Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића

Двери Хиландара

Бадњи дан и Божић су празници са вјероватно највише обичаја и они су нераздвојни јер се међусобно допуњавају народним схватањима и обичајима.

 

Празници уочи Божића

У трећу неђељу пред Божић славе се Ђетињци. Тог дана одрасли вежу за руке или ноге своју или туђу ђецу, каишем, гајтаном или канапом. Везивање симболизује чврсте породичне везе.

Детињци, материце, очеви

У другу неђељу пред Божић пада празник Материце. То је хришћански празник мајки и жена. Тога дана ђеца вежу своје мајке, а оне их даривају разним поклонима. Последње неђеље пред Божић празнују се Оци или Очеви. Тога дана, исто као и на Материце, ђеца везују своје очеве, а ови им се „дријеше“ поклонима.

Туциндан се празнује два дана пред Божић. На Туциндан, по народном вјеровању, ђецу не ваља тући, јер ће цијеле године бити неваљала и боловаће од чирева.

Бадњи дан и Божић

Важност светковине и атмосфере божићне радости на најљепши начин је опјевао Његош у „Горском Вијенцу“, када Игуман Стефан пјева:

„Нема дана без очнога вида

нити праве славе без Божића!

Славио сам Божић у Витлејем

славио га у Атонску Гору,

славио га у свето Кијево,

ал’ је ова слава одвојила

са простотом и са веселошћу.“

За хришћане је Христос – сунце правде које је засијало цијелим човјечанством. Први хришћани нису славили Божић, него само Васкрс. Божић је почео да се слави у Риму, у 4. вијеку (у изворима доказана је 336. година).

Бадњи дан и Божић су празници са вјероватно највише обичаја и они су нераздвојни јер се међусобно допуњавају народним схватањима и обичајима.

Обичаја је, као и у свему, веома много. Неки поступци и обичаји који у неким крајевима постоје и у великој мјери живе, негђе уопште не постоје, а негђе су сасвим другачији. У наредном дијелу, поред општег тумачења, наведен је приказ једног херцеговачког обичаја.

Обичаји око Бадњег дана наслијеђени су од предака и у себи имају доста паганских обиљежја. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи, а све везано за породични култ.

У шуму по подубицу за бадњаке

За бадњак се сијече грана храста, који је код Словена одувијек био свето дрво. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје предхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па васкрсава. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години.

Сама ријеч бадњак изводи се од глагола „бдети“, тј. бити будан, односно чувати, па је према томе и Бадње вече вријеме када се бдије, а Бадња ноћ – ноћ бдења. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах послије краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

По хришћанском учењу, бадњак симболички представља оно дрво, које су пастири донијели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Христос родио. Уношење бадњака у кућу на Бадњи дан симболизује улазак Исуса у сваки дом.

Бадњаци се сијеку најчешће на први Бадњи дан. У зору мушкарци из куће (најчешће домаћин) одлазе у шуму по бадњак. Негђе је обичај да се прије сјечења дрвету назове „добро јутро“. У сваком случају, потребно је да се домаћин окрене ка истоку, прекрсти се и сјекиром почне сјећи бадњак. Дрво се засијеца са источне стране, како би на ту страну посјечено пало. По народном вјеровању, бадњак се мора посјећи са три снажна ударца, а ако га сјекира од тог не пресјече, довршава се ломљењем или увртањем. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Бадњаци се носе на рамену. Прислањају се са стране улазних кућних врата и то два са десне стране, а један са лијеве стране.

Божићни аранжман

На Бадње вече домаћин у кућу уноси два бадњака, који су били постављени пред улазним вратима (један са лијеве и један са десне стране).

Трећи бадњак (који је остао са десне стране улаза) уноси се у кућу седам дана послије Божића, за Српску Нову годину или „Мали Божић“ (на тај дан се такође прави богат ручак, када је на трпези по обичају десна плећка од божићне печенице).

Када домаћин уноси два бадњака у кућу, при његовом уласку, укућани га посипају житом. Домаћин улази и говори: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!“

Свијеће за Бадње вече

Након тога, домаћин упали свијећу која је постављена у свијећњак. Са једног од бадњака узима се гранчица, која се на пламену свијеће прегори (не смије се ломити или кидати на пламену, него пустити да сама се прекине) и као таква се оставља или забада у посуду са житом – за полазника. Та посуда са житом је по крајевима украшена са гранчицама бршљана и храстовине. Укућани се помоле Богу и окади се тамјаном кућа. Упаљена свијећа гори до краја, а најчешће је то док траје заједничка вечера укућана.

У Херцеговини, у 19. вијеку, био је обичај у породицама са великим кућама да своје бадњаке натоваре на три или четири пара волова, које су затим уводили у кућу. Бадњаке би скинули и ставили на огњиште, а волове извели из куће кроз стражња врата.

На бадњи дан у кући се бршљаном и храстовим гранчицама оките иконе. Унесе се слама, која се остави негђе у крај собе.

По црквеном учењу, слама која у кући стоји сва три дана празновања, подсјећа на ону у којој је рођен Исус. Вјерује се да са њом у кућу долазе мир и Божији благослов.

Неђе се слама посипа по цијелој кући. Домаћица у сламу ставља бомбоне, орахе и слично, које ђеца траже и пијучу као пилићи.

