Негдје се успут изгубило име Младена Ђорђа Секуловића, рођеног 1912. у Цхицагу, од оца Петра, родом из Билеће, и мајке Марије, подријетлом Чехиње. Дајући му име Младен, и крстивши га у православној цркви као Ђорђа, родитељи као да су најављивали повратак у Херцеговину, гдје би дјечак одрастао међу свијетом који надијева таква имена.

Да су се с Америком сродили, ваљда би се дјечак звао Џон, Џорг или Карл. Ускоро се, међутим, заратило, Принцип је у Сарајеву убио принца, и завичај Петра Секуловића наглавце се претумбао. Четири године касније, када је дјечак кренуо у школу, потписан је мир, успостављена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али бит ће да се Петар тада већ навикао на Чикаго, није му се више враћало у Билећу, а завичај и подријекло свели су се на то име: Младен.

Петар Секуловић био је металски радник, мати, коју су већ звали Миние, радила је као шваља. Дјечак је био предодређен да као и већина дјеце јужнославенских емиграната те генерације остане пролетер, једва мало боље ситуиран од својих родитеља, да као војни добровољац судјелује у Другоме свјетском рату, и да до краја оживи један анониман људски живот, који неће бити забиљежен ни у америчким, ни у балканским књигама.

Такви се обично биљеже и памте само у споменицама завичајних друштава. Тек ће њихова дјеца, која више не знају ни гдје је Билећа и једва изговарају оне двије-или три увесељавајуће ријечи, обично псовке, што су им остале од прадједовскога језика, тек ће та дјеца бити прави Американци.

И онда би требало бити нормално и обично да се тачно стотину година касније успут загуби име Младена Секуловића. Али није се изгубио онај који је у грађанскоме животу то име носио. Он је упамћен као један од славнијих људи и значајнијих америчких умјетника који подријетло вуку с наших простора. Да би га се знало, узео је умјетничко име: Карл Малден. Карл зато што је лако за изговорити, звучно је, а Малден зато што су његови школски другови тако изговарали име Младен.

Карл Малден добро је говорио српскохрватски језик, и с поносом је, кад би га питали и кад га не би питали, наглашавао своје југославенско, српско и херцеговачко подријетло. Преко шездесет година радио је у филмској индустрији, али је темељно био казалишни глумац, и то сјајан казалишни глумац.

Својом је дугом умјетничком каријером спојио више епоха америчке филмске повијести: од класичнога раздобља Холивуда и раних четрдесетих, преко Казанових ремек дјела „Трамвај зван чежња” и „На доковима Њујорка”, до дугог низа углавном криминалистичких и акционих филмова у шездесетим и седамдесетим, те телевизијске серије „Улице Сан Францисца”, коју је за АБЦ снимао од 1972. до 1977, Малден је створио импресиван низ о којем се може говорити и у контексту умјетности, и у контексту шоубизниса.

Истовремено би, кад год је имао времена, глумио у казалишту и бавио се неком врстом просвјетнога рада. На Беверлy Хилсу основао је филмско-казалишну библиотеку, која је постала највећа у Сједињеним Државама. Заиграо је 1982. у филму Сутон, Горана Паскаљевића. Његова улога није била ни епизодна, ни симболична, нити се сводила на то да припомогне режисеру, нашем човјеку, у пробоју на Запад. Лик којег је глумио по његовој се идеји звао – Марко Секуловић.

Емигранти увијек имају најмање два живота: један је онај стварни, а други је онај о којем мисле прије спавања, замишљајући што би се догодило и како би живјели да нису емигирирали или да су се из емиграције вратили кући.

Иако је у Америци рођен, Карл Малден је по својој нарави био емигрант. То, наравно, не значи да није био Американац. Али човјек може истодобно живјети више судбина и у себи носити неколико, па и супротстављених, биографија. Могло би се рећи и да се оне међусобно потврђују и наглашавају, па је и Карл Малден више Американац тиме што нимало није Американац, и више је емигрант тиме што уопће није емигрант.

