Билаћени су имали прилику да виде и видео снимке познатих глумаца, Тома Хенкса и Мајкла Дагласа који на занимљив начин говоре о величини Младена Секуловића, са којим су и лично били пријатељи.

Занимљиве детаље из живота прослављеног глумца говорио је његов пријатељ Добривоје Танасијевић, познатији као Дан Тана. О књизи је говорио и новинар Миодраг Дунђеровић, директор Библиотеке Ирена Дунђер и уредник издања Александар Влајковић. 

Своје мемоаре Карл Малден написао је уз помоћ кћерке Карле, и они су први пут објављени на енглеском језику 1997.године у Њујорку. Прошле године ово вриједно дјело објављено је и на српском језику.

Добривоје Танасијевић, Младеонов добар пријатељ са којим се дружио више од 60 година каже: „ Ако је постојао човек анђеоских особина, то је био мој пријатељ Младен. На просторима бивше Југославија није се рађао већи глумац од њега. Увек је своју Билећу носио у срцу и истицао да је Србин, причао српским језиком.“, каже Ден Тана.

Младен Секуловић осамдесетих година прошлог вијека долазио је у Билећу и обишао гробове својих предака.
„Давне 1906. године Младенов отац дошао је у Америку. И ја слободно могу рећи да никада, ни један странац у тој земљи није био вољен као Карл Малден“, истакао је Танасијевић.

О књизи „Како сам успео“ говорио је и новинар Александар Влајковић који је напоменуо да се ове године отвара Музеј историје филма у Холивуду, у којем ће бити изложен и споменик Карлу Малдену.
„Колико за Билећу значи што је са њених простора поникао један тако велики глумац говори и чињеница да ће на том споменику писати и његово име које је по рођењу добио“, каже Влајковић. 

Карлу Малдену споменик је постављен и у Београду, а управо тај споменик место је окупљања бројних туриста.

У току посјете Србији, кћерка америчког предсједника Доналда Трампа фотографисала се поред споменика Карла Малдена. 

Карл Малден (Младен Секуловић), глумац je билећког поријекла. Малден је рођен у Чикагу у породици Чехиње и Србина  Петра Секуловића металског радника који је у Америку стигао из родне Билеће. Иако рођен у Чикагу, одрастао је у оближњем граду Герију, у Индијани.

У животу је снимио 65 филмова, а неки од најпознатијих су: „Трамвај звани жеља“, „На доковима Њујорка“ и „Патон“. У Београду је глумио у „Сутон“.

Значајна је и његова улога у ТВ серији из 1970, „Улице Сан Франциска“. А 1951. добио је Оскара за најбољу споредну улогу за филм „ Трамвај звани жеља„

Извор : Радио Билећа

Чланак Како је Младен Секуловић успео у Холивуду се појављује прво на Билећа.рс.

Премијерка Србије Ана Брнабић поручила је да је Малден био најбољи амбасадор српског народа, те да стога данашњи догађај има додатну  тежину.

Премијерка је истакла је да се и откривањем споменика Карлу Малдену донекле мења историјска неправда, јер недовољно захваљујемо и обраћамо пажњу на људе који су, попут њега, били најбољи амбасадори Србије у иностранству.

Обраћајући се званицама у Југословенској кинотеци, Брнабићева је поручила да ће се Србија Малдену и људима попут њега захваљивати и да ће их памтити.

Додала је да је мало ствари за које јој председник Србије Александар Вучић сугерише да су важне и да на њих треба да обрати пажњу, а да је данашњи догађај једна од таквих ствари, те да јој је Вучић рекао да обрати пажњу јер се ради о једном од наших најбољих амбасадора што потврђује каква је Малден био личност.

Министар културе Србије Владан Вукосављевић рекао је да је Малден једна од холивудских величина који никада није дошао на Брионе, иако је предсједник некадашње државе био велики филмофил, али да никада није престао да истиче своје поријекло и улогу коју је његов отац Петар имао у његовом васпитању.

