Страшно је гледати све ово зло а камоли живети у њему. Иронија, цинизам, сарказам, злурадост, болесни неки клохот одзвања. Сан ли је или је свети Петар поново свету десницу подигао? Ако не Он, мораће неко. Оне што све заклетве погазише једино клетва чека.

Мада су одавно сами себе у камен затукли. Клетве им неће фалити а благослова су се, као и образа, давно одрекли. Срби и верујући грађани у Црној Гори лагано постају европски Копти. За разлику од египатских хришћана које прогони исламска држава, званични Каиро покушава да их штити, православни верници у Црној Гори су на удару своје државе.

„На гумну је ђаво заиграо”, каже народна песма. Из далека прошлост јечи. Манито коло Растичко заскочило Петрову главицу. Новак и Стојан скамењени посматрају окупирани Господарев храм, грађен дарежљивошћу руског цара мученика.

Они га опколили а он свинуо. Као кандило у светогорској пустињи! Манастир никад светлији. Обасјан благословом свога заштитника. Светог Василија, слава му и милост, на кога је изгубљени режим почео режати.

Али Никшић се никшићки још једном изнад себе уздигао.

У времену и изнад времена. Као и пре три деценије када су јагњеће заменили ђавољим бригадама. Радници су имали снагу да мењају власт, али се све променило. Радници и фабрике нестадоше, власт од идеолошке постаде мафијашка и пусти корење.

Никшић се одупире, како и приличи граду који никада није узмицао.

Не није сам. Свети је Василије слава му и милост ту међу нама! Слава града оробљеног похлепом сопствене периферије, умало да прерасти у крвопролиће.
Људи су изашли да се поклоне Светом Василију заштитнику Никшића. Не да митингују. Окуражен благословом свјатејшега Чудотворца народ је сишао са позорнице пандемије.

Стигла је полиција из Подгорице, специјална – однарођена и добро ухрањена.
“ Усташе,усташе…,” проломило се из хиљаде грла. Полицијски час је од једанаест.

Полицијски час у Црној Гори није престао још од времена италијанске фашистичке окупације. Само што су сада потомци италијанских жбира наслоњени на натовско корито. Иза затворених граница крије се отупили разум и сулуди наум, који не отима народу светиње.

Већ кидишу на Бога. Није случајно настала максима: „Убили смо Бога у њему!”
Сада отимају Бога од народа пошто су све узели осим светиња и свевишњег.
Очити да поруку владике Јоаникија, приликом привођења, да се никада безбедније није осећао, нису разумели.

Разум су затурили али време разума ће се поново искобељати из рушевина терора и насиља.

Мишо Вујовић

Чланак На гувну је ђаво заиграо се појављује прво на Билећа.рс.

„Све се пере осим црног образа”, говорило се ненекада у Црној Гори. Данас се све се скоцкало, као шаховница. И боје и мирис и укус. О визуелном аспекту нећу да говорим. Дан победе након интонирања химне, почиње са црнокошуљашем!
На државној телевизији Црне Горе!
“Па људи да ли је то могуће?”, крикнуо би и легендарни Младен Делић?
Почети програм на Дан победе над фашизмом са човеком чији су опус усташе, црне легије, величање најмонструозније војске у новијој историји ратовања, шта је него промоција фашизма.

Томпсон, тупсон, битанга, ратно-профитерска изнутрица Туђманове ендехазије. Океј, он је то што јесте. Он није ни чистокрвни Хрват, он је естрадни монструм у црној униформи који песмама поји крвожедну маргину отпалу од разума и чисте памети.

Он је то што је и зна ко је и где припада. Гнушају га се и у лијепој његовој, пун им је више мозак домољубиних профитера и профитерског домољубља, а камоли једног естрадног хушкача чија излизана лонгплејка већ поодавно гребе по можданој кори сваког иоле нормалног грађанина Хрватске.

Али шта ће тај нацистички шунд на државној телевизији Црне Горе? Да ли је је то нови промотер или државна телевизија сада званично промовише фашоизацију Црне Горе или се Црна Гора придружила тежњама Хрватске за обнову НДХ у границама из Другог светског рата.