Када је 1999. Елиа Казан примао Оскара за животно дјело, и када су староме редатељу због његове нечасне улоге у лову на вјештице и у антикомунистичкој хистерији почетком педесетих, звиждале и хукале звијезде некога новог Холивуда, Малден му је, са савршеним миром, као да ништа око себе не примјећује, пљескао.

Казан је тада био деведесетогодишњак, Малден три године млађи. Казан је, као Грк, рођен у Истанбулу, одакле је с родитељима морао бјежати у вријеме Ататуркове револуције. Био је грешан човјек, неким је људима упропастио каријере, вјеројатно их је било и који су због њега бјежали из Америке, али је било нечега тужног и неугодног у тој холивудској демонстрацији неке нове праведности, којој се Карл Малден није хтио придружити.

Можда зато што га је Казан у својим филмовима прославио, а можда и зато што је знао што у животу значи бити емигрант. Емигрант се мора знати сагињати да би преживио, мора се научити скрушености, да отрпи свако понижење, па и оно које му доноси властити карактер.

Све што емигрант у животу створи, припаст ће онима којима он сам није припадао, а све што у животу изгуби, изгубит ће само у властито име. Тако је и величина Елије Казана величина америчке културе, док је Казанова срамота само његова. Неколико година касније, у вријеме нове америчке хистерије, овај пут антиисламске а не антикомунистичке, додјеле Оскара пролазит ће мирно, без икакве потребе за праведништвом. Терет срамоте холивудске ће звијезде солидарно дијелити између себе.

За улогу Мича у „Трамвају званом чежња” Карл Малден 1952. награђен је Оскаром. Онда је, као и данас, то био велики филм. Данас је, можда, и већи, јер се од онога што око себе, у животу, у кину и у театру, имамо прилике гледати, разликује много више него што се данашње вријеме разликује од времена прије шездесет година. „Трамвај зван чежња” драмски је комад једноставан и врло традиционалан по својој структури, а бави се темом која је, истодобно, велика и важна.

Тенеси Вилијамс смртно је озбиљан и врло церемонијалан драмски писац, озбиљан као Максим Горки, и ничега у њему нема површног и забавног, ничега данашњег. Казанови глумци, Марлон Брандо, Вивиен Ли, Ким Хунтер и сам Малден, редом припадају казалишној традицији, и глуме у повишеним тоновима, као у казалишту.

Али свеједно, “Трамвај зван чежња” с које год стране га погледали, као екранизирану казалишну драму или као филмско дјело, кроз глумачку игру или кроз Казанову режију, у себи има снагу какву ријетко осјетимо, снагу која поништава разлику у начину на који доживљавамо једну причу, роман, драму или филм, и на који доживљавамо властиту стварност.

Карл Малден умро је 1. српња 2009, с навршених деведесет седам година живота. Након што је Душан Вукотић добио свога Оскара за „Сурогат”, Малден се около у шали хвалио да Билећа има два оскаровца.

Или то, можда, и није била шала. Тај градић, своједобна војна утврда ЈНА, са злогласном школом резервних официра, једва да је прије задњега рата имао пет тисућа становника. На крајњем југоистоку Босне и Херцеговине, уз границу са Црном Гором, Билећа је због своје затурености некада била појам нигдине. Како је тамо данас, то ми више не знамо, јер Билећа нам није успут, а у Билећу немамо коме ићи.

Миљенко Јерговић

Чланак МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ: Гдје се загубило име Младена Секуловић се појављује прво на Билећа.рс.

Вијест да је умро Вук Крњевић, објављена пред крај претпоноћног дневника РТС-а, била је врло кратка. У њој је речено да је умро уредник телевизијских серија „Отписани” и „Салаш у Малом риту”.

