У селу Милавићи код Билеће недавно су откопани остаци цркве из ранохришћанског периода. Археолози сматрају да црква потиче из петог века. Осим темеља у центру богомоље откривена је необично вредна крстионица у облику крста исклесана у камену.

На овом локалитету који се налази између Билеће и Берковића раније су научници пронашли и минђуше и дугмад за које се сматра да потичу из средњег века.

Ово археолошко откриће указује да су на простору данашње билећке општине хришћани живели и имали своје храмове још пре хиљаду и петсто година.

Истраживања у Милавићима трају већ пет година.

„Археолошко налазиште Црквина у Милавићима обухвата некрополу са стећцима и активно православно гробље, а некропола са стећцима друга је по величини у Херцеговини, после Крекова у Невесињу, каже Љиљана Врућинић, археолог Републичког завода за заштиту културно-историјског насљеђа РС.

Пронађени су зидови чије контуре нису у потпуности јасне, али је посебну важно било откриће крстобразне крстионице. Прелиминарни закључак је да је то ранохришћански период, сматра Врућинићева.

Проналазак крстионице, изузетно ретког и једног од најлепших налаза који је пронађен на овом простору, па и шире, као наушнице које вероватно означавају припадност слоју елите, али и бројни други покретни артефакти говоре у прилог тези да је археолошко налазиште Милавићи једно од најзначајнијих код нас.

Међународни тим археолога ради на истраживањима у Билећи, која су од међународног значаја јер резултати треба да дају допринос европским открићима о начину живота у средњем веку на овим просторима, изјавила Моника Милосављевић професор Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, преноси Срна.

Истраживања у Билећи су део великог европског пројекта разоткривања тајне стећака, где се све они налазе и шта значе за средњовековно друштво. Тај пројекат у Билећи трајаће наредних пет година, рекла је Милосављевић и додала да су ове године истраживали у околини Билеће на две локације у селу Баљци, где су пробна истраживања почела прошле године, и у селу Милавићи где се већ низ година ископава локалитет Црквине.

Ова археолошка истраживања веома су значајна за културно наслеђе овог краја, имајући у виду и то да Билећа има снажан историјат истраживања на локацијама пре потапања Билећког језера, са низом фантастичних локација попут Паника са познатим мозаицима и показатељима хришћанства, који су међу најранијим на овим просторима.

Међународни тим археолога истраживача у Билећи предводи Саша Чавал из Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности и Археолошког института Универзитета Станфорд у сарадњи са професорима из Београда, Бањалуке и Љубљане.

Пројекат археолошких истраживања у Билећи финансира Европски истраживачки савет, уз подршку општина Билећа и Берковићи.

На налазишту у Милавићима завршена је још једна фаза археолошких ископавања која спроводи међународни тим истраживача.

„Открили смо једну касно античку цркву димензија 8 са 13 метара што је за пети век врло велика грађевина и то у крају за који до сада немамо никаквих извора да је тако нешто велико некад овде постојало. Постоји топоним Црквина и гробље у Милавићима, сви смо мислили да је то средњи век. Сада се показало да је то још неких 700 година старије него што смо мислили“, каже др Чавал и наводи да откривена крстионица из петог века добро очувана и да је одличан пример касно античке архитектуре.

„Људи требају да знају да је овај простор био врло богат и био је изузетан. Стварно можете да будете весели да имате нешто што нико други нема“, каже др Чавал.

Археолог др Љубица Срдић истиче да раде по најсавременијим методама археолошких истраживања у свету, а да је у њихов посао од 2019. године када су започели истраживања до сада било укључено око 30 доктора наука свих струка.

Научници посебно наводе значај истраживања на Баљцима која би требало да дају одговоре на питања о животу у средњем веку на овим просторима.

Поред гробља које је под Унесковом заштитом на Баљцима има више од 100 различитих тумула, има и земљених и камених хумки. Открили смо један средњовековни гроб из 14. века, а пронашли смо и остатке праисторијског гроба са жељезним копљем, две бронзане игле, тако да смо одмах знали да тулум потиче из гвозденог доба, а анализа нам је потврдила да је то из четвртог века пре Христа“, објашњава др Луција Грахек, научница са Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности

Ови историјски остаци значајни су не само за научнике, него и остале људе. Мало ко зна за ова вредна историјска налазишта у околини Билеће. Можда би надлежни могли да направе бар  информативну табла да се на Баљцима налази гробље под Унесковом заштитом а у Милавићима црква и крстионица из петог века.

