Силазак Врањштана на билећки пазар

Котар Билећа, општина Врањска, село Врањска
У град се кретало прије зоре, када се огласе први пијетлови, до вароши је требало пјешачити четири сата, како би се стигло на вријеме и заузело повољно мјесто на Пазару

Народ из Тодорића, Симијовије, Звијерине и Дола, одлазио је четвртком у Билећу, а остали Врањачки засеоци су одлазили у Столац, Љубиње и Дивин.

Прије одласка на пазар, договарали би се шта ће се продавати, а шта најнеопходније куповати.  Да ли ће ићи домаћин или домаћица, зависило је од тога, шта се купује, а шта продаје. Уколико се продаје месо, стока, вуна и чапре, одлазио је домаћин. Домаћица би ишла, ако се продају сир, кајмак, јаја, кокошке и друге ситнице.

Дрво у крушу

Неког већег избора за продају није било. Чак и то што су продавали, штедјели су и често одвајали од својих уста, како би могли купити најнеопходније потрепштине: со, товар брашна, пераћи сапун, који метар ботане за кошуље дјеци, мало шећера и „фртаљ” сирове кафе, да се нађе у кући.

У град се кретало прије зоре, када се огласе први пијетлови, који буде село тачније него било који будилник.

До вароши је требало пјешачити четири сата, како би се стигло на вријеме и заузело повољно мјесто на Пазару. Ишло се у мањим групама по дугим, кривудавим стазама, које су се у мраку једва назирале. Групе су се успут сустизале и формирале дужу колону.

Из Врањских се пешачило четири сата до Билеће

Свуд наоколо у мраку се назиру црне контуре главица и брда, обавијене сивом измаглицом, личећи на грдна страшила у која се није могло гледати. У глувој ноћи чуо се само топот коњских копита, који одзвања ударима о камене плоче кривудавог путељка, кроз који се са муком провлачило.

Под жељезним копитама жилавих коњских ногу, дробио се камен, понеки одскачући далеко у страну испод пута, праћен понекад бљеском искре, која брзо нестане у мраку. Оглашавале су се с времена на вријеме кокошке, везаних ногу, објешених на „утрешељ” о коњском самару. Кријештале су и повремено лупкале крилима, у висећем положају који им није одговарао. Пред зору, повлачила се и постепено нестајала помрчина. Румена зора се помаљала са истока, разгонећи пред собом таму и сивило, наговјештавајући сунчан дан. Први сунчеви зраци, обасјали би највеће врхове брда, спуштајући се постепено до најнижих увала будећи читаву околину.

У освит дана, стигло би се у Билећко поље, кроз које је пролазила кривудава прашњава цеста од туцаника.

Кроз оронулу и стару варош, још уморну од рата, вукла се поворка са коњима, главном улицом која се завршавала на Пазару.

Чатрња изнад Попарине стране

У самом центру стајала је стара, чађава кафана „Јагода”, где се углавном пила кафа, лоза и љута ракија. У пролазу испред ње се осјећао опори задах дуванског дима, који се ширио на све стране. На прозорима су висиле старе жућкасте завјесе, засићене дуванским димом. Намјештај са столовима и столицама, дотрајао и расклиман, очигледно је преживио тешка времена.

У кафану је свраћао понеки сеоски младић, који се враћао са привременог рада, обично из Конавала, како би се потом хвалио сељанима да је био у кафани и пио љуту ракију. Већина сељана никада није ни помишљала да завири у биртију, јер би то за њих био велики луксуз и трошак.

Код „Јагоде”, ближе тротоару, налазила се зарђала метална пумпа за воду са кривом тучаном дршком. Ту би се многи путници изјутра запљуснули по лицу водом трљајући сањиве очи, а преко дана су утољавали жеђ.

У граду је једино то било бесплатно, а све друго се плаћало.

Пазарини дан у Билећи

Недалеко одатле, био је Пазар, који је обухватао неколико стотина квадратних метара поплочаног простора, са страна озиданог каменом.

На мјесту гдје се продавао сир, кајмак и зелениш, била је постављена настрешица испод које су се у низу простирали дотрајали дрвени столови.