Седам дана касније, у сриједу 31. сијечња, путовао сам у Сарајево у још једно истраживање католичких и православних гробаља на Кошеву. Путовање је текло глатко, дан болесно топао, радио најављује скору промјену, снијег и зиму.

Возим путем којим сам у протеклих неколико мјесеци прошао десетак пута, и који је у ових двадесет и пет година, колико већ живим у Загребу, постао моја животна путања, кружница и елипса мог крвотока, знам имена свих успутних села, рјечица и потока преко којих прелазим, и увијек за тог путовања о истим стварима мислим. Написао сам и о томе књигу, “Фрееландер” се зове, у којој сам се преобукао у персону пензионера Карла Адума, али заправо пишем о себи. Једна је то од оних књига у којој умирем у Сарајеву.

Не могу бити сасвим сигуран, али мислим да ми у тих пет и пол сати вожње Вук Крњевић није пао на памет. Прије ће бити да сам у тих седам дана на њега већ и заборавио. Нисам га упознао, једном смо се без препознавања мимоишли испред хотела Москва у Београду, било је то, чини ми се, прије двије или три године.

На њега, вјерујем, нисам помислио ни тог поподнева и вечери у Сарајеву, док сам с врха Башчаршије покрајњим улицама и обалом кретао у обилазак града, у дугу усамљеничку шетњу чији је вазда исти циљ да видим што више непознатих људи, али да они не виде мене, да установим све промјене на лицима кућа, на њиховим фасадама и крововима, и да, по могућности, што више тога запамтим.

У том сваки пут истом опходу, који је започео оним невољким доласком у Сарајево, путописно забиљеженом при почетку ове селидбе, на памет ми, наравно, падају људи којих се одавно нисам сјетио – док пролазим обалом, прије него што ћу наићи на Академију сценских умјетности, покушавам препознати улаз у којем је становала Нада Тодоровић – и та мисао, као по неком правилу, потраје кратко, јер одмах затим прелази на некога другог, такођер дуго немеморираног, да би одмах затим била заборављена.

Не знам колико ми људи тако на ум падне у тој првој сарајевској предвечерњој и вечерњој шетњи након што се довезем из Загреба. Када бих боље памтио, или када би било могуће баш ништа и никог не заборавити, само би се од те шетње могла саставити књига, и у тој књизи много имена.

Тада би се открило и то да су људи који ми тако за шетње на памет падају углавном мртви. Али чак и ако су живи, вјеројатно је да их више никад нећу видјети, јер не живе у Сарајеву, нити у градовима по којима се чешће крећем. (У Загребу, Пули, Београду, Љубљани, Трсту, Бечу, Кракову, Варшави… Не живе чак ни у Кијеву, камо бих овога прољећа по други пут требао ићи, него су у градовима у којима никад нисам био и ништа ме тамо не вуче.)

Начин на који о њима мислим, и како током шетње брзо прелазим с једнога на другог и на трећу, чини да та прва шетња по доласку подсјећа на шетњу гробљем. И можда ме је, макар и неосвијештена, та околност и навела да се почнем бавити кошевским гробљима. Тамо се не морам трудити да останем непримијећен. И, парадоксално, тамо влада силна живост. Живост какве има само у фикцији, никад у збиљи.

Али не, мислим да ми током те шетње Вук Крњевић није могао на ум пасти. Не знам гдје је прије шездесет година у Сарајеву становао. Не знам како је, ни с ким, газио по овом асфалту. Његово и моје сарајевско вријеме вјеројатно се не поклапају ни у једноме једином дану.

Родио сам се након што је он већ био отишао. Једино што ми је у први мах остало иза вијести о његовој смрти бизарност је да су га се сјећали као уредника двије телевизијске серије.

