Генерал Николај Антонович Миткијевич – Жолток, кренуо је са хиљадама војника и официра царске Русије у топлије словенске крајеве одакле им повратка није било. Николај дошао у Краљевину СХС где је наставио војнички живот са осталим белогардејцима. Преминуо је и сахрањен али његови потомци до дана данашњег не могу да му пронађу гроб.

У акцију потраге за вечним коначиштем генерала Миткијевича, водећег контраобавештајца царске армије, укључио се његов праунук Дмитриј Рогозин, потпредседник владе Русије.

После више безуспешних покушаја Рогозин се огласио преко Твитера и замолио Александра Вучића да помогне у проналажењу гроба његовог прадеде.

Александар Вучић му је одговори следећим речима: Драги пријатељу учинићемо све да помогнемо.

Генералова вечна кућа могла би да буде у Билећи, Горажду или Белој Цркви. Наиме у тим местима је боравио чувени Донски кадетски корпус.

На Новом гробљу у Београду где су сахрањивани високи официри царске армије нема споменика са именом Николаја Антоновича Миткијевича, али постоји могућност да је сахрањен под туђим именом јер је као главни безбедњак бјелогардејаца стално био на мети бољшевичких атентатора.

Података о генералаловом гробу нема у Војном, ни у Архиву Србије као ни у подворју Руске православне цркве у Београду.

Истражујући биографију свог прадеде Дмитриј Рогозин је утврдио да је генерал Николај Миткијевич-Жолток био је заменик начелника штаба Државне страже Русије, која је обављала послове данашњег Министарства унутрашњих послова, Федералне службе заштите и Федералне службе безбедности.

Одан генералу Врангелу и заклетвни коју је дао цару, остао је до последњих битака белогардејаца на Криму. Они су се тек 14. октобра 1920. бродом „Генерал Корнилов“ отиснули ка Цариграду одакле су убрзо продужили за Београд.

Штаб генерала Врангела, званог црни барон, због тамне козачке униформе коју је увек носио, доселио се у Краљевину СХС где су већ стигли кадети руске царске војске. Врангел је веровао да ће створити армију од милионске масе избеглица, којим би командовао официри из Кадетске школе.

Један дио Донског кадетског корпуса (основаног 1883. године) евакуисан је 1920. године у град Измаил на Суецком каналу, гдје ће га Енглези распустити на путу ка Бугарској 1922. године. Његов други дио је евакуисан у Цариград, па потом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Одани  војници генерала Петра Врангела, припадници Донског кадетског корпуса, послије кратког боравка у Словенији, обрели су се у Билећи, новембра 1921. године, гдје су распоређени по одлуци тадашњих власти Краљевине СХС

У билећком „лагеру“ у кршевитој херцеговачкој забити кадети су учили по програму царских војних академија, а професори су им били официри највернији заклетви. Они нису желели да оду у богате европске метрополе, као већина емиграната из виших слојева, јер су веровали да ће се вратити у победничком рату. У руски корпус су почели да се пријављују чак и Срби фасцинирани вештинама и културом кадета.

О времену боравка козака са Дона на извору Требишњице данас сведочи запуштено руско гробље у Билећи, на коме почивају и високи царски официри.

Део војничког гробља где су сахрањени официри царске Русије деценијама нико није одржавао. На њихове гробове није имао ко да доноси цвијеће а у време комунистичких власти ту су лежали непријатељи револуције. Споменици су оронули, а један део зарастао у шикару. Само се назире покоји натпис са руским именима и презименима. На њима се не разазнаје да ли је ту и коначиште прадеде заменика руског премијера.

После Билеће козачки корпус се преместио у Горажде. И ту је постојало руско војно гробље које су муслиманске снаге током рата деведесетих година уништиле, тако да је тешко утврдити да ли је ту сахрањен генерал Миткијевич.

Донски кадетски корпус 1933.  године је премештен у Белу Цркву где је сахрањено више белогардејских генерала али међу њима нема Рогозиновог прадеде.

Пре доласка кадета у ову банатску вароши 1920. године доселило се више од 2.500 „белих“ Руса. Међу њима су били и кадети који су убрзо наставили школовање и обуку, јер су се доселиле комплетне школске установе: Николајевско кавалеријско училиште из Петербурга, Марински Донској институт из Новочеркастка, Кримски кадетски корпус.

Кад је Кадетски корпус из Сарајева 1929. дошао у Белу Цркву, они су се ујединили у Први Руски кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича. На донедавно запуштеној парцели на белоцркванском гробљу почива 650 Руса, међу којима 19 царских генерала.

Оригиналну документацију и музеј ове заједнице уништили су припадници Црвене армије 1944. године.

Извор: Билећа.рс

Чланак Да ли прадеда Димитрија Рогозина почива у Билећи се појављује прво на Билећа.рс.

Нико није могао ни уснути да ће билећки Лагер стотинама изгнаника замијенити рођену земљу, те ће им Требишњица привремено постати родни Дон.

