе који није убачен у центрифуге атлантизма и колико-толико смо остали своји. Колико дуго још?

Зависи од тога да ли ћемо или нећемо признати Косово. И да ли ћемо одржати Рапублику Српску. Још увијек нас нису до краја лишили својстава и што је најважније, нисмо изгубили идеју да су наша црква и вјера, те наша култура, магнетне силе опстанка и наше будућности, а вјеровање у вјечност душе, врата слободе. Јер да није тако, пише антрополог и лингвиста Николај Трубецкој, ни руски народ не би преживио док је под монголском влашћу, плаћајући данак, на тихој ватри, а никада није био роб, у илегали одржавао народно хришћанство које је из хибернације ушло преко Ивана Грозног, Ивана III, у фазу стварања царске руске историје.

Исто је било и у нашој историји. Под вјековном влашћу отоманских Турака, како пише Иво Андрић, духовни живот, а тиме и писменост у манастирима Српске православне цркве, стварана је нераскидива веза са Косовским завјетом али и временом будућности. Зато је нама важна Истина о Косову. То је највећи интимни и социјални мотив, без ког би у оном подруму о којем пишем, умјесто трагова преко којих се стиже до истине, остало брдо непотребних информација – неред у којем може да завлада промаја и не само да ја не бих могао да пронађем оно најважније што раздваја од плићака времена по којем газимо и вјеру да живот није пролазна епизода.

Зашто сам се онда жртвовао и правио толике филмове. Зато што сам преко покретних слика које су монтиране у ритму срца закорачио у онострано и повјеровао да постоји вјечни дух.

Ако кренемо у копање по подруму, најтежи задатак би био како поредати све како ваља, јер у нашем плићаку чизме постају важније од ноге на коју се навлаче, капа од главе, расклимани кревет уваженији од онога који је на њему спавао, грамофонска плоча много значајнија од уха и срца до којег је хармонија допирала.

Тако се данас живи. Човјек је у европској историји направио огроман круг, ослободио се ропских окова, изборио се за хришћанство, послије рационалиста и протестаната жртвовао је духовни живот у име материјалног добра. Мрзило га да чека рај послије упокојења, па је пожурио да га направи на земљи.

Послије Француске револуције, масони су произвели грађанско друштво, индустријску, па информатичку револуцију. У међувремену је створена позитивна улога у стварању синдикалне свијести, свијести о злостављању жена и свијести о угрожености животне средине.

Таман када смо повјеровали да ће нови свијет ублажити експлоатисање, оно је постало најгоре. Тек данас се остварује идеја пијаног марксисте – савремени човјек, изгубљени случај, данас се вратио на почетак. Умјесто краљева које је срушио, добио је фараоне и свијет у коме 8% људи посједује 88% свјетског богатства.

Када су јунаци филма „Сјећаш ли се Доли Бел” Дино и Кликер у лаворима испуњеним водом шарали очима надајући се да ће од тога зјенице блистати од сјаја, а дјевојке падати као зреле крушке у њихово наручје, из СФР Југославије су почели да одлазе први радници у СР Њемачку, а на радију смо, поред вијести шта је радио и гдје је био друг Тито, слушали Ћелентана и 24 хиљаде пољубаца. Мајке су гланцале лавабое и каде плавим радионом, док су на периферијама градова наши очеви по биртијама практиковали титоизам, религију невјерника, најчешће у припитом стању никада не губећи из вида да је појава друга Тита важнија од титоизма.

Колико год је био омражен, сви су цијенили поредак којег је успоставио, док га они који су га довели нису срушили. Тако је Емил Сиоран писао о Ивану Грозном као страшилу којем завидимо јер је учинио све што ми нисмо смјели или нисмо могли, убијао људе. иИма их који тврде да су неки чак завршили на његовој трпези.

Ми смо му завидјели јер нисмо били у стању да направимо све оно што је било забрањено. И ја сам мислио да су Информбировци вољели Стаљина пошто је он волио херцеговачки дуван и имао поносног дилера који му је дотурао шкију из Попова Поља. Требало ми је много времена да схватим како Титов разлаз са њим није био аутентична одлука него је то одлучио исти онај који је финансирао бољшевичку револуцију (Њемачки краљ Вилхем II, а касније Вудро Вилсон предсједник САД-а), а да је Стаљинова улога у Другом свјетском рату пореметила планове не само у цивилизовању Руса, него су им на крају Другог свјетског рата стигли до Берлина.