Дакле, Црногорци нажалост нису усамљени у оваквом начину прославе Дана победе над фашизмом. Мусолинијева Црна Гора до сада није била део тековина ни ове клептоманско – прагматичне власти.

Али Хрвати као традиционални непријатељи Срба свакако јесу. Под паролом и непријатељ, ако је непријатељ мог непријатеља мој је пријатељ.

Још један мали православни сусед Србије узео је учешће у промоцији усташо – фашистичких симбола Хрватске. Македонија је у име захвалности Хрватској за “допринос њеним напорима ка придруживању ЕУ” издала поштанску марку Хрватске у границама НДХ.

Дан уочи Дана победе на Сајту ЕУ Никола Тесла је представљен као Хрват. Ту је реаговала и грчка јавност питањем : “Да ли то значи да сутра неко оспори порекло Доминикоса Теодокопулоса, познатијег као Ел Греко”.
Што се тиче државне телевизије и њеног шундизованог програма Томпсон не штрчи у односу на галерију разних надри знанственика, повјесничара, аналитичара или коментатора блискости Бијелих и Црвених Клобата како поједини хрватски повјесничари својатају Црногорце.

Црногорци су сви до једног црвени. Једни идеолошки други морално. Једни се поносе други се стиде.

Они “поносни” немају шта да изгубе. Или су прекопали прекречили гробове или их немају.
Да ли је следећа фаза Томпсоново извођење црногорске химне чији је аутор усташа и ратни злочинац Секула Дрљевић.

Мишо Вујовић

Чланак Све се скоцкало, као шаховница се појављује прво на Билећа.рс.

Хиљаде вјерника из цијеле Херцеговине окупило се данас на великој литији која је кретала од Мркоњића, родног мјеста Светог Василија Острошког до Требиња. Од Мркоњића вјерници су пјешачили тридесет километара, молитвено и достојанстрвено, до Саборног храма у Требињу где је служен молебан за очување светиња у Црној Гори.

Од раног јутра ријеке вјерника сливале су се у Мркоњиће одакле су се са благословом епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, упутили у мирну, достојанствену шетњу. Неки су пјешачили и до Мркоњића и натраг, са једном поруком – не дамо светиње.

– Част је бити данас овдје и сви то осјећамо. Срби воле светиње, осјећају да је свето и светиња вриједније од живота, да нас то чини правим људима, истинитим искреним и временским – поручио је јереј Александар Шмања.

Дошли су из Требиња, Херцеговине и других крајева, са иконама, да светиње бране молитвом, лијепим васпитањем и љепотом.

Међу вјерницима је много дјеце, али и времешних Херцеговаца. Колико год крсног хода пређу, биће задовољни јер су, кажу, дали допринос великој и важној борби.

У манастиру Тврдош надомак Требиња вјернике су дочекали епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и умировљени владика Атанасије, одакле су се упутили даље до Требиња и Саборног храма гдје је служен молебан.

Испред Саборног храма у Требињу свештенство Епархије ЗХиП служило је молебан за спас светиња у Црној Гори.

Присуствовало му је више хиљада вјерника, а процјене кажу и до 10.000 људи, који су претходно учествовали у литији дугој око 30 километара од Мркоњића до Требиња.

Поручено је да је ово чудесна ноћ, у којој је главна порука не дамо светиње.

„Бити вечерас овђе је велика част“, рекао је испред храма отац Александар Шмања.

У срцима свих Требињаца гори кандило вјере, јер су долазиле и пролазиле разне власти, али када неко крене да угаси то кандило, схвати да постоји енергија јача од атомске.

„То је Божија енергија, која нас дарива да се заволимо и свима опростимо“, навео је у бесједи отац Александар.

Извор: РТРС – Требињеинфо

Чланак Херцеговина устала у одбрану Светог Василија (ФОТО) се појављује прво на Билећа.рс.