Чланак Код Билеће откривена црква стара више од 1500 година се појављује прво на Билећа.рс.

Зараван у брдима изнад Билеће, ушла је у гусле и опевана народним песмама у којима се описује страшна битка када су 29. јула 1876. године најхрабрији Херцеговци, Брђани и Црногорци до ногу потукли моћну турску војску.

„Да си откуд, царе, био

На крвавом Вучјем Долу,

Ти се не би уставио,

Ни у самом твом Стамболу“

Вучији до је место где се сабљама и крвљу искивала слобода. Турску војску, са око 45.000 војника, распоређену у 24 батаљона са 12 топова предводио је Мухтар паша а српске снаге са око 14.000 бораца наступале су у 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона са четири топа.

Неколико дана пре битке, црногорски Сјеверни одред, после боја са Турцима код Невесиња, по великој врућини превалио је 60 километара да би заузео положаје у Врбици, селу северно од Вучијег дола.

Турци су два дана пре битке стигли у Билећу, а 28 јула  кренули су ка Вучијем долу. Међутим, направили су кључну грешку јер су раздвојили снаге у више колона. Осман паша је ишао ка Врбици и Вучијем долу а Селим паша је хтео да заобиђе противничке линије.

У зору 29 јула турска претходница је заузела коту Ковчег и кренула ка Кокоту, а снаге под Осман пашом су преко Радмиловића Дубраве ишле ка Вардару.

Црногорци и Херцеговци чекали су на Кокоту и Вардару, а кад су Турци пришли на пушкохват кренули су у силовит јуриш. У борби прса у прса, где нож и јатаган доминирају, турска војска није имала превише шанси против горостасних момака. Осим тога Црногорци су имали и модерне Гасерове ливоре са шест метака.

Без подршке артиљерије херцеговачко-црногорска војска разбила је турски башибозук који се панично повлачио. Северни одред на јуриш је заузео коту Ковчег и уништио турску артиљеријску посаду, запленио топове. На том месту погинуо је и Селим паша.

Десно крило Северног одреда разбило је турску колону коју је предводио Осман паша, заробило цео турски батаљон заједно са Осман пашом и запленили све топове који су још били на мазгама.

Мухтар-паша успео је да развије војску за борбу, али су његови војници убрзо бацили оружје и панично побегли ка Билећи. Уништене су две турске бригаде а сам паша је успео да утекне.

У Бици на Вучјем долу погинуло је и рањено више од 4.000 Турака, убијен је Селим паша, три миралаја (пуковника), 168 другим официра, заплењено око 3.000 пушака и 21 застава.

Лука Филипов Драгишић из Пипера заробио је дивизијског генерала Осман-пашу.

Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених.

Велика победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом. Руски цар Александар II наградио је орденом књаза Николу као и команданте војводе Божа Петровића, Петра Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова.

Битка на Вучјем Долу наговестила је коначан одлазак Османске царевине из црногорско-херцеговачких брда.

Убрзо, после Берлинског конгреса, у Херцеговину је дошао други окупатор, а Црна Гора је добила независност.

Данас преко Вучјег дола простире се државна граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Волим да знам

Чланак Место где је кована слобода се појављује прво на Билећа.рс.

То је место са кога су Херцеговци отишли да бране Косово.

Према народном предању војска војводе Влатка Вуковића, причестила се у малој цркви Светог Архангела Михаила у Трновом долу код Билеће, ноћ уочи поласка на Косово поље 1389. године.

Храбри Влаткови ратници, годину дана раније, 27. августа 1388. године, мало јужније, на Билећком пољу, потукли су турску војску и нанели јој први обзиљнији пораз на Балкану.

Црква у Трновом долу датира из 14. века, а током турске окупације неколико пута је рушена и уздизана.

По ослобођењу црква је темељно обновљена а поред ње је подигнута и чатрња на којој и данас стоји натпис: „Ова је чатрња подигнута за срећног владања његова величанства краља Алексанадра Првог, уз помоћ краљевске Владе господина Николе Пашића и трудом и заузимањем народа 1926.“

Црква у Трновом долу је и за време краљевине и за време СФРЈ била под заштитом државе. Данас има статус споменика под заштитом Републике Српске.

