Изгубљена свеска Радослава Братића

Радослав Братић

Иако се писцу подари могућност да пребира по туђим судбинама, да машта, додаје, одузима, да од живота, по својој вољи или искуству, прави трагедију, драму или комедију, завршну реченицу и крајњу тачку, ипак, напише неко други.

Тако се и са најчувенијим херцеговачким писцем Радославом Братићем десила једна поучна „завршна реченица“. Велико страдање пратило је овог божијег човека у последњој четвртини његовог, иначе, страдалничког живота.

Прво му је 1999. године бомбардована вољена Србија, онда му је 2000 године умрла мајка, а потом су уследиле недаће са болестима. Тужно је било гледати како Радослав као шездесетпетогодишњак носи штап и не може без туђе помоћи да се попне на позорницу.

Свом и општем безнађу Братић се пробао одупрети писањем. Није ишло. Један од разлога  неуспеха у покушају писању нове књиге веома је необичан и поучан. Одмах после мајчине смрти Радослав је кренуо да пише венац прича са насловом Очи моје мајке.

Купио је свеску дебелих, браон корица, уписао датум и кренуо. С обзиром да није волео парне бројеве као годину је уписао: 1999+1. Записао је потом наслове дванаест увезаних прича које би говориле о његовој мајци. Покрај сваког наслова забележио је неколико реченица које су требале да представљају костур те  нове збирке приповедака.

Свако ко се бави писањем зна колико су значајна та прва надахнућа и колико се ми, често и погрешно, вежемо за те прве визије. Радослав је свеску донео кући, а када је за коју седмицу или месец кренуо да настави писање није могао да је пронађе. Свеска као да је у земљу пропала. У више наврата је његова супруга Габријела, како се оно каже, окретала кућу  наопачке и ништа. А како свеске није било тако је растао њен значај и утицај на писање.

Све је тамо записано, чинило се Радославу, само да свеску пронађе, понешто дода, исправи и тако свој завет према мајци одужи. И смрт би му била много лакша. Пролазиле су године. Неке друге мисије је, у међувремену, обавио. Али писању прича, тој својој опсесији, нади и муци, никада се више није озбиљно вратио. Радослав је умро другог јуна 2016 године (све парни бројеви), а само неколико седмица касније његова супруга је на полици у спаваћаој соби, пронашла свеску. Била је углављена између две књиге, покрај кревета и у висини јастука на којем је спавао.

Петнаест година покрај главе му је стајала „изгубљена“ свеске са планом за писање његове, надао се, најискреније и најтужније књиге.

Могуће да овај случај и није тако необичан како се на први поглед чини. Могуће  да је само видљивији облик судбине већине писаца – да најнежније песме и најдубље приче спавају и умру заједно са њима. Могуће да чак у себи носи и универзалнију поруку: да набоље и најсрећније дане људи никада не пронађу већ их у сновима однесу на онај свет.

 

Срђан Милићевић

It's only fair to share...Email this to someone
email
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter