У селу Милавићи код Билеће недавно су откопани остаци цркве из ранохришћанског периода. Археолози сматрају да црква потиче из петог века. Осим темеља у центру богомоље откривена је необично вредна крстионица у облику крста исклесана у камену.

На овом локалитету који се налази између Билеће и Берковића раније су научници пронашли и минђуше и дугмад за које се сматра да потичу из средњег века.

Ово археолошко откриће указује да су на простору данашње билећке општине хришћани живели и имали своје храмове још пре хиљаду и петсто година.

Истраживања у Милавићима трају већ пет година.

„Археолошко налазиште Црквина у Милавићима обухвата некрополу са стећцима и активно православно гробље, а некропола са стећцима друга је по величини у Херцеговини, после Крекова у Невесињу, каже Љиљана Врућинић, археолог Републичког завода за заштиту културно-историјског насљеђа РС.

Пронађени су зидови чије контуре нису у потпуности јасне, али је посебну важно било откриће крстобразне крстионице. Прелиминарни закључак је да је то ранохришћански период, сматра Врућинићева.

Проналазак крстионице, изузетно ретког и једног од најлепших налаза који је пронађен на овом простору, па и шире, као наушнице које вероватно означавају припадност слоју елите, али и бројни други покретни артефакти говоре у прилог тези да је археолошко налазиште Милавићи једно од најзначајнијих код нас.

Међународни тим археолога ради на истраживањима у Билећи, која су од међународног значаја јер резултати треба да дају допринос европским открићима о начину живота у средњем веку на овим просторима, изјавила Моника Милосављевић професор Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, преноси Срна.

Истраживања у Билећи су део великог европског пројекта разоткривања тајне стећака, где се све они налазе и шта значе за средњовековно друштво. Тај пројекат у Билећи трајаће наредних пет година, рекла је Милосављевић и додала да су ове године истраживали у околини Билеће на две локације у селу Баљци, где су пробна истраживања почела прошле године, и у селу Милавићи где се већ низ година ископава локалитет Црквине.

Ова археолошка истраживања веома су значајна за културно наслеђе овог краја, имајући у виду и то да Билећа има снажан историјат истраживања на локацијама пре потапања Билећког језера, са низом фантастичних локација попут Паника са познатим мозаицима и показатељима хришћанства, који су међу најранијим на овим просторима.

Међународни тим археолога истраживача у Билећи предводи Саша Чавал из Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности и Археолошког института Универзитета Станфорд у сарадњи са професорима из Београда, Бањалуке и Љубљане.

Пројекат археолошких истраживања у Билећи финансира Европски истраживачки савет, уз подршку општина Билећа и Берковићи.

На налазишту у Милавићима завршена је још једна фаза археолошких ископавања која спроводи међународни тим истраживача.

„Открили смо једну касно античку цркву димензија 8 са 13 метара што је за пети век врло велика грађевина и то у крају за који до сада немамо никаквих извора да је тако нешто велико некад овде постојало. Постоји топоним Црквина и гробље у Милавићима, сви смо мислили да је то средњи век. Сада се показало да је то још неких 700 година старије него што смо мислили“, каже др Чавал и наводи да откривена крстионица из петог века добро очувана и да је одличан пример касно античке архитектуре.

„Људи требају да знају да је овај простор био врло богат и био је изузетан. Стварно можете да будете весели да имате нешто што нико други нема“, каже др Чавал.

Археолог др Љубица Срдић истиче да раде по најсавременијим методама археолошких истраживања у свету, а да је у њихов посао од 2019. године када су започели истраживања до сада било укључено око 30 доктора наука свих струка.

Научници посебно наводе значај истраживања на Баљцима која би требало да дају одговоре на питања о животу у средњем веку на овим просторима.

