Рајка Билећанка, како су је звали у пријатељи и поштоваоци, говорила је шест језика, излагала у најзначајнијим париским галеријама, друговала са највећим уметницима двадесетог века, а у своме родноме завичају остала готово заборављена и непозната.

Вредна збирка ове необично даровите сликарке и вајарке, која је била расута и заборављена, уз помоћ људи добре воље, сада се налази на једном месту.

Урађен је и каталог са радовима најпознатије билећке уметнице.

Надамо се да ће ово заборављено уметничко благо, ускоро пронаћи своје место под сунцем, у Галерији или Легату Рајке Мерћеп, у њеној родној Билећи.

Рајка Мерћеп била је српска вајарка, керамичарка и сликарка. Рођена у Билећи 1904. године у имућној породици. Отац јој је био индустријалац и посједник. Велики рат су дочекали у Херцеговини а после рата умире јој мајка и отац одлучује да се са фамилијом пресели за Сарајево. У раној младости Рајка је почела да се интересује за књижевност, филозофију и умјетност, дружила се са сликарима, књижевницима, глумцима у Сарајеву.

Друговала је са Јованом Дучићем, који јој је 1922. године написао и посветио пјесму „Јесењи рефрен“

У почетку је желела бити глумила и балерина. Али убрзо је почела да окупира једна друга умјетност: у глини је ваљала различите фигуре. Прве поуке у вајарству добила је од Иве Деспић и Анте Матковића, а након тога школовање је наставила у Загребу, на Академији код Ивана Мештровића.

Током школовања много је путовала а после боравка у Италији и Њемачкој одлучила је да се стално настани у Паризу. Имала је 23 године а у граду свјетлости је поред вајарства похађала и курсеве керамике.

Студирала је на Académie Colarossi, а послије је прешла на  Académie de la Grande Chaumiere код Bourdelle-a.

Рајка први велики успјех постиже на Салону независних1930. године, са бистом под називом „Лик Азије“. Критика је о овом раду позитивно писала, истичући њену „мушку одважност”.

Када се у Женеви, 1929. године, одржавала конференција Друштва народа, Рајка је успела да се пробије до сале за седнице, где је цртала карикатуре говорника, светских политичара. У паузи је од делегата траћила да јој се потпишу испод цртежа са својим ликом и нико је није одбио.

Пикасов пријатељ Андреј Салмон посвећује јој велики текст у Грингореу, предвиђајући јој блиставу будућност. Једно време живела у радила у Ла ришу, некада славној уметничкој колонији у којој су својевремено радили Шагал, Сутин, Модиљани и многи други великани „париске школе”.

Из Париза се вратила 1935. године у друштву руског емигранта Ивана Бјеликова са којим се и венчала у Сарајеву. Уредила је атеље у стану своје сестре са намером да се ту стално настани али после пословних проблема у које је запао Иван вратила се у Париз и више никада није посетила Сарајево.

За време Другог светског рата није излагала. Почетком 1946. године изложила је три цртежа: Покољ невиних, Орадоур и Југославија 1941-1945, које јој град Париз откупио за своје збирке.

Рајка је излагала у готово свим париским галеријама: у Јесењем, Тиљеријама, Салону независних и др. Редовно је учествовала на изложбама југословенских уметника у Паризу али и у другим местима у Француској.

Међу њеним радовима нарочито се истиче биста песника Милана Ракића која је била откупљена и до Другог светског рата изложена у Музеју импресиониста у Паризу.

У време израде портрета чувени српски песник се лечио у Паризу. Лик је лепо профилисан са благо издуженим лицем, смиреним и лепо извајаним цртама, али помало затамњеним погледом са жељом, како су наводили историчари уметности, „да се изрази духовна снага песника, али и његов већ болесни лик“.

Урадила је велики број скулптура у камену, теракоти и бронзи, код којих је приметно занимање за разне форме женског тела, као и заинтересованост за покрет. Вредни пажње су многи мушки, женски и дечји портрети, као и скулптуре са бескрајним разликама у облицима, пропорцијама, стањима и положајима људске фигуре.

Њеном раду највише су одговарали мотиви лирске транспаренције, испружених женских актова бакарног тоналитета, главе девојчица, купачице и материнство. Можда су, ипак, најсуптилније биле оне њене скулптуре које су настајале на извориштима материнства.

Једна од скулптура се управо тако и зове Мајка са дететом. Постоји и једна скулптура зрелог женског лика са благо нагнутом главу у чијем се лику одражавала сета прожета чежњом.

Своје стваралаштво је посвећивала и портретној уметности. Један од њених портрета је Портрет Стјепана Радића. Цртежи су такође битна ставка у њеном целокупном стваралачком опусу.

