Након више консултација и размјена мишљења, као и разматрања значајних дјела објављених у раздобљу између двије додјеле награде, Жири за награду „Светозар Ћоровић“ за најбољу прозну књигу написану на српском језику у раздобљу од септембра 2024. до августа 2025. године, донио је једногласну ОДЛУКУ да овогодишњу награду на равноправан начин добију двије ауторке: Неда Бјелановић за роман Црвени кровови (2024) и Лаура Барна за роман Фрау Бета (2025).
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Неда Бјелановић (Сарајево, 1984) улази у ред најталентованијих савремених истраживача српске књижевности. Образовање је стекла на Филолошком факултету у Београду, а ради на Институту за књижевност и уметност. Титулу доктора филолошких наука стекла је 2016. године одбранивши докторску дисертацију „Поетика прозе Момчила Настасијевића“. Објавила је двије научне монографије: Одбегла тајна: поетика прозе Момчила Настасијевића и Наративни сентименти: појмовно одијевање прозне емотивности. Живи у Београду.
Награђени роман Црвени кровови (Архипелаг, Београд, 2024), представља прву њену књигу из области лијепе књижевности, али по свему изузетну и вриједну. Већ сам наслов овога дјела указује на двоструку симболичку димензију: на дубоку везаност за породични дом као мјесто нашег трајног утемељења и на трагички доживљај губитка породичне куће као оног усудног коријена нашег расејања и вјечног и несмиреног лутања. У том смислу се у романескном уводу као наративни контекст појављује извод из Дејтонског мировног споразума од 21. новембра 1995. године, након чега је покренута сеоба сарајевских Срба упамћена као највећи мирнодопски егзодус једног народа у свијету. Тада су остављени родни домови и породичне успомене, дјелимично је пресељена покретна имовина, а у том трагичном егзодусу пренесени су и многи гробови сродника и њихови надгробни споменици. Самим тим и романескни заплет има два равноправна плана: проспективни у коме главна јунакиња приказује своје студентске дане у Београду у завршним годинама ХХ и првим годинама ХХI вијека, као и ретроспективни у коме предочава ратна искуства у Сарајеву и непосредна послијератна животна искуства након сеобе из Сарајева и избјегличног или расељеничког преживљавања и одрастања у једној касаби на Дрини, а знамо из контекста да се заправо ради о Вишеграду.
Савремено приповиједање засновано је на сналажењу и проналажењу јунакиње у престоничкој средини која је представљала истовремено простор бескрајних нових животних изазова, непознатих дотадашњих сазнања, ултимативног прихватања и слободе, али је у круговима нових и старих „Београђана“ робовала и својим егоистичким поривима, презиру према другима и неприхватању дошљака, нити било чега аутохтоног што су доносили са собом у овај престони и саборни град цјелокупног српског народа. Све то је употпуњено сликом гашења једне љубави, као и искушењима са факултетским обавезама, спремањем и полагањем испита. У таквом амбијенту, један случајни сусрет са младим деликвентом приликом застоја саобраћаја на Бранковом мосту у Београду, попут Шехерезадине исповијести, отвара нити ретроспективног приповиједања, у коме средишње мјесто заузимају предратне и ратне године у Сарајеву. Затворена у свијету самоанализа ратног дјетињства, као и сложених породичних односа како у непосредним предратним, тако и у ратним околностима, са снажно доживљеним фигурама једне и друге баке, оца и мајке, али и стрица и стрине, као и бројних других сродника, кумова, комшија и знаних или незнаних сународника, јунакиња нас уводи у просторе нужног и неизбјежног живота, али и неочекиваних и нежељених умирања, те наглог и превременог, готово присилног одрастања у таквим драматичним околностима.
У једној од најпотреснијих породичних сцена из тог ретроспективног казивања на личном плану приказана је погибија јунакињиног стрица Озрена у завршним данима рата, док се на општем плану као једна врсте библијске катаклизме издваја снажна слика страдања српског народа у великом послијератном егзодусу из родног града. У проспективном приповиједању доминира простор дубоких личних самоанализа, преиспитивања грешака и заблуда одрастања, али и снажне жудње за превазилажењем свих несналажења и проналажењу онога равног и широког пута до среће кроз врлетни и свагда варљиви живот.