Након што сам опходао још један круг, завршио сам у ћевабџиници на врх Башчаршије. Преко пута је бијела једнокатница, на чијем прочељу у два писма пише Благојевић. Дуго већ половица приземља је на продају. (Ниске су у оваквим градовима цијене очевине, и остат ће још генерацијама ниске. У Пули, рецимо, најјефтинији је квадрат стамбеног простора у Хрватској…)

Уз ћевабџиницу тече малена и уска, кратка уличица која је носила име учитеља и младобосанског завјереника Данила Илића, а данас се, као у давна времена, зове Опркањ. У та давна времена овај дио Башчарије био је напучен српским газдама. Али кога то још занима, осим оне који ће ту чињеницу ионако изокретати и криво је приказати. Што је горе, чиме се заборав више храни: кратким памћењем или легендом која замјенује жива или повијесна сјећања?

Ујутро завршавам по граду неке административне послове, и Улицом краља Томислава – која је тако названа 1925, у част хрватског краља који је, барем према легенди, тисућу година раније окруњен на Дувањском пољу, а након овог је рата презвана у Улицу Кошево – идем према својим гробљима, па тако идући сваки пут срећем познате људе.

Кад си дош’о, гдје си пош’о, колико остајеш? Чуј колико остајеш! Најрадије бих на то питање одговорио да не остајем, да сам, ево, већ отишао, а да је ово са чиме причаш мој дух, који је услијед брзине сталног кретања и премјештања иза мене заостао у Сарајеву, али да ни око тога нема велике бриге, и дух ће ускоро за мном.

И тако једни с другима размјењујемо своје дневне трауме, па нити они који долазе разумију оне који одлазе, нити једни и други разумију оне који остају…

Због нечега најприје одлазим на гробље које сам посљедње започео истраживати: Православно гробље светога Марка. Тако је то ишло: најприје сам се хтио задржати само на гробљу које ми се чинило најближим, јер је на њему највише куферашких обитељи, на Светом Миховилу. Али како је једва видљива граница с Православним гробљем светог Михајла, а било је довољно да ју само једном прекорачим па да којекакве селидбењаке, искоријењенике и укоријењенике и тамо пронађем, проширио сам подручје дјеловања.

Да бих се на крају подухватио онога што сам свакако желио избјећи: Светога Јосипа и Светога Марка. Зашто сам их желио избјећи? Зато што сам отпочетка знао да је то цијело једно подземно Сарајево, које је и веће и раскошније, али и мени неуспоредиво блискије, од надземног Сарајева, као што је и сваки други подземни град већи од свога надземног парњака.

Да би се од града дошло до улаза на Гробље светога Марка мора се проходати уз ону гробљанску ограду из једне од антологијских сцена филма „Сјећаш ли се Доллy Белл”. Отац одлази у болницу из које се више неће вратити, и сину даје посљедња упутства за живот. Слободан Алигрудић и Славко Штимац. И док тако лагано ходају, баш као што су бирвактилски очеви ишли у смрт, покушавајући то сакрити од синова, и док тако теку ријечи, доље у другом плану, теку гробови са Светога Марка, а на некима од њих гледатељ може ишчитавати имена.

Емир Кустурица мајстор је другога и трећег плана, а у другом и трећем плану филма „Сјећаш ли се Доллy Белл” испричано је, у вјечност изливено, Сарајево. Дјечак и отац, који тако иду према крају, муслиманских су имена и презимена, и ово је муслимански филм. Наравно, на начин једног Сарајева и једне Југославије.

И зашто онда тако пролазе покрај православног гробља? Баналан новокомпоновани национални ум казао би да се већ ту видјело што ће бити с Кустурицом. Истина је, међутим, да се баш то гробље налази на путу према кошевским болницама и умираоницама, али и да је то гробље, као и преостала три кошевска гробља, међу маркантним ведутама сарајевског грађанства. И то не зато што је ријеч о католичким и православним, а не, рецимо, муслиманским гробљима, него зато што су та гробља и својом старином и урбанистичким распоредом дјело аустро-угарскога архитектонског генија. Тада је, под Бечом, град постајао градом. И тада су настајале ведуте из којих је генијално око режисера могло створити слику Сарајева.

