Одбојку је почела тренирати у ОК „Херцеговац“ са девет година и прошла је све селекције, од пионирске до сениорске. Како сама каже са „Херцеговцем“ је освојила велики број турнира, појединачних признања, али најважније су јој лијепе успомене из тог периода. Са шеснаест година добија позив од ЖОК „Бимал-Јединство“ из Брчког, најтрофејнијег клуба у БиХ. Био је то позив који се не одбија, Јована се сели у Брчко и у „Бимал-Јединству“ проводи шест година.

„За шест година у том клубу научила сам доста ствари, а прије свега сазрела као особа. Имала сам прилику играти квалификације за Лигу шампиона, а затим и ЦЕВ куп, Мевза лигу, освојити лигу Босне и Херцеговине, куп Републике Српске, куп Босне и Херцеговине. Доста лијепих успомена, лијепих сјећања ме везује за Брчко.Увијек ћу их се радо сјећати и бити захвална на пруженој прилици за напредак и развој“-каже Јована.

Тренутно игра своју другу сезону за фински „ЛП-Вампула“. С обзиром да је финска лига јака и да броји десет тимова једнаког квалитета Јована је знала да је чека велики изазов.

„У Финској је потпуно другачије од Босне и Херцеговине, температуре су  од -10 до -20, али Финска на мене оставља позитиван утисак. Финска има заиста јаку лигу, десет тимова и сваки тим има велики број страних играча, воља и жеља на крају доносе побједу. Разлика у односу на БиХ лигу јесте та да се игра систем три пута са сваком екипом, а због тога је темпо напоран и одмора је мало. Могу рећи да заиста уживам овдје, освојили смо треће мјесто у регуларној сезони прошле године, први пут у историји овог тима, и то је био неописив осјећај. Ову сезону смо отворили јако добро, имамо пет побједа, а сама чињеница да смо имали осам утакмица говори о томе колико је темпо напоран. Надам се да ћемо и ове сезоне остварити резултат прошлогодишњи, а можда га и надмашити“-истиче Јована.

Јована је захвална породици на свој подршци коју јој пружају на њеном путу и чине све лакшим.

„Није лако бити одвојен од родитеља и породице осам мјесеци, али са њиховом подршком све је лакше. Захвална сам што су уз мене у сваком тренутку и то ми неизмјерно значи“-искрена је Јована.

Јована је примјер како се захваљујући посвећености, труду и таленту може постићи успјех. Њена одбојкашка прича је примјер како љубав према ономе што радиш може да те одведе и преко граница. Иако је далеко од свог родног краја Јована га носи у срцу и помиње, захвална на свакој прилици коју је добила.

Чланак Од мале Билеће до Финске- Одбојкашка прича Јоване Биберџић на крилима талента, рада и воље се појављује прво на Билећа.рс.

Куће су нам камене, камен нам је астал. Камен нам је међа, камен нам је ограда и одбрана. Камен нам је прва оловка, камен нам је прва играчка. На камену прва слова пишемо. Камен нам је судбина.

Камен ти је орјентир, камен ти је путоказ, камен ти је имендан.Читав живот са каменом, и на крају опет под камен, онај најтежи- мермерни. Све нам је камено осим срца.

Ми живот не можемо замислити без камена. И кад нам камен упадне у ципелу, жао нам га извадити. Но’ га носаш и љубоморно чуваш, јер он теби припада. Да је мислио коме друго, у његову би ципелу упао, одиста.

Он ти је нека врста амајлије, или породични албум, посебно ако ђе одеш у туђину. Чини ти се таквог камена ниђе нема. Ови остали му нису ни принијети. Ма познао бих га међу гомилом другог камења. Још ако је којим случајем, онај билећки, довољно је да га спазим крајичком ока и да ти одмах кажем ђе је извађен.

Не требам два пут’ погађати! Нама, и кад, камен падне са срца нађу га у бубрегу, неће тај далеко.
А шта би Херцеговац чинио у рају, ако камена тамо нема?
Можда је некоме камен само камен, али не и нама.Нама је камен сапутник и саговорник. Нијем а прича, слијеп а види, глув а слуша. Најмилије ми је са каменом зборити, кад у њега имам повјерења.

Станемо овако један наспрам другог и сити се испричамо. За разлику од људи камен ћути. А након разговора са неким људима човјек осјети потребу да пријатељски помилује камен, рукује се са дрветом и са пуно поштовања скине капу пред магарцем.

И зато кад ме неко пита са ким причам, ја кажем са каменом.
Са каменом, на камену, причам своју причу.

Извор: Слободна Херцеговина – Марко Никчевић

Чланак Све нам је камено осим срца се појављује прво на Билећа.рс.

Вијуга магистрални пут од Билеће према Стоцу, увија се попут шаргана кроз херцеговачку пустињу обраслу драчом, дријеном и трњем. Жури према ободу Фатничког поља.
И баш када се пређе Плана, а пут обори наниже према Ораховицама поглед као сам од себе запиње за једну греду (стијену) која се као караула узвисила над том крашком удолином.

Баш испод ње, на једном размеђу, виде се још из даљине врхови витких топола. Наредале се као младе дјевојке за причест, а листовим им трепетају на лаком повјетарцу што се пробија од Вележи и Зеленгоре. Тополе у живом камену навјештавају оазу у којој има воде и окријепе.

То је Качањ, српско херцеговачко село у коме истиче жива вода са Гаћиновића чесме. А уз чесму непресушно извире још нешто, вредније и од самог живота. Неумрли Дух српског ослобођења и уједињења, непокор сваком туђину и израбљивачу, вјера да је од смрти јаче васкрсење.

Прије Другог свјетског рата у Качњу, дијелу билећке општине, било је 18 српских домаћинстава, а много више прије сарајевског Видовдана. На попису становништва у Босни и Херцеговини 1991. године у селу је убиљежено 24 живућих.

Почетком ове године остало их је још осморо. Четири куће Гаћиновића и Чорлија.

Највише се народа из Качња осуло када комунисти послије рата започеше колонизацију њемачких посједа у Банату. Из Качња се многи населише у Сечњу код Зрењанина.
Данас село остало пусто, а у њему и добре земље и широке ограде, пет живих вода које никада пресахнуле нису. У сеоском гробљу један крст који чини се више од других иште васкрсење.

Поред топола и живе воде у мају 1890. године родио се Владимир у свештеничкој кући Гаћиновића. То дијете постаће мисаони тумач и пламеноносац српске слободе и уједињења у Босни и Херцеговини под аустро-угарском окупацијом.

Владимир из Качња до данас остаје прегршт смисла у коме се напаја сва наша жеђ.

Послије првих разреда основне школе Владимир Гаћиновић одлази у Мостар.

У тамошњој гимназији упознаје невесињца Богдана Жерајића и сточанина Димитрија Митриновића. Херцеговина је била окупирана и поробљена, а њени синови су гледали како се троши мука цијелог једног народа. То је могао прихватити и са тим се мирити само никоговић, полутан и удворник. И као што је касније записао Владимир Гаћиновић:

„Омладина је једина свијетла тачка, овог најтежег периода у Босни и Херцеговини. Њен први атентат, њена прва вјешала. Она је у добровољачким легијама.“

Матуру је положио 1910. године у Београду, а велики професор Београдског универзитета Јован Скерлић под утиском његовог завршног рада позвао га је на студије српског језика и књижевности.

