БАЊАЛУКА – У близини Билећког језера пронађен је фосил дела скелета змије. Фосил је пронађен у плочастом камену и то након што је камен из тла извађен крампом, те се разбио на четири дела. На обе половине фосила дужине 15 центиметара види се по четрдесетак пршљенова са припадајућим ребрима, а још петнаестак је скривено уз ивицу, унутар одломка плоче”, објаснио је палеонтолог аматер Миро Илић, пишу „Независне новине”.

Указао је да фосилне као и живе змије могу имати од 200 до 400 пршљенова, па се може проценити да је и дужина ове змије била око 80 центиметара с обзиром на то да фосил није целовит, нема ни главу ни реп.

Илић је истакао да се без ваљаних истраживања не може ништа поуздано утврдити, али је навео да се лупом на камену могу видети остаци риба и ситни фрагменти карбонизованих биљака, на основу којих се претпоставља да је змија била морска, преноси Танјуг.

Он је рекао да су досад у Билећи нађена четири фосила змија, од којих су три пронађена почетком 20. века и два се налазе у Бечу, а један у Сарајеву, а 2016. године је пронађен четврти и налази се у Београду.

Тврди да је ово рептил из ере мезозоика и као такав једини у Републици Српској из тог доба.

Чланак У Билећи пронађен фосил змије старе више десетина милиона година се појављује прво на Билећа.рс.

Билећом годинама кола једна прича како је, у ствари, настало језеро и зашто је ријека потопљена.

Билећани су стално комшијама и путницима намерницима морали да објашњавају како то да ријека која извире у Билећи није Билећанка него Трбишњица.

Љути што су им Требињци преотели име, окупили су се једног дана, поћерали багере и преградили и уставили Требишњицу. Тако је настало језеро кога су одмах крстили у – Билећко.

Нестала је прелијепа и питома долина Требишњице али је настало велико језеро у коме се огледа херцеговачки крш.

Све је мање оних који су имали среће да својим очима виде извор Требишњице али су зато остале фотографије, укочени тренуци прошлости који сведоче о природним љепотама Херцеговине.

Извор: Билећа.рс

Чланак Зашто је Требишњица стављена у карантин се појављује прво на Билећа.рс.

Маратонцима из Србије Тамашу Фаркашу из Бачке Тополе и Јелени Јечански из Бечеја припао је први Међународни пливачки маратон на Билећком језеру, који је окупио више од 70 пливача из неколико земаља света. Тамаша и Јечански први су испливали стазу дугу 5.000 метара на једном од највећих вештачких језера у Европи, где је приређен својеврстан спектакл на води.

– Заиста сам уживао овде у Билећи где је по први пут организован пливачки маратон. На много места сам пливао али ретко где по овако чистој и провидној води и одличној температури. Такође, организатори су се заиста потрудили и заслужили све честитке за ово прво такмичење – истакао је Фаркаш.

И Јелена Јечански имала је само речи хвали за такмичење.

– Ово је први пут да сам овде и јако сам задовољна. Све је протекло у најбољем реду, вода је одлична, мало смо имали потешкоћа са таласима али немам апсолутно ниједну примедбу – нагласила је Јечански.

Идејни творац и коорганизатор манифестације Миодраг Хрњез Љумо истакао је да је много труда уложено у организацију пливачког маратона.

– Много труда је уложено у ово такмичење, много непреспаваних ноћи, али сада имамо разлога да будемо презадовољни. На маратон су дошли такмичари из Мексика, Италије, Мађарске, Србије и Црне Горе. Ово није крај, односно сада смо показали да имамо могућност да организујемо спектакл на води, а већ размишљамо о следећој години када ћемо уз пливање одржати и такмичење у једриличарству – рекао је Хрњез.

Учесници трка осим медаља и диплома награђени су домаћим херцеговачким производима – пршутом, сиром и кајмаком, тако да је уз пливање маратон имао за промоцију и Херцеговине. Поред тога на Билећком језеру одржано је и такмичење у одбојци на песку и у ватерполу.