Дуго већ у причи одлажем улазак на гробље. У стварности, међутим, није било тако. Прошао сам тим путем којим су ишли Махмут и Дино Зољ, ухватио сам се за кваку, врата од кованог гвожђа су се отворила, и већ сам био ту.

И док сам из руксака извлачио фотоапарат којим ћу сликати одабране гробове, те радити тако биљешке и напомене за будућу причу, док сам намјештао свјетло и формат будуће слике, пред очи ми је дошао свјеже ископан гроб и у њега забоден крст са ћириличним именом:

ВУК КРЊЕВИЋ

и с два невелике вијенца, те три-четири букета положених на хумки. Толико је, претпостављам, било људи на сахрани која се, касније ћу сазнати из малене обитељске смртовнице објављене у Ослобођењу, одржала јучер, по опелу обављеном у 14. сати, у лијепој жутој гробљанској капели.

Рачунам да сам у то вријеме био негдје између Дервенте и Добоја, да сам се возио опустошеном, ненасељеном посавском земљом, и да сам се, док су Вука Крњевића спуштали у гроб, забављао новокомпонованим народним хитовима с локалних радио станица. Како која варош мине тако се станица губи, и ауторадио аутоматски већ тражи сљедећу.

Дуго сједим на надгробнику повише Крњевићева гроба, покушавам доћи себи, и знам да никоме ово не могу испричати. Уствари могу, али тако да несхваћено остане моје узбуђење, тај свепрожимајући осјећај налик на тугу, али туга није, него је од ње много већи, осјећај сасвим изван времена, апотеоза пораза и неке најчистије људскости у том поразу, осјећај који је већ помало послије живота. Али не живота покојникова, него и живота оног који стоји над његовим гробом и нема коме рећи што се то заправо догодило.

Вук Крњевић из Сарајева је кренуо одлазити 1954, када се запутио у Београд на студије, које ће, међутим, из неког разлога окончати неколико година касније на сарајевском Филозофском факултету. Када потом оде у Београд, више се неће враћати.

Непуних шездесет година није у Сарајеву живио.

У међувремену је у новоме граду стекао велики углед и још већи и сигурнији друштвени положај. Мало је што у Београду и у српској књижевности и издаваштву током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих било тако сигурно и чврсто као Вук Крњевић.

Скоро тридесет година био је главни уредник Књижевности, једнога од два-три најважнија и најутјецајнија књижевна часописа социјалистичке Југославије. Уредник драмског програма на београдској телевизији, па уредник у Просвети, можда и главној београдској издавачкој кући.

Био је, дакле, човјек који се, гледајући са стране, у Београду итекако укоријенио. Око њега се и с њим вртила и управљала српска књижевност, а онда и укупна српска култура. Вук Крњевић био је тамо гдје се та култура преметала у политику и гдје се, већ почетком осамдесетих, заметнула клица новога српског национализма, рата и распада Југославије.

Да је имати уза се комплете Књижевности, часописа који је излазио у облику књиге, с типском картонском насловницом на којој су била имена аутора и наслови прилога објављених у том броју, могла би се испратити и судбина једне земље, и њезиних појединих саставница, а онда, у метафоричном смислу, и судбина сваког међу нама појединачно.

Можда би се у неком броју Књижевности могао препознати или претпоставити и овај гроб.

Крњевића није носило вријеме, нису га носиле химне епоха. Никада и ни у што, гледано са стране, Крњевић није тонуо. Остајао је на површини, држећи ствари под контролом. И дјеловао је хладно.

