Радојкина Тугованка за четири брата

Сахрана побијених Срба од стране комуниста у Радачком бријегу 1942. године
Радојка Капор је изгубила четири брата, живела у збијегу, била јатак четницима због чега је скапавала у затворима у Билећи, Мостару, Бугојну и Зеници. Брата Мишка, храброг борца који је разоружао велики број усташа, убио је Сава Ковачевић јер му је на питање „За кога се бориш“  Милорад одговорио: „Борим се за Краља и отаџбину“. Мизара је узео пиштољ и пресудио.

Изједна покушавам, али никако ми не успијева, да предвојим оно што сам помало знао и онога што сам накнадно сазнао. До нас су допирале разводњене и умекшане верзије догађаја из Другог рата, које су се сустизали и престизали, као да нас је неко замајавао, безочно лагао.  

Трагичну судбину имала је и Радојка Капор која је изгубила четири брата, проводила године у збијегу, била јатак четницима и због тога скапавала у затворима у Билећи, Мостару, Бугојну и Зеници.

Поједини дијело Радојкине књиге о страдању породице, могу се поредити са најбољим страницама њеног братственика Мома  Капора, који је једном записао: „Херцеговци умиру од метка, или од срца, а они најбољи од метка у срцу.“

Тамо далеко и не тако давно, ђаво је увелико радио своје, спремајући, само за нас најсуровији сценарио.

Радојка је изгубила четири брата, Младена, Шћепана, Радослава и Милорада – Миша. Педесет и осам година Радојка је тражила истину о смрти брата Рада. Комунистичка власт рекла је да је ријеч о наводном самоубиству.

Послије толико времена нашла човјека који би могао нешто више знати о Радовој смрти, да би јој одговорио: „Када ја одем, онда ти реци, као сестра, реци ову истину. Рада је нестало јер је био Милорадов брат.“

Радојка је с олакшањем изустила:„Сачувах истину“.

Никада касније није поменула име човјека који је толико дуго ћутао. 

Милорада – Мишка Капора убио је Сава Ковачевић, чак и онда када је чуо да је Мишко неустрашив борац и да је разоружао већи број усташа, учествујући у народном покрету против окупатора у Херцеговини. Пошто је на питање „За кога се бориш“ Милорад одговорио: „Борим се за Краља и отаџбину“ Мизара је узео пиштољ и пресудио. 

Радојкина „Тугованка“

И после свега Радојка ће на крају рећи да „никога не осуђује“ и даје у аманет да се „не смије дизати прашина, већ да остане тако како је.“

Академик Матија Бећковић рекао је Радојки једном приликом:  „Ово је божија књига“ и додао: „Први пут је неко на овај начин истину испричао.“ 

Радојка у пјесми „Рат, зашто рат“ закључује:

„Шта је ово што нас снађе, нико излаз да пронађе, и да буде веће чудо, изгинусмо сви улудо. Сви су, кажу, против рата, ипак гине брат до брата, смеју нам се и душмани, ко се од ког сада брани.“

Ни једна мука нас није заобишла, а наша испаштања су тако дубока и постојана.

Као да је знао за Радојкину бол, велики српски писац родољубиве поезије Милан Ракић завапио је над слијепом „Симонидом“ у Сопоћанима: 

„Док мирно сносиш судбу своју грубу,

гледам те тужну, свечану и белу.“

Ни Радојка, на свој начин, не заборавља Косово, када је ускликнула:

„Ко то пали огањ ватру, зар Косово да нам сатру, шта ће рећи Богдан и Душан Стари, шта ће рећи барјактари.“

Књига „Тугованка“ Радојке Капор представљена је недавно у Удружењу књижевника Србије у Београду.

Миодраг Дунђеровић

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


five × two =

*