Одбојку је почела тренирати у ОК „Херцеговац“ са девет година и прошла је све селекције, од пионирске до сениорске. Како сама каже са „Херцеговцем“ је освојила велики број турнира, појединачних признања, али најважније су јој лијепе успомене из тог периода. Са шеснаест година добија позив од ЖОК „Бимал-Јединство“ из Брчког, најтрофејнијег клуба у БиХ. Био је то позив који се не одбија, Јована се сели у Брчко и у „Бимал-Јединству“ проводи шест година.

„За шест година у том клубу научила сам доста ствари, а прије свега сазрела као особа. Имала сам прилику играти квалификације за Лигу шампиона, а затим и ЦЕВ куп, Мевза лигу, освојити лигу Босне и Херцеговине, куп Републике Српске, куп Босне и Херцеговине. Доста лијепих успомена, лијепих сјећања ме везује за Брчко.Увијек ћу их се радо сјећати и бити захвална на пруженој прилици за напредак и развој“-каже Јована.

Тренутно игра своју другу сезону за фински „ЛП-Вампула“. С обзиром да је финска лига јака и да броји десет тимова једнаког квалитета Јована је знала да је чека велики изазов.

„У Финској је потпуно другачије од Босне и Херцеговине, температуре су  од -10 до -20, али Финска на мене оставља позитиван утисак. Финска има заиста јаку лигу, десет тимова и сваки тим има велики број страних играча, воља и жеља на крају доносе побједу. Разлика у односу на БиХ лигу јесте та да се игра систем три пута са сваком екипом, а због тога је темпо напоран и одмора је мало. Могу рећи да заиста уживам овдје, освојили смо треће мјесто у регуларној сезони прошле године, први пут у историји овог тима, и то је био неописив осјећај. Ову сезону смо отворили јако добро, имамо пет побједа, а сама чињеница да смо имали осам утакмица говори о томе колико је темпо напоран. Надам се да ћемо и ове сезоне остварити резултат прошлогодишњи, а можда га и надмашити“-истиче Јована.

Јована је захвална породици на свој подршци коју јој пружају на њеном путу и чине све лакшим.

„Није лако бити одвојен од родитеља и породице осам мјесеци, али са њиховом подршком све је лакше. Захвална сам што су уз мене у сваком тренутку и то ми неизмјерно значи“-искрена је Јована.

Јована је примјер како се захваљујући посвећености, труду и таленту може постићи успјех. Њена одбојкашка прича је примјер како љубав према ономе што радиш може да те одведе и преко граница. Иако је далеко од свог родног краја Јована га носи у срцу и помиње, захвална на свакој прилици коју је добила.

Чланак Од мале Билеће до Финске- Одбојкашка прича Јоване Биберџић на крилима талента, рада и воље се појављује прво на Билећа.рс.

Србија је шампион Европе. Други пут заредом. Изабранице Зорана Терзића одбраниле су звање најбољих на Старом континенту. Била је ово трећа година у низу у којој су одбојкашице освојиле златну медаљу, четврта како су играле финале највећег такмичења у сезони.

После сребра на Олимпијским играма, злата на континенталном и светском шампионату, српске одбојкашице још једном су оправдале очекивања нације. Са најсјајнијим одличјем вратиле су се из Турске. Пре тога, обезбедиле су и место на олимпијском турниру у Токију, из прве.

„Сваки пут пред крај године сабирам утиске и могу да кажем да сам задовољна како је она протекла. Остварени су нови и веома значајни успеси, на које сам јако поносна. Лето са репрезентацијом је било изузетно напорно, иако смо имали и времена да одморимо. Остварили смо наше главне циљеве, а то су били пласман на Олимпијске игре и нова европска титула. На свему томе смо вредно радили.

Први део клупске сезоне је завршен, оно што ме радује јесте да имамо добре резултате у турској лиги и Лиги шампиона и надам се да ћемо у наставку бити још бољи“, почела је Бошковићева причу за Спорт Клуб.

