Поводом сјећања на невино пострадале подсјећамо на једно од најстрашнијих стратишта српског народа у Херцеговини.У ноћи између 4. и 5. јуна 1941. године, као и током наредних дана, усташе су у Корићку јаму и на оближњим стратиштима одвеле и убиле више од 130 Срба. У наставку преносимо одломак из књиге „Корићка јама“ др Миливоја Тркље, из поглавља „Стријељања 4. и 5. јуна“.
У шпајзу од 2-3 м² школе у Коритима, стиснути један уз другог, чаме у злим слутњама четворица Милошевића из Немањица: Глигор Видаков од 60 година, браћа Саво и Пеко – Радови синови, те браћа Милован и Душан – Грујови синови. Ту су и Долушани: Живко Косинић, Михајло и Андрија Глушац. Из породице Курдулија међу њима је Јован Мрђенов. Десети затвореник је био Гојко Миловић из Заградаца.
– У четвртак пред вече, 5. јуна, затекао сам се – сјећа се Стеван Носовић – на брду званом Мала градина, изнад куће Наума Носовића на удаљености од школе мање од једног километра, одакле сам гледао како усташе из школе изводе затворенике и одводе их у спољно двориште школе. Чујем пуцање плотуне и видим несрећнике како падају. Стријељају их. У једном тренутку угледах да двојица побјегоше низ падину према Вукановом долу – стотињак метара удаљеном од спољног зида дворишта школе; један је носио другог на леђима. То су били синови Груја Милошевића: Душан (1908. г.) и Милован (1902. г.).
»Тек што сам испушио последњу цигару – испричаће нам Душан шта се догоди – нестало дувана, нити ко доноси, нити ко долази, када уз степенице изби на врата њих седам са пушкама упереним у нас.
– Јесте ли гладни? – упита један од њих.
– Нико ништа, ћутимо – сјећа се Душан.
– Да ли сте жедни? – опет ће онај.
– Нијесмо гладни, а нијесмо ни жедни – кажем.
– Да ли ће ко цигару?
– Нас је много – велим – свакоме по цигара – нећеш имати толико цигара.
Био је висок два метра, са качкетом на глави. Даде ми цигару и баци шибицу – не хтједе да ми припали.
— Ти си — каже — испред свих њих. Ти си био овдје, значи, тугор њима. Ти ћеш мени платити.
— Ја богами знам да сам ти платио — одговорих.
Било ми је начисто јасно шта ће бити.
Свезаше ми руке иза леђа. Свезаше и друге. Туку нас кундацима и вичу:
— Да ли ћете сада бјежати?
— Богами, погинути нећу. Остаћу жив — то вам гарантујем. До сада сам вјеровао, а од сада ни у кога на земљи — то им кажем.
Одведоше Гојка Миловића. Опалише двије пушке. Вратише се.
— Хајде по два сада — наредише.
— Хајде Миловане! — завапим — браћа смо. Да заједно гинемо! Немој се бојати.
Изведоше нас у двориште. Гледам гдје је онај Гојко. Увијек је он нешто говорио:
— Каква је ово правда, какав је ово закон, шта је ово? Баш ти закон.
Нема Гојка. Не видим га нигдје.
Доведоше нас до зида. Уза зид је ископана плоча за поплочавање зида. Остала је рупа дубока око 20 см, широка два метра, а дугачка 5-6 метара.
Опалише двије пушке. Одмах сам знао да ће ме ранити. Чврсто сам био убијеђен да ћу остати жив. Сањао сам тај ђавољи сан да ћу остати жив. Кадгод сам снивао о човјеку нешто — није га бог могао отети.
Падосмо ми. Ја сам јаукнуо када сам падао. Морао сам, богами, побјећи. Пао сам да се маскирам да сам мртав. Метак ми је прошао кроз косу уза саму кост на тјемену главе. И сада имам ожиљак. Кришом погледам Милована. Видим до мене, са лијеве стране његовог врата, да липти крв као да је заклан. Не видим рану са десне стране.
Када су усташе отишле по другу партију, видим једног уз митраљез. Био је ту и неки сто и књиге на њему. За столом сједи други усташа. То је био усташки заповједник Мухарем Главинић, хоџа из Кључа. Надгледали су стријељање и разговарали.
