Скоро две деценије, на многим телевизијама и разним новинама, слушамо и читамо идеолошке и углавном политикантско – пропагандне лекције новинара у пензији Бошка Јакшића. Лако је уочити да у већини његових текстова доминира антисрпски приступ, потпуно усклађен са западном пропагандом, оличеној у изјави, уствари императиву високог америчког званичника, по коме Србин, никада и нигде у западним медијима, не сме бити жртва, него увек и само – злочинац!

Овакав став доживео је своју пуну примену за време последњег рата у Хрватској и БиХ, као и током „ хуманитарне интервенције “ НАТО разарања Србије. Он је, у разним варијацијама, актуелан и данас, пре свега на Западу, као и нашем окружењу, али и у Србији код појединаца и појединих организација има комотан и високо профитабилан статус.

Овакве асоцијације су скоро неизбежне када се прочита текст – Чича из Билеће, објављен 07.06.2019 у Политици ( рубрика Погледи) из пера Б. Јакшића.

Сам наслов зрачи цинизмом и презиром према генералу Дражи Михаиловићу, а после њега следе, од овог аутора сасви очекиване идеолошке лекције о много чему, о историји, о национализму, пре свега о српском, о ратовима, о партизанима као анђелима и четницима као сотонама, о идеологији итд. Његове лекције не смеју бити сумњиве, он не промишља своје тврдње, он једноставно арбитрира и своје судове пласира као последњу реч истине и знања.

После оваквог текста и Јакшићевих теза и аксиома у њему, читалац се мора запитати откуд право председнику Републике Српске да износи своје ставове, које није одобрио Бошко Јакшић? Заиста је за сваку осуду Виши суд у Београду који је рехабилитовао Дражу Михаиловића, а један Бошко Јакшић не прихвата ту одлуку.  Бошку је све дозвољено.

ИДЕОЛОШКЕ МАГЛЕ СУ СЛУШКИЊЕ ПРОПАГАНДЕ

Најпогубнији закључак који намеће текст Б. Јакшића је да је поносни и честити народ Билеће, односно Херцеговине, у најмању руку  мрачан, реакциoнаран и не зна ништа, пошто дозвољава и жели да се подигне споменик српском генералу Дражи Михаиловићу. А при том, што је недопустиво, нису тражили дозволу од Бошка Јакшића!  То је, заиста, „скретање са Титовог пута “ који, како се деценијама тврдило, „ нема алтернативу “!

Бошко је, без сумње искусан, образован и способан новинар високе писмености, што је данас, нажалост, све ређи случај. Али све се то губи пред идеолошко – пропагандним тенденцијама од које и наручилац и аутор вероватно имају корист.

При томе се лако жртвује истина, а нужно промишљање стварности дође као сувишно оптерећивање. Чињенице могу бити једино у служби истине, а идеолошке магле су само слушкиња пропаганде, што доказује и текст – Чича из Билеће .

Пошто Бошко Јакшић потпуно игнорише трагичну стварност Херцеговине, дакле и Билеће, да  видимо шта је то дубоко утемељено у колективно памћење српског народа тог краја из времена Другог светског рата.

ТРАГИЧНИ ТРАГОВИ ПАРТИЗАНСКИХ ОДРЕДА

Пошто партизане третира као Титове анђеле, а четнике као злочинце и издајице, нека Бошко Јакшић наведе колико су ти партизани ликвидарали окупаторских војника, а колико Срба? Шта ради Врховни штаб у пећини у Дрвару и како се то слободно шетају кроз НДХ? Шта раде партизанске јединице из Србије у Херцеговини у јуну 1942?

Шта ће тамо Краљевачки батаљон под командом Павла Јакшића, касније генерала и познатог стрчњака техничких наука? Шта ће тамо Ужички батаљони, под командом Миодрага Миловановића Лунета и  Николе Љубичића, касније омиљеног Титовог генерала? Можда нису имали потребе да се боре против Немаца у Србији, него су дошли да се боре против херцеговачких Срба?