Међу победницима на првом маратону био је Италијан Лука Бертолдо. У Билећи му живи бака и често долази у Херцеговину, а каже да је пресрећан што је на првом такмичењу освојио прво место.

– Волим Билећу, волим Херцеговину и заиста сам срећан сваки пут када дођем овде. Да будем искрен мало сам се збунио током пливања, нисам знао где је циљ, али сам на крају победио – истакао је десетогодишњи Бертолдо.

Трке задовољства

Осим главне трке на 5.000 метара, пливачи су се такмичили и у тркама задовољства на50, 300, 500, 1.000 и 1.500 метара. У трци на 1.500 метара највише успеха имао је Давид Бјелетић који живи у Италији, а код жена Британка Хедер Бамфорд. Трка на хиљаду метара припала је Срђану Леру из Билеће, док на 500 метара најбржи је био Огњен Вујовић из Требиња.

Извор: Вечерње новости – Д. Ђурић

Чланак Спектакл на Билећком језеру се појављује прво на Билећа.рс.

Унутрашњост зграда била је богато украшена мозаицима и другим украсима.

Осим грађевина ту су и предмети сачувани у старим гробницама, попут накита и посуђа.

Изградњом Билећког језера ово богаство заувек је потопљено и данас лежи на дну језера.

Чланак Шта су Римљани оставили у Билећи (Фото галерија) се појављује прво на Билећа.рс.

Крајем 50-их година прошлог вијека у јавности су се појавиле прве вијести о плану да се потопи долина ријеке Требишњице, чиме би се створила највећа домаћа акумулација – Билећко језеро, чија би огромна водена снага покретала турбине Хидроелектране Требишњица.

Становници долине највеће европске понорнице, углавном сељаци Мируша, Паника, Ораха, Чепелице и Врела Требишњице почели су се озбиљно бринути сазнавши да је њихова будућност запечаћена и да ће се њихова имања ускоро наћи на дну будућег језера.

Изградња бране у Гранчареву почела је септембра 1964. године и без обзира на то један мањи дио мјештана живио је и даље у убјеђењу да овај велики грађевински подухват неће успјети и да неће бити потопљени и присиљени на исељење, због порозности крашког терена, безбројних понора, јама и пећина које неће моћи задржати водену акумулацију.
Ускоро по селима у долини Требишњице која ће бити потопљена изашле су комисије за експропријацију земљишта и процјену имања.

Новчаним обештећењем мјештани неће бити задовољни, сматрајући да надокнада није правична и да су их тадашње комунистичке власти увелико оштетиле отимајући њихова имања у бесцјење. Услиједиле су жалбе које су биле узалудне, брана се убрзано градила, а са њеном градњом је отпочело и исељавање, за које можемо рећи да је био егзодус српског становништва које је једино и насељавало долину ријеке. Напуштају се вјековна огњишта, најљепши предјели и невиђене љепоте билећке општине надолазећој воденој стихији.
Истовремено у долину Требишњице пожурили су да стигну научници археолози и историчари. Хтјели су испитати сакрива ли долина ријеке нешто од наше историјске и културне баштине. Под условом да сакрива и да је то вриједно били су ријешени да се то открије и спаси. Тада се знало за само три објекта: за чувени Манастир Добрићево и исто тако познати Манастир Косијерево у долини ријеке и за Арсланагића мост, данас Перовића мост у Горици више Требиња, на тлу друге помоћне акумулације. Изузимајући на десетине средњовјековних стећака, надгробних споменика православних Срба, за друге објекте није се знало, или су сазнања била недовољна и непотпуна.
Завод за заштиту споменика културе БиХ и Земаљски музеј у Сарајеву побринуће се да се долина Требишњице опсежно претражи, како би савјест науке остала мирна када долина буде претворена у велико језеро. Систематска археолошка истраживања почела су већ 1957. године, када је истраживачка екипа Земаљског музеја из Сарајева обишла археолошко налазиште локалитета данашњег Паника, идентификованог као римско насеље Леусинијум.