Поред гробља које је под Унесковом заштитом на Баљцима има више од 100 различитих тумула, има и земљених и камених хумки. Открили смо један средњовековни гроб из 14. века, а пронашли смо и остатке праисторијског гроба са жељезним копљем, две бронзане игле, тако да смо одмах знали да тулум потиче из гвозденог доба, а анализа нам је потврдила да је то из четвртог века пре Христа“, објашњава др Луција Грахек, научница са Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности

Ови историјски остаци значајни су не само за научнике, него и остале људе. Мало ко зна за ова вредна историјска налазишта у околини Билеће. Можда би надлежни могли да направе бар  информативну табла да се на Баљцима налази гробље под Унесковом заштитом а у Милавићима црква и крстионица из петог века.

Чланак Код Билеће откривена црква стара више од 1500 година се појављује прво на Билећа.рс.

То је место са кога су Херцеговци отишли да бране Косово.

Према народном предању војска војводе Влатка Вуковића, причестила се у малој цркви Светог Архангела Михаила у Трновом долу код Билеће, ноћ уочи поласка на Косово поље 1389. године.

Храбри Влаткови ратници, годину дана раније, 27. августа 1388. године, мало јужније, на Билећком пољу, потукли су турску војску и нанели јој први обзиљнији пораз на Балкану.

Црква у Трновом долу датира из 14. века, а током турске окупације неколико пута је рушена и уздизана.

По ослобођењу црква је темељно обновљена а поред ње је подигнута и чатрња на којој и данас стоји натпис: „Ова је чатрња подигнута за срећног владања његова величанства краља Алексанадра Првог, уз помоћ краљевске Владе господина Николе Пашића и трудом и заузимањем народа 1926.“

Црква у Трновом долу је и за време краљевине и за време СФРЈ била под заштитом државе. Данас има статус споменика под заштитом Републике Српске.

Зуб времена је учинио своје и потребно је да се црква обнови и заштити од пропадања.

Завод за заштиту споменика је урадио комплетан пројект обнове, обезбеђен је део средстава, а како наводе, потребно је још прикупити око 50. хиљада марака.

Локални мјештани су се организовали и направили, у сарадњи са Црквеном општином, одбор за обнову храма св.Архангела Михаила у Трновом долу.

Одбор је почео прикупљање средстава за обнову цркве у нади да ће ускоро почети и обнова ове необично вредног споменика српске националне баштине.

Чланак Мјесто са кога су Херцеговци кренули на Косово се појављује прво на Билећа.рс.

Епископа Атанасија, великог духовника Српске православне цркве, на вечни починак испратили су епископи СПЦ, свештеници, политичари из Српске и Црне Горе и вјерници из цијеле Херцеговине.

Испред Саборног храма у Требињу је почело у 8.30 часова, после тога, у 11 часова служена Света литургија. Услиједило је кратко обраћање неколицине присутних, а након тога и погребна поворка односно литија, до манастира Тврдош.

У поворци су, између осталих, били председница Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Црне Горе Здравко Кривокапић, министри у владама Републике Српске и Црне Горе, вршилац дужности директора Републичког секретаријата за вере Драган Давидовић, принц Филип Карађорђевић, те многобројно свештенство и велики број верника.

Ковчег са телом владике Атанасија пратили су епископи Српске православне цркве.

Српски патријарх Порфирије поручио је у опроштајној поруци преминулом епископу Атанасију да су тамо где је он био с њим били и свети оци и учитељи Цркве, тамо је био Христос распети и васкрсли, „чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи“.

У поруци коју је које је на након опела епископу Атанасију испред Саборног храма у Требињу прочитао митрополит дабро-босански Хризостом, каже се да је, имајући увек у срцу Христа васкрслог, владика Атанасије чинио да они свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима је предавао, буду не некакви научни или литерарни, чак ни богословски узори, „него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима него готово увек“.

„Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: владика Атанасије је уз поменуте свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац“, навео је патријарх Порфирије. 

„Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела светог Јустина и светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега“, поручио је патријарх Порфирије.

Умировљени епископ Атанасије упокојио се у четвртак, 4. марта у Требињy. Лечен је у болници у Требињу од коронавируса корона од 17. фебруара.

У Херцеговини је проглашена дводневна жалост поводом упокојења умировљеног епископа Атанасија.

Епископ Атанасије Јевтић рођен је у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају, 8. јануара 1938. године.

