Најпознатији билећки задужбинар Хасан паша Предојевић подигао је у Билећи неколико задужбина, које су упркос ратовима, разарању и паљевинама, људском немару, ипак, некако претекле до данашњих дана.

Пре четири и по вијека у свом родном мјесту Предојевић је изградио цркву, џамију, двије чатрње и велики каравн сарај (хотел).

Градили су их од клесаног камена најбољи мајстори које је Предојевић са приморја довео у Билећу.

Одведен као дјечак из Пријевора у јаничаре у Цариград, постао знаменити турски војсковођа, а кад се вратио у Билећу Ненад Предојевић мајци у Пријевору подигао је дивну камену цркву и велику чатрњу.

У Масленом долу у Билећи, уз тадашњу главну џаду, подигао је џамију, џатрњу са двоје вратника и велики сарај.

Иако оронуле и срушене и данас постоје и црква и џамија, док у џатрњама у Пријевору и Масленом долу и дан данас има воде.

Караван сарај је одвано срушен и од њега не постоје остаци, али се зна где је био.

Исламска заједница покренула је акцију да се обнови порушена џамија Хасан паше Предојевића у Билећи. Простор око старе џамије је очишћен и ограђен али је стара чатрња, преко пута џамије, зарасла у купину и шибље.

Парцела на којој се налази стара црква у Пријевору припада Српској православној цркви али за сада нема наговештаја да би могла да се обнови.

Иако се ради о споменику културе под заштитом државе још нико није поднео захтев Заводу за заштиту споменика или Унеску да се овај споменик од изузетног значаја, не само за Билећу, сачува од пропадања и обнови.

Билећка црква и џамија грађене су исте године кад и чувена ћуприја на Дрини, задужбина једног другог паше, Мехмеда Соколовића кога су Турци као и Предојевића одвели из Херцеговине у Цариград у јаничаре.

Предојевића црква у Пријевору, иако је уз џамију, најзначајнији историјски споменик у Билећи, потпуно је заборављена, сакривена у сред грмена, зарасла у шибље и жбуње, није ограђена, не постоји ни табла ни путоказ који би указивао где се налази. 

Чланак Предојевића задужбине у Билећи зарасле у жбуње се појављује прво на Билећа.рс.

Пет стотина година, с кољена на кољено, у Билећи се препричава једна дирљива и узбудљива прича, епска али истинита драма, о мајчиној љубави, отетом сину јединцу, силном турском јунаку, себичном ђеверу, стрицу, кнезу, суровој казни, цркви и џамији.

Сага о Предојевићима је најдубље и најснажније билећко народно предање изникло на херцеговачком кршу.

Предојевићи су билећки Еп о Гилгамешу, херцеговачка Одисеја и Илијада, заветно писмо о Приметној гомили у Пријевору где су столовали средњовековни српски властелини. Кад су Турци стигли у Херцеговину народ је постао раја и свој јад и чемер могао је да упамти и забиљежи само у камену и усменом предању. Других мјеста имао није.

***

Сунце је било већ високо кад су чобани подно Дубовца видјели колону како промиче кроз Кртине испод Грабовица ка Радашевом долу. Ишли су главном џадом. Из даљине се није видело ко су али су једни јахали а други водили коње за собом.

Тек кад су окренули ка Потркушама разазнаше да су Турци. Мора да долазе по бегов харач. Али зоб још није ни завила. Није вријеме за харачлије. Најстарији међу њима се досјети: „Пошли су да скупљају. Нијесу долазили већ четири љета, вријеме им је.“

Био је то онај дан кад мајке лелечу и ударају се у прса а очеви чупају косе јер им Турци одводе дјецу у јаничаре. Данак у крви. Није било више вајде бјежати у брда. У сваком селу кнез је имао обавезу да прикупи дјечаке.

Чобани јавише у село да долазе Турци. Кнез Јован Предојевић имао је шест синова а његов покојни брат Никола само једног, малог Ненада који је живео сам са мајком. Тројици својих синова кнез рече да пођу уз брдо ка Врањој Дубрави а двојица старијих и онај најмањи и најмлађи остадоше.

– Кнеже јеси ли си одабрао дјецу за цара, упиташе Турци док су улазили у Пријевор, мјесто где су некада столовали средњовековни билећки властелини Предојевићи.

