Остаде нам срце на каменом огњишту

Излог билећке библиотеке
Оклен смо ми? Гдје камен са каменом другује, гдје нема ни шуме, ни ливаде, ни оранице, ни среће, већ го јад, чемер, мука и невоља љута. Гдје се легу најотровније змије, расту најљековитије траве, и рађају најплеменитији људи. То је крај што га је природа и огољела и покрала, гдје не може свако живјети, осим расних и страсних.

Добра вам срећа и добро дошли на ово сијело. Фала вам на онијем даровима што донијесте у јашмацима, фала што се распитујете за здравље чељади наше, а понајвише вам фала што дођосте да људски поразговарамо.

Ко праве комшије и пријатељи да се за здравље јуначко упитамо. Вазда смо се добро гледали и слазили, па ево и данас. Немало сигурно по коме доћ’? Е, имало богами ко што није ником под небеском капом.  Види ове младежи, види љепоте!

Ви стари не брините што су им косе подуже, што наизуст знају по десет поп група и што тресу главом и цимају раменима ( као да им спада капут, или не дај боже ко да су фелерични), слушају ону музику од које се нормалну чељадету диже коса на глави, пјевају „Јелову ривер“  и друге беспослице проводе, окупљају се по подрумима од којих на пушкомет (добре пушке) нико, и поред најбоље воље, не може заспати од буке и стереофоније.

Знају они и образ и традицију чуват, мало боље него што ви мислите!  Не бојте се – Неће Вам се сигурно образ зарумењети због њих, јер од сокола се ништа друго на овом свијету излећ не може – но соко!

Богами, одмакли смо се поприлично од нашијех страна, али их нијесмо и заборавили, нити ћемо, чим смо се оволики окупили. Оне врлети и кргине, она брда и шкрте долине. Оне ћувике и косе камените, трапине и шкрапине, руде стијене, оштре главице, бабине зубове.

Ко би то болан заборавио? Оне градине и љути, каменице и локвање, она осоја и присоја, оне куће на присојној и гробља на осојној стани, оне рупине и шкрипине. Гора и подгорја. ОНУ МУКУ, НЕВОЉУ НАШУ.

Не можемо заборавит, јер нам срце оста на оном огњишту камениту запретано, испод сача што га окружује Липник, Лебршник, Кобиља Глава, Волујак, Зеленгора, Ситница ( све нам је наопако, онолика планинчина па је зовемо Ситница, а богами да је неђе друго и код некијех других звали би је Крупница, а можда и Моневерес).

Није нам се ни чудити што је све ситно кад смо сви изђипали у висину па се дружимо са облацима, Вучинићима,  Анђелићима и Бјелицама, који су и мимо облака висином отишли.

„Лебршниче јадијаче

Волујаче чемерниче

Тешко нама међу вама.“

А ни њима није лако међу нама. Знамо се, знамо,  ви сте од онијех који кад виде камен, ко да су рођеног брата виђели. Можда нам и јес брат, на њега.смо понајвише налик!

Бангави, чворновати, ногати, главати: са ручердама к’о добар рударски ашов, ко кашика виљушкара, Боже ме прости, гломазни. Сваки од вас испод прслука крије по једну Видушу, Леотар, по једне Давидовиће и Дубовац, Вележ, Бјелашницу, Зеленгору, Бијелу гору …

Кад ходате идете к’о да су вам и данас на ногама тешке УНРИНЕ гојзерице, а не елегантне „Борово“ ципеле у које сте упали, захваљујући швабама што су отпочели рат који нијесу добро испланирали па га изгубише. А без вас ни један рат не може проћи. Не да вам ђаво с миром. И вазда морате изаћи као побједници, и на име тога добити пуне џепове одликовања, као и добре пензије.

Одмакли смо се мало, погосподили у Бијограду, објесили машне на исукане вратове, плисирали боре к’о да рјешавамо свјетска питања (зваће нас кад не могну они -кад затреба) – к’о да никад нијесмо овчијим брабоњцима играли петињака и најљепше снове одспавали са говедима по избама чекајући принове код Шаруља, Милава и Зекуља, па нам све нешто није по вољи, није по мјери, није потаман. Заборавили смо да смо тамо неке нужне ствари „иза куће“ радили.