„Васпитан сам тако да сам се осећао да сам лично дошао из малог села код Билеће. Иако тамо нисам крочио док нисам постао зрео човек. Отац ми је певао песме из свог краја… српске песме и ја сам слушао. Отац ме није терао у српску школу, али ам ишао у српску цркву, потом ме је уписао у хор Карађорђе“, навео је Вукосављевић Младенови  ријечи.

Вукосављевић је нагласио да је Петар Секуловић велики Србин који је свом сину приближио и Шекспира, тако што га је одвео у чикашко позориште на „Млетачког трговца“, гђе га је подучио да скине капу, као и у цркви.

„Ово је прича о оствареном америчком сну који су сањали многи, а остварили само ретки“, рекао је Вукосављевић.

Амбасадор САД у Србији Кајл Скот оцијенио је да је Малден представљао оно најбоље што имају Србија и САД и захвалио Влади Србије што је, како је рекао, пронашла добар дом за Малдена у Југослованској кинотеци.

„Да је он данас овде мислим да би остао без речи. Он се увек поносио својим пореклом о чему говори и то да је његово америчко презиме Малден изведено од његовог српског имена Младен, као и то да се у његовим филмовима готово увијек појављивао неки лик који би носио његово српско презиме – Секуловић“, рекао је Скот.

Он је додао да лично скида капу Младену Секуловићу – добитнику „Оскара“, предсједнику Филмске академије Америке и једном од највећих глумаца у историји.

Амерички угоститељ, филмски глумац и продуцент Добривоје Танасијевић, познатији по псеудониму Дан Тана, блиски пријатељ Карла Малдена, рекао је да је велики глумац био захвалан САД, које су му дале све и хтио је да им узврати, али да је прије свега волио своје српско поријекло.

Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић исказао је задовољство што је та институција и Србија добила обиљежје које ће је заувијек сјећати на Малдена.

Видео-линком присутним су се обратиле и кћерке великог глумца, поручивши да дух њиховог оца живи, захваливши иницијаторима и оним који су реализовали изградњу споменика на српском, ријечју „Живјели!“.

На исти начин своје хвала Малдену упутио је и чувени холивудски глумац Мајкл Даглас, поручивши да му је жао што данас није у Београду на откривању споменика Малдену, од којег је, како је рекао, све научио и који му је био као отац, а прије свега „велики, велики човјек“.

На церемонији откривања споменика, аутора Здравка Јоксимовића, прочитано је и писмо актуелног предсједника Америчке филмске академије.

Карлу Малдену јуче је исказано велико признање и у Републици Српској, гђе га је предсједник Републике постхумно одликовао Орденом Његоша другог реда за исказано родољубље и велике заслуге у културном и духовном развитку, јачање пријатељских веза српског и америчког народа, као и примјеран добротворни рад.

Извор: Глас Српске – Политика

Чланак Откривен споменик Карлу Малдену се појављује прво на Билећа.рс.

Негдје се успут изгубило име Младена Ђорђа Секуловића, рођеног 1912. у Цхицагу, од оца Петра, родом из Билеће, и мајке Марије, подријетлом Чехиње. Дајући му име Младен, и крстивши га у православној цркви као Ђорђа, родитељи као да су најављивали повратак у Херцеговину, гдје би дјечак одрастао међу свијетом који надијева таква имена.

Да су се с Америком сродили, ваљда би се дјечак звао Џон, Џорг или Карл. Ускоро се, међутим, заратило, Принцип је у Сарајеву убио принца, и завичај Петра Секуловића наглавце се претумбао. Четири године касније, када је дјечак кренуо у школу, потписан је мир, успостављена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али бит ће да се Петар тада већ навикао на Чикаго, није му се више враћало у Билећу, а завичај и подријекло свели су се на то име: Младен.

Петар Секуловић био је металски радник, мати, коју су већ звали Миние, радила је као шваља. Дјечак је био предодређен да као и већина дјеце јужнославенских емиграната те генерације остане пролетер, једва мало боље ситуиран од својих родитеља, да као војни добровољац судјелује у Другоме свјетском рату, и да до краја оживи један анониман људски живот, који неће бити забиљежен ни у америчким, ни у балканским књигама.