По причама из давнина, у Херцеговини је забиљежено како уочи Божића, чобан када пред мрак дотјера стоку, има задатак да унесе у кућу припремљен свежањ сламе. Када улази у кућу, намјерно се оклизне, врећа му пада са рамена, а он почне да је ваља по кући, да би се слама истресла из вреће. Укућани га питају: „Шта то ваљаш?“ Чобан одговара: „Ваљам сир и кајмак!“ А укућани кажу: „Ваљај, ваљај, ваљао и догодине.“

На Божић треба устати рано и бити радостан, јер ће таква бити цијела година. Након доласка из цркве, гђе треба да се укућани причесте након поста, слиједи:

Домаћин узима свијеће (број свијећа једнак је броју укућана). Једну по једну пали и предаје сваком укућанину и последњу оставља за себе. Слиједи молитва укућана. Домаћин креће од најстаријег ка најмлађем укућанину, узима свијећу и мирбожи се са њим (Мир Божији – Христос се роди – Ваистину се роди). Мирбожење је ритуално поздрављање на начин да се три пута љуби образ уз образ изговарајући напријед наведене ријечи. Прво се домаћин мирбожи са свим укућанима, онда то остали укућани раде између себе.

У сеоским крајевима се неђе уводила и окићена овца у кућу са којом се мирбоже укућани (иако риједак, обичај је и данас присутан и забиљежен је у Дабру).

Послије мирбожења укућана, свијеће се предају домаћину куће, који их слаже у снопић (свежу са српском тробојком да се не растављају) и оне горе забодене у посуду са житом (пшеницом) којом се засипа полазник. Свијеће горе до пола, а остатак се упали у јутро Српске Нове године (Малог Божића).

После поста мрсна божићна трпеза

Укућани, након поста, мрсе се обично сиром или цицваром. У дабарском крају то се чини са ћешкетом (на неколико дана прије Божића ступа се жито – јечам или пшеница, које се на Бадњи дан мијеша са кокошијим месом и као такво служи). За Божић се припрема богат доручак, који се зове „ручак“, на којем су на трпези печеница, цицвара и многе друге ђаконије. Кад се ручак заврши, ништа се не диже са стола цијели дан (у прошлости и по три дана). Кућа се, такође, не чисти три дана.

Послије уношења бадњака гости се не примају у кућу, а први на Божићно јутро улази полазник (положајник). То је искључиво мушка особа. Полазник је човјек који на Божић, као и за цијелу наредну годину доноси срећу у кућу.

Полазник се у кућу прикрада, односно на препад улази. Ступа у кућу десном ногом и поздравља укућане: „Христос се роди и срећан вам Божић“, на што они одговарају: „Ваистину се роди“. Најчешће га при доласку сачекују ђеца. Међусобно се посипају житом (пшеницом).

Полазник прилази огњишту, узима жарач, па удара по распаљеном бадњаку (у урбаној средини прилази посуди са свијећама и прегореном гранчицом бадњака, узима прегорене бадњаке) и говори: „Колико варница, толико среће у овој кући. Колико варница, толико новаца. Колико варница, толико здравља и весеља. Колико варница толико у тору оваца… Амин, Боже дај!“ (или, „Колико зрна жита толико здравља, среће, напретка, пара, мушких глава …“).

Ријечи могу бити и другачије, али смисао је у основи увијек исти, да се призове срећа и напредак.

Полазник оставља дар (јабуку и новац) и тек онда се поздравља односно мирбожи са укућанима по реду, па сједа за трпезу.

За полазника се намјењује плећка или тртица (дио до репа јагњета – божићке). Полазник скида месо са плећа и гледа шта „пише“ на њему за наредну годину. (Гледање у плећку врши се и о крсној слави, када то ради кум или неки други најстарији и најпоштованији гост). По плећки се предвиђа каква ће бити наступајућа година, да ли ће бити рата, да ли ће неко у кући умријети, да ли ће бити штете у стоци, итд.(напомена: обичај гледања у плеће није оправдан, а наводи се јер је у прошлости овај обичај био неизоставан, а задржао се и дан-данас).

Божићна чесница

За Божић домаћица мијеси чесницу у коју се ставља метални новчић. То је погача без квасца, са бијелим брашном и водом. Благодет је за онога ко за ручком приликом ломљења чеснице пронађе новац. Онај ко добије дио чеснице у којој је новчић, по народном вјеровању, биће срећан цијеле те године. Домаћин прво одломи себи парче, а затим, по старини, осталим члановима породице.

Некада је чесницу мијесио сам домаћин. То је запазио и Вук Караџић, који каже: „Чесницу треба да умјеси домаћин на Божић ујутру од шенична брашна као погачу“.

Као примјер из српске обредне праксе наводи се обичај у Херцеговини, који је, такође, описао Вук Караџић у „Српском рјечнику“ из 1818. године у одредници: „Милати се“. Наводим Вуков опис:

„Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, т.ј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: „Милам ли се“ (т.ј. помила ли се иза чеснице)? Онај му одговори: „Милаш мало“. А онај први онда рече: „Сад мало, а до године ни мало“ (т.ј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње)“.

Јагњетина је наслађа за Божић

Печеница (божићка, веселица, пецивица) је у крајевима Херцеговине првенствено јагње, а може бити и прасе. Печеница је неизоставна за празник, јер се са њоме, у ствари, изражава радост због рађања Богомладенца Христа.

Печеница се обавезно одвоји (намјени) мјесец или два прије Божића и храни бољом храном (мекињама и кукурузом).

Обичај је да се први дан Божића искључиво проведе у својој кући, у кругу породице, те да се сви важнији послови започну. Други дан је намијењен да слави скупа читаво село.

У току дана, на Божић, треба од сваког посла започети помало, јер вјерује се да што се чини тога дана чиниће се током читаве године. Бадњи дан и Божић се дочекују без дугова. Увреде и причињене штете се праштају и посвађани мире. Велики је гријех одбити помирење.

По времену се каже: ако је Бадње вече облачно биће родна година, а ако је Божић ведар – биће добра љетина.

 

Аутор: Велибор Шиповац

 

It's only fair to share...Email this to someone
email
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*