Требало је забиљежити археолошке локалитете на којима би се спровела истраживања. Већ 1959. године организује се мање пробно копање као и детаљан преглед терена у организацији Завичајног музеја у Требињу, у коме учествују Љубинка Којић, управник музеја и Илија Пушић, кустос музеја у Херцег Новом. Пробна копања извршена су и сљедеће 1960. године у истом саставу и утврђено је да се римска насеобина протезала у окружењу од 20 хектара.  Нова истраживања локалитета Паник почињу 1967. године. У долину Требишњице Земаљски музеј упутиће свог вишег научног сарадника, једног од најутицајнијих и у европским земљама по научним радовима признатог археолога др Ирму Чремошник.

Ова истакнута жена научница која је уздуж и попријеко прокрстарила Босну и Херцеговину, тражећи остатке културе минулих вјекова, наћи ће се једнога дана заједно са још једном великом научницом, већ помињаном Љубинком Којић у долини Требишњице. Њих двије стигле су и нашле су се међу сељацима Чепелице, Ораха и Паника, водећи разговоре са старосједиоцима и трагајући за тајнама градина, тумула и „громила“ које су лежале у долини.

За кратко вријеме и са скромним средствима које им је обезбиједио Завичајни музеј Требиња, откриле су трагове који су наговјештавали да воде до значајних археолошких налазишта. Готово на самој површини, под веома танким слојем земље и камена откривени су обриси староримских насеља за које доктор Ирма Чремошник каже да су по величини највећи до тада пронађени у Босни и Херцеговини.

У међувремену, јавиће се у долини Требишњице нека врста „асуанског проблема“ у малом. Наиме, приликом изградње највеће бране на свијету на ријеци Нил у Египту код града Асуана, археолози су у веома кратком временском року морали измјестити и тако спасити велико културноисторијско насљеђе древног Египта. И овдје, у долини Требишњице, морало се пожурити да се до споменика дође прије воде.

Иако су Хидроелектране Требишњица и Извршно вијеће БиХ показивали велико интересовање, нису обезбиједили довољно средстава. Јавила се дилема: или препустити да миленијумске тајне долине Требишњице заувијек прекрије вода језера или да се на основу закона стави вето на кумулацију воде прије него што се културноисторијско богатство спаси.
Стицајем срећних околности да из самог Паника води поријекло угледна личност америчке науке, професор Универзитета у Стенфорду у Калифорнији Вејн (Војин) Вучинић који је произвео на десетине доктораната археологије, неће допустити да се догоди ни једно ни друго. Он је сасвим случајно био упознат са тајнама у долини завичаја својих родитеља. Професор Вучинић долази у посјету старом крају и обилазећи ревир будућег језера сазнао је за открића др Ирме Чермошник и осталих научника. Заинтересовао се за цијели случај и по повратку у САД покренуће иницијативу на основу међународне помоћи да се нешто учини.

За овај проблем заинтересовала се и позната Смитсонова фондација. Послије одређених службених контаката са босанскохереговачким властима добијена је дозвола и потребна средства па ће долина Требишњице два мјесеца прије почетка пуњења водом постати стјециште великог међународног сусрета археолога и историчара.

На заједничком послу тога љета 1967. године нашли су се амерички археолози и историчари са нашим. Пројекат је израдио професор Вучинић и почетком августа почињу испитивања а затим и ископавања. Доћи ће и други стручњаци: представник Смитсонове фондације Џозеф Џед, професор Универзитета у Санта Барбари у Калифорнији Марио дел Кјаро, историчарка Маријан Венцл, ауторка дјела о стећцима у Југославији, доктор Здравко Марић, научни сарадник Земаљског музеја у Сарајеву, доктор Здравко Кајмаковић и велики број наших археолога, историчара и студената.

Поновним прегледом терена потврдило се да се у долини налази римско насеље и да се његови остаци простиру на много већој површини него што се у почетку претпостављало. Радови су усредсређени на важнија и водом најугроженија мјеста на локалитету Црквина уз саму Требишњицу која је требала прва да буде потопљена. Археолози су били изненађени богатством налаза. Одмах на почетку умјесто мањих здања откривена је велика луксузно грађена зграда коју су археолози означили „U-згарда“, због тога што се њена три крила групишу око једног четвртастог врта, око кога су били тријемови који су повезивали остале зграде.