Такви се обично биљеже и памте само у споменицама завичајних друштава. Тек ће њихова дјеца, која више не знају ни гдје је Билећа и једва изговарају оне двије-или три увесељавајуће ријечи, обично псовке, што су им остале од прадједовскога језика, тек ће та дјеца бити прави Американци.

И онда би требало бити нормално и обично да се тачно стотину година касније успут загуби име Младена Секуловића. Али није се изгубио онај који је у грађанскоме животу то име носио. Он је упамћен као један од славнијих људи и значајнијих америчких умјетника који подријетло вуку с наших простора. Да би га се знало, узео је умјетничко име: Карл Малден. Карл зато што је лако за изговорити, звучно је, а Малден зато што су његови школски другови тако изговарали име Младен.

Карл Малден добро је говорио српскохрватски језик, и с поносом је, кад би га питали и кад га не би питали, наглашавао своје југославенско, српско и херцеговачко подријетло. Преко шездесет година радио је у филмској индустрији, али је темељно био казалишни глумац, и то сјајан казалишни глумац.

Својом је дугом умјетничком каријером спојио више епоха америчке филмске повијести: од класичнога раздобља Холивуда и раних четрдесетих, преко Казанових ремек дјела „Трамвај зван чежња” и „На доковима Њујорка”, до дугог низа углавном криминалистичких и акционих филмова у шездесетим и седамдесетим, те телевизијске серије „Улице Сан Францисца”, коју је за АБЦ снимао од 1972. до 1977, Малден је створио импресиван низ о којем се може говорити и у контексту умјетности, и у контексту шоубизниса.

Истовремено би, кад год је имао времена, глумио у казалишту и бавио се неком врстом просвјетнога рада. На Беверлy Хилсу основао је филмско-казалишну библиотеку, која је постала највећа у Сједињеним Државама. Заиграо је 1982. у филму Сутон, Горана Паскаљевића. Његова улога није била ни епизодна, ни симболична, нити се сводила на то да припомогне режисеру, нашем човјеку, у пробоју на Запад. Лик којег је глумио по његовој се идеји звао – Марко Секуловић.

Емигранти увијек имају најмање два живота: један је онај стварни, а други је онај о којем мисле прије спавања, замишљајући што би се догодило и како би живјели да нису емигирирали или да су се из емиграције вратили кући.

Иако је у Америци рођен, Карл Малден је по својој нарави био емигрант. То, наравно, не значи да није био Американац. Али човјек може истодобно живјети више судбина и у себи носити неколико, па и супротстављених, биографија. Могло би се рећи и да се оне међусобно потврђују и наглашавају, па је и Карл Малден више Американац тиме што нимало није Американац, и више је емигрант тиме што уопће није емигрант.

Када је 1999. Елиа Казан примао Оскара за животно дјело, и када су староме редатељу због његове нечасне улоге у лову на вјештице и у антикомунистичкој хистерији почетком педесетих, звиждале и хукале звијезде некога новог Холивуда, Малден му је, са савршеним миром, као да ништа око себе не примјећује, пљескао.

Казан је тада био деведесетогодишњак, Малден три године млађи. Казан је, као Грк, рођен у Истанбулу, одакле је с родитељима морао бјежати у вријеме Ататуркове револуције. Био је грешан човјек, неким је људима упропастио каријере, вјеројатно их је било и који су због њега бјежали из Америке, али је било нечега тужног и неугодног у тој холивудској демонстрацији неке нове праведности, којој се Карл Малден није хтио придружити.

Можда зато што га је Казан у својим филмовима прославио, а можда и зато што је знао што у животу значи бити емигрант. Емигрант се мора знати сагињати да би преживио, мора се научити скрушености, да отрпи свако понижење, па и оно које му доноси властити карактер.