Завршио је Богословију у Београду 1958. године, у генерацији са митрополитом Амфилохијем и епископом Лаврентијем. По повратку из војске замонашио се у манастиру Пустињи код Ваљева 3. децембра 1960. године.

Од 1991. био је епископ банатски, а већ следеће године је изабран за епископа захумско-херцеговачког.

У најтежим временима током рата, помагао је народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике… обнављајући православну веру у Херцеговини.

Извор: РТС

Чланак Епископ Атанасије сахрањен у порти манастира Тврдош се појављује прво на Билећа.рс.

Страшно је гледати све ово зло а камоли живети у њему. Иронија, цинизам, сарказам, злурадост, болесни неки клохот одзвања. Сан ли је или је свети Петар поново свету десницу подигао? Ако не Он, мораће неко. Оне што све заклетве погазише једино клетва чека.

Мада су одавно сами себе у камен затукли. Клетве им неће фалити а благослова су се, као и образа, давно одрекли. Срби и верујући грађани у Црној Гори лагано постају европски Копти. За разлику од египатских хришћана које прогони исламска држава, званични Каиро покушава да их штити, православни верници у Црној Гори су на удару своје државе.

„На гумну је ђаво заиграо”, каже народна песма. Из далека прошлост јечи. Манито коло Растичко заскочило Петрову главицу. Новак и Стојан скамењени посматрају окупирани Господарев храм, грађен дарежљивошћу руског цара мученика.

Они га опколили а он свинуо. Као кандило у светогорској пустињи! Манастир никад светлији. Обасјан благословом свога заштитника. Светог Василија, слава му и милост, на кога је изгубљени режим почео режати.

Али Никшић се никшићки још једном изнад себе уздигао.

У времену и изнад времена. Као и пре три деценије када су јагњеће заменили ђавољим бригадама. Радници су имали снагу да мењају власт, али се све променило. Радници и фабрике нестадоше, власт од идеолошке постаде мафијашка и пусти корење.

Никшић се одупире, како и приличи граду који никада није узмицао.

Не није сам. Свети је Василије слава му и милост ту међу нама! Слава града оробљеног похлепом сопствене периферије, умало да прерасти у крвопролиће.
Људи су изашли да се поклоне Светом Василију заштитнику Никшића. Не да митингују. Окуражен благословом свјатејшега Чудотворца народ је сишао са позорнице пандемије.

Стигла је полиција из Подгорице, специјална – однарођена и добро ухрањена.
“ Усташе,усташе…,” проломило се из хиљаде грла. Полицијски час је од једанаест.

Полицијски час у Црној Гори није престао још од времена италијанске фашистичке окупације. Само што су сада потомци италијанских жбира наслоњени на натовско корито. Иза затворених граница крије се отупили разум и сулуди наум, који не отима народу светиње.

Већ кидишу на Бога. Није случајно настала максима: „Убили смо Бога у њему!”
Сада отимају Бога од народа пошто су све узели осим светиња и свевишњег.
Очити да поруку владике Јоаникија, приликом привођења, да се никада безбедније није осећао, нису разумели.

Разум су затурили али време разума ће се поново искобељати из рушевина терора и насиља.

Мишо Вујовић

Чланак На гувну је ђаво заиграо се појављује прво на Билећа.рс.

Хиљаде вјерника из цијеле Херцеговине окупило се данас на великој литији која је кретала од Мркоњића, родног мјеста Светог Василија Острошког до Требиња. Од Мркоњића вјерници су пјешачили тридесет километара, молитвено и достојанстрвено, до Саборног храма у Требињу где је служен молебан за очување светиња у Црној Гори.

Од раног јутра ријеке вјерника сливале су се у Мркоњиће одакле су се са благословом епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, упутили у мирну, достојанствену шетњу. Неки су пјешачили и до Мркоњића и натраг, са једном поруком – не дамо светиње.

– Част је бити данас овдје и сви то осјећамо. Срби воле светиње, осјећају да је свето и светиња вриједније од живота, да нас то чини правим људима, истинитим искреним и временским – поручио је јереј Александар Шмања.

Дошли су из Требиња, Херцеговине и других крајева, са иконама, да светиње бране молитвом, лијепим васпитањем и љепотом.