Шездесетих је писао хладну и несентименталну модернистичку поезију. Истина, за разлику од многих других српских пјесника из Босне и Херцеговине, он није ијекавицу бесповратно замијенио екавицом. Служио се, како му је кад требало, и једним и другим говором. Али прије ће бити да је у томе било поетичког, а не политичког умишљаја. Такођер, за разлику од других, Вук Крњевић у то вријеме као да и није имао сентимената према Сарајеву и према Босни, позитивних, али ни негативних. Чинило се да је човјек који је отишао, човјек који је знао отићи.

И што му онда би да опоручи нека га копају у Сарајеву?

Мало их се сахрањује данас на два кошевска православна гробља. Прођу тједни, некад и мјесеци, да се нитко не укопа. Више је оних који са Светог Марка и Светог Михајла одлазе. Не оду својом вољом, него их насљедници и потомци ексхумирају и понесу са собом, тамо гдје су се у међувремену укоријенили и гдје би да им буду и гробови које ће затим обилазити. Иза одлазећих остају плићине у трави, негативи некадашњих гробова, не дубљи од двадесетак центиметара, којима ће требати године да се поравнају с околним земљиштем.

Иза одлазећих понекад остају и цијели надгробници, с пажљиво пребрушеним именима бивших покојника, годинама рођења и смрти, обитељским епитафима. Једино што се због нечега не бруси на тим испражњеним гробовима јесу знак крста и молитвене формуле. То се оставља да још неко вријеме траје.

Вукових Крњевића одавно већ у Сарајеву нема. Из Сарајева нестало је и Срба, нестало је православаца, вјеројатно су 2018. малобројнији од насељеника из арапских земаља – што и овом приликом изговарам без имало пизме и подцјењивања неких нових становника града, али с увјерењем да баш то и баш тако мора бити изговорено – а нестало је и оног Сарајева које је Вук Крњевић прије скоро шездесет година напустио.

Чак и без рата, великих помјерања становништва и темељите етничке рекомпозиције с којом сваки рат на Балкану дође своме стварном крају, чак и тамо гдје је стољећима све мирно и гдје се живи у континуитету и у складу с људским сјећањима, у шездесет година један град промијенит ће сасвим свој карактер.

И што онда Вуку Крњевићу би да се сахрањује у Сарајеву?

И што је мени да ме је сусрет с његовим гробом тако потресао? Нити сам тог човјека познавао, нити ме се баш много у животу тицао, свакако не више од неких других књижевних уредника и културних посленика из осамдесетих, а сад ми се, ето, чини као да је његов гроб нешто што ми припада. Зашто? Зар ја нисам управо у селидби и зар се не крећем у супротном правцу од њега? Истина, обојица испуњавамо налоге својих крвотока и њихове цикличне и елиптичне природе. Ваља обићи круг, макар и не био шестаром окружен.

Једном давно, већ врло давно, још прије него што ће Мак Диздар објавити свога “Каменог спавача”, Вук Крњевић исписао је низ прозно-поетских текстова о стећцима. У триптиху “Говор стећка” му се, као инкантација, понавља иста реченица: “Лежаћу ту, можда, и ја.” Кад ју је писао, није имао тридесет година. И вјеројатно му ништа није било на уму, осим што је реченица добро звучала.

Данас, првога дана фебруара, Вук је испунио обећање и лежи под својим крстом у Сарајеву, зачудан као стећак. Тко су ти људи под тим каменовима? И тко је он, ту?

Нипошто он није био без заслуга за књижевност Босне и Херцеговине, док год се о тој књижевности могло и хтјело говорити. Године 1967. је по наруџби Меше Селимовића, тада главног уредника Свјетлости, начинио двотомну “Антологију приповједача из Босне и Херцеговине”, најизазовнију па и најпровокативнију, али за сва времена и најбољу књигу ове врсте која је икад објављена у Сарајеву.

