Прота Раде, који је годинама службовао у Билећи, сахрањен је код цркве коју је подигао у спомен за душе своје ујчевине Бољановића који су страдали од усташке руке из злогласне Куле Фазлагића током Другог светског рата.

Опело је  служио владика Захумско-херцеговачки и приморски г.Григорије уз саслужење великог броја свештеника ове и сусједне Будимљанско-никшићке епархије.

О проти је говорио владика Григорије. У име Данића чији је прота Зеленовић био почасни грађанин говорио је Жарко Бољановић.

У име породице од прота Рада опростио се и његов синовац Гале Зеленовић.

Извор: Слободна Херцеговина

Чланак Сахрањен свештеник Раде Зеленовић се појављује прво на Билећа.рс.

Пред добронамерног читаоца се изводи на светлост кратки зборник сећања угледног свештеника београдског и бившег, али срцем свагда оставшег, пароха билећког, протојереја-ставрофора оца Рада Зеленовића.

Књига „Дом небоземни“, у издању Завичајног клуба Билећана, настоји да прикаже што вернију слику поратног времена на тлу херцеговачком, преломљену кроз протино виђење и доживљавање. Као непосредни очевидац прота описује тешка времена и прилике за цркву Божију и њен верујући народ.

Преносимо једну причу која говори о тешким временима из живота пароха и његових парохијана билећких.

***

Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће обратити Теби, да виде расположење духова, да би, дакако приближно, дошли до верског мозаика Билећана и Билеће.

Каква сећања код Вас призива помисао на духовне и, зашто не, душевне портрете њених мештана?

Покушаћу да упоредним начином пружим одговор на то, по много чему, значајно питање. Без увода и увијања, одмах треба казати да када сам ступио за пароха билећког у њој су била четири човека верника, се обратити Теби (Пс 50)

Пробајмо да учинимо један пресек кроз тадашње религиозно што се потом, кроз наредно вишегође, на славу Божију, осетно и видљиво мењало и након мога одласка у Београд; те је, колико је мени познато, већина исповедала и још сада исповеда веру истиниту.

Затим бих, као део одговора навео коментар и схватање свештеничког службовања и позиције вере универзитетског интелектуалца социјалистичког усмерења муслиманске припадности.

Приликом полагања испита “Породично право” код професора Алије Свилајџића; његов је принцип био: извучеш питање и припремиш се неки минут доцније за одговарање. На ред дошао мој колега, иначе хоџа билећки.

Професор га узгред разговара упитао ко је и чиме се бави. Он му каже и наиђе на опаске карактеристичног типа, чему то када и онако за верском делатношћу на тлу Билеће и нема потребе. Хоџа се окрену, јер сам ја био иза њега следећи по испитном реду, укаже на мене рекавши да се, не само хоџа, већ са њиме и поп, поучава правној науци.

Професор помало затечен, јер сличнога примера није доживео, унеколико се разведри и осмехне. Распитавши се где службујемо и шта и кога опслужујемо, размисливши, изнесе пример из прве Југославије.

Вели, када је Бан, као верујући човек, обилазио градове и у њима верске објекте по Херцеговини, зажелео је да сврати и у Билећу. Но, наишао је на необичан став својих министара који су га уместо да га упуте у богомоље, одвраћали од посете, наводећи да у Билећи ни верници у њих не улазе, те стога ни он у њима нема шта тражити.

Друга згода која може расветљавати упливисање духа времена у кандила људских срдаца жив је пример јудејскога страха. Угледан домаћин и скривени верник.

Пођем у шетњу, идем ка пијаци. Сретнем га, прешавши ка њему на другу страну. Назовем му Божију помоћ и позовем на пиће, да разговарамо.

Одговара: „Не могу, жена ми је наложила да продам теле, те кренух по њега.”

Ја мирно процедим: „Иди онда”.

Окренувши се лицем од њега, пођем пар корака.

Тек он довикне: “Оче Раде!”, и притрча, са речју: „Немам никаквог телета. Тражих изговор да избегнем седење. Ајмо на пиће”.

Ја поново мирно и упорно одбијам: „Иди продавај теле”.

Он још упорније: „Опрости, молим те, ајмо сести на кафу”.

Ја последњи пут, гласно, да на душу и савест делује, одбих: “Ама човече, иди продавај теле!”

Ипак, на крају, здраворазумски сам расудио да је корисније, ради ефекта који изазива виђење свештеника са угледним човеком, јер је он то свакако био, мало поседети на разговору.

Значи, полако су се ломили печати од лажнога и неправога воска утиснути, јер свака је сила “за време”.

У прилог томе да је атеизам, барем његова комунистички скројена платформа за сервирање народној свести, био готово мртворођени програм који није могао сасвим разболети душу и убити овде-онде васкрсавајуће гласове савести у појединцу, сведочи малтене исповест професора Сима Албијанића изречена у цркви, док се једном приликом затекао стојећи крај певнице.

Задубљен и понесен невидљивим полетом наједном је изговорио: „Нешто на подужим часовима веронауке, нешто близу олтара побожно као дете походећи службе, у мене је утеран Бог! Када сам доцније покушавао да га по налогу изагнавајући из себе победим, Он се јављао све јачим и све већим. Зато, ко год од моје генерације или претходеће каже да у Бога не верује, тврдим – безочно лаже!”

Када је већ призван из дубина сећања, у најмању руку занимљив и вишеслојан лик Сима Албијанића, који је са сличнима бојио атмосферу великострадалне вароши наше, и који је, узгред буди казано, постао председник комисије за верске заједнице, споменуо бих још један доживљај, кога је он био виновник, а тематски не одступа од горњег питања.

Сабравши се неколицина у кући свечара, а поводом благосиљања домаћина намерног да отпразнује предстојећу крсну славу дивног у Господу Светог Симеона Богопримца, седели смо необавезно разговарајући, не дотичући се разлога који нас је окупио. Мене недвосмислено, као надлежног пароха, њих присутне, можда инерцијом случаја.

Наједном се диже Албијанић, мени се наређивачки обраћајући: „Устај попе! Овде смо Славе ради, те савршавај обред ради којега си и дошао. Коме смета тамјан или шта друго, одмах нека пожури напоље!”

Нађох се у чудној ситуацији: отворени комуниста , мени налогује да извршим црквени обред. Али упитно: ко ће испитати шта је положено у дубини човековој?

Протојереј ставрофор Раде Зеленовић

Чланак Кандила људских срца билећких парохијана се појављује прво на Билећа.рс.