Место где је кована слобода

Зараван у брдима изнад Билеће, ушла је у гусле и опевана народним песмама у којима се описује страшна битка када су 29. јула 1876. године најхрабрији Херцеговци, Брђани и Црногорци до ногу потукли моћну турску војску.

„Да си откуд, царе, био

На крвавом Вучјем Долу,

Ти се не би уставио,

Ни у самом твом Стамболу“

Вучији до је место где се сабљама и крвљу искивала слобода. Турску војску, са око 45.000 војника, распоређену у 24 батаљона са 12 топова предводио је Мухтар паша а српске снаге са око 14.000 бораца наступале су у 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона са четири топа.

Неколико дана пре битке, црногорски Сјеверни одред, после боја са Турцима код Невесиња, по великој врућини превалио је 60 километара да би заузео положаје у Врбици, селу северно од Вучијег дола.

Турци су два дана пре битке стигли у Билећу, а 28 јула  кренули су ка Вучијем долу. Међутим, направили су кључну грешку јер су раздвојили снаге у више колона. Осман паша је ишао ка Врбици и Вучијем долу а Селим паша је хтео да заобиђе противничке линије.

У зору 29 јула турска претходница је заузела коту Ковчег и кренула ка Кокоту, а снаге под Осман пашом су преко Радмиловића Дубраве ишле ка Вардару.

Црногорци и Херцеговци чекали су на Кокоту и Вардару, а кад су Турци пришли на пушкохват кренули су у силовит јуриш. У борби прса у прса, где нож и јатаган доминирају, турска војска није имала превише шанси против горостасних момака. Осим тога Црногорци су имали и модерне Гасерове ливоре са шест метака.

Без подршке артиљерије херцеговачко-црногорска војска разбила је турски башибозук који се панично повлачио. Северни одред на јуриш је заузео коту Ковчег и уништио турску артиљеријску посаду, запленио топове. На том месту погинуо је и Селим паша.

Десно крило Северног одреда разбило је турску колону коју је предводио Осман паша, заробило цео турски батаљон заједно са Осман пашом и запленили све топове који су још били на мазгама.

Мухтар-паша успео је да развије војску за борбу, али су његови војници убрзо бацили оружје и панично побегли ка Билећи. Уништене су две турске бригаде а сам паша је успео да утекне.

У Бици на Вучјем долу погинуло је и рањено више од 4.000 Турака, убијен је Селим паша, три миралаја (пуковника), 168 другим официра, заплењено око 3.000 пушака и 21 застава.

Лука Филипов Драгишић из Пипера заробио је дивизијског генерала Осман-пашу.

Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених.

Велика победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом. Руски цар Александар II наградио је орденом књаза Николу као и команданте војводе Божа Петровића, Петра Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова.

Битка на Вучјем Долу наговестила је коначан одлазак Османске царевине из црногорско-херцеговачких брда.

Убрзо, после Берлинског конгреса, у Херцеговину је дошао други окупатор, а Црна Гора је добила независност.

Данас преко Вучјег дола простире се државна граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Волим да знам

It's only fair to share...Email this to someone
email
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*