Или их је народ из Србије протерао? Против кога су се два дана тако жестоко борили и нападали Гат, важну стратешку коту за одбрану српских села од усташа из злогласне Фазлагића куле. Ти Титови одреди из Србије борили су се дакле, против Срба, односно четничких бораца, који су се борили против усташа и Немаца! Само на Гату за два дана погинуло је седамдесет седам младића из Србије и приближно толико српских устаника, уз велики број рањених. Зашто ? Ту је погинула и Анђа Ранковић. Шта ће она ту? Шта ће у Херцеговини Петар Драпшин из села Турије код Србобрана?

Од похода поменутих партизанских одреда из Србије остали су трагични трагови, многобројне српске жртве и опустошена српска места Херцеговине, попут устаничког, спаљеног  и разореног села Казанаца, из кога је свештеник Радојица Перишић први, још шестог јуна 41. подигао Србе на устанак и борбу против усташа.

Можда је и дизање устанка против усташа, по логици Бошка Јакшића, недопустив злочин? Нису Херцеговци заборавили јаме и „ пасја гробља “ у суседној Црној Гори. Посебно су им у сећању партизански злочини, названи немуштим изразом „ лева скретања “, као друга фаза „ класне борбе “ против такозваних кулака, а све по Брозовој наредби. Откуд, кулаци, дакле велепоседници, у сиромашној Херцеговини!? И на крају да наведемо, не ширећи бескрајни „инвентар тужних ствари“ највећи партизански злочин извршен непосредно после завршетка рата.

На малом простору у пределу Калиновика, Зеленгоре, Миљевине и у понорима реке Бистрице, где су партизани за пар недеља, ликвидирали преко петнаест хиљада младих четника из Србије, углавном из Смедерева, Ваљева,  Чачка и Ужица, можда и Краљева, који су се враћали кући. Рат је био завршен.

Млади четници су се на превару предали и положили оружје. Пресвучене  усташе у партизане који месец пре тога, шеснаесте муслиманско партизанске ( усташке ) бригаде није спречавала никаква морална етика да их масовно ликвидирају над јамама, литицама, понорима и другим сломивратима. За ове голобраде младиће  важила  је само команда ,, рафална паљба “, без икаквог суда.

Ко је накнадно проговорио реч о овом злочину био је стрељан. Нека Бошко Јакшић наведе неки сличан четнички масовни злочин почињен у било које време! Да сада не говоримо о Сремском фронту и Голом отоку.

ШТА СВЈЕДОЧИ РИЈЕКА ДРИНА

Можда партизанска недела може правдати обавезујућим Споразумом са Немцима, против четника и Савезника, који су по Титовом налогу потписали Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас, возикајући се слободно по Независној држави Хрватској? 

За то време Титови партизани су играли фудбал са Немцима у Београду и Чачку (ваљда је Бошко Јакшић видео те фотографије), чекајући директиве из Коминтерне!

Врхунац цинизма Бошка Јакшића је што реку Дрину означава као муслиманску „Плаву гробницу“, вређајући српске жртве из Првог и Другог светског рата.

Тачно је да је Дрина у оба рата носила многе жртве, па и муслиманске, али су Срби били убедљиво најбројније жртве у њеним таласима. О томе говоре речи песме ,, Дрино водо “. Заборавио је Бошко Францетићеву офанзиву Црне легије на Дрину.

На крају, ко то Бошку Јакшићу изброји 100 000 муслиманских жртава од стране четника, где то нађе и прочита!? Нажалост, истина за овог новинара није и врховни императив. Без обзира на  његове занатске вештине, овакво лекцијашко новинарство може изазивати само огорчење код упућених читалаца.

СПОМЕНИК ЧИЧИ  БИЋЕ И У БЕОГРАДУ

Господине Јакшићу, генерал Драгољуб Михаиловић је часни и честити српски  херој који је подигао устанак против нациста и стао уз свој народ и биће запамћен као велика морална громада и српска легенда, која је отишла у смрт без гроба. Уверен сам да једног дана, када се мало опаметимо можеш очекивати његов монументални споменик у граду Београду.