Међу вјерницима је много дјеце, али и времешних Херцеговаца. Колико год крсног хода пређу, биће задовољни јер су, кажу, дали допринос великој и важној борби.

У манастиру Тврдош надомак Требиња вјернике су дочекали епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и умировљени владика Атанасије, одакле су се упутили даље до Требиња и Саборног храма гдје је служен молебан.

Испред Саборног храма у Требињу свештенство Епархије ЗХиП служило је молебан за спас светиња у Црној Гори.

Присуствовало му је више хиљада вјерника, а процјене кажу и до 10.000 људи, који су претходно учествовали у литији дугој око 30 километара од Мркоњића до Требиња.

Поручено је да је ово чудесна ноћ, у којој је главна порука не дамо светиње.

„Бити вечерас овђе је велика част“, рекао је испред храма отац Александар Шмања.

У срцима свих Требињаца гори кандило вјере, јер су долазиле и пролазиле разне власти, али када неко крене да угаси то кандило, схвати да постоји енергија јача од атомске.

„То је Божија енергија, која нас дарива да се заволимо и свима опростимо“, навео је у бесједи отац Александар.

Извор: РТРС – Требињеинфо

Чланак Херцеговина устала у одбрану Светог Василија (ФОТО) се појављује прво на Билећа.рс.

Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу!

Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене.

Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање коријена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција!

Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници, који су већ 800 година на своме, пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо!

Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу!

Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток).

На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове.

Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба.

У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала.

Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала.

Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом.

Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина.

Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу.

Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога!

Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније.

Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима.

Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.”

Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори!

Пише: Емир Кустурица

Чланак КУСТУРИЦА: Има Бога – Чудо се десило у Црној Гори! се појављује прво на Билећа.рс.

“Тамо где је свитало сунце слободе поново ће сванути”, каже народ. Народ се никада није преварио. Вера Христова и зубља Светосавска горе у његовим грудима вековима. Светлост, голема светлост из хиљада душа ових дана зрачи Црном Гором.

Не бране Црногорци своје светиње своју веру православну и српску душу окађену вековном борбом већ бране претке и корене. Бране Бога на небу и благослов Господњи на земљи. Бране исконску Црну Гору. Бране Косово и Метохију. Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу, Архангеле, Богородицу Љевишку, Девич, Бањску…

Бране Његоша, Марка Миљанова, Вука Мићуновића, Владику Данила, Светог Петра, Светог Василија,Никца од Ровина, Новицу Церовића, Мирка Алексића, Попа Мила, Новака Рамова, Јола Пилетића, Војводу Драшка, Вука Љешњвоступца, Баја Пивљанина, Мину Радовића, Војводу Вуксана, Васа, Пипа, Озра..

Бране историју. Трајање. Векове. 

Храмове брањене ханџарима најбољих синова црних брда. Бране митове и легенде, без којих нема народа. Бране границу између Бога и Нечастивог. Бране се од клептоманске похаре свега што очи виде а руке могу уновчити. Данас се у Црној Гори штити достојанство малих народа поробљених глобализмом и окованих похлепом својих незајажљивих велможа.

Данас је Црна Гора бастион истине. Божје и људске. Ова епидемија хара деценијама. Ово је завршна фаза похаре народа.
Милотитисис је опасна болест. Вирус направљен још 1944 године за разбијање српског бића од вируса званог титоитис. Тај вирус деведесетих година мутирао у још разорнију форму изоловану у Црној Гори под називом Милотитис.

 Духовни отац Мила Ђукановића, Јосив Броз каплар злогласне 42. аустроугарске дивизије познатије као Вражја, је отац црногорске нације. Тај зликовац је 1914 године заједно са својим саборцима у црно завио Западну Србију. Касније је поделио поцепао и разбратио Србе.

Створио нове нације од српског народа, располућијући му душу крижом и полумесецом. Сада црногорски комунисти и у православни крст петокраку урезују. Његово чедо Мило Ђукановић ће,ако данас посустанемо ,засигурно постати гробар и црногорске нације и српског народа из ког је та крива грана израсла.