Србија је у Турску отпутовала као актуелни светски и европски првак. Очекивања су била велика пред почетак турнира, али су их ‘плаве даме’ још једном испуниле, ако не и надмашиле.

„Европско првенство је било велики изазов за нас, али наравно да смо веровали у квалитет нашег рада и екипе пред одлазак на такмичење. Притисак и одговорност су били исти као и претходних година, свесни смо били да носимо улогу фаворита, коју смо и заслужили. Драго ми је што смо то на крају оправдали“, рекла је Тијана и додала:

„Из године у годину се трудимо да имамо исти приступ такмичењима која играмо. Свако од њих је велики изазов за нас и шанса да растемо и показемо се у још бољем светлу, освојимо ново одличје“.

И Тијана зна тачно колико медаља има у богатој колекцији. Ипак, није сасвим сигурна колико се на трофејним полицама налази индивидуалних признања. Не само зато што их је примила толико, већ зато што, скромна каква јесте, више вреднује тимске успехе.

А само ове године 22-годишња Билећанка проглашена је најкориснијом играчицом Европског првенства, а нашла се и у идеалном тиму као најбољи коректор турнира. Уследило је признање Европске одбојкашке конфердерације, Тијана је трећу годину заредом изабрана за најбољу одбојкашицу Старог континента. Награде нису изостале ни у домовини, па је други пут у низу и званично најбоља спортисткиња Србије у избору Олимпијског комитета, а награду јој је доделио и матични Одбојкашки савез.

„Искрено, не размишљам о томе. Свакако да на крају такмичења сва та признања јако пријају и представљају још већу мотивацију, али оно што је најважније за мене је тимски резултат“.

Током Лиге нација минулог лета Бошковићева је дочекала јубилеј – одиграла је и 100. меч за репрезентацију.

„Сећам се када сам почела и кад сам летос чула за податак да сам одиграла већ 100. утакмицу за репрезентацију била сам позитивно изненађена. Већ шесто лето сам провела са репрезентацијом. Светско првенство на ком сам дебитовала за сениорску репрезентацију 2014. године у Италији је такмичење које памтим као да је јуче било“, присећа се вижљаста коректорка и додаје:

„Стекла сам огромно искуство за ових шест година колико играм у сениорској репрезентацији. Постала сам зрелија, сигурнија у себе и своју игру и научила како да се носим са притиском, посебно на важнијим утакмицама“.

А на поменутом Светском првенству 2014. године селектор Зоран Терзић јој је одмах указао поверење и осигурао место у стартној постави.

„Мислим да нема потребе да говорим о његовим тренерским квалитетима јер резултати говоре довољно. Задовољство је радити са њим, из године у годину учим нове ствари које значајно утичу на побољшање у мојој игри“.

Циљ за наредну репрезентативну сезону се већ зна – жеља свих је златни хет-трик, односно освајање титуле олимпијског шампиона.

„Приче о медаљи у Токију су почеле одмах након освајања злата у Анкари. Али у овом тренутку не размишљам пуно о томе. Свакако да ћемо кад дође време за то, дати све од себе да максимално озбиљно схватимо припремни период пред и да се на такмичењу покажемо у најбољем издању“.

Пре него што крену и припреме за олимпијски турнир, Бошковићеву очекује други део сезоне са турским Езачибашијем, чији дрес носи још од 2015. године.

„Већ пету годину заредом наступам за Езачибаши, клуб који ми је пружио најбоље услове у којима могу нормално да се развијам. Претходних година нисмо успели да освојимо титулу првака Турске и Европе, али се искрено надам да ће ова сезона бити најуспешнија до сада и да ћемо бити задовољни крајњим резултатом. Не размишљам о промени средине, са Езачибашијем имам важећи уговор и следеће сезоне и даћу све од себе да наставим узлазном путањом“.