Светозар Црногорац,  председник Завичајног удружења Гачана у Београду

Чланак Јакшићу, Билећани нису ни мрачни ни реакционарни се појављује прво на Билећа.рс.

„Данашњим откривањем и освештањем споменика Драгољуби Дражи Михаиловићу у Равногорском парку свечано проглашавам крај Другог свјетског рата у Билећи и трајно помирење између потомака његових учесника. Од сада и за сва времена!“, речено је у поруци начелника општине Билећа Миљана Алексића, који због оправданих здравствених разлога није присуствовао откривању споменика ђенералу Михаиловићу.

Велики број грађана Билеће, Херцеговине и Црне Горе окупио се данас у Равногорском парку у Билећи. Парк чија је градња почела 2010. године употпуњен је спомеником начелнику Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, Драгољубу Дражи Михаиловићу.

Биста вискока око 3,5 метра дјело је вајара Миливоја Бокића, а изграђена је донацијом бројних привредника и спортских радника.

„Овај споменик порука је нашем народу, да се освјести и осврне на историју, да види гдје су прављене грешке, јер ако се не окрене неће знати куда да иде у будућности.“, рекао је члан Одбора за изградњу споменика Милорад Вујовић који је истакао да је овај споменик постојао у срцу и души народа Билеће и да је његовом вољом постављен у центар града.

Споменик су открили вајар Миливоје Бокић и Радомир Бабић, брат Шпира Бабића, последњег командата Граничног батаљона билећке војночетничке бригаде.
Новоизграђени споменик освештали су свештеници Српске православне Цркве уз пратњу хора „Светог Саве“ из Билеће и Етно групе „Василисе“.

Постављањем споменика, који је дјело вајара Миливоја Бокића, завршени су радови на изградњи Равногорског парка у Билећи.

Спомен обиљежје у Равногорском парку састављено је од почасне страже, пет камених блокова, пирамиде, бисте ђенералу Михаиловићу и фонтане.

Почасну стражу чине два војника, жена и мушкарац са пушкама у ставу мирно. Из пушчане цијеви умјесто метака излазе цвјетови, симбол љубави и помирења.

Између скулптура почасне страже, на постамену је државни грб српског народа, који су Равногорци носили на капама-кокардама. Испод почасне страже команданту Равногорског покрета ђенералу Дражи, постављена су спомен обиљежја билећкој четничкој бригади састављеној од пет батаљона уписаних на каменим блоковима.

Билећку четничку бригаду чинили су: Билећки батаљон, Гранични батаљон, Завођски батаљон, Љубомирски батаљон и Ситнички батаљон

На доњем дијелу пирамиде урађени су рељефи на три стране које симболизују: Братоубилаштво, Васкрсење и Небеско опело.

Аутори идејног рјешења и пројекта су Миливоје Бокић и Срећко Дучић. Вајарски радови дјело су Миливоја Бокића.

Драгољуб Дража Михаиловић био је армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, као и министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије, у првој и другој влади Слободана Јовановића, у међувлади Милоша Трифуновића и влади Божидара Пурића, током Другог светског рата.

У време балканских и Првог светског рата Дража је био официр Српске војске у Краљевини Србији. После Априлског рата, Михаиловић је одбио да призна капитулацију Југословенске војске и склонио се на Равну гору, где је основао покрет отпора против окупатора.

Након Другог светског рата комунистичке власти су га ухапсиле и осудиле на смрт, после чега је убијен на тајном месту. Године 2015. Виши суд у Београду је усвојио захтев за његову рехабилитацију, те прогласио ништавном пресуду која је донесена 69 година раније.

Михаиловић је за своје заслуге награђен бројним одликовањима, од којих му је последње постхумно доделио амерички председник Хари Труман марта 1948. године. Одликовао га је орденом Легија за заслуге првог степена за организовање и вођење снага отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, као и за спасавање америчких авијатичара.