Разлика између Броза и Мила Ђукановића је и томе што су брозови комунисти узимали црквену имовину али нису дирали храмове. И код тих безбожника било је бар мало божјег страха. Код ђавољих унучади постоји само страх од силе. А сила се као грудва тихо котрља улицама црногорских градова!

Пише : Мишо Вујовић

Чланак Погледај дом свој анђеле се појављује прво на Билећа.рс.

Драги Брате и Сестро,

Пишем Вам као Србин, патриота, професор настаријег балканског универзитета, један од вођа највећег студентског, демократског протеста у историји Балкана, као сарадник реформских премијера и саветник наших влада.

Пишем као неко ко нема личних интереса, ни страсти кад је реч о Црној Гори и једино ми је на срцу да мој, српски, народ живи слободно, у складу са нашим обичајима, традицијама, у духу наше историје и према слову демократије и правде коју су наше земље још давно, пре више од века избориле.

Што се тиче других народа, ваших суседа – Муслимана, Бошњака, Албанаца, Хрвата, националних Црногораца, ја им желим оно што и вама. Слободу коју смо им некада давно, у разним приликама давали, тражимо и за себе. Не тражимо национално уједињење у једну и недељиву, сасвим природну Србију, јер сами немамо око тога јединствен став, али примећујемо како сви они, где год им је могуће, то право већ остварују.

Слушао сам оног јадног човека, Ранка Кривокапића, како у причаоници коју неки зову парламентом, говори нашим народним посланицима да су изгубили све ратове. Набраја их: за Југославију, за Косово и против НАТО-а. Не разуме, или се претвара, да то нису били само наши ратови. То су били ратови које је требало да води сваки добронамеран и слободоуман човек који је био држављанин југословенских држава.

Када смо те ратове, како каже, изгубили, ми смо стекли право да растуримо сваку државу коју можемо, да узмемо део сваке земље у којој живимо и да станемо уз сваког освајача кога желимо. То право ћемо кад-тад искористити, уколико нам до те јединствене и важне прилике не престану да бране основна људска, грађанска и национална права.

Чак и када су преварно избацивали ћирилицу из новина и школских дневника, када су лагали око заставе на којој је представљен Милов папагај, када су слали смрадове увијене у униформу да певају са Томпсоном у славу градишких месара, или двометарску моралну глисту фалисификовали у шефа државе – они нама нису одузели нешто што нам пре тога одавно већ нису отели Хитлер или Стаљин. Украли силом, па њима дали.

Ми смо Срби мали народ, у Црној Гори су нам већину одузели нацисти, фашисти, црногорске усташе и комунисти, помогли су им НАТО авиони, тако да ми својим скримним снагама, чак и да нас свих десет милиона дође, не можемо за сада то да променимо. Можемо, ипак, да не пристанемо.

Тирани увек мисле да могу све. Неморални и безверни, умислили су да ће временом, змијским кораком, удавити читав један народ. Видећемо да ли ће им све то проћи. Нас Србе могу и побити, али остаје чињеница – од Мила никада неће бити државник. Ранко – колики је верник, толики је и човек. Душко је све у животу у мери у којој је интелигентан. Ректор је скрнавитељ ђедовог гроба. Мираш је обичан распоп, лаж у месинганој ризи.

Тарзан им је амбасадор – сутра могу и Чити да дају агреман. Сви су ми некако, када их боље погледам, под сенком лепоте и учености Срђана Дармановића.

Донели су закон противно уставу, страним установама, саветима других цркава и процедури, уз помоћ лажи и преваре. Они мисле, осудили су српске вође, правно отуђили црквену имовину, а спровешће кад нестану напетости. Греше.

Увек дође тренутак за који силници, тирани и манијаци мисле да не постоји. У српској књижевности тај час је опеван. Филип Вишњић је певао о „приликама“ које су „свеци вргли“, како се Срби нису смели дићи на устанак, а касније их пак није било могуће умирити. Ђура Јакшић је узвисио Србина који „ћути, кипи и чути – ал’ не да ђаво, ил’ не да Бог.“

Сада више не бранимо расклиману државну творевину коју су нам комунисти уништену оставили да је сачувамо. Не боримо се за од Албанаца насељено а од Американаца заузето Косово. Није више у питању геноцидом испражњена земља негде на Западу. Сада смо ту, ту су наши прагови и наше светиње. Бранимо себе. Против нас су авети, кукавице, безумници и најамници.