Од прошле сезоне уз српску хероину је у Турској и њена сестра Дајана, због које је Тијана и почела да се бави одбојком.

„Прошле године је и она играла за клуб из Истанбула и била сам срећна што је ту и што можемо често заједно да проводимо време и да будемо подршка једна другој на утакмицама. Ове године ситуација је мало другачија, она наступа за клуб који је у другом турском граду, тако да ретко кад имамо прилику да проводимо време заједно, али без обзира на то, пратимо једна другу и подржавамо се међусобно“.

На питање како родитељи успевају да испрате све њене и сестрине успехе, те резултате брата Вука који је у млађим кошаркашким селекцијама Србије, 22-годишњакиња одговара:

„Родитељи не пропуштају ниједну утакмицу уколико су у могућности да гледају или бар да прате резултат преко интернета. Са великим узбуђењем прате наше каријере. Посебно тата, који је велики љубитељ, не само одбојке и кошарке, већ и других спортова“.

Признала је на крају Бошковићева и да је имала среће да ове године део празника проведе баш са породицом.

„У овом периоду године обично имамо пар слободних дана. Ја их користим да одморим и да се припремим за нове изазове. Прија ми да сваки слободан тренутак проведен са драгим људима“

Извор: Спорт клуб

Чланак Постала сам зрелија, сигурнија у себе се појављује прво на Билећа.рс.

Билећанка Милица Ивковић проглашена је за најбољу одбојкашицу Републике Српске у 2018. години, у избору Одбојкашког савеза РС. Овај савез још од 1997. године бира најбоље одбојкашице и одбојкаша за протеклу годину.

Право учешћа у гласању имају сви клубови који писаним путем достављају своје приједлоге за најбољег одбојкаша и одбојкашицу и Удружење тренера ОС РС.

На основу постигнутих резултата, добијених гласова клубова и Удружења тренера, те утврђених критерија за бодовање постигнутих резултата и гласова за избор најбољих, највише бодова у 2018. години, освојили су Милица Ивковић одбојкашица ЖОК „Бимал Јединство“ и Радослав Јањић одбојкаш ОК „Младост“ из Брчког.

„Од свих признања и награда које сам до сада освојила ову бих издвојила као најдражу. Срећна сам и сматрам да се сваки труд, рад и упорност на крају исплате“, каже Милица .

Милица, која игра на позицији либера прве одбојкашке кораке направила је у билећком „Херцеговцу“.

„Све је почело 2003. године када сам се уписала у школу одбојке у Билећи. Велика љубав према одбојци и упорност учинили су да већ следеће године, са мојих 11 година заиграм у првом тиму „Херцеговца“, у изјави за Радио Билећу, својих почетака присјетила се најбоља одбојкашица Српске.

Одбојкашки стручњак Зоран Видаковић имао је велики утицај на развој и њене каријере.

„Мој први тренер био је велики Зоран Видаковић. Под његовим тренерским водством прошла сам све млађе селекције, а уз то била и стандардни либеро у екипи сениорки.“, каже Милица.

Милица већ 2008. године добија позив од кадетске репрезентације БиХ што је, како каже, подстакло да тренира још више и упорније.

По завршетку средње школе Милица одлази у Гацко гђе једну сезону наступа за ЖОК „Гацко“.

„Послије сезоне у Гацку уписала сам факултет у Бањој Луци. Нисам запоставила одбојку и наставила сам да тренирам у универзитетском клубу „Бања Лука Волеј“. У том периоду добила сам позив и од сениорске репрезентације БиХ, и од тада сам стандардни либеро, истиче Милица говорећи у путањама њене каријере.

Милица је поникла у билећком Херцеговцу, а тренутно наступа за брчанско „Јединство“. у чијем је дресу недавно освојила Куп Републике Српске. Прије тога, прошле сезоне Милица је са екипом из Брчког дошла до титуле првака БиХ, те освојила куп Босне и Херцеговине и Републике Српске.