Ускоро доведоше моја два рођака: Сава и Пека — Радове синове. Стријељали су их са десне стране од нас. Нијесу их навели на ову рупу, него су их изнад рупе окренули зиду. Пукле су двије пушке. Само су јадници канули аж. Више се ништа не чу. Усташе се вратише да и остале доводе. Извели су Живка Косинића и Андрију Глушца. Обадва су били јединици. Нијесу имали живог по једног родитеља. Стријељали су их у једном шумарку са жбуњем висине до појаса, удаљеном 4-5 метара од нас са лијеве стране.
Несрећни Андрија није се ни са земљом саставио.
— Стријељај ме! Убиј ме! — запомаже.
Био је рањен. Могао је комотно — тврди Душан — рану однијети у Црну Гору.
Поновише четири-пет пута послије.
— Ако ти је мало једна — ускликну један од крвника — ево ти пет!
Укочи пушку и оде опет унутра у школу. У том тренутку ја сам некако прстима дохватио крај конопца којим сам свезан. Преко пања сам из све снаге кинуо. Истргао сам руке крваве од расјекотине приликом тргања. Притрчах сам се Миловану. Пипам около рукама. Тражим камену плочицу. Брзо сам је нашао, гледам — као тестера. Засртругао сам по оном конопцу и расјекао као бритвом. Онда сам узео плочицу у лијеву руку. Поред мојих и његових руку, протурио је у десну руку, па расјекао коноп између његових руку. Ни за трен не оклијевајући, скочих преко зида. Иза зида, када сам га прескочио, налетио сам на мртвог Гојка Миловића. Пао сам на један камен. Глава ми отишла тамо, а ноге остале овамо — на оном камену. И брат Милован нађе се поред мене. Побјегосмо у неки шумарак на падини испод зида од дворишта школе. Склонисмо се у њега према долу који се налази са западне стране школе — удаљен једно 100-150 метара. Склонисмо се у неко грмље.
— Остани ту у шуми — кажем Миловану — ја идем уз ове зидове да осмотрим ситуацију. Ако пуцају на ме, ја ћу бјежати. Богами за мене неће припремити њихова пушка. Ти бјежи горе у шуму. Ја ћу остати на овом простору и ноћас доћи по тебе.
Када сам претрчао на мјесто гдје се добро могло видјети двориште и улазна врата школе, видим усташу да стоји са пушком о рамену. Пао сам — легао доле да ме не види. Окрену се. Можда ме, богами, и видио. Припузао сам се да се склоним иза једног зида. Махнем руком Миловану да дође до мене.
— Овдје ћемо чекати — кажем му — док оду Турци, па ћемо онда бјежати у Црну Гору.
Све усташе су биле у школи. Нијесу они више ништа гледали. Мислили су да су нас све поубијали. Ускоро изађоше из школе. Натоварише на камион оно што су имали опљачкано у школи — и ђаво их однесе.
Одмах смо се дали у бјекство. Нијесмо се најбоље оријентисали. Избјежали смо у неко гробље. Шиба крв из братове ране. Горе не иде крв, већ из оне доње ране. Узмем марамицу моју и његову ставим на рану, стегнем. Сједим, чамим код њега. Он кука, вришти.
— Јадан био — говорим — како да ти помогнем!?
Окрени, обрни — морам га носити. Носим га и по 30 метара да никако не починем. Залутам у Тепуре и окренем уз брдо према Голобрђу. То је далеко од школе око седам километара. Малаксао сам. Пођи пет корака — не могу да га носим. Питај бога које доба ноћи је било. Оставим га у једној шуми. Полазим кући његове прве тазбине. Он се два пута женио. Умрла му прва жена. Баш из ове куће, Благоја Будалића из Голобрђа. Видим ватру у кухињи пред кућом. Принесем се вратима. Унутра жамор. Видим да има неко. Покушам на врата.
— Ко је?! — виче изнутра пријатељ Благоје, чији глас познадох.