Касније је било што је било. Љубав српских и руских комуниста која је прекинута Информбироом, била је такође инвестиција коју смо 90-тих скупо платили. Наша веза са Русима је остала крвно сродство, а духовност је име тог сродства. Нису само високообразовани бјелогардејци дали Београду најбоље што су могли, него је Николај II објавио рат Њемачкој стајући у одбрану Србије.

Дино и Кликер, у Доли Бел, нису радили само на гланцању очију. У тек зачетим духовним процесима они су трагали за одговором на питања свијета одраслих који су мислили да су вјеровали у комунизам и којем су они хтјели да супротставе хипнозу. Чим би извукли главе на суво тинејџери су понављали до изнемоглости „Сваки дан у сваком погледу све више напредујем” вјерујући у моћ остваривања власти над самим собом помоћу свјесне аутосугестије, пратећи идеје славног психолога Емила Куеа.

Све би било како ваља да нису попустили живци шарматног лажова Кликера који није пристао на религиозну мантру. Није се мирио са оним дијелом „све више”, па је прекинуо те вечери духовну сеансу у поткровљу голубарника и рекао: „Добро то, а шта ћу ја сутра?” Сви смо се смијали Кликеровом изразу и док је он мислио на сутрашњи састанак са дјевојком, нас је одушевио његов смисао за реалност.

Смисао за реалност као заједничка особина која брише разлику између лажи и истине, спој јединке са остатком свијета. Али шта да радимо са тим смислом данас? Управо су надахнуће и вјера у трансцеденталну способност воде у будућност. У науци, фикцији и реалности. Управо је одступање од реалности неопходна дистанца за здрав живот. Колико год Кликер није могао да се нађе на путу трансценденције, Дино јесте и зато је и био главни јунак филма. Не само да Динов идеализам звучи наивно и привлачно, чак је и Кликерова лаж данас блиска срцу јер није лагао за паре. Он је уљепшао свој свијет.

Данас, како тврде теоретичари научне културе, они који покушавају да промјене све што је човјек у историји направио, када Исис напада и уништи Палмиру, они нису узнемирени. Када послије бомбардовања Ирака новинари питају америчког генерала зашто нису заштитили месопотамске споменике културе, он одговара да то нису били амерички приоритети. Шта онда јесу?

Затирање прошлости и хришћанске културе и успостављање најновијег поретка робовласништва и потчињавања планете. За то је потребно да Микеланђело буде мање важан од Ендија Ворхола, Достојевски од Ден Брауна, а да све што нас је инспирисало у Холивуду све до седамдесетих година треба преснимити. И то се ради. Највећи дио Холивудских хитова су римејци и видео-игре.

Човјечанство је, у међувремену, стигло на праг научног достигнућа послије којег ћемо како тврде читати једни другима мисли, а када се то деси, јер све што човјек замисли може и да реализује, зашто да и не повјерујемо како ће онај који је вјековима наметао теорије и освајао територије потпуно овладати и у крајњем случају бити у стању да нам угаси мисли и сјећање.

Ништа од мог подрума и тајни које су у њему похрањене. Ако се и то деси, биће то искорак из припреме која тренутно влада свијетом у коме се лаж прихавата као Истина. Како друкчије тумачити да у Пољској нико није представљао Русију и Србију на обиљежавању 80. годишњице почетка Другог свјетског рата (дакле, није у питању прослава побједе над фашизмом).

Све под фирмом Стаљин и бољшевичка Русија је крива за почетак Другог Свјетског рата, наводно због потписивања уговора Молотов–Рибентроп. Зар није Минхенски споразум Хитлеру дао сагласност Енглеза, Француза и Италијана да заправо освоји судетски дио Чешке? Или понижење које су приредили организатори обиљежавања краја Првог Свјетског рата када је предсједник Републике Србије Александар Вучић стајао по страни, а Тачи био уважен гост. Да ли смисао за реалност креира идеју кривотворења историје или још боље, како је рекао један историчар, да ли је послије свега Хрватска украла Николу Теслу, а сада и антифашистички покрет. То је тај смисао за реалност.

Велике истине су одлагане у подрум као фрагменти сложени у подруму. Тамо су наочари моје мајке. Сјећам се добро, она је тада, гланцајући кућне подове, прислушкивала разговоре оца и његових пријатеља.

