Бр­зо­јав Радану Тврдисалићу

Херцеговци и Жупљани у Дубровнику

 

Да се ово пре­да Ра­да­ну Твр­ди­са­ли­ћу из Билеће – на ру­ке.

Не­ћу да око­лишам, од­мах пре­ла­зим на ствар.

Пр­во, чуо сам да си по­стао ве­ли­ки жен­ска­рош и да че­сто на­пу­шташ Трг со­ли, да се у Га­бе­ли, По­чи­те­љу, па чак и у Сто­ну не­до­лич­но про­во­диш за мо­је па­ре. Имам ја очи и уши на Во­лу­ја­ку и на Ве­леж пла­ни­ни. А ов­дје ти же­на и дје­ца пла­чу и гла­ду­ју. Из­гле­да да им се не ја­вљаш ни­ти ши­љеш нов­це, већ тро­шиш на ко­је­ка­кве свјет­ске го­ло­гу­зе; не зна­ју ни да ли си жив.

Ни­је­сам те по­слао та­мо да ма­шеш оном ства­ри већ да ма­шеш ба­ти­ном и да па­зиш да нас сум­њи­ви тр­гов­ци и сва­ко­ја­ка олош не пот­кра­да. Из­дво­ји ду­ка­т а ко­ли­ко тре­ба и по­пра­ви ту огра­ду, учвр­сти на­ро­чи­то ону на ца­ри­ни. По­ја­чај и окуј др­ве­на вра­та нај­бо­љим гво­жђем.

Трг Соли – Радослав Братић

Чу­јем да се ту­да пре­но­си не­при­ја­вље­на и сум­њи­ва ро­ба. И да си по­стао по­знат и нагла­су по то­ме што по­ред те­бе мо­же сва­ко про­ћи, јед­на­ко у под­не и у по­ла но­ћи. А сва­ки ћу пер­пер про­вје­ри­ти гдје си га и ка­ко по­тро­шио. Пре­о­бу­ћи ћу се у про­сја­ка (а са то­бом, ако та­ко на­ста­виш, и по­ста­ћу про­сјак) и ба­ну­ћу да ви­дим шта ра­диш, па ћу те обје­си­ти на нај­ви­ше др­во у Хер­це­го­ви­ни. По­зва­ћу на­род не­ка гле­да и не­ка се за­ба­вља док бу­деш лип­са­вао као скот. Ко год је код ме­не под за­кле­твом, мо­ра­ће ње и да се при­др­жа­ва.

А са­да ме слу­шај па­жљи­во и уту­ви у ту тво­ју xом­ба­сту гла­ве­ти­ну, ако не­ћеш без ње да оста­неш.

Обу­ци се ка­ко ти тво­ја слу­жба и оби­ча­ји на­ла­жу, а не да идеш ме­ђу тр­гов­це дро­њав и не­у­ре­дан. Имаш од че­га ку­пи­ти, пла­ћам те а да ни­је­си ни по­ла за­слу­жио. Ка­да ви­де та­квог пек­си­ја­на, сви ће ре­ћи: ка­кав слу­га – та­кав и го­спо­дар. Пре­тво­ри се у ву­ко­дла­ка ако тре­ба, али се ни­ком не по­вје­ра­вај. И краљ Сиг­мунд се пре­о­бу­као у жен­ску одје­ћу да би од Ту­ра­ка спа­сио жи­ву гла­ву. Из­гле­да да ме­не с та­квим као што си ти иста суд­би­на че­ка.

Дај при­лог си­ро­ма­шни­ма и оти­ђи у цр­кви­цу да се Бо­гу по­мо­лиш – не­ка ви­ди сви­јет да и ми има­мо вје­ру и свој по­нос, ако си уоп­ште на­у­чио ка­ко се кр­сти. Ка­ква је – та­ква је и на­ша је. А не да се при­ча ка­ко смо ми да­ле­ко од вје­ре и да се не др­жи­мо сво­јих оби­ча­ја. Не знам што уза­луд уло­жих то­ли­ке ду­ка­те за по­ди­за­ње цр­кве кад чу­јем да мо­ји ри­јет­ко у њу иду. Ко ли ће вам то­ли­ке гри­је­хе опро­сти­ти и од њих вас опра­ти, са­мо да ми је зна­ти.