Млади Владимир се ипак уписује на Правни факултет Универзитета у Београду. Но долазак Гаћиновића у Београду постаће кључан за једну другу српску слободну душу. На Зеленом венцу, вјероватно у чувеној кафани „Златна моруна“, упознаће се Владимир са Гаврилом Принципом који је становао у непосредној близини. По записима Гаврилових пријатеља послије тог познанства Принцип више неће бити исти, постаће просто одсутан, загледан у неки златни смисао.

Већ наредне године Владимир добија стипендију српске Владе за наставак студија у Бечу. Тада започиње његов осмишљени револуционарни рад за српску ствар.

У Бечу је написао манифест том непокору – „Смрт једног хероја“, у славу жртвовања Богдана Жерајића. У овом тексту попут крика над жртвом младе првине Гаћиновић се пита има ли српске слободе са тако уснулом младошћу и народом коме је саломљен сваки отпор.

Из Беча прелази на Универзитет у Женеву и Лозану.

Почетак Првог балканског рата 1912. године вратиће га у Херцеговину. Прикључује се српској војсци Краљевине Црне Горе и учествује у ослобођењу Скадра.

Сусрет са руском емиграцијом у Швајцарској обликује његову анархистичку мисао, но Владимир не скреће у плиму црвене ријеке из цареборног мора.

Руска душа била му је блиска као ђедово ражово поље испод Качња, али у црвеним маковима царске житнице осјећао је велику опасност по православну цивилизацију. Никада се није приклонио утварној совјетској слободи иако је добијао понуду за Лењинове „напредне курсеве“.

Владимир Гаћиновић је био суверенистичка српска мисао која је облике наше слободе оцртавала у уједињењу српских земаља и њеног народа. Дајте нам нашу земљу и наше животе, као да је била суштина његове мисли…

Из Швајцарске се враћа у Босну и Херцеговину радећи на организацији омладине и групишући истомислене српске појединце. Вјерујући у стратегију да се омладина и народ најприје требају причестити слободом и знањем кренуо је са организацијом школских кружока. У Бечу је основао два клуба српске и југословенске академске омладине, у Мостару два школска кружока, у Пакрацу један, у Сарајеву пет. Помаже Мухамеду Мехмедбашићу да пређе у Швајцарску и тамо настави обуку за тајни рад.

Стално је у дослуху са Младом Босном, Црном Руком, Мустафом Голубићем, пише за патриотске листове, обликује набој револуционарног духа.

Видовдански атентат био је велика нада и велика зебња. Није се надао свјетском лому. Пошто се није могао вратити у Херцеговину, прикључује се као странац француској Ратној морнарици заједно са Тином Ујевићем. Вјеровао је да ће савезници извршити десант на црногорску обалу. На једном француском ратном броду упловио је у наш Јадран, гледао је Румију, Ловћен, Орјен… Поглед му је западао у херцеговачка брда све тамо до Бјелашнице и Вележи. Како се касније сјећао Ујевић било је потресно гледати у те сузе које су чезнуле за родном земљом. Послије тога више никада неће видјети Херцеговину.

Одлази у Сједињене Америчке Државе да мобилише Србе у расијању да се прикључе добровољачким јединицама за ослобођење Србије. Тамо га је дочекао велики Михајло Пупин и очински помогао. И Никола Тесла се сусрео са херцеговачким студентима који су тада лутали америчким континентом вапијући за помоћ.

Владимир Гаћиновић се 1917. године враћа на Универзитет да оконча започете студије, а 4. августа 1917. излази на дипломски испит са темом из Геоетике и успјешно га полаже тиме стекавши академско звање.

Вече проводи у Фрајбургу са пријатељима уз пиће и колаче.

Следећег дана, 5. августа се буди и одлази у хотел на кафу. Послије првих гутљаја осјећа тупу мучнину. Након што му је позлило бива пребачен у болницу у Лозани. Пада у полусвјесно стање, има халуцинације, у грозници од високе температуре тражи ледене воде са извора у Качњу, помиње кланце у Херцеговини куда је као дијете пролазио, зове Србију, Русију, Москву…

У болници у Лозани умире 11. августа 1917. године у 27-ој години, а као посљедице тровања арсеником. По свједочења његовог брата Војислава задња Владимирова ријеч током њиховог растанка била је „Србија“.

До данас није откривен наручилац овог срамног убиства. Има више могућих актера али један од најсигурнијих је југословенски краљ Александар Први Карађорђевић и његова Бијела Рука, који су монтираним Солунским процесом и ликвидацијом Црне Руке прали херојску српску крв са лажне југословенске круне.

Но као што свети рекоше: „Ко се мача лати, од мача ће и погинути!“.

Невина видовданска крв избила је на Александрова уста у Марсељу 1934. године.

Владимир Гаћиновић је најприје сахрањен у Лозани, да би 1934. године по изградњи Видовданске капеле у Сарајеву његове кости биле пренесене на српско православно гробље Светог архангела Михаила на Кошеву.

У посљедњем рату „Алијини муслимани“ су Видовданску капелу и њене гробове претворили у јавни нужник, а и данас је њено стање јадно, кров прокишњава, а понижења не престају.

Братство Гаћиновића није могло дозволити оваква непочинства, ако већ Република Српска и Србија јесу, па су 2002. године кости свога славног претка пренијели у родни Качањ у Херцеговину. Данас над гробом бијели камени крст, у гробу бијеле јуначке кости

Република Српска и Србија још ништа нису учиниле да се врати достојанство Видовданској капели на Кошеву, а до села Качањ у Херцеговини се аутом не може ни доћи.
Како рекоше Владимирови сродници то је прије сломиврат неголи пут и нема га горег у цијелој билећкој општини.

И не чуди ме што је родна кућа професора Милорада Екмечића у мученичким и никад више усташама окруженим Пребиловцима данас рушевина, не чуди ме ни што је родна кућа Мустафе Голубића у Стоцу затрта, а његово муслиманско име и српска душа табуизирани, јер Срба у Стоцу више и нема.

Али ме чуди зашто је споменик Богдана Жерајића у Невесињу о прошлом Митровдану зарастао у ледину и небригу, а родна кућа Владимира Гаћиновића порушена и драчом затрњена, а пут до гроба најгори у Херцеговини!

Чему да се надаш у таквој Републици Српској?!

Гдје историју и себе да научиш ако су светиње затрапљене?!

Упекао август над Херцеговином, пут се увија међу камењем, а небо плаво као очи анђела. Гледам у трепет топола у Качњу, слушам жубор воде коју Владимирова уста зажељеше на умору. Село без народа и пута.

Народ без идеала и правде.

Ћутим, а нијемо се питам има ли наде, слободе и уједињење над гробом изданог видовданског хероја?!

Извор: Слободна Херцеговина  – Горан Лучић

Чланак Владимир Гаћиновић – први билећки револуционар се појављује прво на Билећа.рс.