Зуб времена је учинио своје и потребно је да се црква обнови и заштити од пропадања.

Завод за заштиту споменика је урадио комплетан пројект обнове, обезбеђен је део средстава, а како наводе, потребно је још прикупити око 50. хиљада марака.

Локални мјештани су се организовали и направили, у сарадњи са Црквеном општином, одбор за обнову храма св.Архангела Михаила у Трновом долу.

Одбор је почео прикупљање средстава за обнову цркве у нади да ће ускоро почети и обнова ове необично вредног споменика српске националне баштине.

Чланак Мјесто са кога су Херцеговци кренули на Косово се појављује прво на Билећа.рс.

Први писани помен Билеће, по свему судећи не потиче из средњег века, него много векова раније. Чак из римског доба.

Историчар др Радмило Пекић у новој књизи „Билећке рудине у средњем вијеку“ дошао је до закључка да је први писани траг Билеће знатно старији него што се до сада сматрало.

До сада се веровало да је први писани траг о Билећи један дубровачки документ из 13. века.

Међутим, професор Пекић, прикупљајући грађу за своју књигу, открио је карту из римског доба на којој се у залеђу Дубровника, уцртана и наведена и Билећа.

Књига „Билећке рудине“ представљена је вечерас у библиотеци „Милутин Бојић“ у Београду.

Извор: Билећа.рс

Чланак Римљани су први поменули Билећу се појављује прво на Билећа.рс.

Које године је то било, не могу се тачно сјетити. Негдје почетком вијека. У Љубињу, у библиотеци, предавање о поријеклу српских породица, држао један осебујан лик. Један од врлих ученика и апостола српског аутохтоно историјског пророка Јована Деретића, човјека коме се није свиђала историја властитога народа па му је он просто и једноставно измислио нову.

Окупило се доста свијета. Неки га са занимањем слушали, неки му се смијали, а неки били ту јер су морали по задатку, па том скупу присуствовали само форме ради. Тврдио је он, како сам га ја схватио, да су сви Срби поријеклом негђе из Загорја, што ће рећи из околине Калиновика.

Тврдио је и да нам је неко лажирао историју, највјероватније негдје у подрумима Ватикана и по бечко-берлинским дворовима, гдје још и данас оргијају духови које Гаврилов “аутоматик” није све егзорцирао и који још сањају снове о германским империјама које се протежу далеко на исток.

Право да вам кажем, није ми изгледао баш нормалан. Имао је попут осталих аутохтониста чудне фацијалне експресије, које су просто вапиле за неким видом психо терапије, или је можда то била посљедица његовог слијепог вјеровања у оно што нам је причао.

Продавао је, по доста скупој цијени и неке своје дебеле књижурине, за које је тврдио да су написане “згуснутим мисаоним стилом”. На питање о историјским изворима за своје изнесене ставове одговарао је да их има, али да неће да их открива како их не би уништили и дискредитовали историчари бечко-берлинске школе.

Стигао је и да се посвађа са једним старијим господином, комунистичких идеолошких убјеђења, јер је нешто и комунисте нападао.

На том урнебесном догођају сједио сам са мојим пријатељем који се презива Турањанин. Ми смо му се највише смијали, и често нам је било непријатно због тога, јер је овај у нас због тога стано погледивао.

Када је почео да говори о поријеклу љубињских породица, као за инат прво је поменуо Турањане и рекао да према његовим поузданим сазнањима они потичу од кнеза Мирослава, некадашњег владара Хума, по чијој наруџби је написано знаменито Мирослављево Јеванђеље.

Мој се пријатељ иронично смјешкао, глумећи да ме гледа са неке висине. То је трајало само тренутак, јер се уважени предавач дотакао и мојих Ликића и устврдио, пазите сад, да од нас потичу славни Немањићи. Е тада сам се ја иронично смјешкао, гледајући пријатеља са висине.

Шапутали смо да су се, изгледа, због предања о сродству а не због тога да се узимамо “међу се”, наши пра пра прађедови, прије неких 250-300 година, колико сежу у даљину наша породична предања, скумили.