Овог љета истакла се одличим играма у дресу репрезентације Босне и Херцеговине.

Извор: Радио Билећа

Чланак Билећанка Милица Ивковић најбоља одбојкашица Републике Српске се појављује прво на Билећа.рс.

Тијана је ове године на Европском првенству, на коме је репрезентација Србије освојила златну медаљу, проглашена за најкориснију играчицу турнира.

Претходно је била члан наше селекције која је освојила бронзану медаљу на светском Гран-прију. На том такмичењу проглашена је за најбољег коректора.

Поред тога са својим клубом Езачибашијем је учествовала на Фајнал-фору Лиге шампиона, а проглашена је и за најбољег коректора клупског Светског првенства у Јапану.

Тијана Бошковић каријеру је почела 2010. године у Херцеговцу из Билеће, где је запажен њен вансеријски таленат па је убрзо прешла у Партизан у коме је наступала четири сезоне. Тијана је 2015. године постала члан турског Еџаџибашија.

Извор: Билећа.рс

Чланак Тијана Бошковић и званично најбоља европска одбојкашица се појављује прво на Билећа.рс.

Горица Тркља, из Билеће, била је једна од најбољих млађих одбојкашица Републике Српске. Најбољи поентер у пионирској категорији, најбоља играчица РС, најбољи примац БиХ,   најбољи спортиста Билеће 2012. године, само су неки од њених постигнућа у свијету одбојке. Међутим, повреда је прекинула планове за њену блиставу будућност и одлазак Горице у Америку на колеџ. Гдје је сада Горица? Чиме се бави, кад јој одбојкашка лопта није у рукама? Горица је била један од најбољих ђака у својој генерацији у Билећкој гимназији, а сада је студент електротехнике1 у Новом Саду, и са осмјехом на лицу се сјећа „старих дана славе“.

Када је почела та љубав према одбојци?

Љубав према одбојци почела је кад сам у основној школи ишла да гледам утакмице старије сестре која је такође тренирала одбојку. Убрзо сам се и ја уписала и почела тренирати. Паралелно са школом развила се та љубав према одбојци која траје и данас. Једноставно, то је јаче од мене,  човјек се не може одупријети ономе што воли.

Била си најбоља играчица пионирске категорије РС, затим најбољи примац репрезентације БиХ..?

За веома кратко вријеме истакла сам се својом игром. Већ у шестом основне прешла сам да играм за први тим. Играјући са Тијаном Бошковић, Дајаном, Тамаром, својом сестром, и Милицом Ивковић, стицала сам знање и искуство. Често сам тренирала два пута дневно са млађим категоријама и у првом тиму Зорана Видаковића. У пионирској категорији сам била најбоља играчица РС, и најбољи примац БИХ. Играјући за основну школу, била сам најбоља играчица регионалног такмичења и Републике. Играјући за средњу школу, била сам два пута проглашена за најбољу играчицу регионалног такмичења. Једна од најљепших успомена ми је играље за кадетску репрезентацију БиХ.

Да ли је истина да си у једном мечу против Градишке, ако се сјећам добро, сервирала 25 узастопних поена, те да противничка екипа није имала прилику да освоји поен?

Да, истина је (кроз осмјех на лицу се сјећа Горица). То је било негдје на почетку, када сам тек почела тренирати. Ономе, коме испричам звучи невјероватно, али истина је.

Колико ти значи то што си проглашена за другог најбољег спортисту Билеће, 2012. године?

То ми је најдраже ми је признање. Иако је Билећа мали град, много је значило добити такво признање са 15 година. Давало ми је вјетар у леђа и мотивацију за даље, све у жељи да будем све боља и боља.

Требало је да каријеру наставиш у Америци и похађаш њихов колеџ?