У Херцеговини су изворне народне пјесме натопљене јаким емоцијама, осликане јарким бојама постојања, у њиховим стиховима живот је сабијен као нуклеарне силнице у атомима… Док се слушају ове пјесме боле, уз њих се заплаче. Очи сузе, а мило ти да плачеш.

У урбаном муслиманском окружју развиле су се оријенталне градске романсе, префињене љубавне мелодије, прави звучни филиграни преливени чулношћу као шербетом. Севдалинке, из севдаха као љубавног бола, пјеване су у свим херцеговачким чаршијама.

Православни су пјесмом себе у ропству храбрили, у трпљењу са њом пркосили, гласноћом напјева Бога дозивали. Планински врхови и села у камену, низови кућа око цркава и манастира рађали су ехо вишегласним громовитим надпјевавањем, бистрим женским гласовним преплетима, тако да је снага и одважност јуначког духа постала основом овог пјевања. Мудрост и богатство стиховних тканица ношени су кроз висове из хајдучких грла. А када би народи Херцеговине пјесмом жаловали, једнако је сваког бољело.

Једна од најљепших пјесама православне Херцеговине спјевана је у Пиви. Правилније је рећи прво је проживљена, па је онда из живота рођена. Ове пјесме је најтеже утјеловити. Све друго је лако. Послије их народ гласом преноси као свој скупи украс, поносно их казује, њима се кити и не да им да се више икад забораве.

Пива је стара област Херцеговине, уметнута међу горским висовима и ријечним усјецима; омеђена планинама, све љепшом од љепше, Маглићем, Дурмитором и Голијом. Напојена Комарницом, која рађа младу и одважну Пиву, а која хуком жури у заграљај немирном планинском вртлогу Таре. У том судбоносном судару њих двоје порађају силовиту Дрину. Дрину, српску грудобољу.

Кћерка Благоја и Данице Копривице

У селу Недајну у Пиви, у дому Благоја и Данице Копривице љубав је награђена богатим и здравим породом. Три сина и три кћери исплели су вијенац брачне оданости и припадања. Дјеца сва претила и бистра брзо су расла и једно друго сустизало. Синове је због школовање пут одвео у Београд, а кћери су се већ почеле удавати.

Родитељима је најмилије постало оно најмлађе чедо, што је радост у кући чувало кад су остали одлазили. Но и Винка је брзо расла уз планинске потоке, бијела стада и мирисну боровину. Први задјевојчени румен одавао је љепоту којој ће бити склоно младићко око.

Школовала се у родном селу и оближњим Плужинама, дружила се са дјевојкама и родицама, брала мирисне букете на Цвијети, сабирала јањце по планини, пјевала кад вјетар дува и гласове носи… Била је то млада планинска ружа, срећна у свом безбрижном цвату. Родитељима на радост, браћи и сестрама на милост.

Већ је имала двадесeтак година када се обећала момку из сусједног села. Маштала је о удају, заједничком животу, новим радостима. Но наједном дјевојка осјети нагли умор, сустизала ју је нека старачка немоћ; осјећала је болове у зглобовима и благи оток у лактовима. Нагло црвенило коже претварало се у ранице. Нико није умио рећи шта је задеси. Као да је уроком била покошена. Браћа одмах испословаше упут код најбољих београдских љекара. Професори су је прегледали и саслушали. Тјелесни знаци били су јасни, није могло бити сумње.

Болест за коју модерна медицина лијека није имала

Тешка болест којој нема лијека указала се као коб над лијепом дјевојком. Болест је потврђена под латинским именом Лупус (lupus erythematosus sistemicus). То је аутоимуна болест, коју медицина до данас није разумјела и открила јој исходиште. Она у имуни систем уноси такво растројство да органска одбрана почиње разарати органе које је била дужна штитити. Тако би се најпростије могла објаснита измјењена логика овог обољења.

Посљедице су запаљење периферних крвних судова, ране на кожи које се отварају у крваве чиреве. Управо је израњављеност коже асоцирала старе љекаре на рањеника кога су напали вуци, па је и назваше по замишљеним вучијим траговима (lupus је на латинском језику име за вука). Медицина обољелим од лупуса предвиђа вријеме живота од 5 до 15 година. Чим су љекари болест почетно залијечили Винка је тражила да јој допусте да се врати у своју Пиву.

Више пута је одлазила у Београд и враћала се кући. Мајка Даница највише је туговала и бдила над њеном постељом. Отац је ћутао и муку гутао. Цијела Пива већ је била чула за младу дјевојку која копни под ранама. Прољеће већ бијаше огријало катуне, млади јањци су се играли, дан је јачао, живот се снажио… А у планини су дјевојaчке очи измучене гаснуле.

Једног поподнева док је мајка Даница прала карлице од млијека чула је глас кћери који је дозива. Притрчала је постељи из које су је очи жељно гледале. Винка замоли мајку да је загрли и придигне. И као што пјесма вели мајка ју је храбро тјешила и бодрила. Но дјевојка јој одлучно рече да је дошло вријеме растанка и да њеном вјеренику пренесе искрену љубав. Имала је тада 25 година. Са планине су се стада спуштала торовима када Даница заплака и ожали кћер болним гласом. Планина прихвати ехо и низ ријеку га посла мору и свијету.

Пива изгубила Винку а добила „Пивљанку“

Момир Копривица, Винкин брат, у данима жалости написаће текст о смрти своје сестре и предати га пјевачу народне музике Божидару Иванишевићу. Текст усклађен са музиком биће представљен јавности на илиџанском фестивалу народне музике 1967. године. Пјесма је награђена као оригиналан израз, а народ ју је одмах препознао као живи планински извор. „Пивљанка“ је постала једна од оних пјесма за које можемо рећи да је истински народна, тј. да народ кроз њу препознаје себе. Она звучи древно иако је релативно млада, а то је знак њене бесмртности.

Истакнути извођач народне музике Станиша Стошић када је око 2005. година пјевао на градском тргу у Требињу, концерт је почео „Пивљанком“. Тада је са публиком подијелио да је ову пјесму први пут чуо у билећком гарнизону док је био на одслужењу војног рока и да му је од тада постала једна од најмилијих.

И као што живот почиње болом порођаја и ова пјесма потече из родитељских суза. Из жеље једне породице да незаборавом сачува своју кћерку и сестру. Пива је изгубила дјевојку, али је васкрсла пјесму. Један дјевојачки гроб у Недајну носи натпис – Овдје почива Винка Копривица – Пивљанка. Једној пјесми радује се душа Херцеговине, баш као што се и Пива радује загрљају са Таром.

https://www.youtube.com/watch?v=Lg0lQPUQChI

Једна од престоница Херцега Шћепана

У Пиви је обновљена преднемањићка српска држава, ту је наш древни државотворни темељ, наша прва животна подина и житно гумно. Најславнији комад свога постојања Пива је провела као Хумска земља, а касније Херцеговина. У Пиви је била једна од престоница херцега Стефана Вукчића Косаче. То је Соко-град уздигнут баш на споју Пиве у Тару.

