Једна од најљепших пјесама православне Херцеговине спјевана је у Пиви о младој дјевојци за чију аутоимуну болест медицина лијека није имала. У данима жалости, Винкин брат, после њене смрти написо је текст који се проломио Пивском планином и доспео до готово сваког дома у Херцеговини и Црној Гори.
У Херцеговини су изворне народне пјесме натопљене јаким емоцијама, осликане јарким бојама постојања, у њиховим стиховима живот је сабијен као нуклеарне силнице у атомима… Док се слушају ове пјесме боле, уз њих се заплаче. Очи сузе, а мило ти да плачеш.
У урбаном муслиманском окружју развиле су се оријенталне градске романсе, префињене љубавне мелодије, прави звучни филиграни преливени чулношћу као шербетом. Севдалинке, из севдаха као љубавног бола, пјеване су у свим херцеговачким чаршијама.
Православни су пјесмом себе у ропству храбрили, у трпљењу са њом пркосили, гласноћом напјева Бога дозивали. Планински врхови и села у камену, низови кућа око цркава и манастира рађали су ехо вишегласним громовитим надпјевавањем, бистрим женским гласовним преплетима, тако да је снага и одважност јуначког духа постала основом овог пјевања. Мудрост и богатство стиховних тканица ношени су кроз висове из хајдучких грла. А када би народи Херцеговине пјесмом жаловали, једнако је сваког бољело.
Једна од најљепших пјесама православне Херцеговине спјевана је у Пиви. Правилније је рећи прво је проживљена, па је онда из живота рођена. Ове пјесме је најтеже утјеловити. Све друго је лако. Послије их народ гласом преноси као свој скупи украс, поносно их казује, њима се кити и не да им да се више икад забораве.
Пива је стара област Херцеговине, уметнута међу горским висовима и ријечним усјецима; омеђена планинама, све љепшом од љепше, Маглићем, Дурмитором и Голијом. Напојена Комарницом, која рађа младу и одважну Пиву, а која хуком жури у заграљај немирном планинском вртлогу Таре. У том судбоносном судару њих двоје порађају силовиту Дрину. Дрину, српску грудобољу.
Кћерка Благоја и Данице Копривице
У селу Недајну у Пиви, у дому Благоја и Данице Копривице љубав је награђена богатим и здравим породом. Три сина и три кћери исплели су вијенац брачне оданости и припадања. Дјеца сва претила и бистра брзо су расла и једно друго сустизало. Синове је због школовање пут одвео у Београд, а кћери су се већ почеле удавати.
Родитељима је најмилије постало оно најмлађе чедо, што је радост у кући чувало кад су остали одлазили. Но и Винка је брзо расла уз планинске потоке, бијела стада и мирисну боровину. Први задјевојчени румен одавао је љепоту којој ће бити склоно младићко око.
Школовала се у родном селу и оближњим Плужинама, дружила се са дјевојкама и родицама, брала мирисне букете на Цвијети, сабирала јањце по планини, пјевала кад вјетар дува и гласове носи… Била је то млада планинска ружа, срећна у свом безбрижном цвату. Родитељима на радост, браћи и сестрама на милост.
Већ је имала двадесeтак година када се обећала момку из сусједног села. Маштала је о удају, заједничком животу, новим радостима. Но наједном дјевојка осјети нагли умор, сустизала ју је нека старачка немоћ; осјећала је болове у зглобовима и благи оток у лактовима. Нагло црвенило коже претварало се у ранице. Нико није умио рећи шта је задеси. Као да је уроком била покошена. Браћа одмах испословаше упут код најбољих београдских љекара. Професори су је прегледали и саслушали. Тјелесни знаци били су јасни, није могло бити сумње.
Болест за коју модерна медицина лијека није имала
Тешка болест којој нема лијека указала се као коб над лијепом дјевојком. Болест је потврђена под латинским именом Лупус (lupus erythematosus sistemicus). То је аутоимуна болест, коју медицина до данас није разумјела и открила јој исходиште. Она у имуни систем уноси такво растројство да органска одбрана почиње разарати органе које је била дужна штитити. Тако би се најпростије могла објаснита измјењена логика овог обољења.
Посљедице су запаљење периферних крвних судова, ране на кожи које се отварају у крваве чиреве. Управо је израњављеност коже асоцирала старе љекаре на рањеника кога су напали вуци, па је и назваше по замишљеним вучијим траговима (lupus је на латинском језику име за вука). Медицина обољелим од лупуса предвиђа вријеме живота од 5 до 15 година. Чим су љекари болест почетно залијечили Винка је тражила да јој допусте да се врати у своју Пиву.
Више пута је одлазила у Београд и враћала се кући. Мајка Даница највише је туговала и бдила над њеном постељом. Отац је ћутао и муку гутао. Цијела Пива већ је била чула за младу дјевојку која копни под ранама. Прољеће већ бијаше огријало катуне, млади јањци су се играли, дан је јачао, живот се снажио… А у планини су дјевојaчке очи измучене гаснуле.