Под крај грађанског рата у Русији већина царске војске, или како су их звали „бјелогардејци”, прогањана је од стране црвеноармијских бољшевичких трупа. Склањајући се од тог зулума потражили су спас у многим страним земљама као избјеглице. Међу њима је био и Донски кадетски корпус.

Један дио Донског кадетског корпуса (основаног 1883. године) евакуисан је 1920. године у град Измаил на Суецком каналу, гдје ће га Енглези распустити на путу ка Бугарској 1922. године. Његов други дио је евакуисан у Цариград, па потом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Прошли су пут од Стрнишћа, потом Билеће, Горажда, да би се коначно стационирали у Белој Цркви 1933. године.

Послије кратког боравка у Словенији, ови одани војници генерала Петра Врангела (Барон Врангел) обрели су се у Билећи, новембра 1921. године, гдје су распоређени по одлуци тадашњих власти Краљевине СХС.

Путовање је трајало данима, а путовало се ускотрачном пругом преко Брода, Сарајева, Мостара до Требиња, одакле ће пјешке стићи до Билеће, гдје су смјештени, а гдје другдје него у тадашњи Лагер, који је зјапио скоро празан од завршетка Првог свјетског рата. Након мало поправки, нађен је смјештај за око 300 особа, а међу њима су били кадети Донског корпуса као и други персонал.

Доласком у овај, по тврдњама М. Заленског, невјероватно забити крај, почиње нова епоха историје Донске кадетске школе.

Првих неколико мјесеци проведено је на обнови инфраструктуре (водовода, електричне мреже, итд.) која је била порушене за вријеме Првог свјетског рата, а коју је изградила Аустро-Угарска. Тада су отворене и прве радње (кројачка, обућарска, те столарска), а кадети су се почели навикавати на нови живот.

Убрзо ће управно, као и наставно особље отпочети са својим устаљеним радом. Отворена је и црква у којој је иконе осликао руски умјетник, а потом и позоришна дворана.

На челу позоришта је био генерал Александар Ивановић Васиљев. Потом је прибављена и гимнастичка опрема, а вјежбање је провођено кроз заједничке активности са тадашњим југословенским соколским друштвом. Није дуго протеко ни до оснивања пјевачке и трубачке групе.

Живот као да поприма потпуно друге димензије. Кадетски корпус је стекао и своју прву амбуланту, а руски доктор је био задужен и за билећку болницу.

Први доктор у њој био је Митрофан Семенович Попов, а његов помоћник Андреј Каритонович Белоскиј. Тада је настала и прва књиговезница и столарска радионица. Корпус који није ограничавао академски програм је стимулисао и подучавање занатским радовима, како би ученике и кадете припремио за будући свакодневни живот.

Упркос наглом напретку, ни овај Лагер, који је постао град у граду, није био имун на разноразне проблеме, што ће 1922. године довести до смјене генерала Бабкина, који је био на челу овог корпуса. На његово мјесто је дошао Јевгениј Васиљевич Перет, бивши артиљеријски официр.

Имати своју управу, радње и цркву више је од урбане средине, а невелик руски оркестар је изводио корачнице све до пред цркву Св. Саве у Билећи. Повремено су свештеници учествовали у литургији, а посебно су упамћене свечаности за Велики петак у овој највећој билећкој цркви.

Козачки ђакон је пјевао тако дубоким гласом у басу да би се стакла на прозорим цркве тресла, док га је са црквене галерије пратио руски хор. Руси су за јако кратко вријеме подигли ниво културног и социјалног живота у Билећи. Стари добри Лагер је ојачао економски, а кроз многе активности оживио је изнова ионако учмали живот овог малог града.

Наједанпут све је процвјетало, уз можда једину замјерку да се Руси нијесу пуно дружили с Билећанима, што се може објаснити чињеницома да је тадашње, махом сељачко становништво Билеће било ненавикнуто на ондашње манире и није имало склоности ка дружењу.

Међутим, прави разлог је у лаганом одумирању руских студената, као и у појачаном интересовању билећке младости из редова и српског и муслиманског живља за даљним образовањем. Тако су у корпусу образовање стекли Јефто Вучинић, Голуб Куреш, Коста и Никола Табаковић, као и многи други.

Наредбом генерала Богајевског, 1922. године, Донски кадетски корпус промијенио је име у Донски кадетски корпус Цара Александра III, те су њихови чинови означавани на лијевом рамену са Атаманском плавом еполетом опточеном бијелом бојом.

Баш као што се и данас види, Лагер је био опасан високим зидом а красио га је и дрворед мурви који је засадила Аустроугарска. Наравно, посебна чар овог краја је била Требишњица са њеним врелима подно Лагера.

Биће да је једини изазов или инспирација за прогнанике са Дона, у овом каменом беспућу, била управо Требишњица или Требинка, како су је грешком звали ови напаћени Козаци.

Међу њима и Миша Заленскиј, који јој је посветио и следеће стихове:

 НА ТРЕБИНКЕ

 Летний полдень. Солнцем жгучим

Серый камень раскален.

В небе не увидишь тучи;

Душно, знойно; клонит сон.