По херцегу се то мјесте и данас зове Шћепан поље. Памтећи све ово у Пиви ће херцеговачки митрополит, а потоњи патријарх српски Саватије Соколовић, подићи у 16. вијеку чудесни манастир Пиву, а допустом и братским заговором Великог везира наше отете крви, Мехмеда-паше Соколовића.

То је један од најљепших и најчудеснијих српских манастира, толико красан да су у њему молитве лаке као удисаји. Заправо, Соколовићи су градили Пиву као нову српску Патријаршију у српској Херцеговини, а када Метохија провре од арнаутског злочинства. То је био први збјег српске Патријаршије. Други ће постати Сремски Карловци. Трећи је до данас у Београду.

Јован Цвијић је први указао на потребу да се научно и студијски истражи простор Пиве, као јединственог етнографског, језичког, културног и духовног „џепа“ српске народности. Студија је утврдила – „Пивљани су чисти тип Херцеговца, динарскога човека; који је у планини живео, сам се развијао и сам себи своју културу стварао. Пивљани полако иду, полако али зрело мисле, полако говоре, и све је код њих одмерено и као са неком натегом.“

Од Видовдана 1389. године са Косова су кренули збјегови, из Метохије се успињало у Проклетије. Пива је била један од најсигурнијих предаха нашем покренутом народу. У слободном херцеговачком горју збјег се опорављао, занављао своју младост, а онда настављао или сјеверно у равницу или западно у латинлук. Било је и обратног сљеда.

Зулум и кулук у доњој Херцеговини и Приморју гонио је Србе назад у Пиву. Из Мостара, Стоца, Дубровника и Требиња бројни родови који нису пристајали на понижења и превјерења склањали су се у овај заклон слободе и српства. Пива је чувала душу Захумља и када је српска држава одавно пропала, а херцегов гроб се обрвао. Знали су то и потурчењаци, када у Пљевља пренијеше престоницу Херцеговачког санџака.

Пива у Берлину припојена Црној Гори

Тек на Берлинском конгресу 1878. године Пива ће бити присаједињена Краљевини Црној Гори. Но и дан данас Пивљани за себе кажу да су родом из Старе Херцеговине. Скоро сам срео једног угледног и на понос Пивљанина. Он је оснивач и уредник јединог књижевног часописа на српском језику у расијању. Др Радомир Батуран уређују у Канади књижевни часопис „Људи говоре“. За себе вели да је Србин из Пиве, коме је данас Република Српска једини понос и осовина народног припадања. Нажалост, савремена Црна Гора постала је грдна душманица изворној Пиви.

Све ово је потребно поменути да би се разумјело у чијем крилу је рођена пјесма о којој говоримо, чији дух носи и зашто је волимо као нешто органско своје.

Извор: Слободна Херцеговина – Горан Лучић

Чланак Боловала млада Винка, родом Пивљанка се појављује прво на Билећа.рс.

Последњи пут смо се видели у Сарајеву. Били смо на промоцији монографије о Драгану Николићу Господин мангуп у Камерном театру 55, где нам је домаћин био глумац Емир Хаџихафизбеговић. Био је 18. децембар 2017, две недеље пре него ће болест пустити своје канџе. Причао је о десетак година дружења са Гагом док су радили представу Буре барута док смо га сви задивљено слушали. Тако једноставно, тако смислено и тако уверљиво је описивао зашто је Драган био тако велики и због чега му недостаје.

Ко је нормалан могао да помисли како ће тако брзо добити место у истом реду на Новом гробљу, где почивају Драган, Бата и Манда. И где су га испратили у сузама родитељи, синови, две жене са којима је био у браку. Ћерка ће се са татом упознавати тек када га буде гледала на филму и телевизији…

У васпитање Небојше Глоговца усађени су херцеговачко порекло, високо морална начела, част и неке од ретких вредности које су га оформиле као човека кога је било лако волети и кога сте морали поштовати. Његовим одласком „напукла је театарска мапа региона. Потресла се филмска индустрија. Пулска арена се накривила“, како је то у свом опроштају написао македонски редитељ Слободан Унковски.

Отац свештеник га је научио да недељом иде у цркву на литургију, а пре ручка говори молитву. Одрастао је у кући у којој се није причало о материјалном богатству већ о моралној исправности. Поштовао је природну хијерархију у односима, без икакве принуде. Вера је за њега била да има циљ, и кад је тешко да то превазиђе и дође до циља.

На том путу који је трајао непуних 49 година, половину живота је играо у позоришту, на телевизији и на филму. За више од 100 улога добио је више од 30 награда. Редитељи су га све више тражили, а он је све више растао на сцени и пред камерама. По њему ће се памтити представе Југословенског драмског позоришта чији је био члан: Троил и Кресида, Метаморфозе, Шине, Хадерсфилд, Разбијени крчаг… и последња Хамлет.

Када би одбио улогу, умео је то јасно да образложи. Сматрао је да је Анђелина Џоли својим филмом У земљи крви и меда који је говорио о рату у Босни, „имала нечасни мотив да се стави на једну страну, што је погубно за било ког уметника, интелектуалца, који треба пре свега да сагледа истину о неком догађају.“

Када је играо четничког вођу Драгослава Дражу Михаиловића, улогу је посветио свом деди Гаврилу, који је десет година провео у затвору зато што није хтео да иде у партизане.

Говорио је за НИН да је играо Дражу због жеље да се исприча истина о његовом животу. Када је на Брионима 2007. играо представу Мирослава Крлеже Пијана ноћ 1918. у режији Ленке Удовички, причао ми је да је у ваздуху осећао питање: Ко је тај Глоговац што је дошао овде да игра Крлежу? И када се игра завршила, Глоговац је добио заслужени, френетичан аплауз, а они други су добили одговор на питање ко је тај Глоговац.

Тај Глоговац је и други пут поновио феноменалан успех у суседној држави када је снимио филм Устав Републике Хрватске. За улогу у овом остварењу редитеља Рајка Грлића добио је Златну арену као најбољи глумац на филмском фестивалу у Пули 2017.

„Његовом расту није било краја. Из дана у дан је био нов, непоновљив, чудан, снажан и свима драг – с правом је на опроштају у Југословенском драмском позоришту рекао редитељ Дејан Мијач код кога је као студент одиграо прву улогу. Мијач је са класе Владимира Јевтовића препознао двојицу посебних: Небојшу Глоговца и Сергеја Трифуновића. Требало је слушати Глогија када прича како је тог дана неко позвао Сергеја на телефон, код портира на Факултету драмских уметности, и како је он после разговора дошао за сто где су њих двојица седели и у лудачком заносу рекао да је то био Дејан Мијач који их зове да дођу и играју у представи Велика пљачка. Студенти, и прва улога на сцени Атељеа 212! И то код Мијача! Лудило!

Редитељ кога је Глоги посебно волео био је Срдан Голубовић. Играо је у његовим филмовима Клопка и Кругови, био је фасциниран озбиљношћу са којом је припремао и радио своје филмове. Спремали су се и за трећи заједнички филм Отац. Нажалост, није поживео да одигра ту улогу. Голубовић се од свог јунака опростио речима:

„Његов таленат је био саткан од истине, а та његова глумачка истина од интуитивности, мудрости, инстинкта и разумевања суштине. Та истина је била у лакоћи, лепоти онога што је изговарао у представама и филмовима, али и у чврстини, херцеговачкој стамености и суштинској људскости када је ћутао. Његова истина је била његова дубока глумачка тајна, саткана од храбрости, лудости, деструкције и нежности, тајна иза које се крио велики човек, храбар и рањив у исто време, велики човек који је храбро носио своју аутентичност и свој понос.

