Завичајни клуб Билећана у Србији увијек, кад се укаже прилика, спреман је да помогне своме завичају.

Тако је било и данас. На приједлог Бориса Кркелића, потпредсједника Завичајног клуба и бившег фудбалера „Херцеговца“ овај клуб добио је нове дресове, поклон Милоша Дангубића, предсједника Ф.К. „Јединство“ из Сурчина.

Дангубић је поријеклом Билећанин и „Херцеговцу“ је поклонио 20 комплета дресова и три фудбалске лопте.

,,Свака донација је добродошла и дадатни је вјетар у леђа нашем клубу. Момци вриједно раде и надамо се да ће фудбал у нашем граду вратити стари сјај и напунити трибине“, рекао је предсједник Ф.К. „Херцеговац“ Никола Лисов.

Завичајни клуб Билећана у Србији до сада је реализовао много хуманитарних акција и увијек несебично помагао Билећи и Билећанима.

Према ријечима потпредсједника Клуба Бориса Кркелића пред њима је много планова, а главни покретач је љубав и нераскидива веза са завичајем.

Чланак Нови дресови за фудбалере Херцеговца се појављује прво на Билећа.рс.

Уватила те наква сотона у своје шаке, па те узео накав злић под своје, па не знаш куда удараш. Бетер, ништа друго. Што се не застидиш од свијета, видиш ли шта ради други народ, прекукаво ко што си, за мајком. Никад од тебе неће бити ништа, вазда ћеш остати онај црни смлаћенко што се вуцара и завирује у сваки кокошињац и крмедар. Но си се усмрдио и убаздио у тим гаћетинама, нијеси кадер ни да их скинеш са себе, а камоли да их опереш и испеглаш. И немаш у њима ништа више но несретни.

Ожгољо си и омлитавио ко да једеш сламу, а не мрс и крметину. Више личиш на кастиг но на чељаде. Ни у ђевојке не гледаш ко и други момци, но блејиш ко теле у шарена врата, ко да ћеш се бости, а не зборити и разговарати. Зуриш ко јуне кад се води крава и само се наква ђавола кесериш, све ти је смијешно, а да знаш какав си, кукао би иза гласа, не би се смијао. Испала ти кошуљетина па по теби тандрче и ландара, а на гузици ти пет ока пљеве и глиба, ко да немаш ни једне руке, одбрани Света Тројице.

Нијеси кадер отићи ни до омеђине, но се мокриш уз кућни праг, мимо сву ђецу на овоме свијету. Само допанеш у подне, па се набацаш пуре и друге ‘ране, па ајд’ у скитњу. Е, ево ти га на што ћу те ја ‘ранити. Ради, има да те иљад-иљада знојева пошкропи, да се забавиш о велику јаду док не зарадиш себи кору љеба, ко што је и мене убило дванес иљада јада.

Мислиш ли да ћу цијелог живота живјети због тебе да не скапаш и не цркнеш, аветињо, најпошље ћеш крепати од глади. А био би велик зијан, не треба ти. Каквог си то поганца утувио у главу, што се не протегнеш мало и не мућнеш том тиквом. Вредније је свако женско, које има мало дамара у себи, више би ти сукња пристајала но гаће. Ђе су ти толике године и памет?

Види тебе, никад ту неће бити домаћина ни чоека. Магаре остаје магаре вавијек вјекова. Боље им је да те у какав циркус одведу, имали би чему да сеире. Такви су отприје били филанци, шмуцали су се по селима и отимали народу муку, па остави по пуну кућу ђеце без иђе ишта. Барем да си какав занат изучио, мање би ми јада било, да правиш синије или шпорете…

Нити ћеш се кад оженити нити умијеш, не знаш оне женске јаде ни наћи, ако те каква не насјетује. А што ће те сјетовати, није луда. Нијеси никад ни видио оно чудо међу женским ногама нити знаш шта је женско…

Не умијеш ни чивију у греду закуцати, но би прије распалио по палцу па да јој је глава колико пола куће. Ни те гаћетине не умијеш запучити, у њих би се… да можеш икако. И не спаваш ко други народ, но све нешто брбљаш и трабуњаш у сну, ко да си се лијепо повампирио.