Уђем унутра и испричам шта нам се догоди. Одмах смо прихватили Милована. Ту смо се окријепили. Видали ране братове. Потом смо прешли у Црну Гору.“
Према документу Земаљске комисије из 1946. године, стријељање код Основне школе извршено је око четири сата послије подне, 5. јуна, на тај начин што су изводили из школе по двојицу ухапшеника везаних конопом један за другог, наређујући им да иду напријед у правцу Билеће.
На једно 50 м од
школског дворишта, усташе су пуцале ухапшеницима у потиљак, сваком по један метак, а чим су пали мртви, враћали су се по другу двојицу.«
Спасили се браћа Милован и Душан Милошевић, а погинуле четворица из села Корита:
Глушац (Груја) Андрија, 36 година;
Глушац (Мирка) Михајло, 27 година;
Косић (Андрије) Живко, 45 година;
Курдулија (Мрђена) Јован, 38 година;
Тројица из Неманића:
Милошевић (Видака) Глигор, 53 године;
Милошевић (Рада) Пеко, 34 године;
Милошевић (Рада) Саво, 39 година.
Смрт код коритске школе снађе и Заграђанина Гојка (Обрада) Миловића (45 година).
За »награду« за предато оружје усташе су стријељале, вјероватно у сриједу иза подне, 4. јуна, двојицу Коритана из засеока Долуше — Ђорђа (Гаша) Глушца (40 година) и Бранка (Милована) Ковачевића (20 година) у Тркљиној огради звaној Дивљаке, на удаљености од близу два километра од Соколског дома у правцу Билеће.
Оставили су их незакопане — гавранима за гозбу. Родбина несрећника је била у увјерењу да су бачени у Јаму са осталим Коринанима. Тек послије петнаестак дана, приликом наиласка из Црквица, верући се кроз шуму, враћајући се ради обиласка напуштених кућа, Богдан Тркља и шура му Ристо Бабић наиђоше на два леша. Нијесу их идентификовали. Лешинари и љетња врелина — учинили су своје. Родбина их је касније препознала по одјећи и ту, на рубу омање ливаде, привремено сахранила.
Усташе нијесу себи хтјели допустити да ико од мушкараца стасалих за живот остане ван покоља којег су се латили у Гатачком селу Заградце — надохват руке муслиманског села Кључа из којег је поникло јато најкрволочнијих звијери.
Из братства Миловића не докопаше се свих у првом налету, 2. јуна, одвођењем на »конференцију« у Корита. У шуму околних брда склонише се њих десет. Усташе запријетише њиховим породицама »да ће бити побијени, а њихова имовина спаљена — каже се у записнику Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, који је сачињен 29. јуна 1946. године у Билећи — уколико се не јаве у најкраћем року позвани чланови њихових обитељи.“
Поновљене пријетње, одбјегли не смијеше негирати. Пријавили се у Кључ, у четвртак, 5. јуна. Ту их ухапсише и „уз пратњу усташке патроле“, како је то утврђено у наведеном документу, „упутили у правцу Корита.“ Пут их је водио преко Степена према Коритској јами. На Степену су их свезали два по два и онда једним конопом све скупа у ланац колоне. Успут су их кундацима и ко зна све чиме тукле усташе, које су из Корита наилазиле, гонећи опљачкану стоку. Не смједоше, нити имадоше времена да их баце у Јаму, плашећи се напада Курдулија. На неких 50-100 метара од превоја Кобиље главе, односно од саме Јаме, усташе их одведоше и наредише да иду у колони један по један и почеше стријељати, једног по једног из пиштоља.
Нашавши се пред очима смрти, тројица су се, трзајем у шоку, ослободила конопца и побјегла у шуму:
Благоје (Митра) Миловић — 33 године;
Лазо (Мина) Миловић — 45 година;
Радован (Обрада) Миловић — 35 година.
О страдању девет Миловића свједочи нам Алекса Шуковић са Степена, који је тада имао непуних 19 година:
„Усташе су ишле од куће до куће преосталих Заграђана, који су се склонили у оближњој Баба планини.
— Хајте људи, предајте се — говориле су усташе — страдаће вам браћа тамо. Уколико се не предате, затворени на Коритима биће побијени.
Стари људи дају поклоне да подмите усташе. Не вриједи. Пријете све упорније. Изјутра, 5. јуна, сви се предадоше. Отишли су директно у Кључ.