Када су одлучили да се ухвате у комунистичко коло, Црногорци су искрено одлучили да иза себе оставе заосталу историју и изграде нову, светлију будућност. Обзнанили су народу да Бога више нема, да је религија опијум за народ, да су владике затуцани попови, а у цркве су почели да затварају козе. Једина исправна линија је она партијска. Оне који су заиста веровали у ту линију после су послали на Голи оток.

Од тада је у Црној Гори било непристојно молити се Богу и спомињати Русе.

Да би били сигурни да су у потпуности раскрстили са некадашњим господарима, револуционари одлучише да развласте Цетиње, Подгорицу прекрсте у Титоград и прогласе је главним градом.

Кад су преместили пријестоницу уклонили су и престо. И световни и духовни. Вечну кућу владике Рада, раставили су у парампарчад и бацили на Иванова корита.

Ни Ивана господара нису заборавили. Формирали су комисију, да утврде да ли је господар Зете стварно постојао и да ли је сахрањен у цркви. Ваљда сматрајући да владари не смеју да буду сахрањени у цркви одлучили су да је истраже.

Турци су три пута опседали Цетиње и Цетињски манастир али Црногорци су увек некако успевали да сачувају свог господара. Премештали су га на скровита места. Књаз Никола обнови  цркву и како Митрофан Бан записа, Иван Црнојевић беше ,,сахрањен у светоме храму његове задужбине“.

Оно што нису могли Турци, могли су комунисти 1986. године. Прекопали су под цркве на Ћипуру, коју је тачно сто година пре тога књаз Никола обновио, и пронашли луксузно израђени и опшивени ковчег у коме је почивао господар Зете, Иван Црнојевић.

Сведоци тврде да су чланови комисије два и по сата дискутовали и на крају одлучили да се Иван не враћа у цркву него да остане у Заводу. У записнику са тог састанка наводи се да „земни остаци Ивана Црнојевића остају на даље проучавање и чување до инхумације”.

Још су одлучили да, „из безбедоносних разлога” господара сместе у подруме цетињске Службе друштвеног књиговодства.

Књаз Никола је беседио како је Иван Црнојевић нудио своју кћерку слијепом просјаку, деспоту Стевану, само да би продужио и спасао од пропасти српску средњовековну властелинску лозу. А пет стотина година касније његови Црногорци ископали су га и бацили у мемљиве подруме СДК-а као некаквог просјака или безименог скитницу.

У депоу међу архивском грађом Иван остаје заборављен више од 15 година. Тек кад је неко случајно у подруму набасао на господарев ковчег одлучили су да га пребаце у музејски депо.

Било је и оних који су подсећали да би, ипак, можда требало Ивана Црнојевића вратити у гроб где је почивао. Године су пролазиле али је комитет ћутао. Предлагано је да се прво формира почасни али и организациони одбор за сахрану. Без тога нема ништа.

Док је први господар Црне Горе чамио у заточен у подруму а његов гроб у цркви на Ћипуру зјапио празан, Цетињани су отишли у милицију и пријавили да су основали црногорску цркву. Хтели су да Ивану опело држе “црногорски” попови.

Други су били против црквених обреда па су предлагали да “истом процедуром којом су из гроба извађени земни остаци Ивана Црнојевића треба да буду и враћени“. Процедура се мора поштовати макар била и противна свим цивилизацијским начелима. Ретко кад и заклети непријатељи нарушавају вечни мир покојника и скрнаве гробове.

Из црногорског министарства културе имали су још инвентивнији предлог да се “Иванбег сахрани на неком од узвишења у околини Цетиња, са кога се пружа поглед на читав град“.

Попут Јосипа Броза или Јосифа Висарионовича, без свештеника и опела, само у присуству државе, сахрањен је господар Зете Иван Црнојевић. Четврт века од комисијског ископа,  без присуства народа, такође комисијски, поново је враћен у цркву.

После сахране, Биро за јавност Владе Црне Горе издао је саопштење у коме се наводи да су „остаци Ивана Црнојевића поново сахрањени у посебан мермерни саркофаг“.

Попут владике Рада и Ивана су сместили у мермерни саркофаг, али је господар Зете ипак боље прошао од Његоша, њему бар цркву нису срушили.

