Билећки мајстор за ципеле

Јово Џелетовић у обућарској радњи

Јово Џелетовић, бивиши фудбалер „Херцеговца“ деценијама Билећанима попрваља обућу, али и усисиваче, сатове, прави кључеве…

 

У времену експанзије високообразованог кадра велики број људи са квалификацијама правника, економисте, политиколога и других занимања тешко долази до посла, а истовремено ријетко ко хоће да се бави занатом. Један од таквих заната, чији опстанак у будућности  је неизвјестан због врло мало интересовања за бављењем њиме,  је обућарски занат.

У Билећи се овим занатом годинама баве само два човјека. Један од њих је Јово Џелетовић, који је као самоуки обућар почео са радом прије скоро 30 година и од тог посла и данас углавном издржава породицу. Као млад, Јово је низ година играо фудбал у билећком „Херцеговцу“, али како каже и тада се као и данас тешко долазило до посла, па је одлучио да копачке замијени клијештима и алатом за поправку обуће.

„Обућарски занат нисам наслиједио ни од кога, већ сам практично самоук. Као и данас, и тад се тешко долазило до посла, па сам кренуо са занатом. Тих година је и било посла, радило се. Онда је дошао рат. Послије рата посао је у кризи. Овај занат практично неће изумријети, ципеле ће се носити увијек, али да је у великој кризи – јесте“, каже Јово.

Највише проблема, додаје, има са обућом лошег квалитета коју је у много случајева немогуће поправити или је она толико јефтина да се људима не исплати поправка.

Јово Џелетовић билећки обућар

У току вишедеценијске каријере, његова обућарска радња је постала практично универзална, па му Билећани на поправку не доносе само обућу, већ и ортопедска помагала, па чак и аутодијелове, сатове, и усисиваче, а бави се и израдом кључева. А на наше питање колико му све то доноси прихода, Јово каже да се увијек може зарадити нешто новца, али да то ипак није задовољавајуће.

„Ово је увијек био посао гдје се могао зарадити неки динар, а да узмеш неких већих пара није. Ипак су ово јефтине услуге. Условно речено, људима је све скупо каква су примања и какав је стандард. Поготово са доласком ових Кинеза и њихове јефтине робе посао је генерално у кризи. Заради се ту нека плата, али је то више дошло на ивицу опстанка”, објашњава Јово за наш магазин.

За крај нашег разговора, Џелетовић нам је испричао једну од многих анегдота коју је доживио бавећи се обућарским занатом.

„Један дан, дјечак од десетак година донио је копачке да му их проширим за одређени број. Сутрадан је однио те копачке, и послијеподне је довео свог друга који је донио своје копачке да му их смањим, а те су копачке њему биле два три броја веће. Он је њега вјероватно убиједио да ако ја могу проширити копачке, да их могу и смањити“, кроз смијех Јово завршава разговор за „Моју Херцеговину“.

 

Извор: Моја Херцеговина (Милена Копривица)

 

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email