Шиба Крвавац је једном рекао: „Замисли ти, онај Декарт вели…”, „Који Декарт?”, „Онај што само сумња! Он каже да је Бог стање Ума, а ови наши попови тврде како је њима Бог ствар срца. Какво срце и какви бакрачи.”

Мајка је знала за моје идеје о хипнози и већ тада, наду у „поправљање” свијета и тражила је начин како да ми препрјечи пут плашећи се да којим случајем не залутам у више сфере и да не набасам, не дај ти Боже, на самог Бога, па је погледала у плафон и рекла: „Не ваљају хоџе, али богами ни попови.” Питао сам је зашто, а она каже: „Не плаћају порезе!” Није ми била потпуно блиска идеја о порезима, али сам сигуран да је ову информацију чула од оца коме економија није била струка, али се трудио да покаже као да све о томе зна.

Као и већина наших очева, и он се непрестано бавио стварима за које није био стручан. Морам да признам како би у мом днк могао да се пронађе такав генотип. Мене једино оправдава што копам по властитом подруму у потрази за Истином. Прокишњавање крова на кући није превише бринуло оца, али зато јесте бринуо, послије пада Совјетског Савеза „Шта ће Чеси сада са оноликим челиком?”, како је имао обичај да каже.

У епизоди мајчиног страха од моје духовне надградње, отац је ипак говорио: „Не разумијеш ти то, Сенка. Попови и хоџе су ипак надградња. Друго је материјална база!” Она је онда изговорила оно што, суровом искреношћу превазилазили све протестанте, Декарта који се није одрекао вјере, али и Волтера, Хобса и у Србији све омиљенијег Вебера: „Уздај се ти, сине, у се и у своје кљусе.”

Ова пословица је вјероватно једна од најсуровијих сугестија коју никада ниједан заговорник индивидуализма не би могао да срочи. Сигуран сам да она није знала колико је токсична била ова богохулна идеја. Чак би и Волтер Сол амерички социолог који је написао књигу „Волтерова копилад” гдје насрће на западни индивудуализам који је стигао у слијепу улицу и највише се острвио на француског философа. И он би нашу народну пословицу сигурно смјестио у арсенал креатора теорије да је човјек човјеку вук, а отац додао да је човјек изгубљен случај.

Како је породична ситуација из филма „Сјећаш ли се Доли Бел” најавила данашњи живот? Када смо породично одлазили у госте, а марксисти теревенчили по сарајевским двориштима, отац је започињао философском тезом како је човјек изгубљен случај и настављао провокацијама, волио да понавља „Породицу треба укинути”. „Покупи то гардаробе, па је укини.”, одговоарала је у ријетким тренуцима ратоборна мајка. Много година касније марксистичка шала се претворила у реалност.

Од превеликог смисла за реалност, наши савременици буље у ријалити. Вулгарности се вјешто гарнирају у бруталну димензију која у социјалној арени игра највећу улогу преузету из атлантске шеме гажења већ ионако изгубљеног националног самопоуздања. То је прозор који запљускује свака врста накарадности и као да све служи да дотуче породицу. Марксистички.

Ријалити није обична верзија срозавања нагрижене породице, он је отворена популаризација трансродног живота која се као зараза шири интернетом, а петнаестогодишња дјеца већ траже да мијењају пол. Не знају шта чине. Чим промјене пол, схватиће да је шема иста као у сапуници, а мени то личи на изгубљени плес дјевојака које нису биле љепотице и нису биране за плес.

Тако да би сада оне које очекују кључни моменат на игранци или ди-џеј журци умјесто реченице „Сада дјевојке бирају”, могли „слободно” да изговоре: „Драга публико, овај плес транџе бирају”. У томе је разлика. Неко жели жели да због незадовољства боравком у свом тијелу оде у друго. А шта ће бити када им се тамо не свиди? Није ту у питању само радозналост.

Дакле, породица није само угрожена марксистичком базом и либералном философијом на којој своје везе са свијетом већ дуги низ година остварује наша држава, а људи, шта ће друго, бјеже, не желе да буду најјефтинија радна снага у свијету. Једино што прикривени расизам данас прихвата бијеле Словене за које је по пангерманским плановима било зацртано затирање и било планирано одмах иза Јевреја и Рома буду избрисани са лица земље. Данас када се више нико не пита одакле мигрант по Европи и мало ко узима у обзир да су ратове започели они који су најгласнији борци за права миграната. Све се то неко некоме за нешто свети. Ставља се тачка на хришћанску Европу.

