Емигранти увијек имају најмање два живота: један је онај стварни, а други је онај о којем мисле прије спавања, замишљајући што би се догодило и како би живјели да нису емигирирали или да су се из емиграције вратили кући. Карл Малден добро је говорио српскохрватски језик, и с поносом је, кад би га питали и кад га не би питали, наглашавао своје југославенско, српско и херцеговачко поријекло.
Негдје се успут изгубило име Младена Ђорђа Секуловића, рођеног 1912. у Цхицагу, од оца Петра, родом из Билеће, и мајке Марије, подријетлом Чехиње. Дајући му име Младен, и крстивши га у православној цркви као Ђорђа, родитељи као да су најављивали повратак у Херцеговину, гдје би дјечак одрастао међу свијетом који надијева таква имена.
Да су се с Америком сродили, ваљда би се дјечак звао Џон, Џорг или Карл. Ускоро се, међутим, заратило, Принцип је у Сарајеву убио принца, и завичај Петра Секуловића наглавце се претумбао. Четири године касније, када је дјечак кренуо у школу, потписан је мир, успостављена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али бит ће да се Петар тада већ навикао на Чикаго, није му се више враћало у Билећу, а завичај и подријекло свели су се на то име: Младен.
Петар Секуловић био је металски радник, мати, коју су већ звали Миние, радила је као шваља. Дјечак је био предодређен да као и већина дјеце јужнославенских емиграната те генерације остане пролетер, једва мало боље ситуиран од својих родитеља, да као војни добровољац судјелује у Другоме свјетском рату, и да до краја оживи један анониман људски живот, који неће бити забиљежен ни у америчким, ни у балканским књигама.
Такви се обично биљеже и памте само у споменицама завичајних друштава. Тек ће њихова дјеца, која више не знају ни гдје је Билећа и једва изговарају оне двије-или три увесељавајуће ријечи, обично псовке, што су им остале од прадједовскога језика, тек ће та дјеца бити прави Американци.
И онда би требало бити нормално и обично да се тачно стотину година касније успут загуби име Младена Секуловића. Али није се изгубио онај који је у грађанскоме животу то име носио. Он је упамћен као један од славнијих људи и значајнијих америчких умјетника који подријетло вуку с наших простора. Да би га се знало, узео је умјетничко име: Карл Малден. Карл зато што је лако за изговорити, звучно је, а Малден зато што су његови школски другови тако изговарали име Младен.
Карл Малден добро је говорио српскохрватски језик, и с поносом је, кад би га питали и кад га не би питали, наглашавао своје југославенско, српско и херцеговачко подријетло. Преко шездесет година радио је у филмској индустрији, али је темељно био казалишни глумац, и то сјајан казалишни глумац.
Својом је дугом умјетничком каријером спојио више епоха америчке филмске повијести: од класичнога раздобља Холивуда и раних четрдесетих, преко Казанових ремек дјела „Трамвај зван чежња” и „На доковима Њујорка”, до дугог низа углавном криминалистичких и акционих филмова у шездесетим и седамдесетим, те телевизијске серије „Улице Сан Францисца”, коју је за АБЦ снимао од 1972. до 1977, Малден је створио импресиван низ о којем се може говорити и у контексту умјетности, и у контексту шоубизниса.
Истовремено би, кад год је имао времена, глумио у казалишту и бавио се неком врстом просвјетнога рада. На Беверлy Хилсу основао је филмско-казалишну библиотеку, која је постала највећа у Сједињеним Државама. Заиграо је 1982. у филму Сутон, Горана Паскаљевића. Његова улога није била ни епизодна, ни симболична, нити се сводила на то да припомогне режисеру, нашем човјеку, у пробоју на Запад. Лик којег је глумио по његовој се идеји звао – Марко Секуловић.