Никола Тркља

Чланак Црногорци затворили господара у подрум СДК се појављује прво на Билећа.рс.

Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу!

Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене.

Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање коријена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција!

Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници, који су већ 800 година на своме, пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо!

Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу!

Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток).

На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове.

Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба.

У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала.

Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала.

Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом.

Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина.

Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу.

Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога!

Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније.

Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима.

Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.”

Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори!

Пише: Емир Кустурица

Чланак КУСТУРИЦА: Има Бога – Чудо се десило у Црној Гори! се појављује прво на Билећа.рс.

“Тамо где је свитало сунце слободе поново ће сванути”, каже народ. Народ се никада није преварио. Вера Христова и зубља Светосавска горе у његовим грудима вековима. Светлост, голема светлост из хиљада душа ових дана зрачи Црном Гором.

Не бране Црногорци своје светиње своју веру православну и српску душу окађену вековном борбом већ бране претке и корене. Бране Бога на небу и благослов Господњи на земљи. Бране исконску Црну Гору. Бране Косово и Метохију. Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу, Архангеле, Богородицу Љевишку, Девич, Бањску…

Бране Његоша, Марка Миљанова, Вука Мићуновића, Владику Данила, Светог Петра, Светог Василија,Никца од Ровина, Новицу Церовића, Мирка Алексића, Попа Мила, Новака Рамова, Јола Пилетића, Војводу Драшка, Вука Љешњвоступца, Баја Пивљанина, Мину Радовића, Војводу Вуксана, Васа, Пипа, Озра..

Бране историју. Трајање. Векове. 

Храмове брањене ханџарима најбољих синова црних брда. Бране митове и легенде, без којих нема народа. Бране границу између Бога и Нечастивог. Бране се од клептоманске похаре свега што очи виде а руке могу уновчити. Данас се у Црној Гори штити достојанство малих народа поробљених глобализмом и окованих похлепом својих незајажљивих велможа.

Данас је Црна Гора бастион истине. Божје и људске. Ова епидемија хара деценијама. Ово је завршна фаза похаре народа.
Милотитисис је опасна болест. Вирус направљен још 1944 године за разбијање српског бића од вируса званог титоитис. Тај вирус деведесетих година мутирао у још разорнију форму изоловану у Црној Гори под називом Милотитис.

 Духовни отац Мила Ђукановића, Јосив Броз каплар злогласне 42. аустроугарске дивизије познатије као Вражја, је отац црногорске нације. Тај зликовац је 1914 године заједно са својим саборцима у црно завио Западну Србију. Касније је поделио поцепао и разбратио Србе.

Створио нове нације од српског народа, располућијући му душу крижом и полумесецом. Сада црногорски комунисти и у православни крст петокраку урезују. Његово чедо Мило Ђукановић ће,ако данас посустанемо ,засигурно постати гробар и црногорске нације и српског народа из ког је та крива грана израсла.

Разлика између Броза и Мила Ђукановића је и томе што су брозови комунисти узимали црквену имовину али нису дирали храмове. И код тих безбожника било је бар мало божјег страха. Код ђавољих унучади постоји само страх од силе. А сила се као грудва тихо котрља улицама црногорских градова!

Пише : Мишо Вујовић

Чланак Погледај дом свој анђеле се појављује прво на Билећа.рс.

Драги Брате и Сестро,

Пишем Вам као Србин, патриота, професор настаријег балканског универзитета, један од вођа највећег студентског, демократског протеста у историји Балкана, као сарадник реформских премијера и саветник наших влада.

Пишем као неко ко нема личних интереса, ни страсти кад је реч о Црној Гори и једино ми је на срцу да мој, српски, народ живи слободно, у складу са нашим обичајима, традицијама, у духу наше историје и према слову демократије и правде коју су наше земље још давно, пре више од века избориле.

Што се тиче других народа, ваших суседа – Муслимана, Бошњака, Албанаца, Хрвата, националних Црногораца, ја им желим оно што и вама. Слободу коју смо им некада давно, у разним приликама давали, тражимо и за себе. Не тражимо национално уједињење у једну и недељиву, сасвим природну Србију, јер сами немамо око тога јединствен став, али примећујемо како сви они, где год им је могуће, то право већ остварују.

