Мајка повика: Дабогда Господ Бог наредио и сви свеци божји па се кућа џомбосала у којој си поникао на овај свијет… Што те одмах не задавих, чим си се помолио на бијели дан, несретна ја била. Боље би било да сам по киле кркале родила, па нагнојила ону крчевину, а овако ништа. Да ти ђаво црну срећу понесе, ко је и понио, не бој се!
Уватила те наква сотона у своје шаке, па те узео накав злић под своје, па не знаш куда удараш. Бетер, ништа друго. Што се не застидиш од свијета, видиш ли шта ради други народ, прекукаво ко што си, за мајком. Никад од тебе неће бити ништа, вазда ћеш остати онај црни смлаћенко што се вуцара и завирује у сваки кокошињац и крмедар. Но си се усмрдио и убаздио у тим гаћетинама, нијеси кадер ни да их скинеш са себе, а камоли да их опереш и испеглаш. И немаш у њима ништа више но несретни.
Ожгољо си и омлитавио ко да једеш сламу, а не мрс и крметину. Више личиш на кастиг но на чељаде. Ни у ђевојке не гледаш ко и други момци, но блејиш ко теле у шарена врата, ко да ћеш се бости, а не зборити и разговарати. Зуриш ко јуне кад се води крава и само се наква ђавола кесериш, све ти је смијешно, а да знаш какав си, кукао би иза гласа, не би се смијао. Испала ти кошуљетина па по теби тандрче и ландара, а на гузици ти пет ока пљеве и глиба, ко да немаш ни једне руке, одбрани Света Тројице.
Нијеси кадер отићи ни до омеђине, но се мокриш уз кућни праг, мимо сву ђецу на овоме свијету. Само допанеш у подне, па се набацаш пуре и друге ‘ране, па ајд’ у скитњу. Е, ево ти га на што ћу те ја ‘ранити. Ради, има да те иљад-иљада знојева пошкропи, да се забавиш о велику јаду док не зарадиш себи кору љеба, ко што је и мене убило дванес иљада јада.
Мислиш ли да ћу цијелог живота живјети због тебе да не скапаш и не цркнеш, аветињо, најпошље ћеш крепати од глади. А био би велик зијан, не треба ти. Каквог си то поганца утувио у главу, што се не протегнеш мало и не мућнеш том тиквом. Вредније је свако женско, које има мало дамара у себи, више би ти сукња пристајала но гаће. Ђе су ти толике године и памет?
Види тебе, никад ту неће бити домаћина ни чоека. Магаре остаје магаре вавијек вјекова. Боље им је да те у какав циркус одведу, имали би чему да сеире. Такви су отприје били филанци, шмуцали су се по селима и отимали народу муку, па остави по пуну кућу ђеце без иђе ишта. Барем да си какав занат изучио, мање би ми јада било, да правиш синије или шпорете…
Нити ћеш се кад оженити нити умијеш, не знаш оне женске јаде ни наћи, ако те каква не насјетује. А што ће те сјетовати, није луда. Нијеси никад ни видио оно чудо међу женским ногама нити знаш шта је женско…
Не умијеш ни чивију у греду закуцати, но би прије распалио по палцу па да јој је глава колико пола куће. Ни те гаћетине не умијеш запучити, у њих би се… да можеш икако. И не спаваш ко други народ, но све нешто брбљаш и трабуњаш у сну, ко да си се лијепо повампирио.
Грдан си ко нико твој, двадес ти година у пркну, а носиш трегере. Нијеси но отишо па се богу помолио, а бива џаба ти се молити, баксузу нико не помаже. Ђе год будеш, вазда ћеш бити најгори, увек ће ти слине висити из носа. Боље ти је да се одмах убијеш, али се такви богами не убијају.
Оћеш ли се кад год дозвати и опаметити? Свашта ли овај бог даје да мигољи на овом свијету бијелом… О, јадна ти сам ја па ништа више…
Радослав Братић – Одломак из романа Смрт спаситеља (1973)
Извор: Леутар.нет
Leave a Reply