Има нас малао, али смо добро распоређени

Кад би се направио именик успешних људи које Херцеговина дала осталом свету, списак би био дебљи од Светог писма. Из Херцеговине воде порекло све српске династије. Највиши светац коме се моле Црногорци је Херцеговац. У филмској уметности нема награде коју није добио неко од Херцеговаца, једино где је Бог заборавио Херцеговце, је кад је делио дар за музику

 

Отимање Старе Херцеговине

Кад би се направио именик успешних људи које Херцеговина дала осталом свету, списак би био дебљи од Светог писма. Ево најпознатијих примера како је Херцеговина „бијели свијет“ обдаривала својим највећим богатством.

Из Херцеговине (укључујући Стару Херцеговину), потицале су све српске династије: Немањићи, Петровићи, Обреновићи, Карађорђевићи. Црној Гори Херцеговина је дала и највишег свеца, пред којим се сви Црногорци здраве памети клањају – Светог Василија Тврдошког и Острошког.

Тако су Херцеговци пружили Црногорцима помоћ какву ни један други народ није пружио другоме: дали су им владаре да их воде кроз живот и свеца да их представља пред Богом. Књаз, потоњи краљ, Никола Петровић, иначе најнеомиљенији црногорски владар у Херцеговини („кривонога варалица“), уједе Староцрногорце за срце. У другом тому својих сабраних дела написа да је у Црној Гори најбоље оно што је дошло из Херцеговине.

Стара Херцеговина

А какво су уздарје добили Херцеговци? Отеше им Црногорци пола Херцеговине – целу Стару Херцеговину. Сада нови сердари чине све да однароде Старохерцеговце: одизимају им српску народност, српски језик, српско писмо и српску цркву. У средишту Старе Херцеговине, Оногошту (сада Никшић) све професоре српског језика избацише из школа. Да се нешто слично урадило у Србији, не дај Боже, била би оптужена за културни геноцид.

Ни Србију Херцеговина није заборавила. Дала јој је све три династије и Вука Караџића, који је задужио цео српски, па и друге народе на Балкану. Дала јој је и многе друге. Примера ради, и Радоје Домановић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Велибор Глигорић, Меша Селимовић, Јован Дучић, Мирољуб Тодоровић и многи други књижевници рођени или су пореклом из Херцеговине. Херцеговина је Србији дала и велике научнике, као што су академици Владимир Слијепчевић, Владмир Ћоровић, Милорад Екмеџић, Радован Самарџић.

Херцеговина даде Србији и велике привреднике. Академик Коста Михаиловић, по рођењу из Шапца, по свом казивању и сам по пореклу Херцеговац, писао је о доприносу Херцеговаца развоју привреде Србије. У Србији је била повика да су Црногорци запосели много директорских места у привреди. Нико није примаћивао да су много више тих места запоседали Херцеговци.

Црногорци су упадали у очи јер су се понашали као регуларна војска, а Херцеговци нису, јер су се понашали као герила. То је имало добру страну, јер су се Херцеговци помагали у тишини. „Има нас мало, али смо добро распоређени“.

Земља оскара и златних палми

У херцеговачком обичајном праву постоји правило: „Не говори сам о себи. Пусти да твоја дела говоре о теби“. Али то има и једну лошу страну. Мудри Пашић је говорио: „Ако те нема у новинама, као да ниси ни постојао“. Управо због тога скоро нико у Београду не зна да је, на пример, један рођени Херцеговац, Милорад Унковић, био, после Бранка Пешића, можда најуспешнији градоначелник Престонице.