Победићемо, јер правда и живот морају опстати. Ово је она борба у којој је створен и од које је саткан Човек. Да се нешто променило осетио сам неки дан у скупштини у уплашеном гласићу Ивана Брајовића и муцању Ранка Кривокапића. На улицама наших градова у којима свети оци бране народну цркву, а полиција стидљиво почиње да стаје на њихову страну.

Када је загрмела Кнез Михаилова улица, под заставом папагаја на Тарзановој амбасади. Сви смо заједно, никада јединственији и јачи. Сетио сам се великог песника Мекоулија и храброг римског јунака Хорација: „Сваком човјеку на овој земљи, смрт долази прије или касније. И како да човјек умре боље него пред страшним непријатељем, за пепео својих отаца и храмове богова својих.“

Чедомир Антић

Чланак Тирани увек мисле да могу све се појављује прво на Билећа.рс.

Све оно што су Немања, његова дјеца и унуци, Свети Сава, господар Иван, Свети Василије и остали подизали осам вијекова, Мило Ђукановић је у глуво доба ноћи спис`о на себе.

Ево шта је Свети Василије прибиљежио како се подизао Острог:

„Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки,

Пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овђе драговољно свој труд. И свој иметак не поштеђех Бога ради и милости Свете Богородице. И обнових иза неко братство, као што се само ђело показује собом.

Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком ђелу добром. И пишем на узнање служитељима црквеним, који послије мене служите Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стијени. Топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који послије мене будете, да купих Вељи До за дванаест и по гроша. И Спижића земљу у Добром Пољу, од пута до ријеке, и с јазом, за два гроша, а што је његово било под лозом, то је приложио цркви.

И да сам купио Зануглицу од Милановића, од Раича и од Вумила за грош и букилу пшенице – бијаше пшеница скупа. И од Петра Живковића да сам купио Зануглицу за два гроша, а више да сам му дао, види Бог и Света Богородица.

То све приложих и дадох цркви у Острогу за исхрану и утјеху братији. Тамо гђе ми је други труд и иметак, који приложих и дадох за своју душу од своје усрдности, ту нека је заједно и ово вишеписано. Све предадох у руке Вишњег Бога и Светој Богородици.

Анатема:

Купих Вељи До и све Владовића и Зануглице. Бог је свједок. И ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе ођедном у вјекове. Амин.

Да његов дом настрада у вјекове. Амин.“

Чланак Чији је Острог се појављује прво на Билећа.рс.

Срамотан је чин црногорских власти које нису дозволиле прелазак вјерног херцеговачког народа преко границе, који је пошао у Никшић да се поклони и цјелива мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког, саопштено је из Савеза општина источне Херцеговине.

То је највећи светац православни, српски и херцеговачки и нема грађанина Херцеговине који се није поклонио Светом Василију у манастиру Острог. Никада и нико се није усудио то да им забрани. До сада!

Зато јасно поручујемо властодршцима Црне Горе да ко на цркву удари, ударио је на све нас и такви потези не могу остати без одговора јер су недопустиви.

Не дамо нашу цркву и нашу вјеру, наше светиње и светитеље, ма са које стране границе били, а ви их покушавате приватизовати, саопштили су и поручили:

Имовина Српске православне цркве не смије се отимати, а чин црногорских власти је скандалозан! На овај начин трајно стављате мрљу на част и образ нашег братског и никад одијељеног црногорског народа.
Нека Вам је у помоћи Свети Василије Острошки и Тврдошки, позивамо Вас да се уразумите и схавтите да раздвајате један народ, рушите једну цркву која нам служи на понос вијековима!

Извор: Билећа.рс

Чланак Забрана Херцеговцима да се поклоне Светом Василију срамота је црногорске власти се појављује прво на Билећа.рс.