Шта ће се даље догађати са овим паћеницима испричаће нам Радован Миловић, непосредни учесник трагичног догађаја:
„Чим смо ушли у село Кључ, нас су са свих страна окружили наоружани људи, спровели нас до Соколског дома и наредили нам да уђемо на соколско игралиште. За нама је ушло тридесетак наоружаних људи: Чустовића, Шкаљића, Мехића, Реџића, Тановића, Фазлагића и Брковића. Запрепастио нас је њихов нељудски однос према нама; вријеђали су нас, псовали и претресали до голе коже. Около се окупила већа група народа да види шта се то догађа.
Наједном је Адем Чустовић узвикнуо:
— Куда гоните наше поштене комшије Миловиће, што не гоните Ковачевиће у Гацку. Алаха ми њих не смијете!
— Нека иду куда је отишла и она прва група (ријеч је о 12 Заграђана, који су одведени 2. јуна и претходне ноћи бачени у Коритску јаму, прим. — М. Т.); досмрдили су ми пролазећи овуда њиховој цркви, са вриском и пјесмом — одговори му Алија Шкаљин.
Послије завршеног претреса кренули смо према Степену, у пратњи Шукрије Фазлагића и Хакије Брковића из Куле и Бехира Тановића из Заградаца.
Када смо пролазили кроз село Церницу, испред куће Јаковa Пушаре, на вратима те куће стајаше Адем Чустовић из Цернице. Посматрајући нас онако потиштене, он се, не без пријекора, обрати нашим спроводницима овим ријечима:
— Куда гоните те поштене људе, Миловиће?
— Ћути, док и ти нијеси пошао са њима — осорно му одговори Хакија Брковић.
Тај одговор ме је потпуно обесхрабрио. Из Брковићевих ријечи и понашања неопозиво сам закључио да нас воде на погубљење. Стога сам покушавао да то ставим до знања и осталим, како би заједнички покушали да нешто учинимо. То ми, међутим, није пошло за руком, јер смо брзо стигли на Степен, пред тамошњу жандармеријску станицу. Хакија Брковић је ушао у ходник, позвао некога телефоном и хвалисаво му рекао:
— Ево смо похватали оне птичице, што се нијесмо надали. — Послије кратке паузе додао је: Ево их овђе.
Нико од нас више није сумњао у то да ће нас поклати као јањце. Па ипак, окружени чопором до зуба наоружаних џелата, ништа нијесмо могли предузети; покорно смо извршавали сва њихова наређења. Најприје су нас утјерали у жандармеријску дрвару, испред које су поставили стражу. Убрзо су пред ту дрвару однекуда дошла два човјека; један је био у цивилном одијелу, а други у италијанској униформи (вјероватно је ријеч о усташком повјеренику за срез Гацко Херману Тоногалу, прим. — М. Т.) Стајали су испред дрваре и нешто разговарали на италијанском језику. Добро смо чули разговор, али га нијесмо разумјели, све док онај у униформи није, на нашем језику, узвикнуо: »Водите и помлатите ђубрад!« Потом се окренуо, презриво нас погледао и упутио се према дувану Благоја Шаровића. Онај у цивилу је ушао у дрвару и почео да нас избацује напоље, ударајући нас ногама и песницама. Када смо изашли пред дрвару на нас су са свих страна били уперени врхови бајонета. Стјерали су нас на цесту и постројили у врсту. Тада је неко од усташа, обраћајући се Махмуту Чимићу који је стајао по страни и у рукама држао конопац и уже, наредио:
— Вежи, Махмуте!
— Нећу, алаха ми — одговори Махмут.
— Вежи, Махмуте! — продера се у један глас више усташа.
— Нећу, дина ми, и господа ми бога — енергично викну Махмут и баци на земљу конопац и уже.
У том тренутку иступи Тахир, звани Баџин, подворник аутовачке општине и добровољно преузе на себе тај разбојнички посао. Крвнички нам је притезао руке, очевидно са великим задовољством. Када је почео да веже Грујове синове — Андрију и Вељка, обратио им се ријечима:
— Доста сам у вашој кући изио цицвара и наса кисјелине, а то вам до сада нијесам платио, па ево, дође вријеме да вам све одједном платим.
