Госпар је реч словенског порекла, која има више значења: господин, газда, поседник, власник, наследник гласовитих предака, човек који се може дичити својим делањем и угледном у друштву, dominuis, signore, џентлмен…
Др Мато-Матија Грацић био је пoсвему прави дубровачки госпар.
Госпар Мато је био доктор правник наука, адвокат, бродовласник, власник хотела и девет стамбених зграда у Дубровнику, власник две трећине земљишта на Лападу, банкарски ревизор, власник Српске дубровачке штампарије, главни финансијер Матице српске у Дубровнику, Задруге Срба привредника у Дубровнику, Дубровачког српског певачког друштва, издавач часописа „Дубровник“ и „Срђ“, оснивач и старешина Соколског удружења „Душан Силни“ у Дубровнику, оснивач дубровачког трамваја, власник фабрике „Сигнал“ у Београду, велики добротвор и заштитнких свих удружења Срба-римокатолика у граду под Срђем. Мато је био и велики финансијер српских политичких странака у Хрватској.
Себе је сматрао дубровачким Србином. Био је изузетно богат човек и материјално и духовно, радо виђен гост на дворовима, међу племством, али и међу научницима, сликарима, писцима, новинаримаи политичарима, у Ватикану и у Београду.
Изнад свега волео је српство и због тога целог живота био на удару и силним мукама, а високу цену тој љубави платила је и његова породица. Због његове оданости према српству, потомци Мата Грацића остали су без игде ичега, приморани да животе спашавају бежањем у више наврата, далеко од Дубровника.
Мато је рођен 18. децембра 1865. године у Прожури на Мљету, од оца Мата Грацића и мајке Марије, рођене Брзица – блежи др Милорад Вукановић, историчар из Дубровника, и породични пријатељ потомака Мате Грацића.
Мато Грацић старији био је земљопоседник, а његова породица као и велики број становника Мљета, а тако и Дубровника у то доба по националном опредељењу је била српска, а по вероисповести католичка. Највећи део земље Грацићима је одузет приликом аграрне реформе, после Првог светског рата. За одузете поседе исплатили су им накнаду у новцу, а сељацима, који су били у колонатским односима, једној врсти закупа, доделили бесплатно земљу – наводи о Грацићу познати историчар.
Грацићи су тако преживели прву експропријацију, не слутећи да је то тек почетак отимања имовине. У литератури и историјској грађи др Мато Грацић се помиње још и као Матија, име које је добио на крштењу, а нове хрватске власти често његове презиме „прекрштавају“ у Грачић.
Др Милорад Вукановић истиче да је Мато је рођено, а Матија крштено име Мату Грацићу. Сам Мато, а ни његов унук Миљенко не прихватају, без обзира на падеже, да се пише и изговара име Мате, јер то их, каже, подсећа на озлоглашено усташко име у западној Херцеговини. Како год га називали и прекрштавали и колико год затирали трагове његовог постања и делања, др Мато Грацић остаје једна од најзначајних фигура у покрету Србакатолика и међу српским соколовима.
Мато се оженио Луисом Баумер (Luise Baümer) рођеном 14. јануара 1873. године. Изродили су осморо деце: Матулан, Сунчица, Дубравка, Радмило, Ратко, Петка, Срђ (касније променио име у Срђан), и Жарко који је несретним случајем приликом изклизнућа трамваја са шина погинуо 18. фебраура 1922.
Сунчица је мајка адвоката Миљенка Рељића, који је сада политички емигрант у Аустралији. После Другог светског рата и конфискације имовине цела фамилија са презименом Грацић морала је да напусти Дубровник у коме је Мато потсхумно проглашен ратним злочинцем и државним непријатељем.
После сарајевског атентата и погрома Срба и свега што је било српско у Дубровнику, др Мато Грацић је ухапшен, злостављан и затворен у тадашњи хотел преуређен у затвор. Хотел од којег је направљен казамат био је власништво Србина католика Вицка Кисића. Налази се у Гружу, у близини железничке станице. Мато је потом као талац приморан да прати поморске и железничке транспорте, који својим животом гарантује безбедност аустроугарских транспорта и конвоја. Др Грацић дочекао је пад Аустрије и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Након хапшења 1914. и талачког робијања, растао од супруге Луисе и преселио код своје сестре Маре, удате Уцовић у кућу, сада улица Од пуча број 18 у Граду и ту је живео повремено, а повремено у Београду до краја живота. Од 1920. сваке године је боравио код свог сина Срђана који је био директор фабрике „Сигнал“, у већинском власништву (80 одсто) Мата Грацића, који је поседовао доста некретнина – кућа и у Београду.