Наш недостижни херој истине био је један од најбољих глумаца који су стали на било коју сцену бивше Југославије и један од најбољих глумаца са ових простора који су ходали испред филмске камере. За мене је увек био најбољи глумац на свету и то ће увек да буде.“

Небојшина класна другарица са којом је тако добро сарађивао у филму Клопка, Наташа Нинковић, веома болно се опростила од свог колеге:

„Од првог тренутка на нашој класи није се постављало питање да ли си ти онај прави и предодређени. Било је само питање колико далеко и високо ћеш да путујеш. Сведоци смо да си својим талентом, брзином, оштрином, карактером, истином коју си носио у себи, додирнуо сама небеса, да си својим присуством сваки простор чинио озбиљнијим, дубљим, луђим, привилегованим.

Показао си нам како се изгара за истином, како се увек иде до краја у свему што називаш својим, како се презире лаж, како ствари треба називати правим именом. Показао си нам како се може бити чувар традиције и опет бити гладан за новим, модерним, другачијим. Показао си нам како се може бити директан и оштар, а танан, поштен, непоткупљив, циничан, а благ, једном речју свој.

Када сам га једном приликом питала колико кошта бити свој, лице му се развукло у онај детиње ђаволски израз, док ми је говорио:

Све кошта. И сви смо ми поткупљиви. Само је питање колико си спреман да платиш. Мене можеш да купиш добром улогом, добром поделом, добрим сценаријем, добром причом, добрим редитељем и добрим радом са редитељем и колегама. И ту престаје купопродајни однос у коме ја учествујем“, рекла је Нинковићева.

Као што је играо улоге за које је добијао највише награде, тако је маестрално одиграо и ову последњу: понашао се као да је све у реду, као да је то лакши облик рака плућа који може да се лечи. А знао је да је онај најтежи и да му је живот одбројан на дане. И мирно се опраштао од најближих.

Извор: НИН – Радмила Станковић

Чланак НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ: Човек саткан од херцеговачке стамености и суштинске људскости се појављује прво на Билећа.рс.

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.

Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: „Нема…“

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.

Мајка каже: „Погледај још мало…“, и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч – задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?

Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.

Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног?

Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате…

Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их – ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су…

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по… Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра – једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи.

Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.

Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.

Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.

Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.

Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње.

Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак – бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа.

Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке – поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха – хладне одсеве метематике и кристала.

Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића…

Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.

Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.

Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.

Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ – нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.

Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже – ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну…

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима.“

А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.

 Момо Капор  (Размишљања доконог шетача)

Чланак Момо Капор – Богаташи, мецене и тајкуни циције се појављује прво на Билећа.рс.

– Кад сте своји са својима, свако је зло мање и све вам је потаман – поручио је уз добродошлицу на саборовање легендарни херцеговачки пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац.

Он је уз Сању Вуковић, водио програм Билећког сијела за које се и ове вечери тражила улазница више.
Велики број гостију и званичника присуствовао је овом завичајном дружењу, од првог човјека Општине Билећа Миљана Алексића и његових сарадника, до великог броја Билећана који живе у Београду, као што су проф. др. Петар Сворцан, др Милован Пецељ и многи други.

Гости Сијела били су народни посланик у Скупштини Србије Миодраг Линта као и предсједник општине Врбас Милан Глушац.

Програм је отворила билећка изворна женска пјевачка група Василисе, а осим њих запажен наступ имао је и млади херцеговачки гуслар Срђан Авдаловић.

Први се, како и ред налаже, присутнима обратио Миодраг Дунђеровић, предсједник Завичајног клуба Билећана у Србији, позивајући све „завичајце“ на сарадњу са Удружењем које је, како је навео, спремно да прихвати сваку идеју, али и добронамјерну критику у циљу унапређења његовог дјеловања.

„Дом небоземни“ је обавезна завичајна лектира

– Ове године имали смо два подухвата у нашој активности. Одржали смо врло успјешно  донаторско вече за обнављање Саборног храма „ Свети Сава“ у Билећи на којем је прикупљено 60 хиљада марака и по први пут били издавачи једне књиге. „ Дом небоземни“ је назив књиге некадашњег пароха билећког, али срцем увијек оставшег, протојереја-ставрофора Рада Зеленовића. Као непосредни очевидац прота описује поратно вријеме на тлу херцеговачком у тешким временима и приликама за цркву Божију и њен вјерујући народ.

Клуб је добио и своје просторије, опрему у улици Деспота Стефана 15 чије зидове красе фотографије Билећана који су оставили најдубљи траг у научном и културно-историјском насљеђу нашег града и васколиког српског рода. Писац Шћепан Алексић био је учесник прве књижевне вечери коју смо организовали у Клубу, а скоро је своје слике на истом мјесту излагао и наш Синиша Џелетовић, рекао је , између осталог, Дунђеровић, посебно истакнувши да је Завичајни клуб , на приједлог оца Рада Зеленовића, изабрао и своју славу – Пренос моштију Светог Саве, која се обиљежава 19 маја.

Захвалнице најзаслужнијима

Завичајни клуб Билећана и ове године наставио је традицију додјеле захвалница заслужним члановима клуба. Дејан Вуковић, испред Завичајног клуба уручио је захвалнице Петру Милинићу, Радомиру Албијанићу, Мају Самарџићу, Дарку Вукоју, Миленку Ђелетовићу и Божи Глоговцу.

АЛЕКСИЋ: У завичај се враћај као Јован Дучић

Из Билеће је на сијело стигао и њен први човјек Миљан Алексић. У кратком обраћању Алексић се захвалио, у своје и име свих грађана ове херцеговачке општине, на хуманитарним акцијама и добрим дјелима које чине Билећани у Београду и Србији за свој град.

– Овим што радите ви, прије свега, не заборављате одакле је ваша дједовина, ваши коријени, стара Херцеговина,. Не заборављајући имена својих предака који су вас послали у свијет, а Београд је за нас из херцеговачког крша увијек био велики свијет, овим акцијама на неки начин им то и враћате и не само њима него и нашем граду, рекао је начелник Билеће Миљан Алексић, да би свој говор завршио парафразирајући једну народну пословицу.

-У завичај се враћај славан или мртав, као што је урадио Јован Дучић, а ја бих вама могао поручити, за ово прво вам је свима рано, а за ово друго вам никад неће бити касно – закључио је Алексић.

Линта постао Херцеговац

– Са нама је један човјек чије је гесло да се преко Дрине не праве мостови да се спајају  обале, већ да би се спојили људи – овако је Божо Глоговац највио Миодрага Линту народног посланика Републике Србије, уз опаску да ће га Билећани ове вечери промовисати Херцеговцем.

-Имао сам привилегију да будем присутан на донаторској вечери за обнову Саборног храма „ Свети Сава“ и дам скромни допринос овој акцији.  Вјерујем да ћемо се врло брзо окупити у много већем броју у порти Храма по завршетку његове обнове.