Написан веома снажно, а при томе компонован на синтаксички прецизан и надахнут начин, прожет вјештим приповиједањем на проспективном и ретроспективном плану, кроз анализе и самоанализе свијета у себи и свијета око себе, роман Неде Бјелановић не само да на аутентичан начин приказује или опонаша живот и постојање обичних људи у вртлогу трагичне историје, већ дочарава непосредни и вишенијансирани живопис тог истовремено стравичног и величанственог постојања. Захваљујући свему томе ово дјело израста у посебну врсту читалачког искушења, сложених изазова и сталних преиспитивања не само судбине појединаца у вртлогу несигурног времена, него и вјечите историјске драме и горког страдања српског народа.
Лаура Барна (Јазово у Банату, 1964), улази у ред најпосвећенијих савремених истраживача српске умјетности, културне и књижевне прошлости, а већ по животном искуству, мјестима одрастања и школовања (Јазово у Банату, Ђеновићи у Боки Которској, Сплит и Београд), као и по разноврсности књижевног стварања (приповједач, романсијер, критичар и есејиста), израсла је у јединствену појаву српске књижевности.
Разноврсне радове из области лијепе књижевности, а затим и есејистике, ликовне и књижевне критике, као и стручних радова из историје умјетности, објављује од 1995. године. До сада је у часописима публиковала више од 300 прилога, а њене приче и есеји, као и књижевне и ликовне критике, заступљени су у бројним домаћим и страним антологијама и хрестоматијама, зборницима и алманасима, као и календарима и годишњацима. У културној јавности је нарочито позната као ауторка вишегодишњег културолошког трибинског програма „Исидора нас слуша“ који се у континуитету одржава у Кући краља Петра Првог у Београд од 2009. године. Добитница је више књижевних награда, а романи, приче и есеји су јој превођени на мађарски, словачки, пољски и енглески језик. Живи у Београду и Мислођину.
Међу бројним књигама посебних издања, најприје издвајамо објављене романе: Протовир (2003), Невоље господина Т. или сутерен (2005), Црно тело (2007, 2010), Моја последња главобоља (2008, 2012), Четири елемента (2009), Санаторијум под белим (2009), Ђорђонеова клетва (2011), Пад клавира (2013), Црвени пресек (2015), Југо увек окреће на буру (2018), Све моје сестре (2021), Скупљачи случајева (2023), Фрау Бета (2025). Овом приликом указујемо и на три објављене збирке прича: Дијалог о камену (2008), Тамо нека занимања (2010), Музеј не ради (2020). Важно је на крају овог кратког библиографског прегледа поменути и књигу есеја Уметност нема дефиницију (2007).
Путеви стваралачке креације Лауре Барне су разноврсни и крећу се од дубинског понирања у стања свијести и подсвијести јунака, па све до сагледавања човјековог мјеста у историјском времену, догађајима и на простору који је свагда осуђен на крупне друштвене ломове и промјене. Отуда за њу суштинско стваралаштво почива у интроспекцијама бића, као и оном креативном преплитању имагинације историје, конкретних људи, топонима и градова, као и стапању докуменатног и имагинарног свијета. На најбољи умјетнички начин таква врста имплицитне поетике исказује се и у најновијем, а овом приликом награђеном роману, Фрау Бета (HERAedu, Београд, 2025), који је посвећен судбини чувене српске сликарке импресионистичке оријентације Бете Вукановић (1872-1972). Као што је познато ова изузетна особа имала је баварско поријекло, звала се Бабет Бахмајер, а у Београд и Србију је дошла крајем XIX вијека захваљујући удаји за српског сликара, Херцеговца из околине Требиња, Риста Вукановића (1873-1918). Упознали су се у Минхену 1898. године, заљубили на први поглед, а већ у љето те године су се вјенчали и доселили у Србију. У септембру исте године огранизовали су уз подршку краља Милана Обреновића прву сликарску изложбу у Србији, а пошто у то вријеме Београд није имао ниједан галеријски простор, догађај се одиграо у Српској народној скупштини. Тада је краљ Милан откупио слику Риста Вукановића Дахије за четири хиљаде динара што им је било довољно да купе плац и подигну кућу на дунавној падини и у њој организују умјетничку школу. Након велике ратне драме цјелокупног српског народа, а самим тим и брачног пара Вукановић, а посебно након мужевљеве ране смрти, која се одиграла у егзилу у Француској при крају Великог рата, Бета Вукановић је одлучила да се трајно врати у Србију гдје је живјела све до 1972. године. Још прије почетка Првог свјетског рата заједно са мужем је преузела цртачку и сликарску школу словачког сликара Карела Кутлика у Београду, а затим је успјела да између два рата са новим и младим сарадницима настави рад те школе из које ће касније израсти Ликовна академија.