Та мјеста су обично заузимале Дубровчанке, које су продавале смокве, маслиново уље, ракију смоковачу и рану салату. Оне су се својим изгледом издвајале од мјештана. Продуховљене љепоте, са осмјехом на лицу, обучене у конављанску ношњу, са дугим ишараним копоранима, округлих црвених капа са ресама палим до рамена, високе и витке у пасу, повезане жућкастим дугим каницама, чији крајеви падају до кољена, одавале су господски изглед са својим необичним манирима. Мекан и умиљат глас:

– Госпе ви, узмите док још има.

Те ријечи никога нису остављале равнодушним, тако да су многи пијачари куповали од њих иако нису имали намјеру. Од добијеног новца куповале су месо, сир и кајмак, који је био цијењен у Дубровнику.

Пијаца под мурвом

Мјештани из околних села, заузимали су мјеста на отвореном простору, одлажући на плочник орахе, јаја у „ламици”, или некој другој металној посуди, кокошке које су се узалуд копрцале да се одвежу и још неке ситнице. За разлику од Дубровчанки, сеоски народ је изгледао измучен, уморан, опсједнут разним бригама које су се јасно оцртавале на њиховим лицима. Били су оскудно обучени у старој, али чистој одјећи, претежно од сукна. Жене су биле повезане у мараме, а мушкарци са шајкачама и у рајтознама.

Варошанке су долазиле са корпама у руци, нашминкане црвеним кармином, који се примјећивао издалека, а понека виђенија, бреноване косе, истичући тако свој статус отмјености у сиромашној вароши. Ишле су укоченим кораком, надмено гледајући на све што је сеоско, иако су понеке и саме до јуче чувале овце. У пролазу би упитале сељанку:

– Пошто су ти јаја?

– Јефтино, само узми! – одговорила би сељанка, гледајући је у очи.

– Нећу, ситна су ти!

Сирота сељанка само спусти поглед испред себе.

Крупан разбарушен брко гурајући се до ње, брзо понуди варошанку:

– Узми од мене, моја су крупна!

Она га мрко ошину погледом, и нестаде у маси народа. Брко се громко закикота, запреде бркове, очекујући следећу варошанку са којом ће имати више среће.

Послије дугог цјењкања, продало би се што је било за продају, а затим се журило у куповину. Није било великог избора и много продавница у вароши. Брашно и мекиње су се куповали код Богдана, ботана и штоф код Сене, а продавница мјешовите робе се налазила у самом центру, преко пута кафане „Јагода”.

Гужва испред „борова“

На изблиједјелој и испуцалој таваници изнад тезге, на танком канапу, висили су завезани „коромани”, суви као барут и тврди као кост. Привлачили су поглед присутнима, изазивајући додатну глад, посебно дјеци, која су била са мајкама.

– Мајко, купи ми шупљи колач!

– Немам пара! То кошта два и по динара, више од два јаја – добијали би одговор, не обраћајући се у тој гунгули много на њих.

Остадоше коромани и даље да висе. Нико и не зна када су објешени, можда ни продавац. Дјеца су била срећна ако би добила коју „паљиву” зелену бомбону, које су се обично налазиле на крају тезге у стакленим теглама. Њихова машта, како ће им се испунити многе жеље тога дана, остајала је неостварена. Само очи остадоше пуне свега: на пијаци воћа, а у продавници; коцки шећера, бомбона, коромана, а у души остадоше старе жеље и празнина.

– Шта ћеш, нема се одакле – сјетили би се мајчиних утјешних ријечи.

И поред велике гунгуле, некако се одвијала куповина и на крају би муштерије добиле све што су тражиле.

Непосредно, око пијачног простора, била је запуштена сточна пијаца. Отуда је допирала скика прасади, рика говеди и блејање оваца.

Сву ту збрку повремено би прекидала громка музика са дрвене бандере, код Пазара, на којој је висио стари звучник. Личио је на лимену зарђалу канту, објешену при врху бандере. Громко су одјекивале пјесме из звучника:

„Друже Тито ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо” и друге, углавном партизанске. Многи сељани који су први пут чули пјесме из звучника, били су задивљени и забезекнути. Чуђењу није било краја. Дјеца би, држећи се за мајчину хаљину, погледујући на бандеру, зачуђено питала:

– Како то, мајко, у граду и бандера може да пјева.

Тако би се завршио тај узбудљив дан; куповина  и продаја, а уморни и изнемогли сељани би се враћали, истим путем, својим кућама.

Жарко Р. Симовић – Записи из Херцеговине (Ситнички крај)

It's only fair to share...Share on email
Email
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*