Међутим, прошло је десетак година, овај пријатељ и ја се у склопу српског ДНК пројекта тестирали, те установили да од нашег сродства нема ништа, а Бога ми тешко да ће ишта бити и од нашег поријекла од светородне династије. Али у свему томе најурнебесније је било што се тестирао и тај предавач који нам је скренуо пажњу на наше славно поријекло. Он је тада тврдио да потиче од јуначких Церовића. Ваљда му импоновало да буде сродник сенатора и војводе Новице што намјести погибију силном Смаил-аги Ченгићу.

Међутим, од тога не би ништа. Церовићи и њима сродни дробњачки родови припадаше неком скандинавском викиншком хаплотипу, залуталом у дурмиторске врлети, некада када се Нормани искрцаше на обале Албаније, а овај скрибоман, тако да га назовем, доби неки егзотичан резултат. И тако, човјек који је труд уложио да сазна поријекло других породица, промаши поријекло сопствене.

Могу мислити, како му је тешко било. И вјероватно, попут свих правих аутохтониста, одбаци чињенице и оптужи извјесну београдску лаборатаорију да су се у редове њихових биолога и генетичара инфилтрирали припадници бечко-берлинске историјске школе и агенти Ватикана, те лажирали његов узорак.

Умало заборавих да напоменем, после тог давнашњег предавања, у неком од љубињских кафића, сједили смо са једним нашим добро обавјештеним другаром, који се предавача сјећао још из сарајевских студентских домова. Исприча нам тада другар да се пред њим није свашта говорило јер су кружиле приче да је своје уши ставио у “службу”.

Е управо клица оног што се дешава данас са овом повампиреном аутохтонистичком епидемијом нових и урнебесних тумачења историје вјероватно се и заметла у тајним подрумима ко зна којих тајних служби, јер како друкчије објаснити да се, на тако један софистициран и добро организован начин, таквим тумачењима удара на саме темеље модерне српске нације.

Да се не лажемо. Ми као народ нисмо просвјећени. Наш образовни систем је слаб, још измучени ратовима, немаштином, психички обољели од будалаштина које нас бомбардују са медија, лак смо плијен оних центара моћи који нас покушавају денацификовати. А како је то најлакше учинити? Па рушећи оно што нас чини модерном нацијом, а то је Српска Православна Црква и средњевијековна династија Немањића, који су били катализатори српске националне револуције и обнове државности у 19. вијеку.

На који начин? Па тако што је свештенство и клир сачувало његујући култ Немањића сјећање на неку стару државу, па је на њеним порушеним темељима никла нова. И управо аутохтонисти у своме ђелању оптужују Немањиће да су свргли за туђи рачун неке имагинарне српске цареве који су владали већим ђелом свијета, а све уз помоћ српско јудејске православне цркве која је затрла стару српску вјеру.

Нашем народу, који је једва саставио двије или три генерације елементарно полу писмених предака, све редом, сиромашних и полугладних кметова, лијепо је чути да су, иако о свом поријеклу не знају готово ништа даље од 200-250 година, потомци некога славнога народа из праисторије, који је дао на стотине јунака. Иако већина поборника аутохтонистичке теорије једноставно не зна рачунати вријеме, не зна најважније догађаје националне историје, они узимају себи за право да метанишу о скривеној и забрањеној српској историји.

Не знају ни пет или шест властитих предака уназад, а знају да су се на Термопилима борили њихови преци, и да је стотине Деретића, Денда, Ликића… марширало у римским легијама од Јудеја до Хадријановог зида. Кад их питаш да наброје Немањиће, што би требало да буде елементарни дио општег образовања, они одмахну руком и поставе ти питање “А шта је било прије?”.

Када им подастреш историјске, лингвистичке па и генетске доказе у прилог истинитости словенских сеоба у 6. или 7. вијеку, они ће вас оптужити да сте амерички агент, јер, иако обавезно сељачког поријекла, њима је некако сељачки да буду потомци нецивилизованих варвара пристиглих однекуд иза Карпата. Они ће вам казати да је Сеоба Словена био технички немогућ подухват, а тврдиће да су много дужом и опаснијом рутом на исти начин са Кавказа у 11. вијеку пристигли Албанци.

