Јоле Шврака

 

(Истинита прича)

Сједио је, или боље рећи, лежао на столу са шареним столњаком. Сеоска кафана као и свака друга. Столњак са крем и розе квадратићима, воњ меке шљиве, шкије и дотрајалог намјештаја. Крај прозора зуји оса. Вани јато голубова мијеси ваздух презасићен оморином. Брботањем кроз олук киша замирe.

Јоле је пјевао као да нариче, кад само нити вежу поједине ријечи:

– Вољели се миши у дувару,

један жути притисно па шути…

– Фајрунт! – чуо се газдин глас, иако је тек почињало уморно поподне. Мачије вријеме. Кафана је радила двократно.

Јоле ни да трепне.

– Хајде! Не гракћи више! Жена те чека!

То и јесте разлог његовог опијања. На далеко није било љепше жене. А и вољела га је. Док је била дјевојка момци су прво падали на њену љепоту, а онда бјежали од ње као опарени. Била је нијема. Јоле, млади шумар, зелена мондура, пушка, пас Шаро, једини писмен у селу, није му био раван ни сеоски кнез. Јелена, звали су је Јела, његова жена, бијаше на далеко позната дјевојка, када је одлучио да је ожени. Није му сметало што нема дар говора. Како ће дјецу одгајати? Бог ће се и о томе побринути. Момци нису знали да ли да му завиде или да га жале. А жене? Прогласише је вјештицом која поноћи улази у кревете њихових мужева, протура пређу кроз кључанице и музе туђе овце, купа се гола на једином извору у селу, да је јалова…

Шушкало се да је Јоле слијеп код очију, да га је омађијала, да је бацила чини на њега још док је био мали, да га врти  око малог прста, не зна куд удара… А шта се догодило?

Прве брачне ноћи, у тренутку сладострашћа проговорила је:

– То Јоле! Волим те више него ишта на свијету.

Ту ноћ су падале звијезде. Чула је њихово шуштање. Она је чула што нико није, а могла је видјети цврчка како ногицама трља крила на грани удаљеној и до километар.

Јоле није одмах схватио шта се догађа, али ујутру за доручком имао је жену која дивно говори. Више није ходао. Летио је, а завист сељана надолазила је попут планинске магле. Дан по дан, Јола су почеле изједати којекакве приче. Чинило му се да се људи у кафани нешто дошаптавају и смјешкају на његов рачун.

Почео је помало да пије, све док није кренуо да се утапа у ракију. Јелу је обузела самоћа. Често је излазила пред кућу у нади да ће се нешто догодити, а када би мало дубље удахнула вјетар, изостао иза кише, осјетила би да село одише несрећом. Није знала шта да ради. Одлучила је: отиће у бијели свијет, па шта јој Бог да. Имала је родицу у Београду. Радила је као конобарица у једној неугледној кафани, али? Некако је састављала крај са крајем. Понијела је мало сиротиње што је успјела да сакупи и слику са вјенчања из српске цркве у Дубровнику.

Када ју је родица угледала није знала да ли да се радује или да тугује. Није дошла без неке велике муке. Када су сјеле да попричају чула је да Јела тражи било какав посао само да другоме не буде на терету за хљеб и воду. Када ју је упитала зна ли ишта да ради рекла јој је да зна да пјева. Док је била нијема дружила се са комшиницама муслиманкама, а оне су пјевале севдалинке и староградске пјесме. Она је у себи заједно са њима пјевала и тако много тога научила.

Родица је убиједила газду да нешто учине како би кафана боље радила и на брзину су саставили музичку банду и Јелу. Вјежбали су један мјесец прије него што су се појавили у кафани. Не зна се шта је више привлачило госте: Јелина љепота или пјесма. Кафана се прочула на далеко, а гости би више стојећи него сједећи слушали Јелу, а сви заједно би пјевали : „Ој Јело, Јелено…”

Знало се лумповати и до зоре, а газдини џепови су пуцали од зараде. Јела је прикупила право мало богатство.

