– Име и презиме?

– Момило, Гојка, Капор

– Датум рођења?

– 8. април 1937.

– Место рођења?

– Суђено ми је да се родим у Фиренци, где су се родили сви сликари које волим. Некад су бебе и даље доносиле роде. Моја рода је принудно слетела у Сарајево због вечне магле која ту влада вековима.

– Место пребивалишта?

– У облацима Ђанг Рајнхарта.

– Занимљиво?

– Академски сликар и наивни писац. За сликара сам учио, а за писца нисам. Уосталом, где се то учи? На пример, лав Николајевич Толстој је био гроф, Антон Павлович Чехов, лекар, Франсоа Вијон сецикес и Антоан д Сент Егзипери, авијатичар – да не помињемо Чарлса Буковског, који је био поштар.

– Од чега живиш?

– Из недостатка доказа.

– Шта највише презирете?

– Власт.

– Чега се бојите?

– Да се не плашиш.

– Омиљени филм?

– Аталанта, Жана Вигоа.

– Омиљена књига?

– Мали Принц, Егзиперија.

– Омиљени књижевни лик?

– Стендалов Зилијен Сорел.

– Кад кажем Београд, мислим…

– 011

– Цвет?

– La petit fleur, у извођењу Claude Liter.

– Пиће?

– Шљива мађарска здравица.

– Цигарете?

– Кент и дуван, звани Требиње.

– Шетња?

– Око Лабудовог језера.

– Odeća?

– Проза у фармеркама.

– Постоји ли вечна љубав?

– Нисам вечан, па не знам.

– Колико си жена имао у животу?

– Недовољно.

– Чиме освајају жанр?

– Не знам, никад нисам освојио ни једну жену. Одувек су ме освајали, дозвољавајући ми, наравно, тобоже, био сам главни.

– Без чега не можеш да замислиш живот?

– Без мене.

– Шта мислите који је најсветији тренутак у животу?

– Причешће,

– Шта је за вас потпуна срећа?

– Има једна дивна песма у прози, амерички песник Карл Санберг, звани Срећа, о човеку који посећује учене људе, филозофе и мудраце, питајући их шта је срећа била, а нико није могао да одговори на то питање.

Једне недеље, шетајући Централ Парком у Њујорку, видео је мађарску породицу како седи на ћебету; пије пиво из бурета и неко свира хармонику док се деца играју. Схватио је да је срећа. Срећа је, наиме, нешто нам је веома близу, али је откривамо или касно или никада.

Чланак Моја рода је принудно слетела у Сарајево се појављује прво на Билећа.рс.

Чувени Билећанин, писац, сликар, новинар, Момо Капор, поред својих књига, слика, новинских текстова, мудрих мисли, оставио је иза себе и две лепе, паметне и елоквентне кћерке – Ану и Јелену.

Ана је кренула очевим стопама и отиснула се у чудесни свет сликарства, али је од оца наследила и дар за писање.

Живи у Риму, а недавно је на фејсбуку на духовит, оргиналан, капоровски начин, описла нашу борбу против корона вируса.

Хало, Рим!

Дан четрдесет трећи. Иако нисам лекар него сликар, схватила сам да ова болест нема лека и да напада старе а да од ње умиру млади. Али ово није озбиљна болест, осим када постане озбиљна а то не можемо да предвидимо.

Највећи број људи нема симптоме и не знамо да су болесни, уколико не умру. Вирус је до сада већ ослабио а можда и није. То данас још не можемо да кажемо али ћемо знати овог лета. Потребно је два пута понављати тампон, али довољно је и једном.

Свака земља има свој мутирани облик или је можда на целој планети исто. Преноси се искључиво капљично, блиским људским контактом. Зато је потребно добро прати плочнике. Не, улице је потребно прати из психолошких разлога, да нас не би било страх да излазимо.

Али сигурније је не излазити, осим ако није баш неопходно. Треба да излазимо, ради имунитета, али је боље да у исто време будемо код куће.

Следећа недеља је кључна, од ње све зависи. Следеће три недеље су кључне, од нас све зависи. Деца не преносе вирус али га у ствари и преносе.

Најбоље би било да се деца што пре заразе. Децу треба добро чувати да се не заразе. Она никако не треба да иду у паркове, треба их закључати. Паркове, не децу. Школе је потребно што пре отворити, али не пре јула.

Маске су непотребне, могу чак да буду и штетне ако се погрешно користе, довољно је држати метар и по дистанце. Маске су неопходне, оне нас штите, али не оне које се купују у апотеци него неке специјалне, са шифром, које нико нема.

