Да си остао овдје, био би нико и ништа, што, уосталом, у херцеговачкој представи, и јесу сви они који су у Херцеговини остали. Овако, чим си кренуо у свијет, порастао си у очима мајке Херцеговине барем за пола педља. Ако ништа друго, земља која те родила, још када си кренуо, признала ти је и признање одала за то што си имао храбрости и памети да кренеш у свијет.

Признала и одмах рекла да није ни сумњала да имаш петљу и да видиш много даље од свих који у Херцеговини остају. Кад си пошао, потапшала те руком по рамену и рекла: „Аферим, пиле од сокола, види се да си прави кршни Херцеговац“.

Да ниси прави, не би ни оварисао путем у свијет јер они који овдје остају, нису кадри пронаћи ни тај пут а не што друго. Такви ни за шта друго и нису, сем за Херцеговине. А ти си свој пут нашао, схвативши још од самог почетка да за све оне који су у Херцеговини рођени другог пута и нема, сем оног који у свијет води.
Сви ми који смо овдје остали, јефтинији смо барем за копље од оних који су отишли, ето само због тог одласка, а о другом да се и не говори. А да смо имали имало памети, не би ни ми овдје остали јер, гдје год да смо отишли, били би дупло скупљи и трипут више постигли.

Да смо били кадри схватити како нигдје није теже живјети и живот стварати као у сиротој и оскудној Херцеговини, отишли би и ми. Овако, дошло нам је у главу тек кад нам је било касно, а не каже се у Херцеговини тек тако: „Потоња памет, кењцу под реп“.
Због свега, земљаче у свијету, и овим писмом ти поручујемо одовуда из Херцеговине, да ништа паметније у животу ниси ни учинио него кад си из завичаја кренуо у свијет. Херцеговац је у свијету свуда скупљи него код куће. Овдје сви знају ко си и шта си и од кога си и кад им год те чињенице затребају, редовно их и употријебе.

Тада најчешће кажу: „Као да га не знам кад се пршкао у лугу и кад су му слине висиле из носа и кад није знао ни да бекне него је од мене преписивао и домаће и писмене задаће“. Успут, обавезно припомену и шта ти је и ко био отац, а не забораве никада чак ни дједове лоше стране и особине. Ако ништа друго, сјете се да у кући нисте имали чак ни хљеба довољно, а не чега друго, као да је сиромаштво неки гријех или лоша људска особина и као да су у Херцеговини сви остали имали шта су год пожељели и хтјели.

И никад се не сјете да је пола Херцеговине гладовало и да би је, најпослије,
више од пола и изумрло од глади да се није селила у свијет. Зато, сваком младом Херцеговцу  ништа паметније нема него да одмах спакује торбу, па – пут под ноге, као што си је и ти спаковао и друм за свијет под ноге ухватио.

А да си остао овдје, по црнијем би се познавао. И зато ти је порука одовуда: не враћај се овамо да ти жалосна мајка није. Нема ништа горе него се из свијета вратити у Херцеговину и тако спасти с коња на магарца.

Остала је, овдје у Херцеговини, прича о некаквом нашем муслиману коме није ваљао ни Цариград. Заправо, није то ни прича него више руга и спрдња.

Елем, по Првом свјетском рату, кад је створена заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, многи наш домаћи муслиман је помислио да за њега, овдје у каурској држави, више живота нема. Помислио и досјетио се да му ваља селити тамо гдје се на миру езан учи и гдје, сваки час и на сваки начин, не показују како су робовали пет вијекова па сад хоће да се насите свега онога што им је у том периоду било забрањено и ускраћено.

Тих дана, за Стамбол је, заједно са неколико богатих муслиманских породица,
кренуо и неки Ђапо из Плане, сиромашак али правовјеран човјек. Подигао и он своју сиротињу, умијешао се у велике и јаке и кренуо. Већином су селили бољестојећи – бегови, аге и агински и беговски синови и унуци, али, ето, нашао се и тај један сиромашак Ђапо, који је помислио да му је мјесто са њима и међу њима.

Додуше сви су се чудили, једнако хришћани као и муслимани, шта ће један сиромашак међу богатим, али он је тако одлучио. Говорили су му паметни и разложни људи да су богаташу паре одувијек биле и остале једини завичај, права вјера и сва заклетва, али ништа није помагало.

И десило се оно што је мало ко очекивао – уколико је у Стамбол стигао, утолико се овамо, још брже, вратио. Послије је причао по Планој и свуда докле су га ноге носиле, како га је у Стамболу хватала нека тјескоба и како му се чинило да ће прснути ако се не врати. Тако се и вратио из богатог и великог Стамбола у малу и сиромашну Херцеговину одакле је и кренуо.