Као Крајишник родом са Кордуна заиста се већ осећам Херцеговцем, јер се зна да су наши преци у те крајеве досељавали из Херцеговине, тако да констатација мог пријатеља Божа није далеко од истине и драго ми је то што ме је вечерас промовисао Херцеговцем – рекао је у свом обраћању Линта.

Милан Глушац, предсједник Општине Врбас, такође је поздравио присутне истичући да му је задовољство што види велики број младих људи, који ће сутра бити прави настављачи културе, обичаја и традиције Билеће и херцеговачког краја.

Галерија знаменитих Билећана

Када се Билећани састану, било кад и било гдје, као што је то случај вечерас, онда се по неком неписаном правилу сјете својих славних предака говорећи, као надахнути херцеговачки пјесник Божо Глоговац„да на овом зрнцу свемира, кога зовемо земљом, нема мање вароши од Билеће, а да је више изњедрила оних који су на планетарном нивоу задужили човјечанство на пољу науке, умјетности, спорта…“.

О сваком од њих у својој бесједи говорио је новинар Никола Тркља, али и о 85 кадрова Билеће чија је презентација од доба Рима до данашњих дана ишла читаво вече на видео биму.

Многи веле да нас Билећане бије глас да добро глумимо зашто постоје необориви докази. Рођени Билећани и њихови потомци имају више оскара и златних палми него цијела бивша Југославија, а богами и шире. Разлог томе најбоље знају Младен Секуловић, Душан Вукотић и Емир Кустурица, мада додуше има и оних који тврде да је за то крив билећки камен.

Чињеница је да знамо са покретним сликама, али и са ријечима. Момо Капор је говорио да његове приче долазе из Мириловића, а за Билећу је увијек говорио да је најлепши град на свијету, иако у њој није рођен само зато што су од четворице браће, управо његовог оца послали да учи школу.  Зато се Момо родио у Сарајеву, а не у Мириловићима.

За Мешу Селимовића, иако га нико није видио да носи црвене чарапе, сви су знали да је Врањштанин, а и сам је то поносно говорио, да је од братства Вујовића. За Матију Бећковића још нису сигурно утврдили да је Билећанин, али чим тако мудро збори сигурно јесте“, не без поноса ређао је познате Билећане Тркља, додајући тој плејади „првог револуционара, хајдука са западним манирима Владимира Гаћиновића идеолога покрета за ослобођење југословенских народа у БиХ.

Тркља није заборавио поменути епископа Николаја Јокановића, владику херцеговачко захумског, који је на трону био у најтежим годинама Другог свјетског рата, али се посебно осврнуо на двије даме које су у свијету умјетности и спорта прославиле Билећу.

„Наш понос и дика су наше Билећанке, Рајка Мерћеп или Рајка Билећанка, највећа и најљепша херцеговачка умјетница. Рођена у Билећи 1904.  године, а њена вајарска дјела налазила су се у великим галеријама Париза, Београда, Сарајева…

И на крају, али не по важности, је наша Тијана Бошковић, најбоља одбојкашица на свијету. У тренуцима највећег славља, наша Тијана не заборавља своју родну Билећу, него се пред милионским аудиторијем огрће српском заставом на којој је писало име нашег града“, закључио је Тркља плејаду познатих Билећана, позивајући присутне да помогу Завичајном клубу који је ове године урадио заиста много,  а посебно се захваливши онима који су дали свој велики допринос тој чињеници.

До краја вечери уручене су и захвалнице Завичајног клуба  заслужним Билећанима, а око поноћи извучене су награде богато организоване томболе.

Неђо Тркља студентима даровао печено прасе

„Ми млади из Завичајног клуба Билећана у Србији, баштинимо традицију нашег краја и као што можете видјети, велики број нас се одазвао овом скупу вечерас. Завичајни клуб има Одбор за младе у чијем раду учествује шест чланова и они су окосница удружења, поготово у оваквим приликама када се организује Билећко сијело, али и књижевне вечери, изложбе или било које друге манифестације“, рекао је Срђан Чомић, предсједник Одбора за младе Завичајног клуба.

Ни старији нису заборавили на њих, а велики аплауз присутних добио је Неђо Тркља, добитник главне награде на томболи, печеног прасета, кога је поклонио студентима из Билеће који студирају у Београду.

За добру атмосферу и весеље које је потрајало до раних јутарњих сати побринуо се сад већ незаобилазни херцеговачки бенд из Гајдобре популарног Богољуба Бошковића – Болета .

Тект и фотографије: Жељко Ђекић – СРПСКО КОЛО

Чланак Билећко сијело – уз игру и пјесму и славне претке се појављује прво на Билећа.рс.

Отимање Старе Херцеговине

Кад би се направио именик успешних људи које Херцеговина дала осталом свету, списак би био дебљи од Светог писма. Ево најпознатијих примера како је Херцеговина „бијели свијет“ обдаривала својим највећим богатством.

Из Херцеговине (укључујући Стару Херцеговину), потицале су све српске династије: Немањићи, Петровићи, Обреновићи, Карађорђевићи. Црној Гори Херцеговина је дала и највишег свеца, пред којим се сви Црногорци здраве памети клањају – Светог Василија Тврдошког и Острошког.

Тако су Херцеговци пружили Црногорцима помоћ какву ни један други народ није пружио другоме: дали су им владаре да их воде кроз живот и свеца да их представља пред Богом. Књаз, потоњи краљ, Никола Петровић, иначе најнеомиљенији црногорски владар у Херцеговини („кривонога варалица“), уједе Староцрногорце за срце. У другом тому својих сабраних дела написа да је у Црној Гори најбоље оно што је дошло из Херцеговине.

А какво су уздарје добили Херцеговци? Отеше им Црногорци пола Херцеговине – целу Стару Херцеговину. Сада нови сердари чине све да однароде Старохерцеговце: одизимају им српску народност, српски језик, српско писмо и српску цркву. У средишту Старе Херцеговине, Оногошту (сада Никшић) све професоре српског језика избацише из школа. Да се нешто слично урадило у Србији, не дај Боже, била би оптужена за културни геноцид.

Ни Србију Херцеговина није заборавила. Дала јој је све три династије и Вука Караџића, који је задужио цео српски, па и друге народе на Балкану. Дала јој је и многе друге. Примера ради, и Радоје Домановић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Велибор Глигорић, Меша Селимовић, Јован Дучић, Мирољуб Тодоровић и многи други књижевници рођени или су пореклом из Херцеговине. Херцеговина је Србији дала и велике научнике, као што су академици Владимир Слијепчевић, Владмир Ћоровић, Милорад Екмеџић, Радован Самарџић.

Херцеговина даде Србији и велике привреднике. Академик Коста Михаиловић, по рођењу из Шапца, по свом казивању и сам по пореклу Херцеговац, писао је о доприносу Херцеговаца развоју привреде Србије. У Србији је била повика да су Црногорци запосели много директорских места у привреди. Нико није примаћивао да су много више тих места запоседали Херцеговци.