Таман је почела да размишља шта и како даље да чини у животу кад се појавио један пристојан, углађен младић, сличан Јолу. Као да му је брат близанац. Имала је двадесет и двије године. Ни пет ни шест, него јој понудио брак. Радио је у америчкој амбасади, имао стан, добру плату, вјероватно је био неки нижи службеник. Рекла му је да је удата и да је побјегла од мужа кога још увијек воли и да намјерава да му се врати. Американац то није најбоље разумио и наставио је да сваке вечери долази у кафану.

Када се једног дана распитала шта има ново у селу дознала је да је Јоле нехотице у лову убио једног пријатеља, да је осуђен на двадесет година робије и да је превезен у Ћеловину у Мостар. У селу се говоркало да је то било убиство најбољег друга, јер није могао да му опрости све оно шта је причао о Јели. Живот јој се рушио. Одлучила је да још једно вријеме остане у кафани, па ће видјети шта ће и како ће.

Амбасадор, тако су га звали, није излазио из кафане, а није јој ни досађивао. Упијао је њену љепоту и глас. Једног дана га је упитала да ли би могао да јој среди развод са Јолом. Није му било тешко и то су извели врло брзо. Он је добио љепотицу за жену, а она мужа. За три године су добили два сина, а онда је стигла обавијест да амбасадор треба да се врати у Америку. Тако је Јела постала Њујорчанка, а да није била сасвим сигурна гдје се тај град налази.

Заробљена на двадесетом спрату у Деветој авенији, без игдје икога свога, држала се својих синчића, онако изгубљена, по читав дан од мужа напуштена, у друштву жене, посебно изнајмљене да је учи енглески и помаже у домаћинству. Није знала како да јој каже да јој купи хљеб, него јој је показивала прстом као да је опет нијема. Али, дан по дан, мјесец по мјесец, почела је да са помоћницом дјецу води у вртић, иде у куповину, разгледа излоге… И муж је викендом био дуже са породицом и некако је живот кренуо својим током.

Није знала зашто, али сваке секунде је размишљала о Јолу. Није се одвајала од слике са вјенчања. Пјева ли и сада о мишевима? Праве ли му друштво у затвору? Како изгледа? Мисли ли и он о њој? Размишљала је:„Мој Јоле, да тебе није било ја не би никад проговорила, нити би била данас гдје сам. Да бар могу у снове да ти дођем! Не би морао амбасадор да зна.“

Године су пролазиле. У Европи и Јапану лудило. Добро је да смо у Америци. Говорило се да она неће у рат, али једног дана дође позив и за њеног мужа. Отишао је на Пацифик у авијацију. Није знала да јој је муж био пилот аматер и да ће пуне четири године ратовати против Јапанаца. Преживио је и Перл Харбур о чему је касније често причао.

Неколико година послије рата пожељела је да посјети стари крај. Муж јој је говорио да је то опасно, да је тамо комунизам, да се против њега свим силама боре у Америци, сматрају да је Стаљин ђаволу предат… Али жеља је била јача од било каквог страха. Могућност да ће је затворити као америчког шпијуна није је спријечила да се појави у новој Југославији.

У селу двоје Јолове дјеце и супруга. Партизани су га извукли из затвора, и док се борио са њима, Шара су растргали подивљали њемачки вучијаци, био је главни у сеоској земљорадничкој задрузи све док га једног дана није узела жутица.

Заједно са његовом породицом била му је на гробу. У себи је пјевала: “Вољели се миши у дувару…“

У даљини је сврака или окупљала дјецу или призивала љубавника. Нигдје тако тишина није своја и глува као на гробљу. Нигдје тако земља не мирише земљом. Ташну са сликом је привијала уз груди. Успјела је некако да сакрије сузе.

 

 

Живко Јањић   (Цртежи Момо Капор)

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


two × five =

*