Емигранти увијек имају најмање два живота: један је онај стварни, а други је онај о којем мисле прије спавања, замишљајући што би се догодило и како би живјели да нису емигирирали или да су се из емиграције вратили кући.
Иако је у Америци рођен, Карл Малден је по својој нарави био емигрант. То, наравно, не значи да није био Американац. Али човјек може истодобно живјети више судбина и у себи носити неколико, па и супротстављених, биографија. Могло би се рећи и да се оне међусобно потврђују и наглашавају, па је и Карл Малден више Американац тиме што нимало није Американац, и више је емигрант тиме што уопће није емигрант.
Када је 1999. Елиа Казан примао Оскара за животно дјело, и када су староме редатељу због његове нечасне улоге у лову на вјештице и у антикомунистичкој хистерији почетком педесетих, звиждале и хукале звијезде некога новог Холивуда, Малден му је, са савршеним миром, као да ништа око себе не примјећује, пљескао.
Казан је тада био деведесетогодишњак, Малден три године млађи. Казан је, као Грк, рођен у Истанбулу, одакле је с родитељима морао бјежати у вријеме Ататуркове револуције. Био је грешан човјек, неким је људима упропастио каријере, вјеројатно их је било и који су због њега бјежали из Америке, али је било нечега тужног и неугодног у тој холивудској демонстрацији неке нове праведности, којој се Карл Малден није хтио придружити.
Можда зато што га је Казан у својим филмовима прославио, а можда и зато што је знао што у животу значи бити емигрант. Емигрант се мора знати сагињати да би преживио, мора се научити скрушености, да отрпи свако понижење, па и оно које му доноси властити карактер.
Све што емигрант у животу створи, припаст ће онима којима он сам није припадао, а све што у животу изгуби, изгубит ће само у властито име. Тако је и величина Елије Казана величина америчке културе, док је Казанова срамота само његова. Неколико година касније, у вријеме нове америчке хистерије, овај пут антиисламске а не антикомунистичке, додјеле Оскара пролазит ће мирно, без икакве потребе за праведништвом. Терет срамоте холивудске ће звијезде солидарно дијелити између себе.
За улогу Мича у „Трамвају званом чежња” Карл Малден 1952. награђен је Оскаром. Онда је, као и данас, то био велики филм. Данас је, можда, и већи, јер се од онога што око себе, у животу, у кину и у театру, имамо прилике гледати, разликује много више него што се данашње вријеме разликује од времена прије шездесет година. „Трамвај зван чежња” драмски је комад једноставан и врло традиционалан по својој структури, а бави се темом која је, истодобно, велика и важна.
Тенеси Вилијамс смртно је озбиљан и врло церемонијалан драмски писац, озбиљан као Максим Горки, и ничега у њему нема површног и забавног, ничега данашњег. Казанови глумци, Марлон Брандо, Вивиен Ли, Ким Хунтер и сам Малден, редом припадају казалишној традицији, и глуме у повишеним тоновима, као у казалишту.
Али свеједно, “Трамвај зван чежња” с које год стране га погледали, као екранизирану казалишну драму или као филмско дјело, кроз глумачку игру или кроз Казанову режију, у себи има снагу какву ријетко осјетимо, снагу која поништава разлику у начину на који доживљавамо једну причу, роман, драму или филм, и на који доживљавамо властиту стварност.
Карл Малден умро је 1. српња 2009, с навршених деведесет седам година живота. Након што је Душан Вукотић добио свога Оскара за „Сурогат”, Малден се около у шали хвалио да Билећа има два оскаровца.
Или то, можда, и није била шала. Тај градић, своједобна војна утврда ЈНА, са злогласном школом резервних официра, једва да је прије задњега рата имао пет тисућа становника. На крајњем југоистоку Босне и Херцеговине, уз границу са Црном Гором, Билећа је због своје затурености некада била појам нигдине. Како је тамо данас, то ми више не знамо, јер Билећа нам није успут, а у Билећу немамо коме ићи.