Мато Грацић је био адвокат али је наследио богатство свога стрица, па му није било потребно да настави да ради у канцеларији. Био је велепоседник. Имао је велико имање у Лападу (део Дубровника) и дворац на Путу Св. Михајла на Батали. Ту је била управа предузећа „Рудине“ за време нове Југославије.
Др Грацић, је био човек савремених идеја чијом је реализацијом увећавао постојеће богатство. Докторирао је право у Бечу, а потом се посветио бизнису инвестирајући у тада нове технологије – изградњу трамваја у Дубровнику, производе у електронској и радио индустрији и некретнине.
Купио је 1890. дворац „Пуцић“ (Pozza) на Пилама, (за СФРЈ ту је била туристичка агенција „Атлас“), у ком је Матова породица живела зими, а лети су одлазили на велико имање у Лападу. Мато је тај дворац након Великог рата дао у најам за потребе поште у Дубровнику, а после је зграду изнајмио 1938. Константину Ђурђевићу.
Зграда је претворена у хотел „Пошта“. Након окупације Југославије и формирања усташке НДХ 10. априла 1941. Мати Грацићу је одузет хотел „Пошта“. Три године након смрти Мато је проглашен ратним злочинцем и конфискована му је сва имовина, и то без спровођења било каквог кривичног поступка. Он је окривљен што је у хотелу „Пошта“ у Дубровнику „окупљао четничке главешине на челу са војводом Јевђовићем и ту ковао планове против НОП-а“.
Припајањем Дубровника новоствореној Хрватској бановини 1939. године дубровачки Срби-католици су се нашли на политичком удару и прогону. У то време Мато је највише времена проводио у Београду где је пријавио пребивалиште и адвокатску канцеларију. Почетак Другог светског рата затекао га је у Дубровнику, где су уследили прогони и страдања Срба. Он је поново затваран и мучен и на крају тих невоља преминуо је 12. априла 1944. године.
Др Мато Грацић је био Србин католик. А њихово постојање покушавају да оспоре многи и хрватски историчари, како они наклоњени комунистичким идејама тако и они којима је десница на срцу. Чач и међу Србима има оних који су мисле да Срби католици нису могли да буду Срби јер нису православне вере!
Готово цео живот др Мато Грацић је посветио јачању српскокатоличког покрета у Дубровнику, у то време респекатабилног културног и политичког покрета са препознатљивим националним, културним утемељењима и изузетне интелектуалне снаге.
Виши суд у Београду рехабилитовао је др Мату Грацића , дубровачког и београдског адвоката, велепоседника и индустријалца, вођу и главног финансијера покрета Срба римокатолика и њихових спортских, културно-уметничких и политичких организација у прошлом веку.
О прогону последњег унука др Мата Грацића расправљано је и пред Хашким трибуналом. Управо тај прогнани унук покренуо је поступак рехабилитације свог деде, али због чињенице да живи у Аустралији, где је јака усташка емиграција, саветовано му је из безбедносних разлога да му се име јавно не спомиње. Због озбиљности претњи тај некад познати адвокат ни после 15 година од прогона не сме да се врати у Дубровник.
Књига о госпару Мату
У издању „Народне просвете“, која баштини традицију издавачке куће истог имена између два светска рата, чији је оснивач и власник био Анатолиј Ивановић, у то време највећи и најзначајнији српски издавач, недавно је светлост дана угледала је књига „Госпар Мато Грацић – Настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику“.
Реч је о истраживачком подухвату историчара Саше Недељковића и познатог адвоката Предрага Савића, који је заправо одговор свима онима, а нажалост има их и међу Србима, који покушавају да оспоре или минимизрају постојање Срба римокатолика. Њихово погрешно мишљење је да католици нису могли да буду Срби, јер нису православне вере.
Пише адвокат Предраг Савић
