У васпитање Небојше Глоговца усађени су херцеговачко порекло, високо морална начела, част и неке од ретких вредности које су га оформиле као човека кога је било лако волети и кога сте морали поштовати. Његовим одласком „напукла је театарска мапа региона
Последњи пут смо се видели у Сарајеву. Били смо на промоцији монографије о Драгану Николићу Господин мангуп у Камерном театру 55, где нам је домаћин био глумац Емир Хаџихафизбеговић. Био је 18. децембар 2017, две недеље пре него ће болест пустити своје канџе. Причао је о десетак година дружења са Гагом док су радили представу Буре барута док смо га сви задивљено слушали. Тако једноставно, тако смислено и тако уверљиво је описивао зашто је Драган био тако велики и због чега му недостаје.
Ко је нормалан могао да помисли како ће тако брзо добити место у истом реду на Новом гробљу, где почивају Драган, Бата и Манда. И где су га испратили у сузама родитељи, синови, две жене са којима је био у браку. Ћерка ће се са татом упознавати тек када га буде гледала на филму и телевизији…
У васпитање Небојше Глоговца усађени су херцеговачко порекло, високо морална начела, част и неке од ретких вредности које су га оформиле као човека кога је било лако волети и кога сте морали поштовати. Његовим одласком „напукла је театарска мапа региона. Потресла се филмска индустрија. Пулска арена се накривила“, како је то у свом опроштају написао македонски редитељ Слободан Унковски.
Отац свештеник га је научио да недељом иде у цркву на литургију, а пре ручка говори молитву. Одрастао је у кући у којој се није причало о материјалном богатству већ о моралној исправности. Поштовао је природну хијерархију у односима, без икакве принуде. Вера је за њега била да има циљ, и кад је тешко да то превазиђе и дође до циља.
На том путу који је трајао непуних 49 година, половину живота је играо у позоришту, на телевизији и на филму. За више од 100 улога добио је више од 30 награда. Редитељи су га све више тражили, а он је све више растао на сцени и пред камерама. По њему ће се памтити представе Југословенског драмског позоришта чији је био члан: Троил и Кресида, Метаморфозе, Шине, Хадерсфилд, Разбијени крчаг… и последња Хамлет.
Када би одбио улогу, умео је то јасно да образложи. Сматрао је да је Анђелина Џоли својим филмом У земљи крви и меда који је говорио о рату у Босни, „имала нечасни мотив да се стави на једну страну, што је погубно за било ког уметника, интелектуалца, који треба пре свега да сагледа истину о неком догађају.“
Када је играо четничког вођу Драгослава Дражу Михаиловића, улогу је посветио свом деди Гаврилу, који је десет година провео у затвору зато што није хтео да иде у партизане.
Говорио је за НИН да је играо Дражу због жеље да се исприча истина о његовом животу. Када је на Брионима 2007. играо представу Мирослава Крлеже Пијана ноћ 1918. у режији Ленке Удовички, причао ми је да је у ваздуху осећао питање: Ко је тај Глоговац што је дошао овде да игра Крлежу? И када се игра завршила, Глоговац је добио заслужени, френетичан аплауз, а они други су добили одговор на питање ко је тај Глоговац.
Тај Глоговац је и други пут поновио феноменалан успех у суседној држави када је снимио филм Устав Републике Хрватске. За улогу у овом остварењу редитеља Рајка Грлића добио је Златну арену као најбољи глумац на филмском фестивалу у Пули 2017.
„Његовом расту није било краја. Из дана у дан је био нов, непоновљив, чудан, снажан и свима драг – с правом је на опроштају у Југословенском драмском позоришту рекао редитељ Дејан Мијач код кога је као студент одиграо прву улогу. Мијач је са класе Владимира Јевтовића препознао двојицу посебних: Небојшу Глоговца и Сергеја Трифуновића. Требало је слушати Глогија када прича како је тог дана неко позвао Сергеја на телефон, код портира на Факултету драмских уметности, и како је он после разговора дошао за сто где су њих двојица седели и у лудачком заносу рекао да је то био Дејан Мијач који их зове да дођу и играју у представи Велика пљачка. Студенти, и прва улога на сцени Атељеа 212! И то код Мијача! Лудило!
Редитељ кога је Глоги посебно волео био је Срдан Голубовић. Играо је у његовим филмовима Клопка и Кругови, био је фасциниран озбиљношћу са којом је припремао и радио своје филмове. Спремали су се и за трећи заједнички филм Отац. Нажалост, није поживео да одигра ту улогу. Голубовић се од свог јунака опростио речима:
„Његов таленат је био саткан од истине, а та његова глумачка истина од интуитивности, мудрости, инстинкта и разумевања суштине. Та истина је била у лакоћи, лепоти онога што је изговарао у представама и филмовима, али и у чврстини, херцеговачкој стамености и суштинској људскости када је ћутао. Његова истина је била његова дубока глумачка тајна, саткана од храбрости, лудости, деструкције и нежности, тајна иза које се крио велики човек, храбар и рањив у исто време, велики човек који је храбро носио своју аутентичност и свој понос.
Наш недостижни херој истине био је један од најбољих глумаца који су стали на било коју сцену бивше Југославије и један од најбољих глумаца са ових простора који су ходали испред филмске камере. За мене је увек био најбољи глумац на свету и то ће увек да буде.“
Небојшина класна другарица са којом је тако добро сарађивао у филму Клопка, Наташа Нинковић, веома болно се опростила од свог колеге:
„Од првог тренутка на нашој класи није се постављало питање да ли си ти онај прави и предодређени. Било је само питање колико далеко и високо ћеш да путујеш. Сведоци смо да си својим талентом, брзином, оштрином, карактером, истином коју си носио у себи, додирнуо сама небеса, да си својим присуством сваки простор чинио озбиљнијим, дубљим, луђим, привилегованим.
Показао си нам како се изгара за истином, како се увек иде до краја у свему што називаш својим, како се презире лаж, како ствари треба називати правим именом. Показао си нам како се може бити чувар традиције и опет бити гладан за новим, модерним, другачијим. Показао си нам како се може бити директан и оштар, а танан, поштен, непоткупљив, циничан, а благ, једном речју свој.
Када сам га једном приликом питала колико кошта бити свој, лице му се развукло у онај детиње ђаволски израз, док ми је говорио:
Све кошта. И сви смо ми поткупљиви. Само је питање колико си спреман да платиш. Мене можеш да купиш добром улогом, добром поделом, добрим сценаријем, добром причом, добрим редитељем и добрим радом са редитељем и колегама. И ту престаје купопродајни однос у коме ја учествујем“, рекла је Нинковићева.
Као што је играо улоге за које је добијао највише награде, тако је маестрално одиграо и ову последњу: понашао се као да је све у реду, као да је то лакши облик рака плућа који може да се лечи. А знао је да је онај најтежи и да му је живот одбројан на дане. И мирно се опраштао од најближих.
Leave a Reply