— Видим, Тахире, како поштено плаћаш наше гостопримство — са презрењем му одговори Андрија.
Тахир га простачки опсова и још ревносније настави да веже. Прву шесторицу, међу којима сам био и ја, повезао је у конопац, једног до другог, а остале у уже. Послије тога, потјерали су нас цестом према Кобиљој глави. Спроводило нас је десет наоружаних усташа. Уз пут су нас, с времена на вријеме, тукли кундацима, ногама и песницама и простачки псовали. Напријед смо ишли ми који смо били повезани у конопац, а иза нас они везани ужетом. На путу од Степена до Кобиље главе сретали смо крда ситне и крупне стоке, коју су усташки разбојници опљачкали у Коритима и отјерали за Кулу. То нам је доносило нове невоље. Када би наша колона, раштркана по читавој цести, згазила стоку, спроводници су се гњевно обрушавали на нас, узвикујући: »Јебем ти српску мајку што не сврнеш у страну, зар не видиш стоку!« Ударали су нас тако катилски да се наша колона повијала час десно, час лијево, а најчешће наниже, према земљи, али се није прекидала, већ се као недотучена змија вукла прашњавим друмом. Топло јунско сунце просто запалило камењар, а ми у дебелим сукненим одијелима, мокри као мишеви од зноја и крви. Из троме обамрлости тргао нас је претежни глас једног од наших спроводника:
— Јебем ли вам српску мајку, уздали сте се у некакав комитет на Цетињу и Црногорце, а ја вам кажем да ће до сутра навече и Цетиње бити у нашим рукама.
— Мајчин сине, ни силна Турска царевина није могла да заузме Цетиње, па га неће заузети ни такви као што си ти; тамо су Црногорци — пркосно сам довикнуо.
На те ријечи, он ухвати пушку за цијев и снажно ме удари по врату. Посрнуо сам и изгубио свијест, али нијесам пао; задржали су ме Видак и Благоје, који су били везани један са моје десне, а други са лијеве стране; носили су ме на лактoвима све док ми се није завидјело пред очима.
Убрзо послије тога срели смо групицу усташа која је од Кобиље главе ишла према Степену. Када су нас, угледали један од њих се обрати нашим спроводницима ријечима:
— Куда водите ову ђубрад? Зашто их нијесте негдје свратили и помлатили?
— Ево, можемо овдје да их свратимо — узвикну један од спроводника, показујући руком на оближњу вртачу.
— Па, када сте их довели довде, водите их тамо (до Коритске јаме, прим. М. Т.) — рече му, послије краћег размишљања, његов саговорник.
Потјерали су нас напријед и дотјерали на Кобиљу главу, пред кућу Шћепана Бјелице. Ту смо посједали на камење и затражили воде. Зачудо, дозволили су нам да пијемо колико год можемо. Мени су руке биле тако притегнуте да више нијесам могао да трпим болове. Окренуо сам се према једном младићу, који је шетао иза наших леђа, погледао га право у очи и рекао: »Побогу брате, отпушти ми мало руке!« Он не одговори ништа, већ се брзо сагну и покуша да попусти везе, а када му то није пошло за руком, сажаљиво ме погледа и рече:
— Задавам ти божију вјеру не знам како да ти помогнем, узлови су тако притегнути да не могу да их одријешим.
— Одријеши или ме убиј, алали ти било по хиљаду пута — завапих поново.
Њему се свршише сузе, поново се сагну и поче да рас петљава конопац на мојој лијевој руци, али то примјети један од спроводника и грубо се раздера на њега:
— Шта то радиш Касиме? (Ријеч је о Касиму Башићу, прим. ред.).
— Марш у пичку материну! — одврати му Касим, гласом из кога је избијала чудесна одлучност, и зубима одријеши чвор на мојој лијевој руци тако да нас, који смо били повезани у конопац, раздвоји у двије групе, тачно на средини, а потом свакоме попусти везе на набреклим рукама.