Засипаће вас мантром да у Русији ђеца у школи уче да су Руси дошли са Балкана, иако је то будалаштина и ноторна лаж. Сваки покушај сувисле расправе, на основу чињеница са њима је немогућ. Зато са њима и не треба расправљати, јер ће вас својом засљепљеношћу спустит на свој ниво непросвијећене свијести и ту, на домаћем терену, декласирати вас. Њих треба игнорисати или се са њима спрдати, а сву енергију уложити у образовање будућих генерација.

Још нешто карактеристично има у вези аутохтониста – они нису само српски феномен. То се слободно може назвати једним општим балканским лудилом. Код Срба је још ситуација и добра, ту се ти паразити нису увукли у званичне образовне инситуције. Истина, у наше институције увукла се исто тако опасна другосрбијанска клика, али то је друга прича.

Код других народа они су мејнстрим правац. Аутохтонисти постоје међу свим балканским народима и уједињени су чврчће него иједна Југославија, у убјеђености да им је неко лажирао историју. Њихови ставови готово су исти, чак се међусобно још и добро слажу.

У посљедње вријеме медијску пажњу добио је неки Горан Шарић, извјесни католички теолог и научник, чији ниједан научни рад није доступан јавности и који, као Хрват, Србима објашњава да су народ небески и најстарији. Бојим се да ми та његова објашњења личе на синдром скуване жабе и да нам својом причом о аутохтоности, са посебним освртом на хаплогрупу И2а, хоће на концу да прода стару причу Анте Старчевића о Србима као Хрватима.

Шарић се посебно окомио на Друштво српских родословаца „Порекло” и њихов Српски ДНК пројекат, који се сматра у научним круговима за један од најбољих таквих пројеката у Европи. Зашто му је „Порекло” циљ сталних напада? Зато што је успјело оборити многе антисрпске историјске нормативе, рецимо онај о влашком поријеклу Срба које је србизовала Српска Православна Црква.

Такође, разбијен је мит о хрватском поријеклу Војислава Шешеља, јер су генетски резултати показали да су у Попово Поље војводини преци стигли из Никшића. Такође, оборена је шиптарска теорија о поријеклу Карађорђевића који су испали носиоци хаплогрупе И2а. На Албанском ДНК пројекту, они ријетки Албанци који испадну носиоци ове хаплогрупе, не желе да им име буде јавно објављено у Пројекту јер сматрају да је та хаплогрупа српска.

Залуд сва постигнућа Друштва „Порекло”, залуд што су се потрудили и тешком муком сакупили средстава за бесплатно тестирање скоро 500 херцеговачких Срба, и у Херцеговини ће се наћи оних који ће се придружити нападима на ово Друштво и бесловесно лутати беспућима аутохтонистичких имагинарних теорија и пијано понављати мантре типа: Нема стреса, нема бијеса, ми смо народ, са небеса

Раде Ликић – Моја Херцеговина

Чланак Ко Србима краде историју се појављује прво на Билећа.рс.

Илири у Ораховици

Први трагови људске културе и цивилизације на подручју општине Билећа датирају још из млађег каменог доба (неолита), о чему свједоче археолошки локалитети, још увијек недовољно истражени. Праисторијски тумули, градине и гомиле којих према најновијим истраживањима има преко 1400, јасно указују на континуитет и густоћу становништва у праисторији.

Најстарији народ којије насељавао ово подручје су Илири, односно илирско племе Дерамисти, чије је сједиште било у ширем арехалу Ораховица, а који су бројили 30 декурија.Обзиром да декурија броји од 100 до 150 становника, то значи да је ово подручје насељавало од 3000 до 5000 припаднка илирског племена Дерамиста. Из илирског периода остале су нам праисторијске гробнице, нешто покретног археолошког материјала и топоними, занимљиви за лингвинистичка истраживања.

Паник седиште у вријеме римског царства

Администартивно, управно и привредно сједиште цијеле ове области у периоду римског царства налазило се у селу Паник у долини ријеке Требишњице, познато у литератури под називом Леусиниум. Прилико спашавања споменика културе из долине ријеке Требишњице Завод за заштиту споменика у сарадњи са Стандфорд универзитетом из Лос Ангелес-а вршио је систематско археолошка ископавања и том приликом откривени су објекти цивилне и војне архитектуре чија је унутрашњост била украшена са полихромним мозаицима који су представљали антропоморфне, зооморфне, флоралне и геометријске мотиве.