Вирус се задржава на површинама и потребно је све дезинфиковати. Није потребно дезинфиковати храну из продавнице јер се зараза тако не преноси. Вирус је природан, све је почело због једног слепог миша на пијаци и око тога нема дилеме. Вирус је вештачки, настао је у лабораторији и то је јасно.

Кинези су одмах обавестили када је почела епидемија. Кинези су криви за све јер нису на време признали шта се дешава. Овог лета ћемо ићи на море, јер ће високе температуре да униште вирус. Овог лета не треба нигде ићи јер је најсигурније лечити се у свом граду.

Руси су на прагу да направе вакцину, до јесени ће бити готова и то ће нас спасити. Вакцина сигурно неће бити спремна још најмање годину дана. Када буде била доступна никако се не треба вакцинисати, осим ако сте у ризичној групи.

Најважније је да се сви вакцинишу.

Вирус ће ускоро нестати природним путем. Очекујемо нов налет вируса у септембру.

Најгоре је прошло. Најгоре нас тек чека.

Шта вам није јасно?

Чланак Најгоре је прошло, најгоре ће тек бити се појављује прво на Билећа.рс.

Капори потичу из села Мириловићи изнад Билеће и одвајкада саде свој дуван. Када сам као четрнаестогодишњи дечак први пут посетио родно село свога оца, затекао сам бабу Јовану како ниже листове дувана. Извадила је оштар мали нож на преклапање из дубоког џепа своје кецеље, исекла два листа дувана, смотала их вешто у парче исцепане новине и дала ми да пушим.

Била је страстан пушач. Ко зна колико би још живела да није у деведесет седмој години оставила дуван, љута на себе што је запалила покривач заспавши са упаљеном цигаретом у устима.

Пушим, дакле, још од тог давног дана, не без осећања гриже савести,знајући да ће ми дуван једног дана доћи главе. И право је, али сам се бар напушио уживоту! Седећи једне ноћи покрај ватре у планини Видуши, по којој су завијали вукови, слушао сам једног старца како тврди да су Херцеговци, и када су неписмени, најначитанији међу Србима.

Будући да су куповни папирићи (звани ћати) ретки и скупи, они дуван заматају у новине и истргнуте листове из случајно залуталих књига. Сагорена, одштампана слова, у облику дима улазе им у плућа и у крвоток и таложе им се у глави. То су читаве библиотеке, којих Херцеговци нису ни свесни.

Отац Гојко, кога је баба највише волела и јединог га послала у школу, од новца из Гера, настави да се школује по свету, па се ја тако 1937. родих у Сарајеву.

Моја покојна мајка, Бојана, била је изданак угледне српске фамилије Велимировић, која је временом осиромашила, тако да је моја бака морала да издаје једну собу.

Њу је изнајмио мој отац. Тај млади Херцеговац, старинског кова, савестан и преозбиљан за своје године, био је велики финансијски стручњак, уредних навика и патријархалног васпитања.

Заробљен на почетку рата као резервни официр Краљевске војске, одведен је у Нирнберг – у официрски логор, где је провео пуне четири године шаљући ми редовно разгледнице и дописнице, које је красио крупни жиг немачке цензуре.

Моја мајка, која је погинула тринаестог априла 1941, за време немачког бомбардовања Сарајева заштитивши ме својим телом од срушене куће, мора да је много волела тог мршавог, озбиљног човека светлих очију.

За време рата, живео сам код сестре моје баке, Јање Барош, пошто ми је у тој кући погинула и бака.

Не рачунајући оно детиње жврљање по хартијама и доцртавање бркова на фотографијама тетака у албуму, цртам од четврте године.

О Божићу 1941, наша сусетка са другог спрата -као уздарје за улогу положајника поклонила ми је прве акварел боје марке „Фабер“ купљене у књижари код „Симона & Катана“, јединој продавници сликарског материјала у Сарајеву, заједно са дивном четком црне лакиране дршке.

Мој отац, високи службеник Министарства иностраних послова, заузет државним  пословима, дошао је по мене да ме одведе у Београд тек годину дана после завршетка рата, 1946.

Одрастао сам као прилично размажено градско дете у окружењу дипломата и њихових лепих жена, летујући на Бледу у посебној вили.

Али је мој отац одлучио да то није добар свет за мене, па је почео да ме сваког летњег и зимског распуста шаље у село Бајмок, код свог старијег брата Мирка Капора.