Црногорци су упадали у очи јер су се понашали као регуларна војска, а Херцеговци нису, јер су се понашали као герила. То је имало добру страну, јер су се Херцеговци помагали у тишини. „Има нас мало, али смо добро распоређени“.

Земља оскара и златних палми

У херцеговачком обичајном праву постоји правило: „Не говори сам о себи. Пусти да твоја дела говоре о теби“. Али то има и једну лошу страну. Мудри Пашић је говорио: „Ако те нема у новинама, као да ниси ни постојао“. Управо због тога скоро нико у Београду не зна да је, на пример, један рођени Херцеговац, Милорад Унковић, био, после Бранка Пешића, можда најуспешнији градоначелник Престонице.

Најпознатији херцеговачки привредник у Београду у доба Краљевине био је је Лука Ћеловић, који је оставио, као добротвор, многа здања Београду. Он је био и велики борац за националну ствар и велики добротвор Београдског универзитета, иако је сам био у основи самоук. У доба социјализма један од најуспешнијих привредника у Србији био је Јаков Шаренац, који је, између осталог, изградио највеће хотеле у Београду – „Метрпол“, „Југославија“, „Интерконтинтал“, „Хајат“. Изградио је и друге у Србији и изван ње. Петар Васиљевић би директор Београдске банке кад је сврставана у 120 вајвећих банака у свету. Дејан Ковачевић као директор је водио београдски „Енергопројект“ кад је на светском тржишту тукао и такве грађевинске дивове као што је амерички „Халибартон“.

Херцеговина је расипала и своје уметнике. У филмској уметности нема награде коју није добио неко од Херцеговаца, укључујући „оскара“, „златну палму“, венецијалног „лава“, берлинског „медведа“ и друге. Међу онима који су на небу, најпознатији су Душан Вукотић и Карл Малден. Међу онима који ходе земљом, али изван Херцеговине, многи су јој пронели славу широм света.

Мада је ризично помињати живе, због опасности замерања непоменутима, ипак морам поменути оне који највише штрче: Емир Кустурица (од лозе Бабића), Здравко Шотра, Гордан Михић, Драган Бјелогрлић.

Позорницама у Београду владају многе глумице и глумци који су рођени или потичу из  Херцеговине. Од глумица најпознатије су Наташа Нинковић и Ивана Михић, за које би Италијани рекли „e scenza e presenza“ (у преводу на херцеговачки говор: „Има шта чути и видети“). Међу глимцима су посебно видљиви Сергеј Трифуновић, Драган Бјелогрлић, Небојша Глоговац, Небојша Кундачина.

У Београду живе и раде и многи сликари и вајари родом или пореклом из Херцеговине.

 Највиши народ у Европи

А колико ли је тек у спорту Херцеговина великодушна! Славу Србије широм света пронеше кошаркаши, одбојкаши и рукометаши Дражен Далипагић, Владимир Радмановић, Дејан Бодирога, Милан Гуровић, Предаг Даниловић, Дражен Петровић, Ратко Радовановић, Владимир и Никола Грбић, Игор Бутулија.

Веле да за успех у овим спортовима требају спретне руке и бистре главе. Зато Херцеговци нису отишли предалеко у фудбалу. Тамо су најважније ноге. Да ли то значи да је Душан Бајевић („принц са Неретве“), коме у фудбалу не би равна на четири стране света, изутек који потврђује правило? Није! Главнину голова је давао главом. То значи да се и у ногомету Херцеговци више уздају у главу него у ноге.

Да би успели у овим спортовима Херцеговци су морали одскакати и у висини. Према једном давнашњем извештају UNESCO-а, просек регрута по висини у Херцеговини (са Старом Херцеговином) био је највиши у Европи. У свету су с њима могли да се мере само Сенегалци. Једино научно објашњење зашто Херцеговци хрле у висину дала су наша браћа Босанци. Кажу да су Херцеговци морали да се од рођења истежу да би преко Игман планине могли да виде да ли је у Босни родило жито.

Ја сам у млађим годинама потајно жалио што нисам могао да се довољно истегнем. Мене је Бог зауставио на 184. сантиметру. Тако сам остао најнижа мушка глава у целој родбини и по очевој и по мајчиној страни. Никад нисам показивао да ми је криво што ме родбина гледа с висине. Они који су примећивали моју муку тешили су ме да сам због више силе заостао у развоју.

Родио сам се у невреме, па сам део детињства и младости морао да проведем у збеговима и интернатима, а једно време сам се и хранио на тачкице. Но, кад сам прешао у Војводину, више нико није требало да ме теши. Био сам виши од многих мештана. Висина је Херцеговцима ишла на руку код мештанки. Али, мештани су остајали кратких рукава.

Мештанке иду за Динарцима, а мештани не могу да иду за Херцеговкама. Све су биле више од њих. Звали су их „двоспратне“.

Травар са краљевом дозволом

Колико је лекара Херцеговина дала осталом свету нико не зна. У Југославији није било ни једног медицинског факултета без Херцеговаца у наставничком саставу. У београдском здравству и данас ради велики број лекара Херцеговаца свих медицинских струка.

Нема ни једне веће здравствене установе без њих. Херцеговина је позната и по „народној медицини“. У Љубушком је радио Садик Садиковић, једини травар у Краљевини Југославији коме је лично Краљ Петар Први Карађорђевић – Ослободилац потписао дозволу за рад. У Источној Херцеговини најгласовитији травар је био Јован Терзић из Бодежишта (Гацко). Имао је две ординације – летњу и зимску. Летњу је држао у свежини Гатачке површи, а зимску у сунчаним Конавлима. Зими се склањао од гатачких мећава, а лети од конавоске жеге. Личним примером је показао зашто се веровало у његову медицину. С њом је доживео сто година.

 Где се Свевишњи заборавио Херцеговце

Једино где је Бог заборавио Херцеговце, је кад је делио дар за музику. У овој грани уметности Херцеговина није дала богзна колико успешних људи, ако изузмемо гусларе. Стручњаци веле да је на развој слуха Херцеговаца неповољно утицало хорско певање – ганге. У њему су учествовали сви. Музичка скала је стога морала да буде крајње упрошћена да би била прилагођена учесницима са најслабијим слухом:

„Херцеговци запјевајмо ганге,

Воз пролази преко двије штанге“.

Херцеговци нису отишли далеко ни у политици. Но овде није био божји заборав него земаљска невоља. За успешно бављење политиком Херцеговци просто нису имали потребну залеђину. Они који су, жељни брзог успеха, прихватали улоге „трубача“, отправљани су у заборав чим би их заиграли.

Други, који су имали више идеале, страдали су због превелике ревности у борби за њихово остваривање. Међу њима, по добрим делима, су остали упамћени нарочито Богдан Зимоњић, Лука Вукаловић, Шобот Авдић, Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, Јевто Дедијер, Владимир Дедијер, Милорад Унковић.

 Мајци Русији цртали границу

Херцеговина није заборавила ни „матушку Русију“. Послала јој је Саву Владиславића, који је био саветник најславнијег руског цара, Петра Великог. Услуге које је овај Херцеговац чинио Русији су дела трајне вредности. Између осталот, он јој је извео раграничење с Кином.