Слушао сам оног јадног човека, Ранка Кривокапића, како у причаоници коју неки зову парламентом, говори нашим народним посланицима да су изгубили све ратове. Набраја их: за Југославију, за Косово и против НАТО-а. Не разуме, или се претвара, да то нису били само наши ратови. То су били ратови које је требало да води сваки добронамеран и слободоуман човек који је био држављанин југословенских држава.

Када смо те ратове, како каже, изгубили, ми смо стекли право да растуримо сваку државу коју можемо, да узмемо део сваке земље у којој живимо и да станемо уз сваког освајача кога желимо. То право ћемо кад-тад искористити, уколико нам до те јединствене и важне прилике не престану да бране основна људска, грађанска и национална права.

Чак и када су преварно избацивали ћирилицу из новина и школских дневника, када су лагали око заставе на којој је представљен Милов папагај, када су слали смрадове увијене у униформу да певају са Томпсоном у славу градишких месара, или двометарску моралну глисту фалисификовали у шефа државе – они нама нису одузели нешто што нам пре тога одавно већ нису отели Хитлер или Стаљин. Украли силом, па њима дали.

Ми смо Срби мали народ, у Црној Гори су нам већину одузели нацисти, фашисти, црногорске усташе и комунисти, помогли су им НАТО авиони, тако да ми својим скримним снагама, чак и да нас свих десет милиона дође, не можемо за сада то да променимо. Можемо, ипак, да не пристанемо.

Тирани увек мисле да могу све. Неморални и безверни, умислили су да ће временом, змијским кораком, удавити читав један народ. Видећемо да ли ће им све то проћи. Нас Србе могу и побити, али остаје чињеница – од Мила никада неће бити државник. Ранко – колики је верник, толики је и човек. Душко је све у животу у мери у којој је интелигентан. Ректор је скрнавитељ ђедовог гроба. Мираш је обичан распоп, лаж у месинганој ризи.

Тарзан им је амбасадор – сутра могу и Чити да дају агреман. Сви су ми некако, када их боље погледам, под сенком лепоте и учености Срђана Дармановића.

Донели су закон противно уставу, страним установама, саветима других цркава и процедури, уз помоћ лажи и преваре. Они мисле, осудили су српске вође, правно отуђили црквену имовину, а спровешће кад нестану напетости. Греше.

Увек дође тренутак за који силници, тирани и манијаци мисле да не постоји. У српској књижевности тај час је опеван. Филип Вишњић је певао о „приликама“ које су „свеци вргли“, како се Срби нису смели дићи на устанак, а касније их пак није било могуће умирити. Ђура Јакшић је узвисио Србина који „ћути, кипи и чути – ал’ не да ђаво, ил’ не да Бог.“

Сада више не бранимо расклиману државну творевину коју су нам комунисти уништену оставили да је сачувамо. Не боримо се за од Албанаца насељено а од Американаца заузето Косово. Није више у питању геноцидом испражњена земља негде на Западу. Сада смо ту, ту су наши прагови и наше светиње. Бранимо себе. Против нас су авети, кукавице, безумници и најамници.

Победићемо, јер правда и живот морају опстати. Ово је она борба у којој је створен и од које је саткан Човек. Да се нешто променило осетио сам неки дан у скупштини у уплашеном гласићу Ивана Брајовића и муцању Ранка Кривокапића. На улицама наших градова у којима свети оци бране народну цркву, а полиција стидљиво почиње да стаје на њихову страну.

Када је загрмела Кнез Михаилова улица, под заставом папагаја на Тарзановој амбасади. Сви смо заједно, никада јединственији и јачи. Сетио сам се великог песника Мекоулија и храброг римског јунака Хорација: „Сваком човјеку на овој земљи, смрт долази прије или касније. И како да човјек умре боље него пред страшним непријатељем, за пепео својих отаца и храмове богова својих.“

Чедомир Антић

Чланак Тирани увек мисле да могу све се појављује прво на Билећа.рс.