Из истог оног Стамбола, дугог и широког, који је центар свега свијета и који би, кад би како могло бити да цијели свијет буде једна држава, зацијело био њен главни град. А он се вратио у Херцеговину која је накрај свега свијета и која је свакоме по крају и задња рупа на свирали, а уз то још и каурска. Изругивали су се са њим и баш му тако објашњавали, али он ништа није признавао него је једнако говорио да је Херцеговина његова па ако је и задња и да му једино у њој живота има чак и кад би била шејтанова а не каурска.

И људи би га, одмахнувши руком и смијући се његовој причи, остављали на миру. Али, за разлику од људи, прича га, ни до дана данашњега, није оставила на миру. Она му никада није признала право да је у Херцеговини љепше и боље него у Стамболу, па се, од тога времена, за свакога ко тражи хљеба мимо погаче, овдје лијепо каже: „Не ваља му, колико ни Ђапу у Стамболу“.
А можда би и ти, земљаче у свијету, коме ово и пишем, прошао као и тај Ђапо и можда би
остао у поспрдној причи само да се вратиш овамо. Зато се не враћај да ти кукала мајка није, нити икад помишљај на то јер гору одлуку у животу не би могао донијети. И увијек, кад год ти на ум падне Херцеговина, сјети се ко си био док си овдје боравио и шта би данас био да си ту и остао.

Зато, чим ти на ум падне Херцеговина па те, од помисли на њу, ухвати носталгија, пут под ноге па у завичај. Два дана овамо су сасвим довољна да те носталгија прође и да схватиш да би повратак био најпогрешнија одлука у твом животу. Добро упамти, овдје је све малешно, а у Херцеговини се никада не постижу велики успјеси.

Наш покојни Момо Капор, у свијету умјетности постао је неко и нешто и то на више поља, па ће такав и остати и бити запамћен за дуга времена. А да је остао овдје био би само обични Капор, као и сви други наши Капори из Мирловића што су, и ништа више.

А можда не би ни толико постигао него би био још нешто мање и безначајније. Можда само обичан Капорило, како у нас често зову кршне и вриједне Капоре, или још и горе – Капорица, како је чест надимак Капорима нижег раста и слабије грађе. И све би то Момо можда био, са истим оним даром који је посједовао и истим оним способностима које му Бог бијаше подарио, само да је овдје остао.

И, ево, драги земљаче, на крају још да ти напишем да се тамо у свијету превише не секираш за нас овамо. Овдје је како јесте, како је прије било и како ће увијек бити. Све је овдје још увијек оно баш по херцеговачки и другачије и не може нити ће икада бити.

А што се тиче нас који смо овдје, не секирај превише, преживјећемо већ некако. Преживјели су и бројни Херцеговци прије нас, који су били стопут на горем реду, па ћемо некако и ми.

Помози ако што можеш, а ако не можеш, како најчешће и јесте, Херцеговина ти због тога
неће превише замјерити, хвала је Богу и нека си здраво ти и сви наши остали у свијету.
Херцеговина је одавно навикла да јој се превише не помаже, због чега не умије ни да
замјери.

А то што ми који смо остали овдје нећемо постићи много, није превише ни важно.
Важније је да ви, који сте у свијету, постигнете нешто тамо гдје јесте и гдје се то једино и
може постићи. Од вашег успјеха живјеће и Херцеговина и свима свуда причати да има свога у свијету и то не било кога него оно баш некога.

А у тој причи, никада неће заборавити да на крају дода ону херцеговачку, добро познату, изреку: „Нека свога и у гори вука“.

Шћепан Алексић

Чланак Да си остао у Херцеговини се појављује прво на Билећа.рс.

Књига садржи петнаест занимљивих прича кроз које је, питко писаном ријечју, дата слика Херцеговине – њених крајолика, људи, патње, љубави, ратовања и радовања и надасве живљења.

Алексић се већ потврдио као врсни прозаиста кроз раније објављене књиге које су наишле на добар пријем читалачке публике: „Набој“, „Рачвасти језик“, “Име и презиме“, „Турски друм“, „Папирна марамица“, „“Прст попријеко од срца“, а припремио је за штампу и књигу „Херцеговачки хајдук Станко Сочивица“.Књиге су изашле у издању угледних издавачких кућа из Београда, Подгорице, Никшића, Бањалуке и Билеће.

Алексићево најновије прозно остварење „Писма за све адресе“ издала је „Кућа поезије“ из Бањалуке чији је уредник Здравко Кецман.

Шири контакт са читалачком публиком ово вриједно књижевно дјело имаће на предстојећим сајмовима књига у Бањалуци и Београду, као и на промоцијама у неколико градова источне Херцеговине.

Извор: Моја Херцеговина (Јелена Денда)

Чланак Шћепанова писма за све адресе се појављује прво на Билећа.рс.