Момо Капор

Чланак Зашто су Херцеговци начитани се појављује прво на Билећа.рс.

Навршило се десет година од када нас је напустио чувени књижевник и сликар Момо Капор. Поводом деценије од смрти овог знаменитог Херцеговца и Билећанина у свечаној сали општине Врачар одржано се вече посвећено Моми Капору.

Промовисан је књига „Најлепше приче Моме Капора“ и отворена изложба његових слика и цртежа.

Ову књигу је приредила супруга Моме Капор, Љиљана која каже да јој се чини да, иако је прошло десет година од смрти, Момо никада није отишао. 

„Обнављају се књиге, биле су изложбе, пет великих изложби, у Политици недељом излази колумна а често чујем ‘шта би Мома сада рекао’, често га цитирају. Има трг, улицу и у овој ери брзог живота, интернета, Мома се често помиње“, рекла је Љиљана Капор.

Када је реч о избору прича Љиљана Капор каже да свако има своју најлепшу причу.

„Људи се лако поистовећују, проналазе у његовим причама. Он се бавио ситнцама, атмосфером и кроз његове приче осетите и укус и мирис а то је најтеже. Да од ситница направите књиге, приче, слике“, објашњава Љиљана Капор 

Приређујући књигу „Најлепше приче Моме Капора“ Љиљана каже да је пошла од избора Милисава Савића и збирки прича које је бирао сам Мома. Узела сам и направила неки мој избор најлепших прича уз једну прелепу Момину слику“, рекла је супруга Моме Капора.

Није лако живети са уметником али је Мома био јединствен.

„Уметници су заиста такви и умеју да буду тешки када су у неком свом стваралачком заносу. Али је Мома за себе сам рекао да је најлакши за одржавање. Ја живим у простору где смо заједно живели, чувам заједничку енергију“, рекла је Љиљана.

Вече посвећено Моми Капору и сећању на њега као писца и сликара, одржано је у  Свечаној сали Општине Врачар уз промоцију књиге „Најлепше приче Моме Капора“ а пратића изложба слика и цртежа биће постављена до 24. марта у општинској галерији.

Извор: Билећа.рс

Чланак ДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ МОМЕ КАПОРА – Као да никада није отишао се појављује прво на Билећа.рс.

У време моје младости није било ни најмање вароши код нас која није имала кафану „Европа“. Била је то обично најотменија кафана у граду, али кафа у њој је била турска, баш као и у осталима, патос олајисан, а зидови чађави од пећи која се димила.

А у свакој паланци постојао је „Салон д’Пари“ – кројачка радња за шивење одела по мери, у којој су на сточићима венули француски модни часописи стари неколико година.

Били смо свет и веровали смо да нас Европа обожава још од оног времена када су након завршетка Косовске битке, верујући да смо победили, звонила звона Нотр Дама.

Звоне звона Манасије,
Нотр Дам, Нотр Дам,
Куда идеш Танасије?
Откуд знам, откуд знам…

Сада најзад знамо куда идемо. Идемо у Европу, баш као оне три сестре Антона Павловича Чехова, које живе у забитој провинцији непрестано уздишући: „У Москву, у Москву !“

Али, баш због тога што смо наивно веровали да смо одувек у Европи, а испоставило се да то није тачно, нисмо се ни озбиљно припремили да уђемо у њу. Европа нам је, наиме, поставила серију текстова и задатака, а под њиховом тежином ишчезле су и последње кафане са њеним звучним називом и више ретко ко шије одела по мери у салонима д’Пари, који су у излозима обично имали Ајфелову кулу, коју је неки локални геније саградио од палидрваца из шибица.

Најпре, Европа нас неће примити на своју карту ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела; друга ствар, нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.

Морамо, такође, и да оставимо пушење (јер је тамо, углавном, забрањено). Истина, уместо пушења, које је страшно штетно по здравље, мораћемо, као и остали Европљани, да пређемо на шмркање кокаина и фиксање хероином.

Уз то, краставци које будемо гајили мораће да буду сви исте величине и да не буду закривљени као, што народ каже, она ствар. Што се тиче парадајза, мораће да буде много лепши и правилнијег облика него што је наш, али ће, такође, бити потребно да потпуно изгуби свој укус и да почне да личи на дињу, банану или на охлађену хреновку.

Што се тиче Саве, која је по европским стандардима загађена, мораћемо да је извадимоиз корита, оперемо, осушимо, нафајтамо, испегламо и поново вратимо у њен ток. Да бисмо ушли у Европу, мораћемо о свом трошку да подигнемо поново све срушене мостове које нам је Европа избомбардовала, јер каква је то држава без мостова?