У једном крилу луксузне грађевине откривени су сачувани остаци великог купатила (терме) с централним гријањем, у другом луксузне просторије које су служиле за пријеме и свечаности са врло раскошним мозаицима који приказују Орфеја са животињама и Музе. По оцјени стручњака умјетничка израда мозаика може се мјерити са најљепшим мозаицима пронађеним на тлу Италије. На локалитетима Драчева страна, Прло, Парежи пронађени су и други објекти, храмови, гробнице, остаци римског пута, фрагменти керамике, стубови, дијелови млина за прераду пољопривредних производа. На основу остатака у Панику може се закључити да је велика луксузна грађевина била намијењена за становање.
Овим открићима радови су били прекинути и археолози су се повукли задовољни пронађеним. У долину Требишњице почињу да плаве воде будућег језера. Са прекидом истраживања и напуштањем локалитета није се сагласила др Ирма Чремошник и Земаљски музеј у Сарајеву. Научница која је раније открила чувено античко налазиште у Вишићима у западној Херцеговини, вјеровала је да је налаз у Панику много значајнији али за даља истраживања била су потребна нова средства. Републички секретаријат за образовање и културу БиХ имао је за то разумијевања, па се др Ирма Чремошник половином октобра упутила у долину када је вода све више и више надолазила.

Настала је тада трка између научнице и њених сарадника и групе радника на једној и воде на другој страни. Због јаких октобарских киша које су тих дана непрестано падале, вода је надолазила брже него што се очекивало, допирући до самог истраживачког локалитета. Престанком падавина престала су и страховања да ће вода предухитрити стручњаке, па је настављено истраживање дало напокон одговор о карактеру пронађених ископина.

Утврђено је да је то староримско имање са низом привредних зграда и радионица. Пронађене су на крају и гробнице грађене у облику малих храмова, као и један мали храм. Вила пронађена у Панику спада у најрепрезентативније виле пронађене на тлу БиХ.
На локалитету Паник пронађен је и накит (наруквице, прстење, фибуле, игле), прибор за уљепшавање (пинцете), писање (стилос), украси за војне опреме за кола и коње, као и окови за покућство и врата. Пронађени су и фрагменти предмета за кућну употребу, пољопривредна оруђа, алатљике и украсни предмети. Од предмета за кућну употребу значајни су фрагменти кључева, брава, ножева и разних окова. На локалитетима Паника пронађена је и значајна количина римског новца, што нам говори да је економски и трговачки живот у овим крајевима био веома интензиван.

На основу археолошких налаза утврђено је да је комплекс грађевина на Драчевој страни настао крајем и почетком другог вијека, док је градска вила на Црквини изграђена крајем трећег и почетком четвртог вијека. Изнад римских грађевина, датираних у доба императора Публија Лицинија Галијена (253-268) , пронађена је мала старохришћанска црква, изграђена у шестом вијеку, а послије иза ње саграђена је још једна старохришћанска црква око које се сахрањивало становништво.

Један натпис који се тиче обнове моста и међаша на Требишњици, указује да су у долини поменуте ријеке у првом вијеку постојали велики посједи италске патрицијске породице Vesii. Фрагменти фресака и мозаика свједоче да је на овом римском посједу на овом локалитету у трећем вијеку била присутна хришћанска симболика, иако је у то вријеме хришћанство било забрањено. Могуће је да су власници посједа били Христови сљедбеници прије него што је хришћанство било од државе признато за званичну вјеру. Поменути археолошки налази значајни су зато што је ријеч о до сада најранијим откривеним траговима хришћанства у БиХ и на Балкану.

У модерној историографији се сматра да је у Леусинијуму траса римске комуникације прелазила са десне на лијеву обалу Требишњице. О постојању моста свједочи топономастика и један епиграфски извор. Мјештани су тврдили да се темељи римског моста могу видјети на мјесту Мостине када опадне водостај ријеке. Постојање моста потврђује и већ поменути гранични натпис уклесан у живу стијену више Манастира Косијерева, пронађен 1959. године.

