-Ама немаш ђе вамо. Пустиња. Оде народ весели, шта ће… Бори се како зна и умије. Грдно вријеме дошло. Учи дијете, не враћај се. Није ‘вамо тако к’о што ти мислиш, ево види нас како се патимо, треба ли ти то?!
-Бога ми, све ми је то јасно. Ал куд да идем кад ми душа ође остаје? Не пита ме дам ли јој. Наква дивља. Тврдоглава пуста. Ђе год ја макни њој нешто фали, шта јој гоћ на ови свијет понуди, њој к’о ваља, а тамо црче од некије јада… А ође? Е ође је већ мирна. Налет је бели било!
-Ма полако дијете, навићеш се. Навикне се иксан на све. Није се тешко на боље навић’.
-А како боље, кад ме душа боли? Накав је кастиг стис’о, па не пушта. Одем цркви, тамо једино мирује.
Не знам, отеше нам Косово… Цигане Црну Гору. Херцеговина се клета расели. Оста само камен на камену, к’о кад друго и нема ништа. Држе се још мало Босна и Србија. Крајине одавно нема. Упитам се некад, куд ће ови народ пусти? Куд? Је ли му боље васи вијек робоват’ Швабу и којекакву туђину? Не може се празна стомака. Безбели! Али узочас ми и стомак пун, кад ми је крвава рука а се за срце у’ватим. Боље да га не дирам. Нек’ не зна оно за ме, а ни ја за њ’.
Данијела Делић
Извор:Завичајни клуб Билећана у Србији