Они политичари и војници, оптужени за ратне злочине, мораће сами да плаћају своје затворске чуваре и да о свом трошку поправљају лисице на рукама ако се покваре. Када изручимо све генерале које Европа тражи од нас, прећи ћемо на изручивање Милоша Обилића, Хајдук Вељка, Карађорђа, кнеза Милоша, Гаврила Принципа и осталих, јер ратни злочини никада не застаревају.

Чим то све обавимо испунићемо највећи број услова за улазак у Европску заједницу. До тада, сматраћу да нисам рођен у Европи, већ у Малој Азији.

Ипак, Срби не би били Срби кад не би доскочили Европи. Не рачунајући вас, који читате ове редове, а већ живите тамо, нико изгледа није приметио да постоје Срби који су званично чланови Европске заједнице.

То су Лужички Срби и неће да се хвале тим да их не би избацили из европског раја и вратили овамо, код нас.

Момо Капор

Извор: Академија Србија

Чланак Никад нећемо у Европу ако будемо сркали чорбу се појављује прво на Билећа.рс.

Дође тако један дан у животу, једно вече, један час, кад човек изненада помисли на своје претке и стару постојбину. Досади му, ваљда, да буде само лист који случајни ветрови носе тамо-амо: пожели да пронађе корен коме припада и да, уместо на ничији асфалт, испод кога леже цеви и жице, стане ногом на земљу за коју може мирно рећи: ту смо од памтивека, моји су одавде – то је наше!

Нико није заувек поштеђен од тог лудила. Када зађу у неке године, многи, иначе сабрани и наоко разумни људи, почињу да траже корење, да цртају породична стабла. „У Холивуду“, рекао је Френк Синатра, „свако ко зна презиме свог оца смара се аристократом!“.

Сретао сам људе по Америци који су имали све, али им то ни издалека није било довољно. Хтели су порекло. Путовали су чак у Централну Афику да га пронађу, куповал у Лихтенштајну и Монаку племићке титуле, да се утеше што га немају.

За разлику од њих, немам ништа, али бар имам солидне претке. Идем да их посетим. Биће им сигурно драго да ме виде. Хоћу прецима! Идем у прадедовску кућу, у село Мириловиће испод планине Видуше, о коју су се лупали савезнички авиони јер није уцртана на картама…

Срце ми удара као лудо док се возим према плавичастим брдима у даљини . Што даље од лосиона за негу коже! У Херцеговину! Мали смо народ, али смо добро распоређени. Има нас свуда. Херцеговина није могла да исхрани све Херцеговце, па их је послала у свет. Нико се није тамо изгубио. Кад год се сретнемо, очи нам се некако зацакле и засузе чим изговоримо своја презимена. То је због тога што смо много патили, па нам драго што смо ипак живи, да нас још има.

Пролазим кроз пределе о којима сам слушао од детињства: Требиње, Моско Љубомир, Брани До: ево воденице, ево караула, нанизаног дувана, ево змија, ево забрађених старица, рушевина зараслих у траву…

Најзад, усред камењара пронађох прадедовску кућу. Испред ње, орах – породично стабло. У кухињи, гусле и пушка. На пећи лонац пун слатког купуса и овчетине. Љубимо се, како је то ред, по три пута. Цмок. Цмок. Цмок.

Ма јеси ли то ти? Јесам. Ево ме! Жене стоје и служе. Како сам смешан у овим белим патикама, окруженим опанцима од опуте!

Седимо по камењу и савијамо кратке, тупе цигаре. У овом селу нема ни воде, ни струје, ни новина: ничег нема доли времена за размишљање.

Зато одмах причамо о политици. Хоће ли Вијетнам ударити на Тајланд? Шта ће урадити Кинези, а шта Кампућијци?

– А шта на то каже Турска? – пита један ђед. – Не бих ја ту правио рачун без Инглиза…

Како да му објасним да Турска већ одавно није важна. Неће ми веровати. Седимо и ћутимо, а сумрак лагано клизи низ Видушу, зараслу у бодљикаво жбуње које нема ко да брсти, јер су црне херцеговачке козе већ одавно забрањене. И огњишта су забрањена: она изнад којих је сушено месо.

Кроз шикару се провлаче вуци, улеглих слабина, олињале длаке: спуштају се на језеро хидроцентрале да пију воду, јер је у планини суша. Јуче су заклали три овце и једно ждребе. Дошао сам да упознам претке, а ево, немамо шта једни другима да кажемо. Нити ја могу помоћи њима, нити они мени. Прескачући векове, прескочили смо сами себе.