Натпис говори о поправци моста и обнови међаша на ријеци Требишњици. Датира се у период 80. и 83. године нове ере на основу помена Луција Фунисулана Ветонијана, намјесника Далмације (80-83. године нове ере) по чијем налогу су и извршени поменути радови. Овај натпис из живе стијене исјечен је и данас се налази у музеју у Никшићу.
Истраживања која су спроведена на подручју Паника, тј Леусинијума (Црквине, Прло, Поткућнице, Драчева страна) открила су већи број археолошких налаза и највећи дио тих покретних налаза као и репрезентативних фресака и мозаика пренесен је у музеје. Највише у Земаљски музеј у Сарајеву, затим у Завичајни музеј у Требињу, а мањи дио у музеј у Билећи који се тада налазио у данашњој згради „Просвјете“.
Манастир Косијерево и Добрићево измјештени су на нове локације. Неће бити дозвољено да Арсланагића мост, задужбина Мехмнед-паше Соколовића остане под водом и он је измјештен јужније и њиме поново премоштена Требишњица.

Спасен је и измјештен одређени број стећака. Из Врела Требишњице (2 плоче), Мируше – Колањевићи (6 плоча), Паник (75 споменика) и Орах (3 споменика). Они су премјештени на нову локацију, вјештачку некрополу стећака код некадашњег Завичајног музеја који одавно више не постоји као такав и који ће на срамоту грађана и града Билеће од стране неодговорних општинских власти бити продан за потребе угоститељства.

Ова некропола формирана је 1967. године и броји 86 стећака и то 70 плоча, 42 сандука, 1 сљеменик и 3 крстаче и највећа је вјештачка некропола стећака на Балкану.
Напомињемо да је у селу Чепелици остало потопљено 60 споменика као и да је један дио репрезентативних споменика са натписима завршио у Земаљском музеју у Сарајеву. По причању очевидаца неколико стећака транспортовано је у САД и том акцијом руководио је већ помињани археолог Вејн Вучинић.
Билећани који су рођени у долини Требишњице, ту одрасли и живјели али и они који нису, свједоци су тих истраживања па се и данас присјећају тих времена, причајући о љепотама тих крајева, као што о томе говоре и свједоче римске виле и споменици.

Током археолошких истраживања и ископавања основне и средње школе из Билеће организовале су једнодневне ђачке екскурзије да би се ученици упознали са културноисторијским богатством.
Трка археолога и историчара са водама акумулационог језера Хидроелектрана Требишњице одлучена је у посљедњи час побједом научника иако ће много тога остати вјечно под водама језера и на тај начин оставити многа неријешена питања и сакривене многе тајне.

Дефинитивно воде Хидроелектране Требишњица испуниле су заувијек долину ријеке фебруара мјесеца 1968. године.

Богдан Томановић, професор историје

(Часопис Освит, бр. 32, јул – септембар 2016)

Чланак Археолошко благо на дну Билећког језера се појављује прво на Билећа.рс.

Требишњица! Са радошћу ме испуњава ово име. Име наше највеће понорнице ријека љепотице са свјетло зеленим лицем што се од Билеће до Требиња хитро пробијала, кроз  опјевани херцеговачки крш да би се даље  разлијевајући се у Поповом пољу исто онако чудесно нестала као што се на извору Билеће појавила.

Тако је било. А данас ? У ово наше можда мање романтично доба, то је име једног великог  пројекта једног од најзанчајних енргетских извора.

Оно што вијековима није могло да збрише са лица ове херцеговачке земље урадила је то зачас вода Билећког језера која је прије 50 година као вјештачка акумулација тадање електопривреде, загосподарила овим простором.

Иако је својој мирноћом лаганим  током од Билеће до Требиња кривудала кроз луке  и пашњаке , вјековима је Попово поље плавила и носила  кроз поноре и морске дубине  његову драгоцјену земљу.