Боже мили, к’о да смо сви у свили рођени! А још нам се осјећа мирис овчетине по рукама, јер друкчије нијесмо ни јели, но из руке. Бива неко виљушку употријебио? Е нико је није фермо: „ја била“, „ја не била“ (а углавном „не била“.)

А сад ко да нам је свила завичај. Оклен смо ми? Гдје камен са каменом другује, гдје нема ни шуме, ни ливаде, ни оранице, ни среће, већ го јад, чемер, мука и невоља љута. Гдје се легу најотровније змије, расту најљековитије траве, и рађају најплеменитији људи.

То је крај што га је природа и огољела и покрала, гдје не може свако живјети, осим расних и страсних. Остависмо доље Савине воде, Јованова врела, Тодорове пиштете, а ми се прикључисмо на градске водоводе, што тукну на хлор и медицину, умјесто на камен, гору и зановет да миришу.

Оклен смо ми?

Гдје кад сунце зађе, никад се не зна оће ли ујутру изаћи, а кад изађе (ако изађе) никад нијеси сигуран хоће ли заћи. Нико се доље не умије снаћи.

Па и сунце кад изађе и оно се некако збуни и изгуби у оном безмјерју камењара. Но и оно неће са миром да прође, за својијем послом, већ беспосличи, тумара небом ( ко млада удовица по комшилуку), спржи што стигне и тек тада посрне у ноћ.

Ето отолен смо ми!

Нит нас је ко облазио, нит нам је ко требо. И устанке смо сами дизали, а други се њима китили.

Пред они потоњи Други свјетски, обилазећи своју бановину, сврати тамо главом и сам Бан Смиљањић. (Шта му би?) Обично тамо у Ерцеговину никаква власт није залазила, осим пред изборе кад је требало скупљати гласове и народ даривати – обећањима.

А пус’ народ, ко народ, ненавикнут на давање ни од Бога, ни од људи (задовољан и кад чује лијепу ријеч), приредио је такав дочек да и данас старији људи причају о томе, као догађају, који се не море поновити.

Тако величанствене дочеке, само сиротиња знаде начинити, јер јој се хоће само од себе да изрази поштовање госту који ти улази у кућу, са намјером и да га дарују, па и ако није заслужио.

Ако је заслужио, знаће за шта га дарују, а ако није ваљда ће се постиђети. И сам Бан, гледајући околину и ону голет, чудом се није могао начудити, како је могуће доље живјет, те је у повјерењу да околина не би чула, приупита, начелника билећког Јевта Попару (кога народ памти по томе што је многа добра учинио):

,,Богати Јевто, од чега овај свијет ође живи.“

И не гледајући га Јевто, одговори:

,,Од поштења, добри Бане, понајвише.“

,,Ех, о поштењу сви причају Јевто,“ настави Бан.

,,Ми га и практикујемо, добри Бане“,дочека Јевто.

Остаде Бан, без ријечи. И ми ћемо, ако заборавимо оне рођаке што их доље остависмо.

Зато, памет у главу. Иако смо ође, будимо доље! Ето, отален смо ми!

Сјетимо се ноћас онијех крајева по ко зна који безбројни пут, запјевајмо из свег гласа (другачије фала Богу и не знамо, нити ваља) Бог нам није дао· много слуха, али гласа јес, што јес, јес. И фала му. Добар глас се надалеко чује.

Заиграјмо веселимо се. Ђе се пјевало ове године,  пјевало се и догодине. А ви сиједијех глава, не вртите главом, и не брините. Наћи ће се и догодине и за десет и двадесет година неко да подигне пјесму :

Нема раја, без нашега краја

 Ни милине без Херцеговине“.

(Бесједа Слободана Вујовића, изречена на херцеговачком Сијелу у Београду 1971. године)  

It's only fair to share...Email this to someone
email
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


eighteen − four =

*