Др Радослав Кркелић био је доктор из прве генерације студената Медицинског факултета у Београду.
Радослав је рођен у Подгорици 1921. године, гдје је и завршио основну школу и гимназију. Медецински факултет уписао је 1939. године.
Учесник је НОБ од 1941. године. Из рата излази као капетан I класе. Носилац је Ордена за храброст и Ордена заслуга за народ.
Један његов ђед био је командир чете при ослобађању Скадра. Као барјактар је и погинуо, а тај барјак, на коме је било преко 400 рупа од пушчаних зрна, краљ Никола је даровао Руском цару, као знак највећег братског поштовања и љубави. И сада се чува у Лењинградском музеју.
Његов отац био је школовани правник и начелник Унутрашњих послова у Подгорици двадесетих година 20. вијека, а стриц му је био командант Подгорице.
Радослав је радио на Војномедицинској академији и стажирао код чувеног хирурга Исидора Папе, све до 1949. године. Тада је ушапшен по Резолуцији ИБ, и осуђен на девет година затвора.
На Голи оток га шаљу 1951. године. Кривица му је била што је имао рођака који је покушао да побјегне у Румунију. Сва родбина је завршила у затвору. И у несрећи има среће, тако да је у голооточким казаматима наишао на једног колегу који га шаље на рад у болницу. Лијечио је и заробљенике и иследнике, као и стражаре и све оне којима је помоћ била потребна. Без изузетка.
Послије три године и три мјесеца, са Голог отока пребацују га у Билећу. И у овом злогласном логору имао је среће да буде љекар. И то Управник. Судбина је хтјела да је спасио живот исљеднику који га је највише тукао и кињио у Београду и који му је поломио ребра. Излијечио га је, а шта би и могао друго да уради онај кога народ зове – душа од човјека.
По одслужењу казне, на позив пријатеља, остао је у Билећи да формира Дом здравља. Др Радослав је био једини љекар и без технички опремљене амбуланте. Био је љекар на 15.000 становника. Општина сиромашна, без путне инфраструктуре. Опслуживао је сва села и кретао се пјешке или на коњу. На терен одлази по киши, снијегу, вејавици, мразу, љетњој жеги… За приградски дио користио је аутомобил којим је управљао возач Краља Александра, добри човјек и Рашов искрени пријатељ, Лазар Самарџић.
Формирао је угледан Дом здравља, организационо и технички прилично опремљен за то вријеме. Дошло је и неколико младих љекара. Оформио је и породилиште, а Установа је имала и посебан диспанзер.
Организовао је и специјалистичку службу из Дубровника са којима је имао одличну сарадњу. Добио је похвалу контролора из Београда јер је био једини који је имао сву дјецу вакцинисану.
У слободно вријеме Радослав је ишао у риболов, од извора Требишњице па до Мируша, а и играо је и преферанс, посебно са фудбалском легендом Шекуларцем.
Све је радио мирно, сталожено, с љубављу. И из љубави. Љубављу је љубав побиједила.
Данас једна улица у Билећи носи његово име.
Извор:
1. Војислав Гњато, Билећка трилогија. СПКД „Просвјета“ Билећа, Билећа 2011.
2. Слободан Вујовић, Бесједа приликом испраћаја др Кркелића на Новом гробљу, 2010.
3. Миодраг Љумо Хрњaз, Завичајни клуб „Освит“ Билећа.