За људе тога краја била је увјек страх и трепет.Борити се с њом било је узалудно.Она бијаше јача и рушила је све пред собом,Али све се промјенило од ријеке до енергетског, драгуља.

Вода је прогутала куће, цркве , гробља многе археолошке споменике и стари римски пут који је водио до Цавтата.

Брана од 123 метра у Грнчареву затворила је природни проток ријеке и поплавила насељаПаник, Орах, Чепелица, Задубље и Мируше са засеоцима.

На дну овог језера крије се  заправо  читаво једно насеље које у себи чува остатке прошлости о којима би се могло да исприча безброј прича.

U географској литератури, Билећко језеро може се још наћи и под појмом Мирушко језеро по називу села и котлине који су добрим дијелом потпољени.

Језеро заузима простор од изворишта испод брда Кулетина подно Билеће  и простиресе у дужини од скоро 20 километара са око 33 километра квадратна површине  са дубином од преко стотину метара на  појединим мјестима,

Билећко језеро је једно од највећих вјештачких акумулација на Балкану, а значајно је осим по својој величини и доприносу у производњи електричне енергије и по развоју риболова о чему свједоче бројни рибњаци, а уз то Билећани имају привилегију на купању у уређеној плажи у вријеме љетних врућина.

.У вријеме  великих падавина ниво воде нарасте до ивице зеленог вегетацционог појаса, а љети доласком сушних дана водостај знатно опадне па се на приобалном дијелу појаве остатци некадашњих, кућа и  дуварина.

Извор: Слободна Херцеговина

Чланак Пола вијека Билећког језера: Како је потопљена највећа европска понорница се појављује прво на Билећа.рс.

У викенд насељу надомак Билећког језера радови су већ почели. Данци, који су овдје недавно купили шест парцела, одмах су ангажовали мајсторе како би што прије све било спремно за изградњу стамбених објеката.

Према ријечима Раденка Попаре, начелника Одјељења за просторно уређење и стамбено-комуналне послове у Општини Билећа, до сада је на овом мјесту продато 25 од 39 локација. Како каже, Руси из Вороњежа, братског града ове општине, данас стижу на преговоре о куповини преосталих 14 парцела.

Стога, и општинска администрација ових дана вриједно ради.

– Тржишна цијена појединачних парцела је око 5.600 марака. Тренутно радимо на томе да у ово викенд насеље доведемо воду и струју, те да ријешимо питање канализације и инфраструктуре. Пошто има пуно заинтересованих за куповину локација у овом дијелу, уредићемо још један комплекс, тако да можемо удовољити свим захтјевима купаца – прича Попара за наш магазин.

Како би садржај у овом викенд насељу био употпуњен, осим стамбених објеката, планирано је да у њему буду направљени мултифункционални спортски терен и терен за одбојку на пијеску, те угоститељски објекат са љетном баштом, сувенирница и продавница.

– Будући да имамо захтјеве од човјека из Швајцарске који тражи да у Ораху узме 2.000 метара квадратних земљишта за ауто-камп, у наредном периоду ћемо направити урбанистичко-просторни план обале Билећког језера, како бисмо нашли начина да што боље искористимо потенцијале овог језера – додаје Попара.

Но, странци нису заинтересовани само за земљиште у Ораху. Недавно су у Билећу из Италије стигли Антонио и Фабио Тревизиол, отац и син које, осим крвне везе, веже и љубав према лову на птице. Овај двојац препознао је Билећу као мјесто у коме би страствени љубитељи овог спорта из Италије, али и других држава, радо долазили.

– Ово подручје богатије је камењаркама, шљукама и јаребицама него остали дијелови Босне и Херцеговине, зато смо одлучили да дођемо овђе. Желимо да купимо парцеле близу ловишта и да на њима саградимо бунгалове гђе наши гости могу да спавају, једу и иду у лов. У ловној сезони, од 1. августа до краја фебруара, код нас би долазило око 200 Италијана, а сваке године би једанпут долазила и италијанска телевизија да прави причу о томе – објашњава Антонио за „Моју Херцеговину“.