Све што емигрант у животу створи, припаст ће онима којима он сам није припадао, а све што у животу изгуби, изгубит ће само у властито име. Тако је и величина Елије Казана величина америчке културе, док је Казанова срамота само његова. Неколико година касније, у вријеме нове америчке хистерије, овај пут антиисламске а не антикомунистичке, додјеле Оскара пролазит ће мирно, без икакве потребе за праведништвом. Терет срамоте холивудске ће звијезде солидарно дијелити између себе.

За улогу Мича у „Трамвају званом чежња” Карл Малден 1952. награђен је Оскаром. Онда је, као и данас, то био велики филм. Данас је, можда, и већи, јер се од онога што око себе, у животу, у кину и у театру, имамо прилике гледати, разликује много више него што се данашње вријеме разликује од времена прије шездесет година. „Трамвај зван чежња” драмски је комад једноставан и врло традиционалан по својој структури, а бави се темом која је, истодобно, велика и важна.

Тенеси Вилијамс смртно је озбиљан и врло церемонијалан драмски писац, озбиљан као Максим Горки, и ничега у њему нема површног и забавног, ничега данашњег. Казанови глумци, Марлон Брандо, Вивиен Ли, Ким Хунтер и сам Малден, редом припадају казалишној традицији, и глуме у повишеним тоновима, као у казалишту.

Али свеједно, “Трамвај зван чежња” с које год стране га погледали, као екранизирану казалишну драму или као филмско дјело, кроз глумачку игру или кроз Казанову режију, у себи има снагу какву ријетко осјетимо, снагу која поништава разлику у начину на који доживљавамо једну причу, роман, драму или филм, и на који доживљавамо властиту стварност.

Карл Малден умро је 1. српња 2009, с навршених деведесет седам година живота. Након што је Душан Вукотић добио свога Оскара за „Сурогат”, Малден се около у шали хвалио да Билећа има два оскаровца.

Или то, можда, и није била шала. Тај градић, своједобна војна утврда ЈНА, са злогласном школом резервних официра, једва да је прије задњега рата имао пет тисућа становника. На крајњем југоистоку Босне и Херцеговине, уз границу са Црном Гором, Билећа је због своје затурености некада била појам нигдине. Како је тамо данас, то ми више не знамо, јер Билећа нам није успут, а у Билећу немамо коме ићи.

Миљенко Јерговић

Чланак МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ: Гдје се загубило име Младена Секуловић се појављује прво на Билећа.рс.

Источнохерцеговачки градић Билећа је и сједиште истоимене општине карактеристичне по ријеткојнасељености. По посљедњемпријератном попису из 1991. године, цијела општина је имала око седам и по хиљада становника. Десет година раније, тамо је живјело једва пет хиљада људи, а први попис након Другог свјетскограта забиљежио их је тачно 1270.

За Билећу се данас може рећи да је градић, но у вријеме првог пописа у Босни и Херцеговини који је 1879. године, само неколико мјесеци након окупације, обавила Аустроугарска,радило се суштински о селу са 60 кућа и 263 становника. Тридесетак година касније, тачније 1910, у Билећи је већ било 307кућа и 1871 становник (757 муслимана, 890 православних, 196католика и 15 Јевреја).

Из тог пустог камењара потичу чак двојица добитника највеће филмске награде на свијету, митског Оскара. Сви људи рођени у Билећи крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека могли су, без много претјеривања, стати у мало већи трамвај, а међу њима је отац једног добитника Оскара за глуму и један добитник Оскара за анимирани филм. А ако фокус проширимо само мало, до сусједне општине Гацко, број се повећава на три, јер је међу њима и један добитник Оскара за страни филм.

Године 1886. у Билећи је рођен Петар Секуловић, отац Младена Секуловића који ће славу стећи под именом Карл Малден. Малден је 1952. године добио је Оскара за мушку споредну улогу у филму „Трамвај звани жеља“. Седмог фебруара 1927. године у Билећи је рођен Душан Вукотић који ће 1962. године, десет година након Карла Малдена, такође освојити Оскара, за најбољи цртани филм („Сурогат“). Био је то први Оскар за цртани филм у историји који је дођељен неамеричком аутору.