Кнез окупи неколико дјечака око којих Турци почеше да обигравају. Хтели би оној најкрупнијег али је престарио, онај мали је сав некако каракушљив.

– Узмите овога овај је најбистирији, показа кнез на Ненада, јединца његовога покојног брата.

Један Турчин докопа дјечака, метну га у сепет који се налазио на коњу и рече:  – Хајдемо, даље!

Ненад бризну у плач а његову вриску чула је и мајка која се налазила за козама изнад куће. Стрча до пута. Што водите њега, он ми све на овом свијету? Поче да лелече и кука. Упита ђевера, шта учиње, што им не даде једног од твоје шесторице? Кнез је само ћутао а Турци су замицали ка Бијелој Рудини.

Несрећна мајка потрча за њима. Плаче и преклиње да јој пуште дијете.

У сепетима је већ било неколико дјеце. Сви уплашени и подбули од плача. Ненадова мајка трчала је за караваном и коњаницима а Турци су је гонили и шибали канџијама. Сва рашчупана, изубијана, падала је низ камење, запомагала и молила али није одустајала.

Од мајчиних лелека до дана данашњега остала су имена мјеста названа по њеном запомагању од Пријевора до Чемерна. Корита, где је нарицала да је  јадна и коретна, Пусто поље, где је клела да јој оста кућа пуста и Чемерно кад је зајецала: „Јао мени јадној и чемерној“. Ту је пала на земљу не могавши да више прати Турке а караван са данком у крви замаче ка Босни.

Већ је била позна јесен кад су јаничари са дјечацима у сепетима стигли у Цариград. Постригли су их и окупали, обукли у нове `аљине и увели у велику просторију да вечерају. Сјели су за астал и дали су им кашике са огромним дршкама. Дјеца нијесу успјевала да примакну залогај устима. Мали Ненад узе своју кашику и принесе је устима дјечаку наспрам њега овај поједе па исто учини. После и остали тако почеше да једу.

Видјеше то султанови учитељи и Ненада одмах одвојише у посебну групу. Нијесу се преварили, постао је најбољи ученик, питомац, војсковођа, паша, али не Ненад него Хасан паша Предојевић. И султан је чуо за његову храброст и виспреност. Послао га је у Сегедин да утврди границе царства.

Кад се враћао преко Дунава Хасан се присети своје Херцеговине окрену војску на југ и појави се у Љубомиру. Ту подиже логор за три хиљаде војника.

У зору позва свој вјерног чауша Ахмета Челеби Дугалића и рече му да оседла коња. Њих двојица са још тројицом коњаника замакоше узводно Требишњицом. Хасану срце затрепери кад угледа Дубовац и билећку валу. На уласку у Пријевор сјахаше с коња а паша рече Ахмету и пратњи да сједну у хлад и одморе. Он пође сам пјешке поред окрајка ка нахереној плочари. На струзи иза сренсле затече једну старицу и назва јој добар дан.

– Јеси ли сама, имаш ли кога још?

– Немам ниђе никога. Имала сам чоека ал` је млад умро. Имала сам сина јединца Ненада ал` га Турци покупише.

– Турци нијесу одводили јединце.

– Мог јесу. Ђевер је имао шесторицу али је изабрао и мог дао.

– А би ли познала тог твог сина кад би га виђела?

– Би богме, имао је биљег на лијевој мишки.

Паша заврну кошуљу и показа мишицу старици. Она врисну, подиже руку, помилова га по коси, скамени се и клону.

Ненад – Хасан унесе мајку у плочару и дозва Ахмета Дугалића. Похитај у Дубровник доведи ми одмах љекара Тому Натали Будиславића и пружи му ћесу са 300 перпера. Не враћај се без њега.

Старица се с душом растајала а син је бдио поред ње. Кроз главу му је свашта пролазило. Мајчино срце није препукло од туге али јесте стало од радости.

Већ је пала ноћ, изађе Хасан испред полаче у долину. Мјесец је обасjао све зидини од торине, преко врта до великог дријена. Хасан се присети ноћи док је био Ненад, сјети се ораха, мајчиног корита, како се преде вуна. Сјети се плочника где је излазио и играо се са браћом од стрица Илијом и Марком. Свега се сјети. Силном паши се нека туга навуче преко очију.

Погледа горе у мјесец и промрмља нешто на језику који је већ био заборавио.