Грдан си ко нико твој, двадес ти година у пркну, а носиш трегере. Нијеси но отишо па се богу помолио, а бива џаба ти се молити, баксузу нико не помаже. Ђе год будеш, вазда ћеш бити најгори, увек ће ти слине висити из носа. Боље ти је да се одмах убијеш, али се такви богами не убијају.

Оћеш ли се кад год дозвати и опаметити? Свашта ли овај бог даје да мигољи на овом свијету бијелом… О, јадна ти сам ја па ништа више…

Радослав Братић  – Одломак из романа Смрт спаситеља (1973)

Извор: Леутар.нет

Чланак Радослав Братић – Дјечак који је био крив за све се појављује прво на Билећа.рс.

Ђавола је све више, множе се на сваком кораку. Насрћу непрестано и ничега се не плаше. Свуда су умијешали прсте и бацили своје чини.

Ђаво се не да описати, прерушава се и мијења, бјежи од свјетла дана у ноћ и таму. У Херцеговини га зову Зелени Десило, у другим крајевима има хиљаду имена.

Све је више створења с анђеоским главама и ђавољим грудима, све више дјеце с анђеоским лицима и ђавољим очима: разроких, прекавих и буљавих. Ђаво се скрива под разним именима; када би се могло завирити у божију матичну књигу, запрепастио би се свако колико је анђеоских лица добило ђавоља имена а колико је ђавољих утвара примило ореол доброте и мучеништва.

Скоро све што Херцеговци у животу раде, од рођења до смрти, није ништа друго до одбрана од ђавола. Жена у другом стању се крије и склања од свих мјеста гдје ђаво воли да привири. А таквих мјеста има највише. Када се дијете роди, нема времена за радост, одмах надвлада страх и смишља се заштита од ђавола и вјештица. Мајка дјетету ставља тисовину за уво, амајлију под колијевку, горку траву у пелене.

Нигдје се толико не псује као у Херцеговини и у Црној Гори. А псовке су ђавољи рјечник и ђавоље дјело. Како неко може да ти псује сису из које си задојен или поњаву на коју си испао из мајчиног стомака, и још да ти каже да је на њој раније ђаво спавао? Како неко може псовати таву на којој свети Никола прига приганице, када је он најзапречитији светац?

Или да псује магаре на коме је Исус Христос јахао? Како неко може да псује јаја на којима лежи квочка, из којих ће се излећи пијевац да кукурикањем буди народ иза пола ноћи, опомињући га и бранећи од ђавола? Како неко може псовати кишовит дан и невријеме када је то дјело Свевишњег? Све то ђаволи раде а људи опсјењени само извршавају њихова дјела.

Зар није Григорије био кренуо правим путем а ђаво га скренуо и све му забрљао? Ђавољи глас чуо – ђавољи му га човјек донио. Зар Јешна није ђаво а не жена када смије онакве ријечи говорити свом мужу, када га онако прекида усред приче? Зар Милун, онако прождрљив, није пао право у руке ђаволу? Од онаквог божијег човјека постаде шејтан, гариб, ђавоврат, ђавомраз, врашко, ђаласан, ђаволук, злојеб, ђавомуд, злогук, некрст и чума.

Само је ђаво могао усред зиме да пресуши извор на Григоријевом имању, који никада од постанка није пресушио. Само ђаво – нико други – може донијети толике сњегове и мразеве у Херцеговину. Кад мећава удари и мраз све заледи, тада ђаво купи сватове и кћерку удаје. Сваки Херцеговац мисли да је та млада баш њега запала.