Отац из „Сјећаш ли се Доли Бел” није знао да ће се његове ријечи отјелотворити у нашем времену нити је могао сањати тада како ће се развити ствар са човјеком – изгубљеним случајем. Нису случајно на почетку ове приче поменути први печалбари који су се отиснули у Њемачку и друге западне земље 60-тих, а друг Тито их оптужио да су издајници.

Данас ти издајници финансирају живот код нас. Када неки странац набаса у Београд, пита се одакле овим људима онолики новац да читав дан глуваре по кафићима и лежерније живе од оних на Западу. Одговор је опет у шездесетим годинама када су први печалбари отишли у дијаспору која своје вишкове, из самилости и потребе да буду од помоћи, пошаље годишње 5-7 милијарди еура у отаџбину. Без тог новца, била би мрка капа. Ми не остварујемо вишкове из којих бисмо могли да финансирамо бољи живот. Ето сад и ја као мој отац, али шта да радим. Мој отац је био марксиста.

Шта би се десило када би филмски ликови оживјели данас?

Кликер је имао велики нос и са њим би се десило исто, претпостављам као и са легендарним Сираном Де Бержераком! Мислим да би и један и други тражили пут како да скрате носеве. Кликер би, претпостављам, обавио широке консултације и закључио како је доктор у праву када каже да би нос требало скратити. Међутим, ако би му прилике дозволиле не би се он зауставио само на носу.

Претпостављам да би електронска слика на његовом ајфону открила мноштво недостатака које би наставио да коригује. Увијек је имао смисла за реалност. Ништа не би остало од Кликера за кога смо уз осмијех говорили: „Како ти дивно лажеш.” Дино би сигурно, упркос мајчином настојању да га упути на реалност, „скренуо” у духовне воде и нема сумње да би га плићак у коме живимо погађао и да би тражио утопију. Није искључено да би се ставио под Божији ауторитет.

Када неком није најгоре да свој живот упореди са пренатрпаним подрумом и када реалност пријети да у завршној фази процеса дехристијанизације Европе поништи посљедње резерве ове културе и када зна да она још увијек пулсира на Косову, онда му ништа друго не преостаје него да схвати како би формални губитак Косова и Метохије био завршни чин гажења све вриједности хришћанске културе, што је случај са данашњом Европом, онда би требало газити дубље и бјежати из плићака у коме нас држи вријеме у коме живимо.

Наше трајне вриједности су завјетног типа. Утолико је и намјера да Истина у човјековом животу игра главну улогу вриједна ствар. Чак и кад би само један говорио истину, требало би га подржати. Истина о судбини Косова и Метохије као највећој пљачки 20. вијека оворена је прије неколико година као метафора.

У нашој јавности Друга Србија регрутује квазинаучнике који са подсмјехом гледају на идеју о избору царства небеског над царством земаљским. Али управо је ту подвала. Царство небеско је хришћанска идеја у коју једни вјерују, а други не вјерују.

Немањићи су ковали сребрњаке трговали и ратовали, освајали територије, али су наше дивљење изазивали својим подвижничким потезима. Њихови насљедници копали су руде по Косову, своју војску облачили у најмодернију ратну опрему. Како би се иначе одупрли најмоћнијој царевини петнаестог вијека у бици на Косову.

Дакле, чизма која је деведесетих тамо загазила није само освојила и заузела територију да би дисциплиновала Србе. Они су стали на мјесто одакле се контролише богата моравско-вардарска долина, ту се преко Румуније излази на Црно море, а преко Македоније стиже до Солуна о којем је маштао Бизмарк. Аустроугари и Њемци су то све освојили, али су на крају поражени. Дакле, признавање Косова не би била само незаљечива рана оних који бирају царско небеско над царством земаљским, него легализација пљачке која се десила под отрцаном фирмом људских права и бригом за цивиле.

О овој, као и многим важним стварима за наш народ, најбоље је рекао упокојени патријарх Павле, чије ријечи стоје на почасном мјесту у осјећањима човјека који је помислио да је његов живот подрум претрпан стварима. Он је рекао: „Цар Лазар није имао ништа против царства земаљскога, али када је био принуђен да бира између земаљског и небеског, онда је он изабрао царствонебеско!”

