Сањам.
Сан ми се скаменио.
Кућа се наслања на цркву. Црква на шуму. Шума на небо. На кући нема врата. У кућу се кроз цркву улази. На цркви врата зазидана.
Сједам на изваљени стећак. На грчки греб.
Гргоље извори. Бију горска врела. Вода се разлијева и кратко стаче у моћну ријеку. Ту одмах и понире.
Сањам.
И у сну ми се спава.
Крај оне куће, до оне цркве, испод оне шуме, под оним небом — дубодолину плави вода. Оздо шикљају вруље.
Које је, чије је ово језеро. Модро од неба. Тавно од шуме. Смарагдно. До очног бола прозирно.
И рибе у њему јарких боја, рибе свакојаке. Рибе које лете.
И руља, шарена, до паса већ у води, голим рукама хвата љескаву рибу.
Како је долазила вода се и повлачи.
У муљу дрхтуре окрвављени и рибе и људи.
Муљ чврсне.
Већ сасушена, земља пуца. 
Трака је стала. 
Кадар се укочио. 
Призор се скаменио. 
У сну — сан ми се скаменио. 
И стотжу се пута на различне начине поновио.

Тамо сад расте зова.
Трошна колиба под шиндром моја је родна кућа. И шума је моја. Моје је и небо. 
Али откуда црква.
Умјесто куће које нема и цркве које ту никад није ни било — шума је црква. 
И над њом кубе неба.
А докле око допире свуда около, и доље до Хумнине докле око не сеже, све је то иста порта.
Све што је икад живо над јамом затучено, у џомбу строваљено, у понор бачено — у порти ове цркве почива.

Крај велике, можда наметне громиле, код оне куће, до оне цркве, под оном шумом и небесима, испод оног мрамора грчког, почивам најзад и ја.
Мени се спава.

Рајко Петров Ного

Чланак Херцеговина се појављује прво на Билећа.рс.