У предговору, који је данас, можда, свјежији и живљи него што је био онда, Вук Крњевић говори о засадима „приповједачке Босне” и о покушају да се једна „покрајинска” традиција надиђе и универзализира. У његовим се ријечима, наравно, осјети дух времена испуњеног вјечном мукотрпном позитивистичком тежњом к напретку, као што се осјети и гњевни ентузијазам тридесетогодишњег радикалног модерниста, али лако се и једно и друго отклони, лако се растворе застори над нечим што траје скоро до данас, или што ће и даље трајати, док год је писаца који се на „приповједачку Босну” реферирају.

У једном тренутку Босну Крњевић назове тамним вилајетом, само што је њему, за разлику од оних који ће касније доћи, на уму аутентична легенда о тамном вилајету: “Али исто је тако тај језичко-стилски рудник условљен свим оним што представља историју овог ‘тамног вилајета’, који је истовремено био крајња тачка Запада и крајња тачка Истока, а огледа се, ако се не варам, у менталитету становника ових територија.

Од богумилских дана до дана данашњег у говору и језику босанских житеља има језичке шкртости која се исказује у архаичној прецизности појмова. Исидора Секулић је у томе видјела мистичне силе, а чини се да у томе треба видјети човјеков опрез, дугогодишње искуство, мудрост.

Прича и приповиједање резултирају из ‘једине слободе’, из језика. Језик је био духовна акција. У језику, или, ако хоћете, стилу ових крајева акција је мудрост. А мудрост се никад не излаже крајностима. Поучена искуствима дугих робовања у којима „за једну ријеч глава лети“, поучена ћудљивостима неизвјесности живота који се провлачи кроз иглене уши свакаквих изненађења, Босна и Херцеговина је у свом говорном језику постигла ону врсту колективне мудрости која прикрива више него што открива човјекову мисао.”

У своју је антологију Крњевић уврстио приповијетке, приче и дужи прозни комади Петра Кочића, Светозара Ћоровића, Исака Самоковлије, Иве Андрића, Боривоја Јевтића, Алије Наметка, Звонимира Шубића, Хасана Кикића, Новака Симића, Скендера Куленовића, Меше Селимовића, Ериха Коша, Бранка Ћопића, Воје Чолановића, Ристе Трифковића, Младена Ољаче, Витомира Лукића и Сеада Фетахагића.

Његовом касном читатељу, који је ове двије књиге као велику драгоцјеност убрао у једноме београдском антикваријату, овај је избор ближи од већине оних који су дошли касније, а предговарачки је дискурс његова састављача зачудно слободан од идеолошког и дневнополитичког дискурса, свакако много слободнији од оног што се осјећало у попратном писању и говорењу антологичара с краја осамдесетих и из деведесетих, када је једно вријеме било модерно утврђивати босанске границе утврђивањем углавном једнократних и потрошних босанских књижевних канона.

Такве је Босне нестало и брже него што је настала, док се ова Крњевићева, макар и виртуална, антикварна, мањинска и губитничка, може и данас вољети, разумјети и читати.

С гроба у који су укопали Вука Крњевића гробари су најприје помакнули мраморну плочу. На тој су плочи одраније уписана два имена: Михаило 1899 – 1951, и Вук 1935 –      . Након што се гроб слегне, а томе ће, према старинским гробарским правилима, требати и година дана, плоча ће бити враћена, и процес ће бити готов. У међувремену ће се наћи и клесар, да упише годину која је недостајала. Породична гробница за оца и сина.

Док ту сједим, надиже се вјетар, југовина која ће донијети снијег, што ће ме два дана касније ухватити негдје код Жепча, и наједном крећу да вијоре траке с вијенаца на којима су уписана презимена оних што се опраштају с Вуком Крњевићем. Необичан призор.

Сљедећих дана се распитујем, тражим по новинама, је ли итко у Сарајеву објавио вијест да је умро и да је у свом родном граду сахрањен пјесник Вук Крњевић. Ничега нема. Нитко не зна. Никакво чудо.

Миленко Јерговић

Чланак Гроб Вука Крњевића     се појављује прво на Билећа.рс.