Године 2002, пола вијека након Карла Малдена и четири деценије након Душана Вукотића, Оскара је добио и Данис Тановић (за „Ничију земљу“, а у категорији најбољег страног филма). Он је рођен у Зеници 1969. године, али као и сви Тановићи потиче из Гацка, у источној Херцеговини; Гацко и Билећа су удаљени једва четрдесетак километара.

Ово је прича о Младену Секуловићу, првом источнохерцеговачком оскаровцу, рођеном у Чикагу 22. марта 1912. године. Младен је био најстарији од три брата, а родио се на двадесети рођендан своје мајке. Отац Петар имао је у том тренутку 26 година, а у Америку је емигрирао не само због тежње ка бољем животу, него и бјежећи од могућности да буде мобилисан у аустроугарску армију.

У Америци је, дакле, Петар оженио младу Чехињу, кројачицу по професији. Он је породицу прехрањивао радећи у челичани. Има у судбинама Петра Секуловића и његове жене нечег што нас данас подсјећа на најславније писце из њихових домовина, а по рођењу њихове савременике, на Иву Андрића и на Франца Кафку, на тежње младих Вишеграђана да се отисну пут Америке те на америчку одисеју Кафкиног Карла Росмана, протагонисте романа што се зове „Америка“.

Мада обоје пролетери, Младенови родитељи имали су умјетничкеинклинације. Мајка му је била аматерска глумица, а отац је водио хор при српској православној цркви (у којем је пјевао и Младен) те је такође при цркви режирао представе које су се углавном бавиле српском баштином.

Ево уосталом како свог оца описује сам славни глумац у својој аутобиографији објављеној 1997. године: „Оданост српском поријеклу у кући мог оца увијек је била највиша вриједност. Поријекло је позитивно дефинисало мога оца. Он је био забаван, шармантан и омиљен човјек. Кад би причао неку причу, увијек је био у центру пажње. Али за њега је важније било да је био лидер у српској заједници. Својој заједници. Био је Србин, опсједнут тиме да буде добар Србин и помагањуљуди око њега да и они буду добри Срби.“

Свом сину Младену Петар је дао и средње име: Џорџ, као спомен на породичну крсну славу – Ђурђевдан. Пет година након Младеновог рођења, породица се из Чикага пресељава у град Гери у савезној држави Индијана. Гери је био препун емиграната: Ираца, Шкота, Пољака, Мађара, Бугара, Грка, Срба.

Младен је као ђечак научио српскохрватски прије него енглески. (Његова мајка је још прије брака с католичанствапрешла на православље, а научивши српскохрватски престала је да говори чешки. Малденови родитељи међусобно никад нису разговорали на енглеском, него на српскохрватском или евентуално њемачком који су обоји знали.

Успут, интересантно је да у књизи написаној 1997. године, дакле након што се Југославија распала, Карл Малден свој матерњи језик назива искључиво српскохрватски.) Кад је пошао у школу, сви су имали проблема са изговарањем његовог имена јер у енглеском језику, каже, уопште не постоје ријечи који почињу са мл.

Отуд је ваљда кад је као двадесетдвогодишњак промијенио име, а желећи да у новом имену сачува асоцијативну везу са старим крајем и поријеклом, направио пермутацију у имену које је претворио у презиме па је од Младена постао Малден.

У књизи написаној на енглеском, дакле, Малден се са сјетомприсјећа јела која му је припремала мајка, потенцирајући, између осталог, бурек и зељаницу. (Па својим читаоцима објашњава како је „заланитса“ јуфка пуњена спанаћем, а „боурек“ јуфка пуњена месом. Та храна је за ђечака била, како дословно каже, „рај на земљи“.)

Сугестивно Малден описује како је судбина његовог оца довела у Чикаго. Стигавши у Америку, на чувено острво Елис, с двојицом пријатеља, планирао је нови живот у Сан Франциску гђеје брат једног од тих пријатеља радио као конобар. Испоставило се, међутим, да је само дан-два раније Сан Франциско погодио катастрофалан земљотрес, па су их службеници упутили у Чикаго. Тамо су у једном насељу на „фирмама“ изнад кафана, пекара и продавница виђели само позната презимена као Симић, Николић, Филиповић, као да су се нашли у малој Србији. И одлучили су да остану ту.