Преко ријеке Требишњице у непосредној близини Леусиниума водио је мост од кога је сачуван натпис да је овај мост обновљен за вријеме владавине Флавијеваца у периоду од 79 до 84 године, што уједно представља и први писани извор на подручју општине.

Први помен Билеће као насељеног мејста сусрећемо у документима Дубровачког архива из 1286 године, када се помиње под називом BILECHIA. Такође у истим изворима и под истима називом Билећа се помиње и у XIV вијеку као важна раскрсница путева на средњевјековном караванском путу .У једном докумнету из 8. септембра 1388. године истиче се да је војска војводе Влатка Вуковића у пољу код Билеће тешко поразила турску војску под комнадом Шахи-паше што се уједно сматра и једним од првих пораза турака на Балкану.

 Стећци

У периоду од XIII до XVI вијека на овим просторима историја биљежи и велики број средњовиојековних надгробних споменика – стећака, који као монолити теже и до 5 тона. На подручју општине има их укупно 1724 и дати су у пет основних форми : саркофази, плоче, сљеменаци сандуци и крстови. Украси на њима рађени су у техници барељефа, а мотиви су различити : људске представе, животињске фигуре, архитектонски и геомтеријски мотиви. Од укупног броја, њих 46 садржи натписе који говоре о покојнику, занимању, начину смрти, а имена су махом следећа : Радич, Вуксан, Вукоман, Добрич, Влатко, а ова имена најбоље оповргавају муслиманско-бошњачку “научну” теорију да су ови споменици припадали њиховој култури.Сви су писани старобосанском ћирилицом (босанчицом), а њихови писци (диаци) припадали су различитим клесарским школама.

Манастир Добићево

У непосредној близини града Билеће налазе се остаци средњевијековног утврђеног града Торича, за кога се у локалитетима наводи да је у XВ вијеку припадао породици Павловића. На локалитету Трнови до налази се црква посвећена Архангелу Михаилу са натписом на порталу у коме се каже да је обновљена 1709. године, а настала је на остацима некадашењег манастирског комплекса спаљеног од стране турака.

Прави центар писмености у средњем вијеку у средњем вијеку био је манастир Добрићево, у својој бурној историји више пута рушен,паљен и обнављан да би коначно 1967. године у потпуности премјештен на нову локацију у селу Орах.Многе вриједне књиге писане калиграфијом заувијек су пропале, али су остале изванредно лијепе чувеног сликара и живописца Георгија Митропановића.

Турски вакат

Билећа је потпала под турску власт 1466. године и у вијековима Турске владавине на овим просторима тешко страдала због вјечитих буна и отпора.

Исламизација становништва захватила је и ове просторе па је и један дио срба у смислу оне Његошеве “Истурчи се плахи и лакоми” прешао на ислам предајући на тај начин “вјеру за вечеру”. Билећки Муслимани нијесу анадолског нити турског поријекла, већ сви воде поријекло од српских породица са подручја општине Билећа, о чему је велики писац Меша Селимовић у Српској академији наука и умјетности писао : “Ја сам поријеклом од Билеће из малога села Врањска од братства Вујовића”. Заједнички зивот српског и муслиманског становништва кроз бурна историјска времена увијек је био тежак и непомирљив, зато што су Муслимани, да би доказали своју припадност и вазалност новој вјери увијек били на страни окупатора : као јаничари у турцима, као шуцкори у аустро-угарској војсци и као најкрвавије усташе у Павелићевој војсци.

Аустроугарска пруга за Америку

У непосредној близини Билеће налази се Вучји до, гдје се одиграла чувена Вучидолска битка 1876. године у којој је учестовало 16 Билећких чета. Одлуком Берлинског конгреса Билећа је ушла у састав аустроугарске монархије и у том периоду долази до, комуникација и чувене касарне (логора) у Билећи. Отвара се 1880. гоидине прва основна школа у Билећи и праве макадамски путеви. Крајем XIX вијека долази до миграција становништва у Америку “трбухом за крухом”.

Први свјетски рат , као и сваки други рат донио је овом крају пустошење и разарање. Многи Билећани оставили су своје кости на бројним ратиштима као и многим логорима. Жељезничка пруга дошла је у Билећу на Никољдан 1931. године, а укинута је 30. маја 1976. године.