Судбина ове необично талентоване, упорне и посвећене жене, која се са дубоком оданошћу и непоткупљивом љубављу сродила са српским народом, послужила је Лаури Барни да обликује комплексни психолошки роман о животу и раду ове јединствене личности, што га свакако приближава типу необично снажних романсираних биографија. Истовремено кроз сложену документарно-умјетничку пројекцију, кроз вишеструке успјешне литерарне мистификације, као и надахнуту имагинацију и метонимијско казивање, ово дјело је израсло у хронику друштвеног, а изнад свега кулутурног живота српског народа у трајању дугом више од стотину година. Радња романа започиње крајем XIX вијека, са доласком Риста и Бете Вукановић у Београд, након завршеног студија сликарства и склопљеног брака, а окончава се изложбом сликарске ретроспективе Бете Вукановић у Коларчевој задужбини у Београду 2025. године на којој је представљена и непозната слика ове ауторке названа „Портрет Жене с Мачком“ за коју је конзерваторски тим Народног музеја установио да припада Бети Вукановић. Тада је утврђено и да је приликом израде ове слике због неуједначеног стила и композиције у изради највјероватније учествовао и неко од талентованих ученика ове сликарке. Управо то ће отворити простор за романескну мистификацију и отварање читавог низа измишљених појединости и личности, али и расправу о томе да је умјетнички таленат самониклог поријекла и да се подједнако може исказати и кроз биће неке анонимне „млекарице из Винче“, као и кроз таленат врхунски образоване сликарке. Вјешто водећи и компонујући основни романескни заплет са бројним рукавцима и епизодама из живота Бете Вукановић и Београда, укрштајући стварне и фиктивне документе и ликове, као и аутентичне и измишљене догађаје, Лаура Барна је створила изазовно и изузетно занимљиво дјело које ће публика читати у једном даху, а након тога бити поносна што припада народу са једном овако богатом културном прошлошћу.
На крају овога сажетога образложења наглашавамо да је Светозар Ћоровић (1875-1919), као несумњиви зналац приповиједања, канонски писац и данашњи класик српске књижевности, а при томе аутор са способношћу изразитог укрштања завичајног и универзалног у доживљају свијета и у карактеру јунака, био посвећен непрестаном разоткривању изазовних тајни прожимања приповиједне стварности, документарног израза и неспутане имагинације. У тој равни су и двије овогодишње награђене књижевнице, Неда Бјелановић и Лаура Барна, аутентичне сљедбенице те инспиративне вертикале српске књижевности, која се темељи и наглашено траје од усмене народне приповијетке и документарно-умјетничке прозе, од Вука Караџића, Стефана Митрова Љубише и Симе Матавуља, Драгиње Гавриловић, Петра Кочића и Ива Ћипика, Јелене Димитријевић, преко Исидоре Секулић, Ника Бартуловића и Бранка Ћопића, магистралних Ива Андрића и Милоша Црњанског, све до Светлане Велмар Јанковић, Радослава Братића и Јована Радуловића. Имајући све то у виду, књижевнице Неда Бјелановић и Лаура Барна свакако су, овдје укратко представљеним романима Црвени кровови и Фрау Бета, заслужиле и достојне су да понесу овогодишњу награду „Светозар Ћоровић“.
ЖИРИ
Др Горан Максимовић,
редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
предсједник жирија
Мр Марко Паовица,
професор и књижевни критичар,
члан жирија
Др Душко Певуља,
редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци,
члан жирија