Емир Кустурица

Извор: Искра

Чланак Кустурица: Мислио сам да су вољели Стаљина јер је пушио херцеговачку шкију из Поповог Поља се појављује прво на Билећа.рс.

Један јајолики човјечуљак живих очију, са француском капом на глави, височки терс појављивао се с времена на вријеме у кафани Партизан, пио лимунаду, вадио је жути липа-блок, звјерао около, нешто пописивао!

Послије рата су ми рекли да је водио евиденцију ко пије, а ко не пије алкохол! Када се у ваздуху осјећала близина рата, он ме 1990. године питао: „Је ли ти Куста, шта оно теби бјеше жена?” Ја кажем: „Она ти је најбоља смјеса. Свега има у крви – Срба, Словенаца, Хрвата, пали ко мерцедес!” Он вели: „Ма не питам те то. Је л’ она Шокица ил’ је Влахиња?!” Ја кажем: „Југословенка“, а он мени: „Е па да ти кажем, слабо ти мени Куста радиш. Не трудиш се.” „Како се не трудим? Двоје дјеце, три филма.“, а он каже: „Ма пусти то.

Тешка времена, а ти је ниси превео на нашу страну?!” „Она је на нашој страни.“ – кажем ја „Југословенка“, а он мени: „Нема то више. Пусти то сад. Опамети се! Сада су сви на својој страни!” „Мени је важно да је нормална жена и да ме не малтретира, да могу овдје на миру да попијем пиво!?” Он вели: „Па у томе је грешка!“ „Каква грешка? Супер жена! Није јој важно ко је које вјере. Нормална.“, он се љутну. „Добро си почео, али ти не ваља крај. Уопште није важно које је она вјере, важно је да је Муслиманка!“

Та реченица, која на први поглед звучи као безазлена кафанска шала, била је све вријеме политичка идеја водиља Алије Изетбеговића и његових сљедбеника! Све што се дешавало послије смрти оца Алије, син Бакир је усмјерио на осветничко рушење Републике Српске у сарадњи са фантомском Међународном заједницом, гдје је, на крају, било све исто као пред Први свјетски рат.

Умјесто Бењамина Калаја, пристигао Валентин Инцко, умјесто илегалног Аустријског суда и процеса Младој Босни постављен Хашки трибунал, објективни суд који је кажњавао Србе и понеког Хрвата! (слична позиција)!

У међувремену је она реченица из кафане Партизан прерађена – није важно које смо вјере, него треба да будемо, ако не већ одмах Бошњаци, онда прво Босанци, али на крају, свакако, Муслимани. А шта може бити већа препрека од Светог Стефана за реализацију такве намјере? Зато су одлучили да га сруше.

У повељи 1382. Стефан Твртко Котроманић, који себе назива краљем Србаља, Босне, поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли у тек постављеном Светом Стефану (данашњем Херцег Новом) прославља Светог Архиђакона и Првомученика Стефана, а након крунисања, на грб Котроманића ставља љиљане као симбол који су у хришћанској Европи симболизовали чистоту пресвете Богородице!

Изетбеговићи су се заиграли са љиљанима давно и трошили их као своје патриотске биљке. Дакле, завукли руку у џеп туђе културе и закитили французице украденим цвијећем! Какве везе они имају са традицијом хришћанске, па онда секуларне Европе када је то традиција државе, која настаје као социјална појава, њима стран производ западне цивилизације.

Није Свети Стефан био крсна слава владарске породице Котроманића, то је патрон државе којом они владају, заступнику пред престолом Бога отаца Тврткових и наших којег он преузима од Немањића чином свог крунисања у манастиру Милешева! Знате ли колико земаља и колико градова данас имају патроне који долазе управо из исте традиције?

То Изетбеговићу и није параметар, јер њему хришћански Запад никада није био мјера. Он је нетрпељивост према западној традицији изражавао кроз србофобију, али му је отац знао, преко Младих Муслимана, да пактира са западним фашистима када је требало, а он сам је на вријеме схватио да је корпорацијски капитализам добар да му обезбједи мјесто Луциферовог шегрта!

Главна копча је Саудијска Арабија, земља која као савезник не штити ниједно поглавље људских права, нема демократске изборе, земља која нам лиферује селафисте и која директно финансира Исил и Даеш.