Најпознатији херцеговачки привредник у Београду у доба Краљевине био је је Лука Ћеловић, који је оставио, као добротвор, многа здања Београду. Он је био и велики борац за националну ствар и велики добротвор Београдског универзитета, иако је сам био у основи самоук. У доба социјализма један од најуспешнијих привредника у Србији био је Јаков Шаренац, који је, између осталог, изградио највеће хотеле у Београду – „Метрпол“, „Југославија“, „Интерконтинтал“, „Хајат“. Изградио је и друге у Србији и изван ње. Петар Васиљевић би директор Београдске банке кад је сврставана у 120 вајвећих банака у свету. Дејан Ковачевић као директор је водио београдски „Енергопројект“ кад је на светском тржишту тукао и такве грађевинске дивове као што је амерички „Халибартон“.

Младен Секуловић

Херцеговина је расипала и своје уметнике. У филмској уметности нема награде коју није добио неко од Херцеговаца, укључујући „оскара“, „златну палму“, венецијалног „лава“, берлинског „медведа“ и друге. Међу онима који су на небу, најпознатији су Душан Вукотић и Карл Малден. Међу онима који ходе земљом, али изван Херцеговине, многи су јој пронели славу широм света.

Мада је ризично помињати живе, због опасности замерања непоменутима, ипак морам поменути оне који највише штрче: Емир Кустурица (од лозе Бабића), Здравко Шотра, Гордан Михић, Драган Бјелогрлић.

Позорницама у Београду владају многе глумице и глумци који су рођени или потичу из  Херцеговине. Од глумица најпознатије су Наташа Нинковић и Ивана Михић, за које би Италијани рекли „e scenza e presenza“ (у преводу на херцеговачки говор: „Има шта чути и видети“). Међу глимцима су посебно видљиви Сергеј Трифуновић, Драган Бјелогрлић, Небојша Глоговац, Небојша Кундачина.

У Београду живе и раде и многи сликари и вајари родом или пореклом из Херцеговине.

 Највиши народ у Европи

А колико ли је тек у спорту Херцеговина великодушна! Славу Србије широм света пронеше кошаркаши, одбојкаши и рукометаши Дражен Далипагић, Владимир Радмановић, Дејан Бодирога, Милан Гуровић, Предаг Даниловић, Дражен Петровић, Ратко Радовановић, Владимир и Никола Грбић, Игор Бутулија.

Веле да за успех у овим спортовима требају спретне руке и бистре главе. Зато Херцеговци нису отишли предалеко у фудбалу. Тамо су најважније ноге. Да ли то значи да је Душан Бајевић („принц са Неретве“), коме у фудбалу не би равна на четири стране света, изутек који потврђује правило? Није! Главнину голова је давао главом. То значи да се и у ногомету Херцеговци више уздају у главу него у ноге.

Херцеговци кршни момци

Да би успели у овим спортовима Херцеговци су морали одскакати и у висини. Према једном давнашњем извештају UNESCO-а, просек регрута по висини у Херцеговини (са Старом Херцеговином) био је највиши у Европи. У свету су с њима могли да се мере само Сенегалци. Једино научно објашњење зашто Херцеговци хрле у висину дала су наша браћа Босанци. Кажу да су Херцеговци морали да се од рођења истежу да би преко Игман планине могли да виде да ли је у Босни родило жито.

Ја сам у млађим годинама потајно жалио што нисам могао да се довољно истегнем. Мене је Бог зауставио на 184. сантиметру. Тако сам остао најнижа мушка глава у целој родбини и по очевој и по мајчиној страни. Никад нисам показивао да ми је криво што ме родбина гледа с висине. Они који су примећивали моју муку тешили су ме да сам због више силе заостао у развоју.

Родио сам се у невреме, па сам део детињства и младости морао да проведем у збеговима и интернатима, а једно време сам се и хранио на тачкице. Но, кад сам прешао у Војводину, више нико није требало да ме теши. Био сам виши од многих мештана. Висина је Херцеговцима ишла на руку код мештанки. Али, мештани су остајали кратких рукава.

Мештанке иду за Динарцима, а мештани не могу да иду за Херцеговкама. Све су биле више од њих. Звали су их „двоспратне“.