Макадамска џада дубровачка

Во­дио сам Је­ле­ну и Оли­ве­ру на освје­ште­ње бо­го­мо­ље, гдје је то­ли­ко би­ло углед­них зва­ни­ца. А поп Да­мјан се ка­жу ви­ше ше­та не­го што ста­до ис­по­вје­да и што га во­ди пред ол­тар. Он из­гле­да по­пут ца­ра Уро­ша не во­ли мно­го да при­ча са на­ро­дом. Ко­ли­ко смо зно­ја про­ли­ли док нам би­скуп не да­де до­зво­лу за по­ди­за­ње ма­ле бо­го­мо­ље, а што му Ду­бров­ча­ни ни­ка­да не­ће опро­сти­ти. Угри су је јед­ном ру­ши­ли као и мно­ге на­ше цр­кве. Њи­хо­ви кр­ста­ши су спа­ли­ли ци­је­ло За­ху­мље, али се уви­јек не­ко на­ђе да их из­но­ва об­но­ви и по­диг­не.

Одво­ји со­ли ко­ли­ко тре­ба и дај ка­лу­ђе­ри­ма, а не да је­ду не­сла­но. Ски­ни са зи­да гу­сле да не рђа­ју и на тр­гу за­пје­вај ју­нач­ку пје­сму – не­ка се ви­ди да има­мо исто­ри­ју.

Са­да се ка­јем што ба­цих оно­ли­ке па­ре улу­до на тво­је обра­зо­ва­ње. Бо­ље би би­ло да сам у шко­лу по­слао сво­ју ко­би­лу Зе­ку или ма­гар­ца, ви­ше би од те­бе на­у­чи­ли и при­је би се па­ме­ти до­зва­ли. И не бр­бљај сва­шта по ка­фа­на­ма, ку­кав­че си­њи, не вје­руј Ла­ти­ни­ма ни ка­да ти да­ро­ве до­но­се. Мо­гао сам та­квих иди­о­та по­пут те­бе на­ћи ко­ли­ко год хо­ћу, на сва­ком ко­ра­ку. Пи­там се: на ко­га ли се то са­мо мет­ну, ка­да су ти и дјед и отац би­ли виђе­ни и љу­ди на гла­су. Из­гле­да да ћеш и ти као Дра­гу­тин мо­ра­ти у ма­на­стир да ока­јеш гри­је­хе пре­ма оцу, и не са­мо пре­ма ње­му.

При­па­зи се, ја­дан не био, оног лу­ка­вог фра­тра Ива­на, чи­ји се отац по­ка­то­ли­чио, јер чу­јем да пи­јан сву­да при­ча ка­ко ће на мје­сто на­ше цр­кве са­гра­ди­ти ка­то­лич­ку. Знаш да што три­је­зан ми­сли – пи­јан го­во­ри.

Тво­ја је па­мет у ра­киј­ској ча­ши и ме­ђу жен­ским но­га­ма, а умри­је­ћеш оне ства­ри же­љан, јер си слаб и не­за­сит. Не знам шта ћеш та­мо на­ћи кад је оно жен­ско чу­до код сва­ке исто: дла­ка­во. Да ми је са­мо зна­ти по ко­ме ти то до­ђе.

Али знам да ни­ка­да од те­бе не­ће би­ти чо­вје­ка, као ни ме­ђу Дра­жи­во­је­ви­ћи­ма го­спо­де.

 

Радослав Братић            (Одломак из романа „Трг соли“)

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


nineteen − eighteen =

*