Мостарске лиске

Сви Херцеговци о себи мисле добро. И сви верују да за то имају добре разлоге. Али никако не могу да се сложе ко је најбољи.

Мостарци су увек мислили о себи најлепше што могу, као што о себи мисле и сви други  Херцеговци. Уосталом, локализам је општа појава.

И „роџени Београџани“ на прирођене Београђане, у које и сам спадам, гледају с висине.

Мостарци мисле да им остали свет није ни до колена. Иако живе на дну котлине, на надморској висини једва изнад шездесет метара, рачунају да су виши и од саме Вележи, а камо ли не од осталих Херцеговаца.

Нема Мостарца који се неће похвалити да је Мостар имао најславнију лиску – Васу Кису, који је збијао шале на рачун свих под капом небеском.

Сваки Србин Мостарац ће вам набројати најзнаменитије сународнике, православце и мухамеданце, који су рођени или живели у Мостару: Алекса Шантић, Јован Дучић, Војислав Шола, Светозар и брат му Владимир Ћоровић, Осман Ђикић, Хамза Хумо, Смаил-ага Ћемаловић, Димитрије Митроновић, Перо Зубац, Сергеј Трифуновић, Дражен Далипагић, Душан Бајевић…

 Благоје (Симов) Бабић

Чланак Има нас малао, али смо добро распоређени се појављује прво на Билећа.рс.

Сједим на једном црвоточном сплаву на Ади Циганлији и размишљам да ли да се окупам у Сави.
У мени се боре Херцеговац и Београђанин. Београђанину хладна вода, Херцеговцу прљава и мутна, а мени вруће!
Београђанин, опрезан као што га је Бог дао, шапуће ми да ћемо се сва тројица прехладити.
Херцеговац се са тугом сећа смарагдне Требишњице која може да се пије и зелене Неретве у коју је скакао с мостарског Старог моста. Kуне су да се у Сави не би окупао да му дају не знам шта! (Kао да му неко, уопште, нешто и нуди!)

Kроз мене теку многе ријеке; љупка, женствена Сава, потуљени господар Дунав. Ваља се троми Мисисипи Марка Твена (“Заборави то!”, одмахује руком Херцеговац, рођени русофил), лукава блудница Сена која уме да измами човјеку и посљедњу пару, огрће се сивим пењоаром мутна Темза, шуми Миљацка испод мостова промјењених назива, злати се и блиста света ријека Kрка, газим Kупу, Цетину и Зрмању – Ој, Мораво, моје село равно…
И док се она двојица у мени препиру, скачем у Саву, баш ме брига! Београђанин одмах краул, Херцеговац лептир стил, а ја на леђа! Не може се ни замислити како то изгледа онима са обале.
Херцеговац живи у мени још прије мог рођења; Београђанин од девете године, када сам се 1946. доселио у овај град.

Један говори екавски, други инсистира на ијекавском.
Најгоре ми је на концертима у Kоларцу. Београђанин, као, обожава досадне Малерове симфоније, а Херцеговац истог часа утоне у сан и, да опростите, гласно дише, па га сви наоколо буде и утишавају. Он би да слуша гусле.
Београђанин, опет, зијева док гуслар пјева о старим јунацима и чуди се што бркати људи плачу.
Признајем, загорчавају ми живот на сваком кораку.

Не знам куд да се денем од њих двојице.
Пођем тако прије неки дан да дам важан интервју за енглеску телевизију, а Херцеговац навалио да навучемо маскирну униформу. Београђанин хоће тамно одело с краватом. Навучем избледели џинс ипрљаве патике. Нису говорили са мном два сата!
Један запео да потпишемо све што се од нас тражи (па да се послије не држимо тога), а други неће ни да чује!

Репортер Frontline News television, гос’н Адам Kалихер, нашао се у чуду. Њих двојица вичу, ударају шакама о сто – мени не дају да дођем до ријечи!
Добро, некако их смирим и објасним гос’н Kалихеру да у сваком Србину живи више разних Срба.
Неки дан се, опет, завадили док сам спавао и не слутећи шта се дешава у мени.

Шта је било? Херцеговац, изгледа, као и обично сањао да је на ратишту са својима, а Београђанин га назвао ратним хушкачеми затворио му свој дио срчане преткоморе.
Умало се не угуших у том ружном сну! Пробудим се и испечем два јаја на око, очистим младе ротквице, али не иде! Херцеговац не једе, поднимио се и само нас ћутећи гледа. Гладује. И Београђанину стао залогај у грлу.
Баци виљушку на тањир…
На Аду долази један чувени психијатар да се лијечи од депресије. По читав дан сједи и буљи у воду. Пожалим му се, а он ми каже да је у мом случају, вјероватно, ријеч о благом облику шизофреније. У питању је подвајање личности.
“Али, нас није двоје, него троје!”, објаснио сам му. “Да ли је могуће цијепање личности натроје?”
Уосталом, може ускоро да нас буде и више! Већ се повремено јављају и неки други: избјеглице из Сарајева, Европљани, пацифисти и ратоборни, православни и славенофили, дипломате и самоубице…
Психијатар ми је рекао да је мој случај веома занимљив и да нешто слично није имао у досадашњој пракси. “Записујте све што будете осјећали…”, казао ми је. Ето, записујем. Од тога и живим.
“Могао би да живиш и од неког озбиљнијег посла”, гунђа Херцеговац у мени.

У том тренутку покрај нас прође једна београдска љепотица.
И Херцеговац и Београђанин окрећу се за њом.
Ја се правим да је не примјећујем.
Али, они више ни о чему не могу да причају, сем о политици. Опет се свађају око тога ко ја патриот, а ко издајник. Шта да радим?
Херцеговцу наручујем лозовачу – Београђанину хладно пиво, а ја попијем седатив да их лакше поднесем и поново заспим.
Страх ме је једино од буђења…

Момо Капор

Чланак Момо Kапор: У мени се боре Херцеговац и Београђанин се појављује прво на Билећа.рс.

Претходна истраживања су на највише мјесто сврставале Холандију, али најновије, које је предводио Павел Грасгрубер са чешког Масариковог универзитета, показало је да су у неким дијеловима БиХ мушкарци још виши.

Наводи се да је у Херцеговини просјечна висина мушкараца 1,84 метара. Један од фактора висине је генетски фактор ипсилон хаплотип И-М170.
Истраживања показују да је раст овог генетског профила повезан са растом висине становништва.
У Холандији 35 одсто мушкараца има овај генетски профил, а у Херцеговини га има више од 70 одсто мушкараца.

Према овим резултатима, просјечни Херцеговац могао би бити висок чак један метар и 90 центиметара.
Одговор на питање зашто њихова просјечна висина ипак није толика научници су пронашли у другом фактору – исхрани, наводе научни портали.
У државама са исхраном богатом протеинима из свињетине, млијечних производа, јаја и рибе мушкарци су виши. Они који већину протеина уносе из житарица су нижи.
Истраживање је показало да је исхрана Холанђана богата протеинима, док их Херцеговци не уносе толико и зато не достижу пуни генетски потенцијал за висину.

Извор: Агенције

Чланак Херцеговци највиши људи на свијету се појављује прво на Билећа.рс.