Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек треба да уђем у њу. Европа нас неће примити ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела, а нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.
У време моје младости није било ни најмање вароши код нас која није имала кафану „Европа“. Била је то обично најотменија кафана у граду, али кафа у њој је била турска, баш као и у осталима, патос олајисан, а зидови чађави од пећи која се димила.
А у свакој паланци постојао је „Салон д’Пари“ – кројачка радња за шивење одела по мери, у којој су на сточићима венули француски модни часописи стари неколико година.
Били смо свет и веровали смо да нас Европа обожава још од оног времена када су након завршетка Косовске битке, верујући да смо победили, звонила звона Нотр Дама.
Звоне звона Манасије,
Нотр Дам, Нотр Дам,
Куда идеш Танасије?
Откуд знам, откуд знам…
Сада најзад знамо куда идемо. Идемо у Европу, баш као оне три сестре Антона Павловича Чехова, које живе у забитој провинцији непрестано уздишући: „У Москву, у Москву !“
Али, баш због тога што смо наивно веровали да смо одувек у Европи, а испоставило се да то није тачно, нисмо се ни озбиљно припремили да уђемо у њу. Европа нам је, наиме, поставила серију текстова и задатака, а под њиховом тежином ишчезле су и последње кафане са њеним звучним називом и више ретко ко шије одела по мери у салонима д’Пари, који су у излозима обично имали Ајфелову кулу, коју је неки локални геније саградио од палидрваца из шибица.
Најпре, Европа нас неће примити на своју карту ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела; друга ствар, нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.
Морамо, такође, и да оставимо пушење (јер је тамо, углавном, забрањено). Истина, уместо пушења, које је страшно штетно по здравље, мораћемо, као и остали Европљани, да пређемо на шмркање кокаина и фиксање хероином.
Уз то, краставци које будемо гајили мораће да буду сви исте величине и да не буду закривљени као, што народ каже, она ствар. Што се тиче парадајза, мораће да буде много лепши и правилнијег облика него што је наш, али ће, такође, бити потребно да потпуно изгуби свој укус и да почне да личи на дињу, банану или на охлађену хреновку.
Што се тиче Саве, која је по европским стандардима загађена, мораћемо да је извадимоиз корита, оперемо, осушимо, нафајтамо, испегламо и поново вратимо у њен ток. Да бисмо ушли у Европу, мораћемо о свом трошку да подигнемо поново све срушене мостове које нам је Европа избомбардовала, јер каква је то држава без мостова?
Они политичари и војници, оптужени за ратне злочине, мораће сами да плаћају своје затворске чуваре и да о свом трошку поправљају лисице на рукама ако се покваре. Када изручимо све генерале које Европа тражи од нас, прећи ћемо на изручивање Милоша Обилића, Хајдук Вељка, Карађорђа, кнеза Милоша, Гаврила Принципа и осталих, јер ратни злочини никада не застаревају.
Чим то све обавимо испунићемо највећи број услова за улазак у Европску заједницу. До тада, сматраћу да нисам рођен у Европи, већ у Малој Азији.
Ипак, Срби не би били Срби кад не би доскочили Европи. Не рачунајући вас, који читате ове редове, а већ живите тамо, нико изгледа није приметио да постоје Срби који су званично чланови Европске заједнице.
То су Лужички Срби и неће да се хвале тим да их не би избацили из европског раја и вратили овамо, код нас.
Момо Капор
Извор: Академија Србија