В тесном, сжатая, ущельи

Как змея река блестит.

Вырывается из щели, –

Громко родничек звенит.

Под напев студено-скорый

К роднику припал я ниц

Увлеченный бурной ссорой

Двух враждующих синиц.

В омуте форель забилась,

Подняв водорослей муть.

Гладь реки избороздилась,

Теплый ветер начал дуть.

Как весною ранней, льдинки

У береговых камней,

Волны ожившей Требинки

Плещут звонче и быстрей…

Струй причудливых извивы

И отраден плеска гул.

Мир обманчивый и лживый

В светлой дреме потонул.

Миша Заленскиј

У слободно вријеме, кадети би сишли на врела, напили се ледене воде, пецали рибу и ловили добро познате ракове који су били прави специјалитет. Та нераскидива веза са Требишњицом створила је и валцер „Таласи Требинке”, кога су компоновали на текст ове пјесме (непрофесионални превод ДДТ):

Како чудно је саздан овај Божији свијет

А ми у њему набити као сардине.

Каква штета што тијело није кафана

А Требишњица није вотка,

Тада би се грчевито држао обале

И жедним устима теглио, теглио, теглио,

Док не загрцам и липшем.

Овај  валцер је остао овјековјечен у добро познатој оди „Зверијада”, која је преношена из генерације у генерацију и тајно чувана јер су у њој, у стиху и прози, Козаци описивали догодовштине из школских клупа, хвалили омиљене професоре, али и критиковали и исмијавали оне омражене које су називали „звери”.

По њима је књига и добила име. Након матуре, тачно у поноћ, свршени кадети тајно су предавали књигу новој генерацији, да је чува и допуњује. „Зверијада” је дуго била брижљиво чувана тајна. Касније је овај симпатичан обичај руских кадета прерастао у традицију.

За вријеме свог боравка у Билећи, кадети су током ферија посјећивали околна мјеста, укључујући и пикнике и шетње чак и старим путем до Никшића. Посебне прилике су били пикници на обалама Требишњице, уз пјесму и звуке балалајки. Опчињени јоргованом на обали Чепелице, повремено би одлазили на њене обале недалеко од Билеће, као и у посјету манастирима Добрићево и Косијерево.

За разлику од претходних смјештаја, билећки Лагер је био доста комотан и удобан за кадете, који су на горњем спрату имали спаваоне а на доњем учионе, те салу за ручавање. Двапут дневно би се помолили Богу у дугачким ходинцима зграда билећког Лагера, који је био окружен обиљем насада и растиња из времена Аустро-Угарске.

Главна писта је служила за постројавање, као и посебне параде, те оне незаборавне, 6. јануара, као и оне када их је посјетио генерал Петар Врангел и генерал Богајевски.

Духовном животу се придавала посебна пажња, а образовању, које је било гимназијског типа, још више. Биће да би то могао да буде разлог да је из кадестких клупа билећког Лагера 100 кадета дипломирало на Београдском универзитету, 28 на Загребачком свеучилишту, 12 на универзитетима изван Југославије, 48 на војним академијама и 21 на посебним инжењерским школама.

Иако су само неколико година провели у Билећи (новембар 1921 – септембар 1926.), којој су посветили и двије пјесме, ови су бјелогардејци оставили дугорочан траг, како у културном тако и у социјалном, животу тадашње Билеће.

БИЛЕЧА

Часто, часто ночами спится
Серых гор и туманов встреча
Черногории дикой граница,
Уголок, Богом забытый, – Билеча.
Невеселое новоселье.
Козьи в горах тропинки;
Вьется в утесах ущелья
Пена холодной Требинки.
Зданий пустых массивы,
Прошлого мертвые тени…
Мечется ветер визгливо
В ржавых шипах заграждений.
А вдалеке, на камнях косогора,
В тени минаретной вышки,
Кучкою белого сора
Двух улиц жмутся домишки.
В них, освященный веками,
Пограничья суровый быт…
Неслучайно заборов камень
Следы от пуль хранит…
Зимою – дожди и туманы.
Летом – томящая сушь.
Ну ж, уголок поганый,
Воистину – глушь!

Миша Заленскиј

Билећа се тада сусрела и са врхунским руским литератама: Пушкином, Достојевским, Гогољем, Островским, по чијим дјелима су креиране и позоришне представе.

А 1924. године је изведена прва позоришна представа, Гогољев ”Ревизор”, те је тако Билећа добила своје можда прве ”даске”.

Кроз сва ова десетљећа, с краја XIX вијека па до данас, цокула је Билећи, чини се, судбина. Но, за надати се да ће Билећа изродити неког ко ће можда једном, уз овај Логор, Лагер, Касарну или како се већ звао овај камен(и) град, сазидан 1880-тих, створити и Академију филма и позоришта, те објединити све билећке ”даске”, од Секуловића, Козака и Ревизора, Хаџића, па до данашњег доба… Можда Лагер можда средњовјековни Торич град!

Драган Д. Табаковић

Чланак Руси у Билећи: Козаци са Дона на извору Требишњице се појављује прво на Билећа.рс.