Јесте, требало је да одем у Америку и тамо наставим  одбојкашку каријеру, самим тим похађати и колеџ. Двије дјевојке из Билеће су отишле и добро се снашле тамо. А морам признати, да је било јако добрих понуда са Универзитета.

Колико је повреда утицала на тебе и да ли је то било пресудно да прекинеш каријеру?

Повреда је једини разлог због кога сам престала тренирати. Једноставно било је превише ризично. Нисам могла наставити упркос свим мојим напорима и жељама. Живот ти некада стави на пут питања на која немаш одговора, и примора те на борбу са самим собом.

Упознала си и свог омиљеног одбојкаша, Мата Андерсона, бар ти се један сан испунио.

Најђепше код одбојке је што ти пружа ту ширину, да идући по разним такмичењима упознаш своје идоле, које си до тада имао прилику гледати само на ТВ. То што сам упознала Мата сматрам својом великом оствареном жељом.

Пожелиш ли некад да узмеш одбојкашку лопту и одсервираш онако као против Градишке?

Ех, Горица сада студира електротехнику, и често се сјети одбојкашких дана. Стварно је било задовољство играти, а и данас бих вољела да тренирам и да се врати стари осјећај добијеног меча.

Како каже Горица, живот ти некад да питања на која немаш одговор, и све оно што си желио једноставно падне у воду, не твојом одлуком. Међутим, Горица је од оних особа које кроз живот иду са осмјехом на лицу, упркос препрекама на путу. Иако је Горица сада на путу да постане инжењер, надамо се да ће на том путу бар који пут имати прилику за неки одбојкашки меч, и да ће показати како Херцеговка сервира.

Извор: Слободна Херцеговина ( Дајана Алексић)

Чланак БИЛЕЋА СЕ ПО ОДБОЈЦИ ПОЗНАЈЕ – Повреда зауставила Горицу да постане најбоља се појављује прво на Билећа.рс.

Међутим, ни то није било довољно како би се умеће ове 19-годишњакиње наградило, па је Тијана понела и наслове најкориснијег играча (МВП) и најбољег коректора првенства. И то у конкуренцији знатно искуснијих играчица.

Кажу да треба замислити жељу када први пут посетите једно место. Онда је сасвим јасно, чему се Бошковићева надала када је крочила на тло филипинске престонице, Маниле. Ројиле су се жеље, пошто млађана коректорка, до сада није имала прилике да игра ни на смотри најбољих клубова света. А чини се, да су јој се, као награда за све показано на терену, замисли претвориле у реалност, пошто је са далеког истока кући понела још једну медаљу, уз индивидуално признање. У великом финалу, њен Езачибаши савладао је италијански Поми Казалмађоре, после тајбрејка.

– Турнир је сам по себи  био одличан, јер су на њему учествовале најбоље екипе света – сумира утиске Бошковићева. – Било је занимљиво бити у таквом окружењу. Морали смо добро да се помучимо како бисмо дошли до титуле шампиона. Није нимало лако било остварити овај успех. Али је било дупло слађе, јер смо прва екипа која је успела да одбрани титулу – са поносом истиче.

А то „дупло слађе“ за Тијану је било тродупло. Још једно значајно признање завршило је у њеним рукама. У изузетно јакој конкуренцији, проглашена је најбољом.

– Не доживљавам те награде као притисак. Никад и нисам. Увек су ми мотив да се још доказујем, да покажем да могу и више и боље. Наравно да ми пријају. Млад сам играч и подстицај су ми да даље радим на себи – објашњава.

Како сама воли да истакне, појединачних награда не би било без саиграчица. А у Езачибаши је ове године окупио заиста велика имена. Са Тијаном у дијагонали стоји још једна ведета српске одбојке, Маја Огњеновић, а места у постави попуњавају још и Американке Рејчл Адамс и Џордан Ларсон, Рускиња Татјана Кошељева и Бразилка Таиса. „Дрим тим“, рекло би се.