За све то вријеме негдје у близини су пуцале пушке и грмјеле ручне бомбе. Рекоше нам да се то усташе обучавају да рукују новим италијанским оружјем. Изненада се огласише двије пушке из насеља у коме је живјело братство Курдулија. Усташе се ускомешаше. Од Коритске јаме појави се већа група наоружаних људи и заустави се пред кућом Шћепана Бјелице, тамо гдје смо се ми налазили. Њихов вођа, онај »цивил« са Степена, построји их у врсту, окрену се према нама и командова: »Дижи се!« Устали смо. Налазио сам се у првом реду, са братом Видаком и нашим рођаком Благојем. Иза нас су стајали они који су до малоприје били везани са нама у исти конопац, па онда они везани ужетом. Видјевши шта нам се спрема, Андрија Миловић викну:
— Шта радите од поштених људи, богу платили!
— Стрпи се још мало, Влаше, па ћу ти сва Србинова права ишчитати — заједљиво му одговори »цивил«.
— Видим, видим — беспомоћно додаје Андрија.
Повела су нас са цесте четворица џелата (»Цивил« Шућрија Фазлагић, Хакија Брковић и Бећир Тановић) и довели на оближњу падину, гдје смо се зауставили. »Цивил« извади пиштољ и нареди: »Дријешите овога са десне стране!« Био је то мој старији брат Видак, који је на глави имао заврату, са извезеним крстом, у чијим угловима су се налазила четири слова С (само слога Србина спасава). Извели су га из групе и окренули лицем према нама. Фазлагић, Брковић и Тановић уперише пушке у његове груди, док му »цивил« принесе цијев пиштоља сљепоочници и дрекну:
— Камо ти пушка?
— Немам пушку, одузели су ми је Италијани — одговори Видак.
— Имаш ли какво друго оружје, пиштољ или бомбу — питао је даље »цивил«.
Имам неки пиштољ — рече Видак и сруши се на земљу погођен са три пушчана метка испаљена из непосредне близине.
Управо у том тренутку, Лазар Миловић је ослободио руке и као стријела појурио преко камењара, праћен пушчаним плотунима са цесте. За њим су појуриле и Видакове убице (Фазлагић, Брковић и Тановић), а ’цивил’ је пришао мени, уперио ми пиштољ у чело и дрекнуо: ’Не мрдај!’ Стајао сам као укопан, очекујући пуцањ. Али, баш тада је ’цивил’ примијетио да Вељко Миловић, који се налазио у групи иза нас, покушава да одријеши руке, и окренуо се према њему. Искористивши и тај тренутак, наглим трзајем извукао сам лијеву руку и њоме ослободио десну, а затим појурио истим правцем куда је побјегао Лазар. За кишу куршума, која је добовала око мене, нијесам марио, јер сам био чврсто ријешен да што прије погинем и ослободим се мука. Али, ето, случај је хтио да ме ниједан метак није закачио. Осјетио сам чудесан прилив снаге и без предаха трчао све до Херцегове градине, под Троглавом, гдје сам се онесвијестио од силног умора и исцрпљености. Не знам колико сам био у бесвјесном стању, али ми се дубоко урезао у памћење тренутак када сам, послије извјесног времена, у једној дубодолини угледао снијег, којим сам угасио страховиту жеђ и повратио снагу.«
Побјеже Радован, побјеже и Лазо. Рањен се негдје склонио. Благоја су усташе јуриле уз Косу, сјевероисточно од Јаме, према кући Мрђена Курдулије. Побјегао је био и Божо Миловић низ цесту према Коритима. Био је тешко рањен у стомак. На око пола километра од Јаме налазила се кућа Косе Глушац – Чорлићуше. То му је била ујна. Запомагао је за помоћ. Изговорио је неколико ријечи – да му је најжалије што не на превару умријети. Напио се воде и убрзо умро.
Спасише се тројица, од четворице побјеглих са стратишта.
Остала петорица су стријељана на падини у близини Јаме:
Андрија (Гаја) Миловић – 45 година;
Вељко (Гаја) Миловић – 36 година;
Видак (Обрада) Миловић – 45 година;
Глигор (Илије) Миловић – 50 година и
Мирко (Митра) Миловић – 36 година.
На мјесту стријељања привремено су закопани. У јесен 1941. године пренијети су у гробље код цркве у Хошћинима. Послије рата родбина им је подигла споменик.
Приредио: ЗК Билећана у Србији
Фотографија: Trebinje live