Травар са краљевом дозволом

Колико је лекара Херцеговина дала осталом свету нико не зна. У Југославији није било ни једног медицинског факултета без Херцеговаца у наставничком саставу. У београдском здравству и данас ради велики број лекара Херцеговаца свих медицинских струка.

Нема ни једне веће здравствене установе без њих. Херцеговина је позната и по „народној медицини“. У Љубушком је радио Садик Садиковић, једини травар у Краљевини Југославији коме је лично Краљ Петар Први Карађорђевић – Ослободилац потписао дозволу за рад. У Источној Херцеговини најгласовитији травар је био Јован Терзић из Бодежишта (Гацко). Имао је две ординације – летњу и зимску. Летњу је држао у свежини Гатачке површи, а зимску у сунчаним Конавлима. Зими се склањао од гатачких мећава, а лети од конавоске жеге. Личним примером је показао зашто се веровало у његову медицину. С њом је доживео сто година.

 Где се Свевишњи заборавио Херцеговце

Једино где је Бог заборавио Херцеговце, је кад је делио дар за музику. У овој грани уметности Херцеговина није дала богзна колико успешних људи, ако изузмемо гусларе. Стручњаци веле да је на развој слуха Херцеговаца неповољно утицало хорско певање – ганге. У њему су учествовали сви. Музичка скала је стога морала да буде крајње упрошћена да би била прилагођена учесницима са најслабијим слухом:

„Херцеговци запјевајмо ганге,

Воз пролази преко двије штанге“.

Херцеговци нису отишли далеко ни у политици. Но овде није био божји заборав него земаљска невоља. За успешно бављење политиком Херцеговци просто нису имали потребну залеђину. Они који су, жељни брзог успеха, прихватали улоге „трубача“, отправљани су у заборав чим би их заиграли.

Други, који су имали више идеале, страдали су због превелике ревности у борби за њихово остваривање. Међу њима, по добрим делима, су остали упамћени нарочито Богдан Зимоњић, Лука Вукаловић, Шобот Авдић, Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, Јевто Дедијер, Владимир Дедијер, Милорад Унковић.

 Мајци Русији цртали границу

 

Најпознатији херцеговачки гроф – Сава Владиславић

Херцеговина није заборавила ни „матушку Русију“. Послала јој је Саву Владиславића, који је био саветник најславнијег руског цара, Петра Великог. Услуге које је овај Херцеговац чинио Русији су дела трајне вредности. Између осталот, он јој је извео раграничење с Кином.

Мостарске лиске

Стари мост а у позадини Саборна црква доминира панорамом града

Сви Херцеговци о себи мисле добро. И сви верују да за то имају добре разлоге. Али никако не могу да се сложе ко је најбољи.

Мостарци су увек мислили о себи најлепше што могу, као што о себи мисле и сви други  Херцеговци. Уосталом, локализам је општа појава.

И „роџени Београџани“ на прирођене Београђане, у које и сам спадам, гледају с висине.

Мостарци мисле да им остали свет није ни до колена. Иако живе на дну котлине, на надморској висини једва изнад шездесет метара, рачунају да су виши и од саме Вележи, а камо ли не од осталих Херцеговаца.

Нема Мостарца који се неће похвалити да је Мостар имао најславнију лиску – Васу Кису, који је збијао шале на рачун свих под капом небеском.

Сваки Србин Мостарац ће вам набројати најзнаменитије сународнике, православце и мухамеданце, који су рођени или живели у Мостару: Алекса Шантић, Јован Дучић, Војислав Шола, Светозар и брат му Владимир Ћоровић, Осман Ђикић, Хамза Хумо, Смаил-ага Ћемаловић, Димитрије Митроновић, Перо Зубац, Сергеј Трифуновић, Дражен Далипагић, Душан Бајевић…

 

 

 Благоје (Симов) Бабић

 

It's only fair to share...Share on email
Email
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*