Билећа – најлепши град на свијету

Момо Капор

„Све је почело тако што је мој најстарији стриц Данило погинуо 1922. године у руднику Бјут (Монтана) у Америци – срушила му се греда на главу, па је у село Мириловићи, одакле су Капори, дошла одштета од рудника и од синдиката, и личне ствари мога стрица – џепни сат марке „омега”, манжетне од пластрона, оковратник и кравата.

Моја баба Јована, самохрана удовица, поделила је тај новац на три преостала сина, а ћеркама није дала ништа, јер се ћерке не рачунају, оне ће да се удају. Најстарији брат Радован проширио је кућу и направио највећу чатрњу у селу за сакупљање кишнице, јер тамо нема воде. На ту чатрњу и дан – данас долазе у време суше да напоје стоку.

Средњи брат Мирко купио је земљу у Бачкој и одселио се. Мог оца, као најмлађег, рођеног 1908. године, наставили су да школују. Завршио је основну школу у Билећи, средњу трговачку академију у Сарајеву, па факултет у Суботици.

Билећа ми је била најлепши град на свету. То је пуст, спечен камен.

Он је говорио: “Погледај ову лепоту”. Рахитично, спарушено дрвеће, силне кућетине и војни логор који је изгледао као затвор. Ниске куће од камена које је саградила Аустроугрска, а у центру касарне је стајала стража која се смењивала од 1912. године када је логор направљен. Ту је био руски царски пук.

Касније касарна Краљевине Југославије, па робијашница за комунисте, где су лежали Моша Пијаде и Родољуб Чолаковић. За време рата то је била италијанска, па немачка касарна. После рата је била касарна Југословенске народне армије и Школа резервних официра, онда затвор за информбировце.

Мењале су се епохе и војске, а стража се увек смењивала у центру касарне. Нико од пуковника који су долазили у Билећу по казни није се усудио да пита шта ће ту стража. Најзад је дошао пуковник Перовић, смео човек, и питао стражаре шта чувају. А они су рекли да не знају. Исто су рекли и официри:

„Можда зна Лазо Капор, он је старији човек, столар”, рекли су пуковнику.

Лазо је правио само војничке и мртвачке сандуке, пио је од ујутру лозовачу и никад није закључавао радњу јер није имало шта да се однесе.

Када је пуковник поставио питање: „Шта чува стража?” – он је одговорио: „Знам ја. Године 1912. када је изграђена касарна, пуковних Естерхази ме позове и каже: “Лазо, да направиш клупе око круга да војска не лежи на земљи кад се одмара”. Ја направим клупе, обојим их у зелено и кажем пуковнику: “Господине пуковниче, поставите стражу да неко не седне док је ово свеже – и он постави. Тако је остала стража”.

Мој отац је мислио да је Билећа најважнији град на свету. Године 1994. испоставило се да је то тачно, јер је у Дому армије одржан састанак Владе Републике Српске са страним представницима који су предложили усвајање Венс – Овеновог плана. То је био велики догађај од кога је зависило да ли ће Република Српска остати у рату или не. Сви су дошли.

Ја сам долетео државним авионом који ми је дао Добрица Ћосић. Дошао сам пред зграду где су биле телевизијске екипе из читавог света: Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, француска ТВ.

Водитељке су ломиле језик да изговоре Билећа, напољу су стајали генерали, моји ратни другови. Сутрадан су све светске телевизије објавиле: Билећа је рекла НЕ. Жао ми је што мој отац није видео Билећу у Њујорк тајмсу.

Када је умро имао је 75 година, године у којима сви Капори умиру од срца. Када су ми јавили да је у болници, дошао сам из Цетиња, где сам снимао, видео га закаченог на апарате и помислио да је готов.

По његовој смрти, када је избио рат, осетио сам неодољиву потребу да идем у Херцеговину, да идем у рат, вукао сам џакове пиринча, брашна, уља у џиповима, јер сам био ратни дописник.

Одлазио сам у његову кућу, и одједанпут заволео Херцеговину, њен мирис, бодљикаво жбуње и тај свет. Највише сам времена проводио на фронту бранећи порекло и оца који је тражио да буде ту сахрањен, у Мириловићима на сеоском гробљу, иако је живео у Дубровнику где се налази најлепше гробље Бониново, пуно Мештровићевих и Роксандићевих скулптура. Тамо лежи испод храста са бабом, дедом, стричевима. Он је хтео да лежи тамо одакле је и потекао. На тој каменој пољани су стајали директори банака, високи функционери, сви заједно поред капеле из XИВ века.

Мој отац је открио да се Капори налазе у Дечанској хрисовуљи као слободни грађани који имају право да носе оружје и не плаћају порез. Та хрисовуља постоји у два примерка: један је у Српској академији наука, а други у Хиландару. Видео сам оба. Када је то открио, одушевљен ми се јавио телефоном. Ја сам га замолио да не тражи даље, јер ће нас скидати са дрвећа.

Парк у Билећи

Оставио ми је у наслеђе презиме, златан сат који је добио кад је одлазио у пензију, висок притисак и склоност да се након спавања, после ручка, будим уморнији него што сам легао. Апсурдно је то што откривам да што сам старији све више личим на њега. Откривам исти смех, исти начин на који држим цигарету, исту седу косу. Чим пређем границу Републике Српске, почињем да говорим ијекавски, а сува овчја ребра с раштаном моје је најдраже јело, као што је било и његово. Данас поседујем све оно што нисам волео код оца и смејем се самом себи у лице када се ујутру бријем пред огледалом.

Тако се завршавају све младалачке побуне и стара битка између генерација.“

 

 

Момо Капор

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email