– Атмосфера у екипи је веома добра. Заједно смо већ месец дана. Уклопиле смо се добро. Све девојке су врхунске играчице и може да се примети да константно напредујемо као тим. Мени је посебно драго, што је са мном и Маја Огњеновић. Знамо се већ три године и свакако је то велика предност за клуб, а и нама је лакше – са задовољством признаје.

Као ниску бисера, српска тинејџерка ниже медаљу за медаљом. Свет је задивила још пре три године на Европском првенству, и од тада је стандардни члан националног тима. Као већ искусна репрезентативка, са 84 наступа у дресу Србије, ову годину украсила је и наступом на Олимпијским играма, и постала део највећег успеха у историји наше женске одбојке.

– Олимпијске игре су сан сваког спортисте и ја сам веома поносно што сам са 19 година добила прилику да видим како све то изгледа и још освојим медаљу. Прву за нашу женску одбојку. Сада не бих могла да издвојим неки део који ми је посебно  остао у сећању, јер цело то искуство једна велика прича, у којој сваки део има свој значај – са усхићењем говори, а онда додаје: – Нажалост, остале обавезе су нас брзо навеле да наставимо даље. Нисмо имале прилике да дуго уживамо у том успеху, али то не значи да га се нећемо радо сетити кад год имамо прилику.

После такмичења на светском нивоу, Бошковићеву и њене саиграчице очекују такмичења на европском континенту. Надметања у турској лиги већ су почела, а припреме за Лигу шампиона увелико су у току. Резултати остварени последњих неколико месеци обећавају, али и обавезују. Очекује се много од читавог тима, али и од Бошковићеве, која не крије да је спремна за нове изазове, у које улази са високим амбицијама.

– Очекује нас такмичење на клупском нивоу. Већ смо одиграле меч првог кола. То су нови изазови на које се максимално концентрисане. Турска лига је веома јака, има велике клубове са врхунским играчима, који гарантују добру сезону. Изузетна је конкуренција. А потом играмо и квалификације за Лигу шампиона. Доста је жеља, срећом и сезона је дуга.

Много момената „за сва времена“ проживела је Тијана само овог лета. Око врата су јој засијале две највредније медаље на репрезентативном и клупском нивоу. А тек јој је 19 година.

На питање који од тих момената јој је најважнији, без оклевања је одговорила:

– Олимпијске игре су највредније искуство. Много ми је значило што сам представљала своју земљу. Доста сам научила и напредовала као играч. Сигурнија сам у себе и осећам да сазревам кроз сваку утакмицу. Генерално, читава сезона је оставила пуно утисака на мене. Много тога лепог се издешавало и не може бити другачије него да будем задовољна.

Сигурно је да је освојена олимпијска медаља, остварен сан. Међутим, како младости и приличи, из њега су се изродили нови. Већи, другачији, плаховитији. Можда и тежи за ухватити. Мада, вероватније и достижни, с обзиром на то каквим темпом је кренула Тијана.

– Тај сан је остварен, али то не значи да нема нових. Желим опет да идем на Олимпијске игре, да опет освојим медаљу. Сигурно бих волела да не останем на ономе што сам до сада освојила. Хоћу више. И сви ти трофеји и одличја која ми недостају у колекцији, вуку ме напред, мотивишу ме да радим још. Млад сам играч, дуг је пут преда мном – закључила је Бошковићева.

Како је већ неколико пута истакла пред Тијаном су тек велики изазови. Јер лакше је доћи до врха, него са на њему задржати. Јасно је да је српска репрезентација већ одавно у њој добила играча за будућност, али и садашњост. Сигурна је и она да ће бити још трофеја. А кад их је до сад било оволико, зашто да јој не верујемо.

Српска дружина на окупу у Манили

Недуго пошто су се растале, прославивши олимпијски вицешампионски наслов, српске репрезентативке поново су се нашле на истом месту. И то готово пола тима који је Зоран Терзић водио у Рио, укључујући и њега самог.