Те ноћи је поново био Ненад. Ока није склопио цијелу ноћ, смишљајући шта му чинити. Кад је пролазио кроз Вишеград идући са војском ка Билећи видио је да велики везир Мехмед паша Соколовић гради велику ћуприју на Дрини. Прије десетак година Соколовић је подигао цркву својој мајци.

Што и ја не бих могао, размишљао је паша Предојевић. Одлучи да мајку сахрани по хришћанским обичајима и да јој подигне цркву од бијелог билећког клесаног камена. Баш ту подно куће гдје је деценијама чамила сама тугујући за својим јединцем.  Подићи ће и џамију баш као што је учинио и Бајо Ненадић у родним Соколовићима.

Чим је свануло паша позва свог најбржег делију и рече му да похита ка Дубровнику, да нађе Ахмета Челеби Дугалића, да му каже да је мајка умрла и да не доводи љекара Тому Натали Будиславића. Сто перпера треба да преда апотекару Ивану Бартоломеју јер му од раније дугује. Нека Ахмет пробере четири најбоља дубровачка мајстора, обећа им богату награду и доведе њих и њихове калфе намах у Билећу.

Цијела билећка вала, са околним селима од Плане до Паника, тог поднева слегла се у Пријевор. Хасан паша, Ненад Предојевић сахрањивао је мајку. Кажу да такву сахрану Билећа не памти. На челу поворке ишао је паша, гиздаво обучен у одору од мрког, бијелог и зеленог сатена.

Сутрадан дубровачки зидари стигоше пред чадор паше Предојевића. Попише кафу и са Хасаном кренуше ка Пријевору. Показа им мјесто где треба подићи цркву а повише ње, испод бријега, велику чатрњу. Зидови да буду од клесаног камена, изнад двери исклесани велики крст, на лијевом довратнику сунце а са десне стране мјесец у славу архангела Михаила и Гаврила.

Спустише се потом низ Билећко поље главном џадом до Масленог дола. Ту сјахаше и паша им рече: „Овде ћете зидати џамију, с друге стране друма чатрњу и поред ње велики караван сарај“.

Дубровчани рекоше да су зидали и веће палаче од овога али им паша каза да све треба да буде готово до следеће јесени кад се он буде вратио у Херцеговину. Баци им двије ћесе са по хиљаду талира, узјаха коња и оде. Мајстори се само згледаше, више нису имали куд, прихватили су посао, а морали су све да заврше до пашиног повратка.

Хасан паша Предојевић нареди покрет својој војци. Узјаха хиљаду акинџија, џебелија и спахија, а за њима кренуше јаничари и азапи.

Постројише се на сред Билећког поља. Паша са пратњом настави ка Пријевору, до кнежеве куће. Изведоше кнеза, везаше га за колац и допола зазидаше.

– Ево кнеже, нек ти је теже, рече Хасан свом стрицу, приђе и баци први камен. За њим исто урадише и сељани, а потом и Турци. Сваки војник који је пролазио од Билећког поља застао би у Пријевору и бацио камен на Приметну гомилу.

Пролазници који су ходили тим друмом, стотинама година су прилагали камење, а гомила је бивала све већа и већа. Једино, веле да камење нису приносили Предојевићи и фамилије које потичу од њих.

И данас у Пријевору стоји Приметна гомила као сурови сведок кнежеве неправде учињене према мајци и њеном сину јединцу.

Сваки камен наваљен и бачен на Приметној гомили отежавао је кнезу а помагао народу билећком да од заборава сачува причу о мајчинској љубави, данку у крви, чемеру народном и животу херцеговачком.

Никола Тркља

Чланак САГА О ПРЕДОЈЕВИЋИМА: Мајци цркву, себи џамију, а стрица под гомилу се појављује прво на Билећа.рс.

Стари друм кроз Херцеговину води од југа према сјеверу, или од сјевера према југу, све у зависности од тога у којем превцу крене онај који путујуе. То је онај далеки пут који је ишао од Дубровника, преко Херцеговине, Босне, Србије и Бугарске, све до Цариграда и којим су стољећима пролазили путници, роба, војске и све друго што пута тражи, она жила куцавица кроз коју је све протицало, журећи да што прије стигне до свог коначног одредишта.

