Сабор Српске православне цркве поверио је владици захумско-херцеговачком Григорију да убудуће управља Епархијом франкфуртском и све Немачке. На чело Епархије захумско-херцеговачке изабран је тврдошки монах Димитрије Рађеновић.
На Сабору СПЦ доста се разговарало о тешком положају у франкуфуртској епархији а на крају је сам епископ Григорије понудио „да на себе преузме жртву и прихвати се овог големог изазаова“, преносе медији сведочење једног од владика.
Владика Григорије рекао је да своју досадашњу епархију може да напусти мирне савести јер је оставља у беспрекорном стању, тако да његовом наследнику на трону хумском неће оставити тежак терет.
Предлог да Григорије буде нови епископ Епархије франкфуртске прихваћен је једногласно као што је и усвојен Григоријев предлог да га на трону херцеговачке епархије замијени монах Димитрије из манастира Тврдош.
Архијереји СПЦ су за викара митрополита Амфилохија изабрали Методија из Цетињског манастира а старешина Храма Светог Саве Перар Шарић биће викар патријарха Иринеја.
Хумска епископија, основана прије 800 година, има необично богату историју.
По добијању аутокефалности за Српску цркву, Свети Сава је 1219. године основао Хумску епископију која је кроз векове мењала имена Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска. Свети Сава је био први архиеископ за српске земље и Приморје гдје је организовао двије епископије: Зетску, са сједиштем на Превлаци у Боки, и Хумску са сједиштем у Стону.
Хумска епископија захватала је знатно шире крајеве него данас; простирала се од Неретвљанских острва на Јадранском мору до ријеке Лима, то јест, цијели слив ријеке Неретве, слив Требишњице, Пиве, Таре, горње Дрине, горње Мораче, па све до средњег Лима. Границе су јој биле: од Боке и острва до Неретвљанске Крајине (до Биокова), и одатле преко Дувна (гдје је некада имала манастир Лабостин код цркве у Рашћанима, па преко Прозора и Зец-планине до Иван-седла изнад Коњица, и одатле огранцима Бјелашнице, Височице и Трескавице, преко Зеленгоре и Волујка до Дурмитора и Сињајевине, и до Пљеваља, Пријепоља и Бјелог Поља, па одатле на Колашин, манастир Морачу и Никшић (без Зете и Бјелопавлића), и онда преко Грахова и Орјена и старе жупе Драчевице до мора, тј. до Херцег Новог, Конавала и Дубровника.
Први Хумски епископ био је Иларион, а од његових наследника познати су: Сава II (син Стефана Првовенчаног, чије је свјетовно име било Предислав) до 1264. године, Јевстатије (око 1300. године), Јован (око 1305. године) и Данило (1316–1324), потоњи архиепископ.
У његово вријеме је босански бан, искористивши сукоб око престола између Стефана Дечанског и Константина, заузео Хум, те је Данило избјегао и основао сједиште Епархије у манастиру Светог Петра (највероватније онај на Лиму, задужбини Немањиног брата Мирослава). Данилов насљедник био је епископ Стефан.
У вријеме краља Твртка I, манастир Милешева постаје сједиште епископа за Хум и Босну. Од XV вијека, када је Стефан Вукчић Косача добио назив “херцега од Светог Саве”, а Хум име Херцеговина, и ова је Епархија названа Херцеговачком.
Послије пада Херцеговине под Турке, сједиште Епархије се помијерало и коначно усталило у манастиру Тврдошу, код Требиња
Билећа.рс
Leave a Reply