У Герију у Индијани, Петар Секуловић је, дакле, ентузијастичкиводио мало локално српско аматерско позориште. Његов брат који је живио у Краљевини Југославији поштом му је слао књиге савремених драмских текстова. Карл Малден се присјећа како је његова глумачка каријера почела улогама у представама које су се већином бавиле српским устанцима против Турака.

Иако је био талентован кошаркаш, Младен Секуловић није успио да добије спортску стипендију јер није хтио да се бави било којим другим спортом. У раним двадесетим, најприје је, као и његов отац, радио у челичани, а затим је одлучио да напусти Гери и породицу те окуша срећу у глумачкој школи у Чикагу. Након што је дипломирао најприје се враћа у родитељски дом, али ускоро одлази у Њујорк у потрази за славом, успјехом и бољим животом.

Првих година углавном ради на радију и у позоришту, но већ 1940. добија прву филмску улогу. Ипак, прави почетак његове каријере сачекаће још четири-пет година, а због Другог свјетскограта. Карл Малден је, наиме, био официр америчког ваздухопловства. По повратку у цивилни живот, каријера ће да му процвјета.

Већ 1951. одиграће улогу Мича, најбољег пријатеља Стенлија Ковалског (митска улога Марлона Бранда) у филму „Трамвај звани жеља“, за шта ће наредне године да добије Оскара. У преко пола вијека филмске каријере радиће с најважнијим режисерима у историји седме умјетности. Радиће са Алфредом Хичкоком и Џоном Фордом, једне године ће бити члан жирија на Берлинском филмском фестивалу, а посљедњу улогу у животу одиграће 2000. године у једној епизоди прве сезоне телевизијске серије „Западно крило“.

Малден је умро 2009, као деведесетседмогодишњак, након седамдесет и једне године брака са глумицом МономГринберг. То је један од најдуговјечнијих бракова у цјелокупној историји Холивуда. Међу бројним некролозимаобјављеним тих дана у медијима био је и онај који је написао Мајкл Даглас.

Тако се син сиромашног емигранта из Билеће златним словима уписао у историји седме умјетности. И макар је промијенио име, цијелог живота је остао поносан на своје поријекло. Видљиво је то и из улога које је играо. Јер као што се Хичкок трудио да у сваком свом филму одигра малу улогу, Малден је често успјевао да у филмовима у којима је глумио помене презиме Секуловић.

У филму „Патон“, гђе глуми генерала Омара Бредлија, у једном тренутку обраћа се неком војнику и каже му: „Секуловићу, дај ми тај шљем.“ У још неколико филмова постоје слични моменти, али можда је најкарактеристичнији онај из филма „Птичар из Алкатраза“. Набрајајући неке од затвореника, у једној сцени, међу другим презименима, Малден изговара и презиме Секуловић. У својој аутобиографији је забиљежио како му се отац због тога наљутио објаснивши му да „ниједан Секуловић никад није био у затвору“.

Петар Секуловић цијелог је живота помно пратио вијести из завичаја. Он је вјероватно знао по чему је његов родни град широм домовине био најпознатији. Пред крај постојања Краљевине Југославије, у Билећи се, наиме, у згради затвора старе касарне, налазио логор у који су власти интернирале истакнуте револуционаре. Између осталих, ту су били и Моша Пијаде, Иво Лола Рибар, Тодор Вујасиновић, Иван Милутиновић и Ђорђе Андрејевић-Кун. Подсјећа нас на то вријеме и данас чувена пјесма“Билећанка“.

Његовом сину кораци нису ођекивали по камењу херцеговском, али он зато јест добио своју звијезду на фамозном холивудском Булевару славних. Једном је добио Оскара, још једанпут је био номинован, а у периоду од 1989. до 1992. године био је предсједник Америчке филмске академије, институције која дођељује Оскаре.