Реализација пројекта требало би да почне на прољеће, али под једним условом – да билећко ловачко друштво са њима потпише петогодишњи уговор као гаранцију да ће имати дозволу за лов и рад.

– Потребна нам је дугорочна гаранција да бисмо улагали, јер морамо направити план. Не можемо радити годину за годину. Ако нисам сигуран да ћу радити пет година, не могу да инвестирам. Ако сам сигуран да могу да радим, инвестираћу не само у лов, него и у риболов, као и у оф роуд (офф роад) туре по природи за које већ има много заинтересованих – јасан је Антонио.

Уколико све буде ишло по плану, како каже, Агенцију за лов на птице, коју је регистровао у Гламочу, премјестиће у Билећу, а лов ставити у строге, законске оквире.

– Зна се колико комада које врсте може да убије један ловац, а не да свако ради шта хоће. Хоћу да све буде регулисано законом. Свугђе у Европи слабо има камењарке, а овђе је има пуно. Међутим, ако ње има хиљаду комада, ми максимално можемо убити стотину за једну ловну сезону – изричит је Тревизиол.

И режисер Емир Кустурица жели да улаже у Билећу

Осим странаца, Билећу је, као поднебље погодно за покретање нове пословне приче, препознао и прослављени режисер Емир Кустурица, али овога пута није у питању филмско остварање. Начелник Ођељења за просторно уређење и стамбено-комуналне послове Раденко Попара открио нам је да Кустурица намјерава да направи дестилерију за производњу етеричних уља у зони Дракуљице.

– Тренутно се о томе воде озбиљни преговори, а одлука ће бити донесена на некој од наредних сједница локалне скупштине. Кустурица жели да на 50 хектара земље сади биље, а да на других 50 хектара направи дестилерију у којој ће правити етерична уља. У том реону сада, осим Хенкела и каменолома, нема ничега – открива Попара.

Велики подстрек за развој туризма у Билећи

Директор Туристичке организације Билеће Никола Бајовић све наведено види као велику шансу за развој туризма у Билећи.

– Ово је велики подстрек за развој туризма и ми у свему томе видимо да људи са стране, али и из Босне и Херцеговине и Србије, препознају потенцијал Билеће и Билећког језера, како у смислу ловног и риболовног туризма, тако и у смислу боравишта и одмарања – истиче Бајовић.

Са њим се слаже и Раденко Попара који сматра да на овај начин Билећа постаје град отворен за улагања што ће, како каже, за собом сигурно повући и долазак већег броја туриста.

Извор: Моја Херцеговина (Јелена Денда Борјан)

Чланак Билећа привлачи инвеститоре: Стижу Данци, Италијани, Руси, Кустурица… се појављује прво на Билећа.рс.

Ни сами нису могли да вјерују да ће један обичан рибарски дан завршити са уловом од чак 12 шарана. Ђоко, Лука и Борис Вучинић и његова дјевојка Хана кажу да у једном комаду ове рибе има у просјеку од десет до 15 килограма.

Ово је и доказ да и у Билећком језеру и даље има капиталних шарана, али и како се риба може ухватити на удицу.

„Све је ово уловљено на удицу. Ловим већ 50 година, али никада до сада нисам имао овако крупан улов“, каже Ђоко Вучинић, напомињући да је свако од њих четворо уловио по три шарана.

У улову шарана потрошио је око 150 марака хране, што је и доказ да је риболов скуп хоби.

„Треба доста стрпљења, али и новца. Ипак, на крају су увијек видљиви резултати. Осјећам се одлично“, наводи Ђоко за Требиње инфо, додајући да је ловио дубинском методом на кукуруз, као и да га без храњеног мјеста не вриједи ловити, ма какав мајстор био за штапом.

И остали риболовци били су изненађени уловом. Искуство са Билећког језера препричавају пријатељима и родбини. А за оне који не повјерују одмах, ту су фотографије.

Извор: Требиње.инфо

Чланак Лош дан за шаране у Билећком језеру се појављује прво на Билећа.рс.