Нигдје као у Херцеговини нема толико ђавола и њихових дјела. Камене гомиле су њихови дворци, ту станији ђавољи цареви и краљеви. Нигдје толико ђавољих имена: Ђавоља јама, Вражје подине, Ђавоље брдо, Вражје језеро, Ђавоља устиколина, Вражја главица, Ђавољи мост, Вражица, Ђавоље полице, Вражји камен, Ђавољи до, Вражје ливаде, Ђавоња цеста, Вражје гувно, Ђавољи врх, Вражја пећина, Ђавољи гребен, Ђавоље прескакало, Ђавољи стрменац, Ђавоља њива, Вражје локве, Ђавољи потоци, Врашји дуб, Ђавоља уметаљка, Вражје вододерине, Ђавоље корито, Вражја чатрња, Вражје котило, Вражје ступе, Ђавољи прњавор, Вражја уста, Ђавоља усјеклина, Вражје уво. Вражји палац, Ђавољи опанак Ђавоље козе, Вражје букве, Ђавоље влаке, Ђавоља планина, Вражје баре, Ђавоље луковаче, Вражја продо. Нигдје ни једног божијег имена. Је ли заиста ту Бог давно рекао: лаку ноћ, а ђаво: добро јутро! Да није светог Илије који громом убија демоне, ми бисмо се начисто звали ђавољи становници, ђавољи народ.

Како ђавољичу Херцеговци и Црногорци и колико куну, добро је да и трава ниче, да и сунце избија. Грешнији смо него цијели свијет на земаљској кугли. Не знају се Херцеговци ни насмијати ни нашалити а да ђавола не удјену свуда. Све ће ти ђаво макнути. Ђаво му донио, ђаво ће му однијети. Ђаво ти одрао кожу и под језик ти ставио трн.

Ђаво ти спава у торби и ручак ће ти појести. Милији им је ђаво у устима него комад најбоље пршуте на туђој свадби. Драже им је споменути ђавола него најљепши глас да чују. Прву ријеч коју изговоре бабе кад угледају дијете јесте – ђаволе мали. Прва ријеч коју дијете изговори јесте – ђаво. И прва ријеч која је при постању Херцеговине уопште изговорена мора да је била – ђаво. Када видиш како је смркнут и црн у лицу Григорије, одмах знај да је тог дана све што је радио ђаволисао.

Ђаво ти однио црну срећу. Ђаво ти искренуо вечеру. Ђаво ти џигерице полизао. Срећа ти кукала, а ђаво ти уз гусле пјевао. С анђелима спавао, а ђаволима погачу ломио. Бијесан с ђавољијем роговима скакао. Манит ђавоље море локао.

Григорије у свакој жени види ђавола а не жену. За сваку ће рећи да је ђаволуша, ђаволица, ђавољача, ђавлиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђаволмуза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза, ђавоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња, ђаветиња, Луцифер, подземљуша, кусуља, андрак, црњула, непоменик, устријељеница, брадаљуша, ђатара, налтеница, црна поган, анатематењакуша, ђавосмрад.

За сваку ће рећи да не збори као други народ него ђавосиља, ђаволиче, ђавољише, ђавовлачи, ђавлија, ђавлека. Ђаволи јој језик тресу. Да то и није жена него сатанаило. За сваку ће рећи да би јој презиме боље пристајало Ђаво, Ђаволовић, Ђавлетић, Ђарепина, Ђаснаја, Ђавотић, Ђакетало.

Можда ће и Херцеговци једном престати да ђавољичу. То ми је вјеровати таман колико је вјеровати да ће ђаволи почети чинити добро. Ако је ђаво хром и у тако присним односима с вуком, могло би се помислити да је и наш Вук Караџић био ђаво а његова слова ђавоља азбука. Али није тако. Он је слова измислио, пјесме и приче сакупљао и тако се против ђавољих сила борио.

Пи, гдје ђавола поменух – налет га било.

Радослав Братић – (Одломци из књиге Страх од звона,  1991.)

Чланак Ђаво станује у Херцеговини се појављује прво на Билећа.рс.

Кадети ФК Херцеговац данас су били гости Завичајног клуба Билећана у Београду.

Фудбалске наде из Билеће лијеп и сунчан суботњи дан искористили су да прошетају центром престонице. Обишли су Калемегдан, Кнез Михаиловуј, Трг Републике и свратили до седишта Завичајног клуба у Деспота Стефана 15.

После обиласка града и посете Завичајном клубу фудбалским надама из Билеће приређен је свечани ручак у Дому Војске.

Након краћег одмора упутили су се ка Маракани да погледају вечити фудбалски дерби између Црвене звезде и Партизана.

Извор: Билећа.рс

Чланак Кадети Херцеговца посетили Завичајни клуб Билећана у Београду се појављује прво на Билећа.рс.