Ради се о једној од највећих почасти у Холивуду, титули коју су осим Малдена између осталог носили: Бет Дејвис, Франк Капра те Грегори Пек. У предговорусвојој аутобиографији, Малден полуиронично примјећује колико је велики пређени пут од града Герија у Индијани до престижне бине у Кодак театру у Лос Анђелесу.

Ипак, у вријеме кад је Малден ишао у школу у Герију, био је то град од скоро тристо хиљада становника. У Герију се родио најславнији поп пјевач свих времена: Мајкл Џексон, из Герија је и нобеловац Џозеф Стиглиц. И сам је Малден био свјестан да је његов отац Петар од Билеће до Герија прешао дужи пут него он од Герија до Холивуда.

Чудан је пут од источнохерцеговачког камењара до Герија, града на обали језера Мичиген. Петар Секуловић је из Билеће дошао у Гери. Билећи најближи већи град је Требиње – удаљено само тридесет километара. Најславнији Требињац свих времена – пјесник Јован Дучић – умро је управо у Герију 1943. године.

Чудо је та Херцеговина што читав свијет насели, а себе не расели.

Извор: Недељник – Мухарем Баздуљ

Чланак Сага о Карлу Малдену: Холивудска прича кренула је из Билеће се појављује прво на Билећа.рс.

Међу уметницима из света филма најчешће се и најпре помињу Карл Малден (Младен Секуловић) и Душан Вукотић, обојица добитници Оскара који им је доделила Америчка филмска академија.

– Отац Карла Малдена, Петар Секуловић, отиснуо се из Билеће уочи Првог светског рата и стигао чак и до Америке у потрази за зарадом и бољим животом. Тамо су убрзо родио и син Младен. Секуловића данас више нема у Билећи, али на њих подсећају њихови породични споменици у гробљу у оближњем Подосоју, које је, све до последњих деценија 20. века било и градско православно гробље. Али о њима је у Билећи остала прича, а старији мештани су их запамтили као изврсне глумце и позоришне и аматерске раднике и одличне занатлије – прича Шћепан Алексић, дугогодишњи хроничар тог краја.

Од билећких Секуловића, последња је у том градићу, пре четрдесетак година, умрла Стана Секуловић, која је била стрина Карла Малдена. Иако неписмена, била је одлична глумица некадашњег билећког аматерског позоришта, при чему јој је у читању и учењу улога помагао муж Стево, такође изврстан глумац аматер.

– Оскаровац Душан Вукотић, који је пре неколико година умро у Загребу, у Билећи је рођен и ту провео најраније детињство. Његов отац био је службеник, па се тако и нашао у том крају – додаје Алексић.

Ту се не завршава листа филмских великана који имају билећко порекло.

– Светски чувени режисер Емир Кустурица, који је рођен и одрастао у Сарајеву, такође има билећке корене, јер му је отац из оближњег села Плана, а у Сарајеву се нашао после Другог светског рата. Билећани су и писци и сценаристи Момо Капор, Радослав Братић и Мирко Ковач – вели наш саговорник.

Листа се ни ту не завршава јер билећке корене имају и глумци Борис Комненић и Љиљана Благојевић. У Билећи су рођени и одрасли и београдски глумац Драгољуб Денда и загребачка глумица Анкица Добрић.

– Да све буде занимљивије пре четири године је један београдски лист сачинио листу најмоћнијих и најутицајнијих Срба у свету. Осим Емира Кустурице и Карла Малдена, на тој листи се нашла и амерички конгресмен Мелиса Лубурић Бин. Невероватно, али и она је пореклом Билећанка. Родитељи њеног оца стигли су у Америку између два светска рата и потичу из билећког села Риоце. У Билећи и данас имају доста рођака Лубурића, Вуковића и Милошевића – испричао нам је Шћепан Алексић.

Извор: Раде Гутић (Вечерње новости)

Чланак Билећа – филмска велесила се појављује прво на Билећа.рс.