Наша невоља је што се данас прошлост уважава само код оних који имају атомску бомбу и ових малих чија се елита богати безусловно извршавајући наредбе, претварајући се тако у Луциферове шегрте, а ја све чешће гледам у небо пошто, како рекох, оно зна и тихо, да ме нико не чује, говорим: „О Боже, дај и мени једну онако малу згодну бомбицу да је стрпам у џеп и не да је бацим некоме, не дај Боже, не треба ми то, него да је виде док вири из џепа, а ја да се правим луд. Као није важно. Нека је нек стоји. Не једе хљеба.“

Да им тако изведем доказ и да уваже наше страдање и да зауставим причу којом су, по својим фалсификатима, од једног жртвованог народа направили злочинца! Ту ми чак и друг Тито пада на ум! Што би он рекао: „Треба радити као да ће сто година бити мир, а сутра можда рат.“ Онда се повратим из личних снова, дакле, ставим на страну атомску бомбу и пуштање машти на вољу!

Вријеме је да се та емоција артикулише, а тај који би могао да нас части са бомбом, из искуства знам, он ће нас испоштовати до минимума, па зато, сестре и браћо, не преостаје нам ништа друго него да се боримо као што смо и до сада, само за ту борбу имам неколико упутстава!

Ако се не заустави  мазохистичко понашање највећег дијела наше интелектуалне и политичке елите, која избјегава да се директно супротстави понижавању, да напусти политику кретања испод радара и клецања пред политичким непријатељима, да нашу политичку великодушност преусмјеримо са других ка нама, да се окану ситне вајде, да прихвате стварност и да се рву са њом!

Јер шта ради Бакир Изетбеговић него обавља џелатски посао, забија нож у срце једној култури чији идентитет етика проистиче управо из мита о Светом Стефану кога су у илегалу протјерали након османско-исламске агресије, те окупације коју је извео султан Мехмед II!

Ако се сложимо да је то је било толико давно, у чије име онда Бакир данас тражи да се погази традиција Котроманића чије је љиљане покрао? Да ли то ради у име оних Арапа који су заузели Илиџу, па се тамо не чује ниједан други језик него Арапски? Да ли то ради у име Турака? Не вјерујем, јер Руси и Турци ратују под истом заставом заједно са Иранцима!

Ми смо то одмах схватили, а изгледа да ће са Бакиром бити као у оној анегдоти када су Оџаклије игнорисале чињеницу да је пао Берлин 1945. године, па су у рововима и даље бранили опстанак Трећег рајха.

Све је, дакле, могуће, али републику Српску и традицију патрона Светог Стефана неће бити могуће поништити. Не само због тога што је покрадено наше цвијеће па уграђено у грађевину којој ми не припадамо. То је традиција. Колико год изгледа како је 1300. година далеко, ипак, то је само 11 мојих живота који нас дјеле од Дубровачке повеље Твртка Котроманића. То је сувише близу и свјеже у колективном памћењу нашег народа да би нам неко неометано испред носа опљачкао нама толико важну традицију!

Нема малог народа који је свијету даровао више научника нити има народа, чији су печалбари већ шездесетих година својом јефтином радном снагом градили Западну Еропу! Нема малог народа који је од страдалника и жртве преведен у починиоца злочина и геноцида!

Све што нам се дешавало у посљедњих 200 година, Луциферови шегрти су стручно компримовали у четири године и грађански рат деведесетих! И наједном, све се обрнуло наопачке. Усташе и Ханџар дивизија испадоше борци против фашизма, а њихови насљедници носиоци хуманистичких пројеката, а нас, дјецу партизана и бораца против нациста, прогласише фашистима.

Једно вријеме су тако силно радили да сам помислио како ће ускоро изводити доказ да је мајмун настао од човјека, а да стабло расте са неба према земљи! Уз то нема везе што смо у рату деведесетих признавали почињене злочине, они нама нису признали наше жртве. И не само то, него су нам ретроактивно поништили  све, голготу коју смо пролазили у Првом свјетском рату, губитке у борби против нациста, све учинили да се славна прошлост једног европског народа и његове научне и културне елите претвара у чист губитак.

Ето, зато волимо Републику Српску, јер овдје, када се гледа у небо, не обузимају нас само жеље да добијемо ону једну малу џепну, него је овдје присутан ехо стварне истине о нама, а нама су истина и правда одувијек биле најважнија исхрана, најдјелотврнији протеин, најжешћи ензими, најјачи природни антибиотик.