У дресу Езачибашија у Манили су биле, већ поменуте, Бошковићева и Огњеновићева, боје сребрног Помија, бранила је Јована Стевановић, бронзану медаљу са Вакифбанком и признање за најбољег средњег блокера турнира освојила је Милена Рашић, док су на четвртом месту завршили Зоран Терзић, Силвија Поповић и Бојана Живковић са швајцарским Волером.

– Не тако давно смо све биле заједно у репрезентативним дресовима, међутим, морале смо свака на своју страну. На терену смо биле противници, али ван смо добри пријатељи. Добро се познајемо и волимо кад смо на окупу. Увек су то лепа дружења – нагласила је најмлађа међу њима.

Извор: Спортски журнал

Чланак Тијана – стварно најбоља на свету се појављује прво на Билећа.рс.

Наше феноменалне девојке на крају су се окитиле сребрним одличјем након пораза од одбојкашица Кине које су финални меч одиграле скоро без грешке. Нападале су из све снаге, освајале неке невероватне поене, а против оваквог противника се није могло више.

Нема се шта замерити нашим сребрним девојкама које су дале све од себе да узму оно најсјајније одличје.

Такође, нема се за чим ни жалити када на једном турниру прикажете овако сјајну игру и притом елиминишете европске и светске првакиње и својој земљи донесете прву медаљу у овој конкуренцији.

Србија је маестрално одиграла први сет и добила 25:19, али су после тога Кинескиње приказале игру из полуфинала и четвртфинала када су елиминисале Бразил и Холандију и свеле број грешка на минимум, а мало је недостајало да о победнику одлучује и пети сет. Искусније одбојкашице освајају злато…

СРБИЈА – КИНА 1:3 (25:19, 17:25. 22:25, 23:25)

Уколико посматрамо изразе лица наших девојака у моментима када су Кинескиње предвођене Сињуе Јуан и Жу Тинг правиле „кључну разлику“ могло би се закључити да је код наших одбојкашица постојао мали „грч“ и страх од улога у овом мечу.

У појединим тренуцима биле су стегнуте, недовољно храбре, а селектор Зоран Терзић је више пута на тајм-ауту понављао да је важно само да се опусте и играју своју игру.

Није успео да их убеди у то…

Само у првом сету у ком су Бранкица Михајловић и Тијана Бошковић „тукле“ без размишљања по кинеским блоковима из све снаге могла је да се види та опуштеност на лицима, али већ у другом сету када је Кина по први пут направила осетну разлику и доминирала – није било лека.

Из грешке се ишло у грешку, а мудре Кинескиње су то и те како користиле.

ПОЕНИ

Буша 1, Бракочевић, Живковић, Малешевић 9, Михајловић 9, Огњеновић 1, Вељковић 2, Стевановић 4, Рашић 10, Бошковић 21, Николић, Поповић.

Стизале су сваки наш смеч, имале и много среће мора се признати, а као да су те немогуће ситуације из којих су се извлачиле значиле и „увлачење“ нашим девојкама у главу. Деловале су непобедиво.

У четвртом сету виђена је права „егал борба“, није било веће разлике од три поена, али опет су Кинескиње у кључним моментима освајале поене који добијају сет. На 23:23 имали смо сервис, али у тренутку деконцентрације Милена Рашић је лопту послала дубоко у аут, а ни пријем није био концентрисан, па су Кинескиње без борбе освојиле последња два поена која су значила крај меча.

Ово је седма освојена медаља за Србију на Олимпијским играма и прва у историји у одбојци за жене, тако да Бианка, Јована, Бојана, Тијана М., Бранкице, Мајо, Стефана, Јелена, Јована, Милена, Силвија, Тијана Б. и, наравно, селекторе Зоране – ХВАЛА ДО НЕБА!

Извор: Мондо

Чланак Тијана у Билећу доноси олимпијско сребро се појављује прво на Билећа.рс.