– Какав смо народ? – питам старог Тому.

– Не дамо се! – одговара.

У оваквим селима, значи, све започиње. Дубоко под посном, црвеном земљом, наше корење – бркати Радани, Радовани, Луке, Јакови, а на врховим стабала: стјуарди боеинга 707, професори, диск-џокеји, министри, песници, блазирани типови…

Момо Капор – (СКИТАМ И ПРИЧАМ)

Чланак Како је Момо Капор у белим патикама дошао да обиђе ђедовину се појављује прво на Билећа.рс.

Пазарни дан четвртком био је петсто година под Турцима, па онда под Аустријом, па за време Краљевине Југославије, па док је трајала италијанска окупација, а онда немачка, да би се првог дана након ослобођења одлучило на највишем месту у општини да се раскине са традицијом и да се окрене нови лист.

Председник општине, тако, одлучи да се најпре промени најтежа и најсудбоноснија ствар за нови поредак – да пазарни дан више не буде четвртком, што нас веже за феудалну и буржоаску традицију, него да буде у петак, и тако би.

На билећку пијацу изађе добошар Мехо, који је имао најјачи глас у читавом крају, и забубња по добошу, што је тада био једини херцеговачки Интернет:

– Ћуј и поћуј народе – загрме кад се окупише људи – дошо абер од народне власти, да ћетвртак није више у ћетвртак, него да је ћетвртак у петак и да се тога свако мора строго придржавати!…“

Момо Капор

Чланак Како је у Билећи четвртак постао петак се појављује прво на Билећа.рс.

Нека буде забележено: живимо у времену терора младости и успешности. Бити стар постало је готово неучтиво, баш као и немати све зубе у глави.

А почело је то готово неприметно. Живели смо у свету четрдесетогодишњака када се појавила Франсоаз Саган са својим романом Добар дан, туго о осамнаестогодишњој јунакињи која је преокренула свет. Некако исто у то време појавио се и Џемс Дин који је помео у запећак све старије од двадесет, а за њим су дошли на ред „Битлси“, дугокосе бубе из Ливерпула, после којих више ништа није било исто.

Најпре се појавила такозвана мода за младе. До тада, млади су наслеђивали изношену одећу од старијих генерација; још увек ми је у сећању очев „преврнути“ громби капут. Ципеле су се добијале два пута годишње, у пролеће, летње, и у јесен, зимске.

И дан-данас када их купујем, то представља прави догађај за мене који сам склон трошењу новца без жаљења.

Ципеле су озбиљна инвестиција, траума из младости. Уз „моду за младе“ почела су да се отварају и места у која седи не залазе. Дискотеке су замениле сироте старинске игранке суботом увече, кафићи бирцузе с ћошка, а бутици посивеле продавнице одеће у чијим су излозима муве цркавале од досаде.

Отпочео је свеопшти терор младости. Човек који у педесетој остане без посла, тешко ће моћи да га пронађе на другом месту. За младе раде филмске компаније и дискографске куће, о њима се брину тимови психолога и социолога, читав свет окренут је према њима баш као према размаженој деци која неће да једу друкчије него кад се хране у лифту.

За разлику од времена када се за столом у кући најпре сипало у дедин тањир, данас је и та привилегија припала младима.

Ево исхода наше старе побуне против грађанског друштва! Припадам, наиме, поколењу одраслом у сивим временима тегет и браон одела с уредно свезаним краватама. Ми, тадашњи бунтовници без разлога, презирали смо из дубине душе места у Београду на која се није могло ући без кравате, сматрајући то чистом малограђанштином.

Данас у овом граду, као крајњи резултат наших побуна, не постоји ниједно место за које је потребно имати кравату да би се ушло у њега.

И по најотменијим клубовима седе дрипци у тренеркама ултравиолетних боја и с набуџеним патикама за које би био потребан оружани лист. Живимо у свету без формалности. Тако нам и треба!

Занимљиво, данас као да све постоји у исто време; немогуће је дефинисати стил епохе. На улицама постоје истовремено и веома кратке мини сукње и оне готово до земље; веома уске панталоне, тако рећи „фрулице“, и „звонцаре“ широких лепршавих ногавица, рамена сакоа су истовремено и широка и веома уска, баш као и ревери на њима, а о броју дугмића и да се не говори.