У Херцеговини тај стари пут већином зову Турски друм. Туда некуда су, прича се, водили и римски путеви, а потом и византијски и они у вријеме процвата средњевјековне српске државе. Али народно памћење не сеже дотле, а памти се оно што је било обиљежено сваком врстом невоље и људске несреће, па због тога тај стари пут и зову Турски друм.

Он је одавно изгубио своју функцију и значај који је имао и полако зараста и нестаје. Разносе га воде, а на многим мјестима су га испресјецали и поклопили нови савремени путеви који туда воде. Ипак још траје иако је све мање у употреби јер туда, у касно прољеће и рану јесен, пролазе најчешће стада, која из нижих и сушних херцеговачких пређела путују на планине између Гацка и Фоче, гђе проведу цијело љето. У Херцеговини та стада оваца, говеда и коза зову планинштак. Она се, да не би сметала саобраћају ни саобраћај њима, најчешће крећу Турским друмом. Али планинштака је све мање, а друм све више зараста и нестаје.

Приче о друму, са друма и око друма још живе, али је и њих све мање. Све донедавно у Херцеговини није било куће у којој се није памтио неки од бројних догађаја са друма и око друма, најчешће трагичан, попут оне невеселе а истините приче о несрећној мајци Хасан-паше Предојевића из Пријевора код Билеће. Тим истим друмом пристајала је, уцвјељена и за срце уједена, мајка за турским караваном, који јој је одводио сина јединца Ненада у далеки крај, да га тамо потурче и обуче да постане јаничар као и бројни други српски ђечаци. Пристајући за караваном, гоњена и шибана турским канџијама, стигла је све до Чемерна, узалудно молећи да јој врате дијете. Даље није могла.

Она никако није могла да схвати турска објашњења да њено једино чедо одводе тамо далеко да би га усрећили и да би постао неко и нешто, постајући неко други.

Изгледа да је и Хасан-паша Предојевић, који је постао босански беглербег и погинуо у сукоби са Аустријанцима 1593. године код Сиска, схватио колика је цијена све те славе због чега је и наредио да се каменује његов стриц, који није могао да се растане ни од једног од својих седам синова, него је у јаничаре дао братића Ненада.

Крај Турског друма су и срушена црква и чатрња у Пријевору, које је Хасан-паша Предојевић подигао у знак сјећања на своју мајку, а испод Билеће џамија, саграђена њему у спомен.

Прича о Хасан-паши Предојевићу у Херцеговини је добро знана. Али многе од тих трагичних прича са друма и око друма су се већ заборавиле, а оне које су остале умиру заједно са херцеговачким селима. Многе куће у тим селима остале су празне, а њихови бивши станари и насљедници, умјесто прича старих и бркатих памтиша, слушају оне са малог екрана. Те телевизинске приче су сасвим нове и модерне, а стигле су из далеког охолог свијета, огрезлог у обиљу, који је, ради чулних ужитака, бацио под ноге велики дио онога што се некад цијенило и причало. Због тога све мање има оних који умију да испричају те старе приче са друма и око друма.

Од извора Требишњице, па скоро све до Автовца, близу педесет километара, протеже се безводан и сушан крај. Нигђе ни једног извора, али су ту крај пута чатрње на сваки сат до два хода. Прича вели да је турска војска кренула од Автовца према Билећи. Дан је био љетни, ваздух, камењар и оскудна земља ужарени, како то само у Херцеговини зна да буде, а воде ниоткуд. Марш се није прекидао, а испод самог данашњег града Билеће попадали су војници од умора и исцрпљености. Шеснаест их је умрло од жеђи, а њихови нишани и данас се налазе у мезарју стотињак метара изнад Турског друма. Тада је наређено да се крај Турског друма изграде чатрње, које и данас служе.

Турским друмом је стољећима пролазила сила и хордија и чуо се звекет смрти, шуштала свила у трговачким сандуцима и куцало злато и накит. И увијек је крај њега било оних који су гледали како да уграбе понешто од тога – хајдука, ускока и комита и оих других што њих гоне, јер сви би да имају више него што им треба, да буду јаки и моћни и да владају. Све се у међувремену промјенило, Турски друм зараста и воде га плачу, а једино је жеља за посједовањем и влашћу остала у људима иста каква је и прије била.

Шћепан Алексић

Чланак Турски друм се појављује прво на Билећа.рс.