У Билећи се приводе радови на реконцтрукцији фонатане која на средини има камени крст кроз који мрежне цијеви бацају воду. Фонтана симболизује живот и сузе. Бацање воде у вис симбол је живота, а враћање у базен (сузе) за покој душа свима који су изгубили животе у борби за државу под командом ђенерала Драже.

Радови на спомен обиљежју Југословенској војсци у отаџбини Равногорском покрету под командом ђенерала Драже Михаиловића, почели су 2010. године.

Извор: Билећа.рс – Радио Билећа

Чланак У Билећи откривен споменик Дражи Михаиловићу ( ВИДЕО ) се појављује прво на Билећа.рс.

Изједна покушавам, али никако ми не успијева, да предвојим оно што сам помало знао и онога што сам накнадно сазнао. До нас су допирале разводњене и умекшане верзије догађаја из Другог рата, које су се сустизали и престизали, као да нас је неко замајавао, безочно лагао.  

Трагичну судбину имала је и Радојка Капор која је изгубила четири брата, проводила године у збијегу, била јатак четницима и због тога скапавала у затворима у Билећи, Мостару, Бугојну и Зеници.

Поједини дијело Радојкине књиге о страдању породице, могу се поредити са најбољим страницама њеног братственика Мома  Капора, који је једном записао: „Херцеговци умиру од метка, или од срца, а они најбољи од метка у срцу.“

Тамо далеко и не тако давно, ђаво је увелико радио своје, спремајући, само за нас најсуровији сценарио.

Радојка је изгубила четири брата, Младена, Шћепана, Радослава и Милорада – Миша. Педесет и осам година Радојка је тражила истину о смрти брата Рада. Комунистичка власт рекла је да је ријеч о наводном самоубиству.

Послије толико времена нашла човјека који би могао нешто више знати о Радовој смрти, да би јој одговорио: „Када ја одем, онда ти реци, као сестра, реци ову истину. Рада је нестало јер је био Милорадов брат.“

Радојка је с олакшањем изустила:„Сачувах истину“.

Никада касније није поменула име човјека који је толико дуго ћутао. 

Милорада – Мишка Капора убио је Сава Ковачевић, чак и онда када је чуо да је Мишко неустрашив борац и да је разоружао већи број усташа, учествујући у народном покрету против окупатора у Херцеговини. Пошто је на питање „За кога се бориш“ Милорад одговорио: „Борим се за Краља и отаџбину“ Мизара је узео пиштољ и пресудио. 

И после свега Радојка ће на крају рећи да „никога не осуђује“ и даје у аманет да се „не смије дизати прашина, већ да остане тако како је.“

Академик Матија Бећковић рекао је Радојки једном приликом:  „Ово је божија књига“ и додао: „Први пут је неко на овај начин истину испричао.“ 

Радојка у пјесми „Рат, зашто рат“ закључује:

„Шта је ово што нас снађе, нико излаз да пронађе, и да буде веће чудо, изгинусмо сви улудо. Сви су, кажу, против рата, ипак гине брат до брата, смеју нам се и душмани, ко се од ког сада брани.“

Ни једна мука нас није заобишла, а наша испаштања су тако дубока и постојана.

Као да је знао за Радојкину бол, велики српски писац родољубиве поезије Милан Ракић завапио је над слијепом „Симонидом“ у Сопоћанима: 

„Док мирно сносиш судбу своју грубу,

гледам те тужну, свечану и белу.“

Ни Радојка, на свој начин, не заборавља Косово, када је ускликнула:

„Ко то пали огањ ватру, зар Косово да нам сатру, шта ће рећи Богдан и Душан Стари, шта ће рећи барјактари.“

Књига „Тугованка“ Радојке Капор представљена је недавно у Удружењу књижевника Србије у Београду.

Миодраг Дунђеровић

Чланак Радојкина Тугованка за четири брата се појављује прво на Билећа.рс.