Једино се овдје чује довољно гласно да смо народ који је протјеран из Хрватске, народ који је бјежао у Србију из Босне и Хецеговине, народ који је бомбардован на Косову, народ кога више нема у Сарајеву и који је, на крају, највећа жртва тог и свих ратова који су му на Балкану у посљедњих двјесто година претходили и једини код којег слободе има!

Емир Кустурица – Извор:  (Искра)

Чланак Емир Кустурица: Зато волим Републику Српску! се појављује прво на Билећа.рс.

Филм у коме главне улоге играју Емир Кустурица и Моника Белучи отворио је овогодишњи јубиларни 45. Фест у Београду а премијено ће пред билећком публиком биће приказан 1. марта у 17 часова у Дому културе „Јевто Дедијер“. Билећкој премијери, како је најављено, присуствоваће и редитељ Емир Кустурица, заједно са још неким од протагониста филма.

Претходно ће филм бити приказан у Бањалуци 28. Фебруара.

Љубавна сага „На млијечном путу“ послије Билеће биће приказана истог дана у Требињу у 20.30 часова.

Другог марта заказано је премијерно приказивање Кустуричиног филма у Вишеграду а наредног дана и у Фочи.

„На млијечном путу“ је филмска прича о животу човјека у три различита периода, у ратном времену у коме је био млијекаџија, затим у љубавној ромаси са женом и на крају искушеничком монашком животу.

Поред Емира Кустурице и Монике Белучи у филму, између осталих, значајне глумачке улоге су остварили и Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Једну од епизодних улога у „Млијечном путу“ игра и начелник Билеће Миљан Алексић.

Извор: Билећа.рс

Чланак Послије Београда и Бањалуке премијера филма „На млијечном путу“ у Билећи се појављује прво на Билећа.рс.

БИЛЕЋА – Прослављени српски режисер Емир Кустурица одлучио је да, након свјетске премијере у Венецији, свој филм “На млијечном путу” домаћој публици премијерно прикаже баш у Билећи. Овим поводом он је данас посјетио ову општину, гђе се састао са њеним начелником Миљаном Алексићем, како би се договорили око појединости.

Кустурица је на састанку најавио спектакуларну премијеру свог филмског остварења, а начелник Миљан Алексић за наш магазин каже да је пријатно изненађен оваквом одлуком.

– Чак сам и позитивно шокиран да ће мој град бити домаћин премијери тако грандиозног филмског остварења. Билећа је град филма са три оскаровца и ја сам данас најпоноснији начелник у Републици Српској пошто се овом премијером филм у Билећу враћа на велика врата – казао је Алексић за “Моју Херцеговину”.

Премијери у Билећи, како је Кустурица данас најавио, присуствоваће бројне високе званице, међу којима и прослављена глумица Моника Белучи која игра главну женску улогу, као и српска глумица Слобода Мићаловић.

Иначе, једну од рола у филму “На млијечном путу” игра управо начелник Билеће Миљан Алексић.

Очекује се да ће премијера бити за мјесец и по дана.

Извор: Моја Херцеговина (Јелена Денда )

Чланак Моника Белучи стиже у Билећу на премијеру филма “На млијечном путу” се појављује прво на Билећа.рс.

Попара каже да је ове године у неколико наврата разговарао са Kустурицом који има намјеру да на 50 хектара сади смиље, а на других 50 хектара да направи дестилерију.

„Посљедњи пут смо у општини са Kустурицом разговарали прије петнаестак дана и, према његовим плановима, реализација пројекта требало би да почне на прољеће следеће године“, каже Попара.

Он истиче да ових дана очекује захтјев који би требао да упути Kустурица за куповину 50 хектара земље и за закуп исто толико површине, који ће се наћи на дневном реду прве радне сједнице Скупштине општине Билећа.

Kустурица је Билећу одабрао, каже Попара, јер је то поднебље погодно за сађење смиља, али и што је филмски режисер поријеклом из Билећког села Плана.

„Kустурица има још идеја када је ријеч о Билећи“, истиче Попара и додаје да је филмски режисер најавио да ће и премијера филма „На млијечном путу“ бити у Билећи.

Извор: Срна

Чланак Kустурица гради дестилерију за производњу етеричних уља у Билећи се појављује прво на Билећа.рс.