Једног поподнева док је мајка Даница прала карлице од млијека чула је глас кћери који је дозива. Притрчала је постељи из које су је очи жељно гледале. Винка замоли мајку да је загрли и придигне. И као што пјесма вели мајка ју је храбро тјешила и бодрила. Но дјевојка јој одлучно рече да је дошло вријеме растанка и да њеном вјеренику пренесе искрену љубав. Имала је тада 25 година. Са планине су се стада спуштала торовима када Даница заплака и ожали кћер болним гласом. Планина прихвати ехо и низ ријеку га посла мору и свијету.
Пива изгубила Винку а добила „Пивљанку“
Момир Копривица, Винкин брат, у данима жалости написаће текст о смрти своје сестре и предати га пјевачу народне музике Божидару Иванишевићу. Текст усклађен са музиком биће представљен јавности на илиџанском фестивалу народне музике 1967. године. Пјесма је награђена као оригиналан израз, а народ ју је одмах препознао као живи планински извор. „Пивљанка“ је постала једна од оних пјесма за које можемо рећи да је истински народна, тј. да народ кроз њу препознаје себе. Она звучи древно иако је релативно млада, а то је знак њене бесмртности.
Истакнути извођач народне музике Станиша Стошић када је око 2005. година пјевао на градском тргу у Требињу, концерт је почео „Пивљанком“. Тада је са публиком подијелио да је ову пјесму први пут чуо у билећком гарнизону док је био на одслужењу војног рока и да му је од тада постала једна од најмилијих.
И као што живот почиње болом порођаја и ова пјесма потече из родитељских суза. Из жеље једне породице да незаборавом сачува своју кћерку и сестру. Пива је изгубила дјевојку, али је васкрсла пјесму. Један дјевојачки гроб у Недајну носи натпис – Овдје почива Винка Копривица – Пивљанка. Једној пјесми радује се душа Херцеговине, баш као што се и Пива радује загрљају са Таром.
Једна од престоница Херцега Шћепана
У Пиви је обновљена преднемањићка српска држава, ту је наш древни државотворни темељ, наша прва животна подина и житно гумно. Најславнији комад свога постојања Пива је провела као Хумска земља, а касније Херцеговина. У Пиви је била једна од престоница херцега Стефана Вукчића Косаче. То је Соко-град уздигнут баш на споју Пиве у Тару.
По херцегу се то мјесте и данас зове Шћепан поље. Памтећи све ово у Пиви ће херцеговачки митрополит, а потоњи патријарх српски Саватије Соколовић, подићи у 16. вијеку чудесни манастир Пиву, а допустом и братским заговором Великог везира наше отете крви, Мехмеда-паше Соколовића.
То је један од најљепших и најчудеснијих српских манастира, толико красан да су у њему молитве лаке као удисаји. Заправо, Соколовићи су градили Пиву као нову српску Патријаршију у српској Херцеговини, а када Метохија провре од арнаутског злочинства. То је био први збјег српске Патријаршије. Други ће постати Сремски Карловци. Трећи је до данас у Београду.
Јован Цвијић је први указао на потребу да се научно и студијски истражи простор Пиве, као јединственог етнографског, језичког, културног и духовног „џепа“ српске народности. Студија је утврдила – „Пивљани су чисти тип Херцеговца, динарскога човека; који је у планини живео, сам се развијао и сам себи своју културу стварао. Пивљани полако иду, полако али зрело мисле, полако говоре, и све је код њих одмерено и као са неком натегом.“
Од Видовдана 1389. године са Косова су кренули збјегови, из Метохије се успињало у Проклетије. Пива је била један од најсигурнијих предаха нашем покренутом народу. У слободном херцеговачком горју збјег се опорављао, занављао своју младост, а онда настављао или сјеверно у равницу или западно у латинлук. Било је и обратног сљеда.
Зулум и кулук у доњој Херцеговини и Приморју гонио је Србе назад у Пиву. Из Мостара, Стоца, Дубровника и Требиња бројни родови који нису пристајали на понижења и превјерења склањали су се у овај заклон слободе и српства. Пива је чувала душу Захумља и када је српска држава одавно пропала, а херцегов гроб се обрвао. Знали су то и потурчењаци, када у Пљевља пренијеше престоницу Херцеговачког санџака.
Пива у Берлину припојена Црној Гори
Тек на Берлинском конгресу 1878. године Пива ће бити присаједињена Краљевини Црној Гори. Но и дан данас Пивљани за себе кажу да су родом из Старе Херцеговине. Скоро сам срео једног угледног и на понос Пивљанина. Он је оснивач и уредник јединог књижевног часописа на српском језику у расијању. Др Радомир Батуран уређују у Канади књижевни часопис „Људи говоре“. За себе вели да је Србин из Пиве, коме је данас Република Српска једини понос и осовина народног припадања. Нажалост, савремена Црна Гора постала је грдна душманица изворној Пиви.
Све ово је потребно поменути да би се разумјело у чијем крилу је рођена пјесма о којој говоримо, чији дух носи и зашто је волимо као нешто органско своје.
Извор: Слободна Херцеговина – Горан Лучић
Leave a Reply