Старци су напустили своје тешке зимске капуте и сада иду у обојеним надуваним јакнама, док су им на ногама разнобојне патике. Живимо у добу свеопште демократизације моде и начина одевања.

Момо Капор

Чланак Непристојно је бити стар се појављује прво на Билећа.рс.

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.

Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: „Нема…“

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.

Мајка каже: „Погледај још мало…“, и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч – задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?

Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.

Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног?

Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате…

Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их – ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су…

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по… Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра – једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи.

Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.

Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.

Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.

Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.

Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње.

Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак – бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа.

Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке – поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха – хладне одсеве метематике и кристала.

Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића…

Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.

Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.

Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.

Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ – нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.

Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже – ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну…

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима.“

А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.

 Момо Капор  (Размишљања доконог шетача)

Чланак Момо Капор – Богаташи, мецене и тајкуни циције се појављује прво на Билећа.рс.

Када ми се неки писац хвали како перфектно говори шест језика обично му саветујем да се запосли на некој хотелској рецепцији. Тамо чезну за таквима! Ја, лично, имам великих мука и са матерњим. Једва нађем речи које су ми потребне за сва чуда која нам се догађају.

Још у гимназији, редовно сам ишао на поправне испите из француског, руског и српске граматике. Никако да ухватим једно слободно поподне и научим тај енглески.

Једна надобудна дама у неком отменом дипломатском друштву покушала је да ме увреди: „Како нам то, ви, откривате Америку у својим књигама, а не знате енглески?”- питала ме је.

„Госпођо”, казао сам, „Колумбо је, такође, открио Америку, а није знао ни речи енглеског!”

Сироти наши преводиоци! Колико ли је тек њима тешко када покушају да преведу непреводиво. Пише ми један из Америке:

„У вашој причи, коју управо преводим, постоје неки нејасни изрази, па вас молим да ми их објасните. Пишете да је то коштало као кајгана светог Петра. Одакле знате да је св.Петар јео омлете? Ако је, пак, јео, колико је могла да кошта та кајгана када је толико скупа?  Од колико јаја?  У којој валути је плаћена?  Да ли бих тај израз могао да преведем као: (St.Peter´s scrambled eggs)?

Када смо код јаја, код вас сам пронашао израз „јаје на око“?  Шта је то? Egg on eye?  Зашто би неко ставио јаје на око?  Да се можда, код вас очна обољења не лече јајима? Унапред захвалан итд…”

Један други ме пита у писму, шта то значи да је малишан био „пљунути отац”?  Ко му је и зашто испљувао тату? Да ли се код нас пљују очеви и којом приликом?

Занима га, такође, израз  „буни се к´о Грк у апсу”.  Због чега је тај Грк затворен код нас и зашто је протестовао?  И како је, уопште, могуће да некоме „падне секира у мед”?  Откуд секира у меду? Зар се мед не чува у теглама или затвореним посудама?

Са изразом „спава к´о заклан”, имао сам највише неприлика. Како превести на цивилизовани језик, да неко тако добро и слатко спава, као да су га преклали? Да ли смо се кроз историју толико дуго клали да нам је покољ већ ушао у метафоричне снове?

Но, највише питања добио сам у вези са поетском сликом да је један тип „прднуо у чабар”, то јест, чабрирао, што је потпуно непреводиво ни на какав језик!

Мада је и то тешко, човек би, ипак, лакше могао да објасни какав је неко, кога зову „мртво пувало” (мртав а пуше) али како објаснити типичан београдски израз који има толико скривених значења, а не значи ништа – (ландара Писоре)!  Или када је неко помало блескаст, па га зову (инди-минди-шаја-паја)?  Да не помињем стари израз: шатро, Пера, Мика, Лаза!

Преводиоце занима још и то зашто су за нас толико удаљена баш „шпанска села“. То су за мене шпанска села, кад има много удаљенијих, као што су, на пример, новозеландска или перуанска?

Добро је да се нису сетили да ме питају шта значи „растури га к´о Бугарин ћурку“. И због чега се неко „смеје к´о луд на брашно“? Шта има смешно у брашну? Да ли код вас у пекарама раде лудаци?

Ипак лакше ми је да одговорим на питање о речима и изразима него о стварима у овој земљи које ни ја, заиста, не умем да објасним.

Укратко, да се послужим речима једне новокомпоноване песме:

Не плачи ми на кућноме прагу

Да ми врата не повуку влагу…

Момо Капор 

(Фото – Задужбина Момо Капор)

Чланак Откуд секира у меду и зашто спавамо к`о заклани се појављује прво на Билећа.рс.