Урадила је велики број скулптура у камену, теракоти и бронзи, код којих је примјетно занимање за разне форме женског тијела, као и заинтересованост за покрет. Вриједни пажње су многи мушки, женски и дјечји портрети, као и скулптуре са бескрајним разликама у облицима, пропорцијама, стањима и положајима људске фигуре.

Рајка је тридесетих година излагала своје радове и у Београду. Послије другог свјетског рата, њен рад је случајно или намјерно  препуштен забораву.

Дјела Рајке Мерћеп налазе се у париским галеријама, у сарајевском музеју,  Народном музеју у Београду а од сада један део збирке чува и Завичајни клуб Билећана у Србији.

Надамо се да ће та збирка ускоро бити и део сталне изложбене поставке у Галерији Рајке Билећанке у њеној родној Билећи.

Чланак Рајка Билећанка поново међу Билећанима се појављује прво на Билећа.рс.

А Рајка је једна од највећих ако не и највећа уметница поникла са херцеговачког крша. Тешко је проникнути зашто је ова необично даровита сликарка и вајарка која је говорила шест језика, излагала у најзначајнијим париским галеријама, друговала са највећим уметницима двадесетог века, остала готово непозната и заборављена у родноме завичају.

Рајка је рођена у Билићи 1904. године у имућној породици. Отац јој је био инустријалац и посједник. Велики рат су дочекали у Херцеговини а после рата умире јој мајка и отац одлучује да се са фамилијом пресели за Сарајево. У раној младости Рајка је почела да се интересује за књижевност, филозофију и умјетност, дружила се са сликарима, књижевницима, глумцима у Сарајеву.

Друговала је са Јованом Дучићем, који јој је 1922. године написао и посветио пјесму Јесењи рефрен

У почетку је желела бити глумила и балерина. Али убрзо је почела да окупира једна друга умјетност: у глини је ваљала различите фигуре. Прве поуке у вајарству добила је од Иве Деспић и АнтеМатковића, а након тога школовање је наставила у Загребу, на Академији код Ивана Мештровића. Током школовања много је путовала а после боравка у Италији и Њемачкој одлучила је да се стално настани у Паризу. Имала је 23 године а у граду свијетлости је поред вајарства похађала и курсеве керамике.

Студирала је на Académie Colarossi, а послије је прешла на  Académie de la Grande Chaumiere код Bourdelle-a.

Рајка први велики успјех постиже на Салону независних1930. године, са бистом под називом „Лик Азије“. Критика је о овом раду позитивно писала, истичући њену „мушку одважност”.

Пикасов пријатељ Андреј Салмон посвећује јој велики текст у Грингореу, предвиђајући јој блиставу будућност. Једно је вријеме живјела у радила у Ла ришу, некада славној умјетничкој колонији у којој су својевремено радили Шагал, Сутин, Модиљани и многи други великани „париске школе”.

Из Париза се вратила 1935. године у друштву руског емигранта Ивана Бјеликова са којим се и вјеначала у Сарајеву. Уредила је атеље у стану своје сестре са намјером да се ту стално настани али после пословних проблема у које је запао Иван вратила се у Париз.

За вријеме Другог свјетског рата није излагала а када је почетком 1946. године изложила три цртежа: Покољ невиних, Орадоур и Југославија 1941-1945 град Париз јој је откупио све цртеже за своје збирке.

Рајка је излагала у готово свим париским галеријама: у Јесењем, Љетном салону, Тиљеријама, Салону независних и др. Редовно је учествовала на изложбама југословенских умјетника у Паризу али и у другим местима у Француској.

Међу њеним радовима нарочито се истиче биста пјесника Милана Ракића која је била откупљена и до Другог свјетског рата изложена у Музеју импресиониста у Паризу. У вријеме израде портрета чувени српски пјесник се лијечио у Паризу. Лик је лијепо профилисан са благо издуженим лицем, смиреним и лијепо извајаним цртама, али помало затамњеним погледом са жељом, како су наводили историчари умјетности, „да се изрази духовна снага пјесника али и његов већ болесни лик“.

Урадила је велики број скулптура у камену, теракоти и бронзи, код којих је примјетно занимање за разне форме женског тијела, као и заинтересованост за покрет. Вриједни пажње су многи мушки, женски и дјечји портрети, као и скулптуре са бескрајним разликама у облицима, пропорцијама, стањима и положајима људске фигуре.

Дјела Рајке Мерћеп се чувају, осим у париским галеријама, у сарајевском музеју али и Народном музеју у Београду. Рајка је тридесетих година излагала своје радове и у Београду.

Послије другог свјетског рата, њен рад је случајно или намјерно  препуштен забораву.

А Рајка, рођена Билећанка остала је тако непозната чак и у месту одакле се отиснула у свијет умјетности.

Никола Тркља

Чланак Рајка Билећанка – највећа херцеговачка умјетница се појављује прво на Билећа.рс.