Непосредно пред други свјетски рат у Билећкој касарни био је формиран 61. пјешадијски пук, а истовремено и концентрациони логор за комунисте у коме је настала пјесма “Билећанка”.

Збегови и ратови

Почетком другог свијетског рата међу свим геноцидима први се десио на подручју Билећке општине.У ноћи између 4. и 5. јуна 1941. године у Корићку јаму бачена су 134 Србина од стране муслимана. Почетком овог рата Билећки Срби поштујући своју вјеру и Библијско начело : “Ко тебе каменом ти њега хљебом” нијесу враћали злочине муслимана.

Други свјетски рат плануо је свом жестином на овим просторима, па што у борби са окупатором, па што у братоубилчком рату погинуло је преко 1300 Билећана. Послије другог свјетског рата долази до колонизације српског становништва у Војводину, повратка муслимана у подручје Билеће, док је истовремено био забрањен повратак Билећнима на Косово. Долази до обнове, изградње и “новог пута” у социјализам. Села се напуштају и становништво прелази у град, а истовремено се отварају и фабрике.

У овом вијеку Билећу је поново, по трећи пут закачио још један четворогодишњи рат. Премда овај рат није вођен на подручју општине Билећа, ипак је преко 150 Билећана погинуло у овом рату, а неки су добили и звање војводе, постали носиоци ордена “Милош Обилић”, “Карађорђеве звијезде” и других највиших признања.

Росин из Билеће

Посебну вриједност у Билећи представља “Билећка гимназија” на чијем се челу налазио познати професор Голуб Куреш, која данас носи његово име. Преко 2000 билећана завршило је ову гимназију, а од њих су у даљем школовању многи достигли највеће степене стручности у многим научним институтима.

Баш као и људи, и градови знају бити богати и испуњени снагом и пуноћом живота, или бледуњави и на ивици животног преживљавања. А неки опет посјеђају на онај добро познати тип људи и домаћина код којих се не зна где је зауста граница између богатства и сиромаштва, у чему му је снага, а у чему патња, гдје почиње пјесма а гдје тугованка… и, можда, баш такви и људи и градови имају највише реалне снаге и оног стваралачког, здравог нагонског, да се боре и опстају. Зато су, могло би се рећи, (опет као и људи) најздравије оне средине, оне варошице, које нису потрошиле свој историјски сјај, али су биле довољно присутне на путу и животности историје да им лице не би било бледуњаво и малокрвно.

Билећа, варошица у самом срцу српске Херцеговине, срећом, а и богатством укупног историјског, етнолошког, топографског и културног миљеа, сигурно спада баш у ову посљедњу групу разасутих крајпуташа широм српских земаља.

Нико поуздано не зна када је први пут изговорено и усвојено име Билећа, када је у народу заживјело. И баш то чудесно име једног града крије у себи различита тумачења, разапета на струни између историје и легенде. Најстарији документ који је до сада пронађен (проф. Новак Мандић Студо – Земја звана Гацко) датира из 1285. године: „Помиње се неки Росин из Билеће (де Беллец), што опет исти аутор доводи у везу са Бељом и Бељићима (наводеђи да је велики жупан умро 968. г.). Раније утврђење на истом локалитету које се, према документима из времена цара Маврикија, међу четрдесет срушених градова (срушили су их Словени и Авари 598.) наводи као „Балки или Баљке“., те коинциденција Беља и Бељићи, до дубровачког „де Беллец“, доста смислено упућује на извор имена Билећа.

Неки тврде како је Билећа, будући да је никла под самим изворима Требишњице (била су то два извора) добила име према би (два) леће (извор). Ако је тако, онда бисмо и могли опростити онима који погрешно мијењају ову именицу као да је множина: код Билећа, у Билеће, Билећама, умјесто код Билеће, у Билећи, пред Билећом. Народ, који неумитно има и своју истину, каже: Кад су дубровачки трговци караванима падали на конак о ово мало и сиромашно мјесто, на питање својих пријатеља како је било, рекли би: „А ето билећи“ (имало се гдје преноћити). И тако наста име Билећа.

Одломак из тескта „Шум Требишњице“ , Никола Асановић

Чланак Биљег живота поред Требишњице се појављује прво на Билећа.рс.